Autor sjovicicslavuj |
13 Februar, 2021 |
read_nums (83)
13. фебруара 2013. године умро је
чувени водитељ и новинар МИЋА ОРЛОВИЋ Чувени новинар урадио је више од 170 репортажа, као и 300 интервјуа, више од 200 ТВ репортажа, 80 радио-емисија и 1.300 ТВ емисија. Учествовао је у реализацији два квиза „Гинис“ и „Историја српског народа“. Кршан и маркантан, својевремено је важио за југословенског Џона Вејна. Глумио је у 17 домаћих и страних филмова. Чувени водитељ и новинар Милоје Мића Орловић преминуо је 13. фебруара 2013. у 79. години живота, у једном старачком дому у Београду.
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
13 Februar, 2021 |
read_nums (96)
13. фебруара 1961. године, у Београду умро је најпознатији српски сликар 20. вијека
ПЕТАР ЛУБАРДА
--------------- 
СЛАВНИ СЛИКАР, ДАВНО ПРИЈЕ, ЗНАО ЈЕ И КО ЈЕ И ШТА ЈЕ И КОМЕ ПРИПАДА
Петар Лубарда о себи
Писмо поводом изложбе у Паризу
Београд, 18. март 1971. Драги Коларићу, Желео бих да ти се обратим са једном молбом; унапред се извињавам за узнемирење.
Како си ти члан Одбора за приређивање "Југословенске изложбе кроз векове" у Паризу (од 2. марта до 17. марта 1971. године), молио бих те да на првој идућој седници Одбора прочиташ ово моје писмо.
Као што сам и писмено обавештен од Одбора, учествујем на поменутој изложби са сликом "Сумрак Ловћена", датирана 1970. године, а у саставу који шаље СР Србија (што је и била моја изричита жеља). Међутим како не знам ко шаље податке о аутору који ће изаћи у каталогу (а знајући да се у том обимном послу може подкрасти грешка), решио сам да пошаљем следеће и једине тачне биографске податке о мени. То су: Петар Лубарда, рођен 1907. године, Љуботињ; Србин; живи у Београду, Иличићева бр. 1.
Молим да се ови подаци најхитније (телеграфски) доставе другу који уређује каталог да би могао направити евентуалне исправке.
Што се тиче аранжирања саме изложбе, ја ћу бити слободан да замолим следеће: уколико се изложба аранжира по републикама, односно по националном кључу, да као што је разумљиво - будем у саставу другова-колега СР Србије.
Све сам ово саопштио у телефонском разговору са другом Матвејевићем, као и са проф. др Стеље, такође и са тобом, али желим да то потврдим и писмено, да не би било забуне и нових компликација.
Још једном захваљујем теби као и друговима из Одбора на труду и желим много успеха. Срдачно те поздрављам,
Петар Лубарда, Иличићева бр. 1 БЕОГРАД
Текст према завештању Петра Лубарде од 14. априла 1972. године које је предато САНУ
Петар Лубарда Рођен је 27. јула 1907. у Љуботињу у Црној Гори, по националности Србин, отац Ђуро И. Лубарда, мајка Марија М. Вујовић. ____________________________ Основну школу похађао у Љуботињу, Цетињу и Херцег Новом, а гимназију у Херцег Новом, Сплиту, Сињу и Никшићу. Уметничку школу у Београду уписао је 1925. (проф. Б. Вукановић, Љ. Ивановић, И. Шобајић).
Годину дана касније одлази у Париз, где први пут излаже на Салону независних 1927. године. У Паризу остаје до 1932, а непосредно пред Други светски рат поново борави у њему годину дана и путује по Шпанији и Немачкој.
Рат проводи у заробљеништву, а од 1946. до 1950. је на Цетињу где заједно са Милом Милуновићем оснива прву Уметничку школу у Црној Гори. За дописног члана САНУ изабран је 1959, а за редовног 1961.
Добитник је многих значајних награда и признања од којих су најзначајније "Grand prix" на Светској изложби у Паризу 1937, прва награда на Интернационалној изложби у Хагу 1939, прва савезна награда ФНРЈ 1948, прва републичка награда Црне Горе 1948. и 1949, интернационална откупна награда на II Бијеналу у Сао Паолу 1953, награда на II Бијеналу у Токију 1955, Октобарска награда града Београда 1955, Национална награда у Гугенхајму 1956, Седмојулска награда СР Србије 1964, награда АВНОЈ-а 1966. и Хердерова награда 1973. у Бечу.
 Заробљеник из њемачког логора, 1943. година. Битка на Вучијем долу, 1950. година Композиција са приморја, 1948. година.
Вагонет, 1948. година. Жетва - вршидба, 1946. година.
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
13 Februar, 2021 |
read_nums (74)
РУЂЕР ЈОСИП БОШКОВИЋ
Умро у Милану 13. фебруара 1787. године
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји Руђер Јосип Бошковић је рођен у Дубровнику 18. маја 1711. године. Умро је у Милану 13. фебруара 1787. Био је српски физичар, астроном, математичар и дипломата из Дубровника, један од најзначајнијих научника свога времена. Био је професор универзитета, оснивач Миланске опсерваторије и директор Оптичког института Француске морнарице. Био је универзалан стваралац: филозоф, математичар, астроном, физичар, инжењер, педагог, геолог, архитекта, археолог, конструктор, оптичар, дипломата, путописац, професор, исусовац, најбољи песник на латинском језику осамнаестог века и преводилац-полиглота. Рођен је као седмо дете трговца Николе Бошковића, Србина из Орахова код Требиња у Херцеговини и мајке Павле, италијанског порекла, из породице Бара Бетере, познатог дубровачког песника. Цео радни век провео је у туђини, где је стекао и светску славу, а само једном свратио у свој завичајни Дубровник,1747. године. Своје отаџбинско порекло никада није крио – остао је Словинац, како су се тада називали Јужни Словени. Умро је и сахрањен 13. фебруара 1787. године, а срце му је пренето у завичај.
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
12 Februar, 2021 |
read_nums (98)
12. фебруара 1961. године, у центру Загреба пронађен је објешен славни српски пјесник и књижевник
БРАНКО МИЉКОВИЋ
- Године 1953. одлази у Београд на студије.
- Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду 1957. године.
- Прве песме у Београду му објављује Оскар Давичо у часопису „Дело“.
- Прву збирку песама „Узалуд је будим“ објављује 1956. и с њом постиже велики успех; најзначајнија је збирка „Ватра и ништа“, након које излазе и збирке „Порекло наде“ (1960) и „Крв која светли“ (1961). Збирка „Смрћу против смрти“ објављена је 1959.
- Београд напушта у јесен 1960. године и одлази за уредника културе у Радио Загребу.
- У ноћи између 12. и 13. фебруара 1961. његово обешено тело пронађено је у парку у Загребу.
Смрт покојног Бранка Миљковића никад до краја није разјашњена.
Имао је само 27 година.
------------------
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
12 Februar, 2021 |
read_nums (103)
12. фебруара 1841. године
рођен је славни српски пјесник
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
 Лаза Костић био је пјесник, писац, новинар, филозоф, полиглота и политичар, а сматран је једним од највећих умова српске литературе. Посветио се писању поезије и превођењу са европских језика.
Био је најзанимљивија и најистакнутија пјесничка личност друге половине 19. вијека у Србији. Знао је грчки, латински, њемачки, француски, енглески, руски, мађарски, на свим тим језицима је читао, са неких преводио, а на њемачком, француском и латинском и писао.
Са само осамнаест година, 1859. године, Костић је почео да преводи Шекспира на српски језик. Хеленизам, Шекспир, српска народна поезија - то су три основне претпоставке Костићева дјела.
Своју чувену пјесму "Санта Марија дела салуте" посветио је трагично преминулој Ленки Дунђерски и те стихове многи критичари и познаваоци поезије сматрају најбољим пјесничким остварењем у српској књижевности. ЛАЗА КОСТИЋ
- Santa Maria della Salute
/Света Маријо поздрављам те/ Једна од наших најљубавнијих пјесама ако не и најљубавнија пјесма српске књижевности је свакако пјесма Santa Maria della Salute.
Поставио сам кратки текст - коме је посвећена и како је настала пјесма итд.
Несрећна љубав
 Њему је било већ 50 година, њој тек 20. Ленка Дунђерски била је ћерка најимућнијег Србина у Војводини, Лазе Дунђерског. Иако нису били блиски по годинама родила се обострана љубав. Ленка је била опчињена славним песником, а он њеном младошћу и лепотом. Ипак, у педесетој години чак се и одважни Лаза Костић плашио да започне нов, узбудљив, заљубљен живот са тридесет година млађом девојком.
Уместо романсе, цветало је пријатељство. Уследиле су заједничке вожње кочијама по граду и слушање клавира. Схватајући да је разлика у годинама исувише велика и да је таква љубав просто немогућа, Лаза бежи у манастир Крушедол. На предлог њеног оца жени се богатом наследницом Јулијаном Паланачки из Сомбора, а те исте 1895. године умире Ленка у својој 24-ој години.
Званично је прихваћена прича да се Лаза оженио богатом сомборском мираџиком, само да би некако заборавио Ленку, док је она у кратком року преминула у Бечу од тифусне грознице. Ипак, незванични подаци тврде, да је Ленка преминула при абортусу, који је спровођен у Бечу, а да је причу о тифусној грозници исконструисала породица, како би се избегла срамота и како би девојачко име остало неукаљано. Ленка је потом сахрањена у породичној гробници Дунђерских у Србобрану.
Лаза је за Ленкину смрт сазнао на брачном путовању у Венецију, где између осталог посећује цркву Госпе од Спаса (Санта Мариа делла Салуте). Управо од тренутка Ленкине смрти и сусрета са грандиозном лепотом цркве Лаза Костић ће 14 година у себи носити ову песму, све док није добила пуни сјај и постала опроштајна песма, једна од најлепших у српској поезији.
Фатална судбина
Костић је имао несрећу да се под старост заљуби безнадежно у недостижно. Пре те фаталне љубави, прва његова важна љубав за коју историчари знају завршила се смрћу девојке, 1862. године, кад је Костић имао 21 годину. Следећа се удала за другога, а трећа за трећега. Изгледа да су оне, или њихове мајке, на време схватиле и размотриле природу овога генија, и утекле стабилним људима, можда мало безбојним, али постојаним.
Ленка и Јуца, Костићева супруга, не могу се поредити без опасности да се једној или другој не нанесе нека неправда. Кад су се венчали, Јулијани Паланачки је било 46, а Лази 54 године. Јулијана је свога распуштеног генија први пут угледала у некаквим сватовима, и отада та зачарана девојка више ништа није видела до њега, иако га је срела 25 година пре њиховог венчања. Дотле је енергично одбијала просце, који су јуришали на мираз, а никоме није говорила кога то она чека. У браку између Јуце и Лазе не може се рећи да није постојало наклоности, али љубавне страсти засигурно никада није било. Јуца иако је била предобра жена, није могла да надомести Ленку и њено ужасно одсуство.
Ленка Дунђерски и Лаза Костић споменици у парку дворца Дунђерски у Кулпину, општина Бачки Петровац
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
12 Februar, 2021 |
read_nums (83)
У време цара Алексија Комнена, дошло је међу ученим људима у Цариграду до несугласица и препирки, који је од тројице светитеља био највећи.
По једнима је то био Василије Велики, јер је дубоко продро у тајну бића, исти онај Василије који се својим врлинама уподобио Анђелима и такмичио се са њима. Он није тако лако опраштао грешницима, био је строг, јер немаде у себи ничег земаљског.
Насупрот њему, био је свети Јован Златоуст, који је лако опраштао грешницима и привлачио их покајању. Зато га једни сматраше мањим од Василија Великог, а други пак због његове слаткоречивости и разумевања слабости људских већим од Василија.
Постојала је и трећа група, која је величала светог Григорија Богослова, сматравши да је он највећи од њих тројице, јер одликова се он китњастим и дивним стилом, којим је превазилазио све црквене мудраце. И тако дође до поделе међу присталицама њиховим на: Василијане, Григоријане и Јованите. Али, по промислу Божјем све се заврши у корист Цркве и то чудесним сновиђењем епископа Евхаитског, Јована коме се јавише сва три светитеља рекавши му: "Ми смо једно у Бога, као што видиш и нема у нама ништа противречно, него смо сваки у своје време побуђивани Духом Божјим, писали разне књиге на спасење људи. И међу нама нема ни првог, ни другог, него ако једног споменеш, одмах су и друга двојица ту."
Поучише они епископа Јована да се установи један заједнички празник и да се престане са деобом оних који се споре и препиру око њих.
Састављена је једна заједничка служба и одређен је један заједнички празник за сву тројицу - СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА - који се празнује на данашњи дан, а сваки од ова три светитеља има посебан дан у години када се празнује.
И то: Свети Василије Велики празнује се 14 јануара, Свети Григорије Богослов 7 фебруара и Свети Јован Златоуст 26 новембра.
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
11 Februar, 2021 |
read_nums (89)
11. фебруара 1993. године у Београду
преминула је наша драга ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ
МАНАСТИР ГРАЧАНИЦА
ОВАКО ЈЕ О НАМА И О НАШОЈ ГРАЧАНИЦИ ПЈЕВАЛА НАША ДРАГА
ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ
Славне српске књижевнице Мира Алечковић и Десанка Максимовић
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
11 Februar, 2021 |
read_nums (74)
11. фебруара 1953. године умро је славни српски сликар
УРОШ ПРЕДИЋ
Урош Предић и Лаза Костић
----------------------
Косовка девојка
Весела браћа
Сироче на мајчином гробу
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
11 Februar, 2021 |
read_nums (99)
11. фебруара 1901. године умро је краљ Србије
МИЛАН ОБРЕНОВИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
10 Februar, 2021 |
read_nums (147)
10. фебруара 1837. године
погинуо је славни руски пјесник и књижевник АЛЕКСАНДАР ПУШКИН
Споменик Пушкину
у Парку Ћирила и Методија у Београду.
Споменик је поклон
Савеза књижевника Русије.
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
9 Februar, 2021 |
read_nums (116)
9. фебруара 2018. године умро је славни глумац НЕБОЈША ГЛОГОВАЦ
Гробно мјесто и споменик НЕБОЈШИ ГЛОГОВЦУ у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
9 Februar, 2021 |
read_nums (104)
9. фебруара 2005. године УМРО је
сјајни забављач и непоновљиви шоумен МИЛОВАН ИЛИЋ МИНИМАКС
---------------------
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
9 Februar, 2021 |
read_nums (107)
9. фебруара 1881. године
УМРО је један од највећих писаца на свијету Фјодор Михајлович
Достојевски
Најпознатија дјела су му "Злочин и казна" и "Браћа Карамазови"
Осим тога познати су и његови романи "Коцкар" и "Идиот" ВЕЛИКЕ МИСЛИ -
ВЕЛИКОГ ДОСТОЈЕВСКОГ
"Ако нема Бога, све је допуштено".
"Сви идеали овог света не вреде сузе једног детета".
"Лепота ће спасити овај свет".
"Бесмртан сам. Моја бесмртност је нужна једном чињеницом да Бог неће хтети да заувек угаси пламен љубави који се запалио за њега у мом срцу".
"Жена је свака жена, па ма то била и калуђерица".
"Глупан који је постао свестан да је глупан, није више глупан".
"Кад би на земљи било све разумно, не би се ништа догађало".
"Они који знају да говоре, говоре ретко".
"Човек је тајна и загонетка,
иако читав живот проведеш у њеном одгонетању,
немој рећи да си узалуд проживео век".
"Сваки је човек пред свима и за све крив".
"Ако при свакој пријатељској услузи одмах мислиш на захвалност, онда ниси давао, већ продавао".
"Не можете замислити каква туга
и срџба обузимају душу када велику идеју,
коју одавно поштујемо као своју светињу, дохвате невешти људи и извуку јена улицу пред глупаке какви су и сами". -----------------------
Гроб Фјодора Михајловича Достојевског
На његовом надгробном споменику пише:
“Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди.”
(Јеванђеље по Јовану XII,24), што је и епиграф његовог последњег романа, “Браћа Карамазови”.
+++++++++++++++
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
8 Februar, 2021 |
read_nums (112)
ОЛИМПИЈСКА ПАХУЉИЦА
Олимпијска пахуљица, знак сјећања на 14. Зимске олимпијске игаре, које су 8. фебруара 1984. дакле, прије 37. годинa, почеле у Сарајеву.
Некад било!
Славна Десанка Максимовић је у својој поеми пјевала: "Било је то у некој земљи сељака на брдовитом Балкану" ...
Али то је прошлост и нека историја, која се више никада не може поновити. У Централном парку у Палама 'ротирајућа' пахуљица као симбол одржаних алпских скијашких такмичења на ЈАХОРИНИ
Прије 37. година, једна од најбољих југословенских клизачица Санда Дубравчић упалила је на стадиону "Кошево" олимпијски пламен и означила почетак највећег спортског догађаја икад одржаног на овим просторима до тада.
Организација Зимских олимпијских игара 1984. године коштала је 142,6 милиона америчких долара /тако је званично саопштено/, а путем ТВ-а догађај су пратиле око двије милијарде људи на планети.
Укупно је продато 250 000 улазница, од чега само у иностранству 200 000.
Учествовало је 1 272 спортиста из 49 земаља, а са догађаја је извјештавало више од 4 500 новинара.
Након 14. зимских олимпијских игара, Сарајеву је, уз олимпијске објекте, остало 2 850 новоизграђених станова, више хотела, а било је отворено и 9.500 радних мјеста.
Такмичења су одржана на Јахорини, Требевићу, Игману, Бјелашници, у "Зетри" и "Скендерији".
Југославија је, након СССР, односно Москве 1980. године, била друга земља са тадашњим социјалистичким политичким уређењем која је добила организацију овог највећег спортског догађаја на планети. ----------------------------------------- "ВУЧКО", који нас је касније, мање од једне деценије - све "ПОЈЕО"!
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
8 Februar, 2021 |
read_nums (104)
8. фебруара 1926. годинеу Крушевцу рођена је прослављена српска глумица Радмила Савићевић
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
7 Februar, 2021 |
read_nums (189)
Приредио: Славко Јовичић Славуј ОВАКО МОНСТРУОЗАН ЗЛОЧИН ДА СЕ НИГДЈЕ НЕ ПОНОВИ!
ОВАКАВ ЗЛОЧИН
НЕ СМИЈЕ СЕ ЗАБОРАВИТИ!
Данас је 79. година од усташког покоља
у овом бањалучком насељу,
као и оближњим мјестима
Мотике, Шарговац и руднику Раковац
у коме је убијено 2.315 Срба.
Уписана имена на спомен плочи звјерски ликвидираних Срба
Усташе су 7. фебруара 1942. године извршиле покољ српског становништва у бањалучким селима Дракулић, Мотике, Шарговац и руднику Раковац. Према до сада прикупљеним званичним подацима, убијено је најмање 2.315 људи, међу којима 551 дијете. У овом злочину усташке снаге су, под командом надпоручника Јосипа Мишлова и фра Вјекослава Филиповића, из такозваног "Тјелесног здруга Анте Павелића", уз помоћ бањалучких усташа убијале Србе без иједног испаљеног метка - сјекирама, ножевима и крамповима. У документима, чак и оним из усташких извора тадашње Независне Државе Хрватске, наведено је да је злочин у овим бањалучким насељима био највећи покољ почињен за само један дан. Крајем априла 1945. године, заједно са другим усташким кољачима из Јасеновца усташки злочинац Мирослав Филиповић побјегао је према Загребу а касније према Аустрији. Тамо се почетком маја мјесеца предао Британциима мислећи како ће га ови заштити, али они су га одмах изручили југословенским властима, који га хапсе и спроводе у Загреб. Послије је усташки злочинац Мирослав Филиповић изведен пред војни суд. Зато што је као један од водећих команданата усташке терористичке војске судјеловао у околини Бање Луке, посебно села Дракулићи, те Херцеговини у етничким чишћењима, у којима је масовно убијао невино српско становништво, палио њихову имовину, мучио, пљачкао, одводио у логоре, те као командант усташког логора у Јасеновцу и логора у Старој Градишки извршио масовне злочине, лично или као наредбодавац, Војни суд ЈНА Команде града Загреба га је 29. јуна 1945. године прогласио кривим и осудио на смртну казну вјешањем, трајан губитак грађанске части и конфискацију имовине.
Članak in
GENERALNA |
Komentari (1) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
7 Februar, 2021 |
read_nums (233)
7. фебруара 1864. године умро је
Вук Стефановић Караџић
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Писати ћирилицом увијек и свагда
значи бити дио очувања својих
прадједовских корјена.
Очувањем писма, његујемо душу
самог српског народа и нашег опстанка!
Издао је више збирки народних песама и приповедака, прву српску граматику ("Писменица") и речник (1818). Уређивао је алманах "Даница" и настојао да Европу упозна са српским народним благом.
Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика. Умро је у Бечу 1864, а његови посмртни остаци су 1897. пренети из Беча у Београд и сахрањени уз Доситеја Обрадовића испред Саборне цркве у Београду.
Вук је рођен у породици у којој су деца умирала, па је добио име Вук да га вештице не би убуле. Рођен је 1787. године у Тршићу. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића, који је био једини писмен у крају.
Образовање је наставио у Лозници, а касније у манастиру Троноши.
Како га у манастиру нису учули, него терали да чува стоку, отац га врати кући. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петриње. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја, свог вољеног просветитеља. Овај га грубо отера од себе и Вук разочаран одлази у Јадар и почиње да ради као писар код Јакова Ненадовића. Кад је отворена Велика школа у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо обољева и одлази на лечење у Пешту.
Касније се враћа у Србију и када устанак пропада, одлази у Беч. У Бечу упознаје Јернеја Копитара који му даље помаже у остварењупланова. Започео је свој рад на реформи језика и правописа и увођењу народног језика у књижевност. Због проблема са кнезом Милошем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а и у аустријској држави, својим радом стиче пријатеље и помоћ у Русији, где добија сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.
Као година Вукове победе узима се 1847. година јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик", „Песме" Бранка Радичевића, Његошев „Горски вјенац" и Вуков превод Новог завета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. године, четири године након његове смрти.
Умро је 7. фебруара 1864. године у Бечу. Његове кости пренесене су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањене у Саборној цркви, поред Доситеја Обрадовића. Вуков гроб испред Саборне цркве у Београду
Споменик Вуку Караџићу у Београду
Članak in
GENERALNA |
Komentari (1) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
6 Februar, 2021 |
read_nums (110)
6. фебруара 1899. године умро је
ВАСА ПЕЛАГИЋ
Био је један од најзначајнијих српских просвјетитеља 19. вијека.
Васа Пелагић, рођен је 1833. године у Доњим Жабарима, Босна и Херцеговина. Данас у Републици Српској општина носи његово име – Пелагичево. Био је представник утопијског социјализма код Срба у другој половини 19. вијека, просвјетни радник и народни љекар. Због свог слободног става био је трн у оку режиму у Србији. Јавно је рашчињен, затваран у лудницу и послије осуђиван на затвор. Преминуо је у пожаревачком казненом затвору Забела 6. фебруара 1899. године.
Тајно је сахрањен ноћу на затворском гробљу. Касније је поново сахрањен на Старом гробљу у Пожаревцу.
---------------------- Споменик Васи Пелагићу у Карађорђевом парку, Београд
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
5 Februar, 2021 |
read_nums (87)
5. фебруара 1894. године у Београду је рођена Ксенија Атанасијевић
Рођена је 5. фебруара 1894.године у Београду. Уз прекиде због ратних догађања, бриљантно, са свим десеткама дипломирала је филозофију на Београдском универзитету јуна 1920. године, и тако постала прва жена дипломирани филозоф у Краљевини СХС. Са само 28 година, Ксенија Атанасијевић је 1922. године на фасцинантан начин одбранила докторску тезу “Бруново учење о најмањем“ пред препуном салом знатижељних студената и петочланом комисијом, у којој је био и наш научни геније Милутин Миланковић. Тако су Београд и Србија пре 95 година добили прву жену доктора филозофије. Прво је предавала у нишкој гимназији, да би 1923. године постала прва жена доцент, универзитетски наставник у Краљевини СХС. Ксенија Атанасијевић је провела 12 година као предавач класичне, средњевековне и модерне филозофије и етике на Филозофском факултету у Београду. Била је више него омиљена међу студентима и колегама. Млада, оригинална, пуна знања и добрих намера према студентима, постала је узор младим девојкама тог времена. Држала је бројна предавања и семинаре и ван наставе, о Сократу, Шопенхауеру, Сенеки… Између наставе и предавања и у земљи и у иностртанству, интензивно се бавила научним радом.
Објавила је више од 400 научних радова и студија из области филозофије, филологије, етике и естетике. Њени радови превођени су на све важније светске језике, а сама Ксенија је, као велики полиглота, преводила посебно са немачког и грчког језика. Превела је бројна дела Аристотела, Платона, Спинозе, Адлера, Сократа… Без грађанских права Ксенија Атанасијевић пише полемичке текстове, позива оне који је нападају да јавно кажу у чему је ствар, тражи право да се брани. Осам година безуспешно тражи правду и заштиту. У међувремену, Енциклопедија Британика увршћује у своје одреднице њен докторски рад. Коначно она сама 1936. пише захтев за пензионисање. У Београду за време Другог светског рата пише против национализма и брани Јевреје, па је Гестапо хапси. Хапсе је, после рата, и нове комунистичке власти, одузимају јој грађанска права и забрањују књиге. Сматра се да је Ксенија Атанасијевић творац оригиналног и целовитог филозофског система, највећа српска жена мислилац, чија је главна тема проблем зла у појединцу и друштву. Добијала је и званичне позиве да предаје у Америци, али је до смрти остала у Београду.
Умрла је 1981. године.
Њен гроб на београдском Новом гробљу је прекопан, а гробно место продато новим власницима.
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
4 Februar, 2021 |
read_nums (125)
4. фебруара 1930. године рођен је славни српски књижевник
БОРИСЛАВ ПЕКИЋ
Да се зна, да се не заборави ...
Био је члан илегалне студентско-гимназијске организације
која се звала Савез демократске омладине Југославије (СДОЈ).
Ухапшен је 7. новембра 1948, маја 1949. осуђен по Закону о кривичним дјелима против народа и државе, на првостепеном Окружном суду на 10 година, а потом је на Врховном суду (Народне Републике Србије 26. јуна 1949. године) казна повећана на 15 година затвора са присилним радом и извјесним бројем година губитка грађанских права након издржане казне.
Помилован је послије пет година робије 29. новембра 1953. године. Издржавао је казну у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш. НАЈПОЗНАТИЈА ДЈЕЛА славног књижевника Борислава Пекића: ------------- Писма из туђине- Градитељи
- Ходочашће Арсенија Његована
- У Едену, на Истоку - Изабране драме II
- Корешподенција - Изабране драме I
- Сентиментална повест Британског царства
- Године које су појели скакавци III
- Године које су појели скакавци II
- Године које су појели скакавци I
- Успење и суноврат Икара Губелкијана
- / Одбрана и последњи дани/
Златно руно - VII том
Златно руно - VI том
Златно руно - V том
Златно руно - IV том -------------------
Пекић: „Историја има вредности само
за народе којима тек предстоји.
За оне што су је имали,
више је од штете него од користи.
Претвара се у илузију која се скупо плаћа.“ ------------------
Златно руно - III том
Златно руно - II том Златно руно - I том
Како упокојити вампира Време чуда
Нови Јерусалим
Атлантида Беснило -------------------
Пекић: “Вирус у облику метка погађа
у срце цивилизације ...
Нико није безбедан.
Визија краја света која одговара ономе
што смо од света направили”. ----------- --------------Споменик Бориславу Пекићу у Београду откривен је 2.марта 2016.године
на Цвјетном тргу.
Одлука о подизању споменика Пекићу донијета је на иницијативу његове породице, а споменик је подигнут средствима
Фондације „Борислав Пекић“.
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
|
|
