4. новембра 1929. године
Срба у нашој историји
У Великом Градишту, родном мјесту
Некадашњи припадници такозване Армије БиХ Мустафа Дивјан и Алија Газибара осуђени су на укупно 12 година затвора за ратни злочин против српских цивила, који су били затворени у логорима "Силос" и "Крупа" у општини Хаџићи.
У поновљеном поступку пред Кантоналним судом у Сарајеву Дивјан је осуђен на 10 година затвора, а Газибара на двије, саопштено је из Тужилаштва Кантона Сарајево.
Дивјан је проглашен кривим да је као припадник Четврте моторизоване бригаде такозване Армије БиХ, 22. априла 1993. године убио двојицу затвореника цивила српске националности, а Газибара, припадник исте бригаде, за наношење душевне и физичке боли затвореницима.
У оптужници се наводи да је Дивјан надзирао рад затвореника цивила српске националисти који су из логора "Силос" и "Крупа" у општини Хаџићи доведени на присилне радове код Пољопривредног института "Бутмир".
Након што је чуо да је њих неколико побјегло, Дивјан је хицима из аутоматске пушке из непосредне близине пуцао у два затвореника који су преминули на лицу мјеста.
Јелена Жигон
Рођена је 3. новембра 1933. године у Београду.
Јелена Жигон
Рођена је 3. новембра 1933. године у Београду.
Српска пливачица Ања Цревар освојила је друго мјесто и сребрну медаљу на 400 метара мјешовитим стилом на Европском првенству у малим базенима, које се одржава у руском Казању
Цревар је финалну трку завршила у времену 4:30,47, стигла је до сребрне медеље. Само за двије стотинке Ањи је измакла златна медаља, али и ово је сјајан резултат.
Аустроугарско освајање Босне и Херцеговине извршено је у раздобљу од 29. јула до 20. октобра 1878. године, на основу одлуке Берлинског конгреса. Током војних дејстава, аустроугарске снаге су у појединим областима Босне и Херцеговине наишле на отпор локалних јединица, састављених првенствено од муслиманских војника, који су се противили аустроугарском запосједању земље. Одговор на отпор је био бруталан и произвео је велике људске жртве. Почеци аустроугарске владавине нису запамћени по добру .
Најзимљивији, описи борби за Сарајево остали су у записима владике Саве Косановића, архиепископа и митрополита сарајевског од 1881. године. У то вријеме Косановић је објављивао своја запажања под псеудонимом протопоп Недељко и сам је учествовао у догађајима о којима свједочи.
Косановић тврди да је при заузимању Сарајева било 42.000 редовне аустријске војске док јој се супротставило непуних 5.000 неорганизованих Сарајлија.
Филиповићево освајање Сарајева
Барон Јосип Филиповић био је артиљеријски генерал аустроугарске војске, рођен у Госпићу. У Сарајеву је боравио од дана заузимања (19. август) до 2. децембра 1878. године. Кратки период његовог боравка, Сарајево памти по злу, прогонима и масовним погубљењима. Аустоугарски извори говоре о хиљаду убијених Сарајлија у само једном дану. Остало је записано његово обраћање представнику сарајевских муслимана: “А, ви, лопови и скотови, ви хрђе и кукавице! Ви и ваша блистатељна Порта, којој сваки траг смрди, као што се ни вашим улицама не може проћи од смрада и нечистоће. а зашто јуначки и поштено не објависте рат, него курвински и лоповски. Показаћу ја вама силу Аустрије, бунтовници и скотови“.
Упркос свему, остаје траг да је генерал Филиповић 13.11.1878. проглашен првим Почасним грађанином Сарајева, а велика касарна испод Бистрика носила је име по њему.
Косановић нам говори да је борба за Сарајево трајала “седам пунијех сати”. Филиповићу није успјело да на царев рођендан заузме Сарајево, закаснио је један дан. Храна за војску и коње је поскупјела, није је било довољно ни за грађанство. Путеви снабдјевања Сарајева храном били су прекинути, “ока хљеба 60-70 крајцара, и још да га је било!”.
“Причају очевици да је генерал Филиповић у шехер Сарајеву од муке чупао своје косе на глави. Кад на ово стање помислимо, онда нам нехотично излази пред очи слика грофа Андрашија и падају на памет оне његове ријечи: да Аустро-Угарску свак радо чека у Босни и Херцеговини и да ће она само са једним регементом војске и музиком ући у Сарајево”.
Сарајево је заузето уз жестоке уличне борбе и велику одмазду над домаћим становништвом.
Злочини над Србима у околини Сарајева
Генерал Емерик Кајфел је водио десно крило напада и продирао је од Блажуја, Илиџе, Которца, преко Лукавице и Враца до Дебелог брда. Косановић је забиљежио да су том приликом убијани Срби који нису пружали никакв отпор.
“При уласку окупационе војске у Сарајево погинуло је од окупационе војске савим невине православне српске чељади у Сарајеву и око Сарајева за Врацима до 40 душа, мада та чељад нијесу били учесници у тој отпорној борби противу војске, него мирно сједили у својим кућама или пазили на своје радње да их ко не пороби.” Даље се наводи да је у својој кући убијена Ана Скопљанка док је Мара Поповић остала без ноге. Слиједи списак побијених Срба, гдје се наводи да су били апсолутно невини. Остоја Кнежевић, свештеник Нико Камаић, Митар Чарак, Симо Станић, Кабларев зет и многи други су тај дан пострадали.
Страдали су у наредним данима и Косорићи на Гласиначком пољу, јер су аустроугарски војници приликом претреса, пронашли оружје. Том приликом убијени су стари Антоније Косорић, његови синови Марко и Лазар и братић Никола. Старог проту Саву Косорића су везали и тукли кундацима, ломили му иконе и уништавали књиге.
Страдање Боја Трифковића и дружине из лукавичке пиваре
У Лукавици је прва пивара отворена 1866. године. Отворио ју је Ристо Радуловић из Љубиња и то на локацији данашњег Ауто-сервиса “Корекс”. Остало је записано да је ова пивара производила пиво слично штајнбиру. У опису Сарајева са околином из 1867. Игњат Сопрон спомиње пивару у Лукавици. “Још да споменемо само у кратко љупку Лукавицу, долину, која се од Требевића западно пружа, и која се после по сахата хода са сарајевским пољем спаја. Она повећа зграда на потоку то је пивара, а она друга нови млин, који Сарајево с финим брашном снабдева. Оба подузећа први су покушаји у индустрији”.
Тог дана кад су вођене борбе за Сарајево, у пивари се налазило неколико људи. Кад је аустроугарска војска дошла надомак пиваре, запуцано је на њих из једне муслиманске куће. Војници су помислили да је пуцано из пиваре па су је опколили и заробили присутне. Бојо Трифковић је био надгледник Радуловићевих имања. Пазио је на пивару и имао је са собом двојицу Васковића (оца и сина), двојицу Суљића, кнеза Палексића и Јозу пивара. Сва седморица су свезана и одведена на ислијеђивање “за турбе у Лукавици”. Питали су их ко је пуцао на војску, гдје су Турци, има ли муслимана међу њима (нису хтјели одати Суљиће). Након што је Јозо пивар показао аустријски пасош, повели су их назад у пивару.
Из непознатог разлога, на пола пута до пиваре, доведу их до потока који је текао кроз Лукавицу и ту их изнад једне јаме избоду бајонетима. Онда су их тако израњаване и полуживе затрпали земљом. “И тако ти сиромашни Бојо са својом дружином, ни крив ни дужан, би мученик и жртва крволочног аустријског бајонета.”
1. новембра 1952. године рођен јевелики српски умјетникБОРА ЂОРЂЕВИЋ
Линк -ЈЕДИНО МОЈЕ
JEDINO MOJE - РИБЉА ЧОРБА
1. новембра 1842. године рођен је
историчар, филолог, политичар, државник и академик
Вратише нам узети сат,
али нам године и деценије живота
Казаљке на часовницима у 03:00 часа послије поноћи, треба вратити један сат уназад, на 02:00 сата.
Због померања једног сата уназад, час који се 31. октобра појављује два пута, између 2:00 и 3:00 сата, први пут се означава као час 2А, а други пут као час 2Б.
упокојио се славни
што је чашом жучи не загрчи;
чаша жучи иште чашу меда,
смијешане најлакше се пију.
...........................................
У добру је лако добар бити,
на муци се познају јунаци!
...........................................
Ћуд је женска смијешна работа!
Не зна жена ко је какве вјере;
стотину ће промијенит вјерах
да учини што јој срце жуди.
...........................................
Ко на брдо, ак и мало, стоји
више види но онај под брдом.
..............................................
Очи зборе што им вели срце.
Тешко земљи куда прође војска.
.................................................
Тврд је орах воћка чудновата,
не сломи га, ал зубе поломи!
.............................................
Свак је рођен да по једном умре,
част и брука живе довијека.
...........................................
Удри врага, не остав му трага,
али губи обадва свијета.
.......................................
Бич сам божји за тебе исплетен
да се стављаш шта си урадио.
.............................................
Без муке се пјесма не испоја
без муке се сабља не сакова.
................................................
Благо томе ко довијека живи
имао се рашта и родити.
...................................
Вук на овцу своје право има
ка тирјанин на слаба чоека;
ал тирјанству стати ногом за врат;
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!
....................................................
Младо жито, навијај класове,
пређе рока дошла ти је жетва.
.............................................
Нека буде борба непрестана,
нека буде што бити не може.
На гробљу ће изнићи цвијеће
за далеко меко покољење.
...........................................
Мед за уста и хладна пријања,
а камоли млада и ватрена.
...........................................
Коме закон лежи у топузу,
трагови му смрде нечовјештвом.
.................................................
Усред подне да га човјек сретне,
сва би му се кожа најежила
..............................................
Покољење за пјесму створено
виле ће се грабит о вјекове
да вам вјенце достојне саплету
ваш ће примјер учити пјевача
како треба с бесмртношћу зборит.
...................................................
Славно мрите, кад мрети морате.
..................................................
Свијет је овај тиран тиранину
а камоли души благородној.
............................................
Здраво твоја глава на рамена,
ти ћеш пушку другу набавити
а у руке Мандушића Вука
биће свака пушка убојита.
ЗА СВА ВРЕМЕНА ТО И ОСТАО.
Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба у нашој историји
Свети Петар, Митрополит цетињски рођен је средином 18. века у Његушима од оца Марка и мајке Марије, рођене Мартиновић. Када је Петру било 10 година, Митрополит Сава Петровић, стриц Петровог оца Марка, довео га је у Цетињски манастир „да учи књигу". У дванаестој години је примио монашки подстриг, у петнаестој је послат у Русију на даље школовање.
Када се 1766. године упокојио Митрополит Василије, јеромонах Петар се вратио на Цетиње. Владика Сава га је убрзо рукопложио за јеромонаха, а нешто касније га је произвео у чин архимандрита. Са благословом Митрополита Саве 1777. године одлази у Русију да прикупи помоћ и тражи заштиту свог српског народа.
По упокојењу Митрополита Саве 1781. године, за његовог наследника изабран је Арсеније Пламенац, његов сестрић, који је после три године умро. Тада је за духовног и световног владара Црне Горе изабран архимандрит Петар Петровић. Хиротонисао га је у епископа у Сремским Карловцима 1784. године митрополит Мојсије Путник.
Свети Петар Цетињски се посебно залагао да спречи крвну освету међу српским племенима у Црној Гори. Дао је први писани законик 1796. године. Написао је Историју Црне Горе до 1711. године, похвалу покојном Карађорђу Петровићу, неколико песама и преко 260 архипастирских посланица. После 46 година архипастировања преставио се у Господу, у Цетињском манастиру, 31. октобра 1830. године у 81 години земаљског живота. Житије и Службу Светом Петру Цетињском написао је 1893. године београдски Митрополит Михаило на основу историјских извора и усменог казивања цетињског митрополита Митрофана Бана.
Митрополит Петар, прозван Петар Цетињски, поштован је као свет још за живота. Многи храмови широм Српске Патријаршије посвећени су овом светитељу. Његове чудотворне мошти и данас почивају у Цетињском манастиру.
Родом је био из Антиохије Сиријске. Још у својој раној младости изучио је грчку филозофију, медицину и живопис. У време деловања и рада Господњег овде на земљи, лицем у лице срео се са Спаситељем, чуо је Његову спасоносну науку и био је сведок чудесних дела Његових.
Због тога, његово срце се испуни Божанском мудрошћу и Божанским знањем, поверова у Истинитог Бога и би увршћен у седамдесет апостола и би послан да проповеда Божанско Јеванђеље у свету. Заједно са Клеопом указа му се Васкрсли Исус, Господ наш, на путу за Емаус (Лк. 24).
По силаску Духа Светога на апостоле, Лука се врати у Антиохију и тамо постаде сатрудник апостола Павла, путујући свуда са њим у Рим, и обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. Написао је јеванђеље на молбу многих хришћана око 60-те године, а по мученичкој смрти апостола Павла поче да проповеда Јеванђеље Христово и по Далмацији, Италији, Македонији и другим местима.
Његово дело огледа се и у томе што је живописао иконе. И то икону: Пресвете Богородице (три иконе), и иконе светих апостола Петра и Павла. Због тога се и сматра оснивачем хришћанског иконописа. Ни старост га није могла спречити да путује Светом и шири Јеванђеље.
Проповедање је наставио у Ливији, горњем Мисиру, одакле се вратио у Грчку, где је наставио са обраћењем људи у хришћанску веру. Написао је и многа дела Апостолска, која је посветио Теофилу, кнезу Агаје.
Упокојио се у 84 години овоземаљског живота, када су га злобни незнабожци ставили на муке и обесили о једну маслину у граду Теби, Христа ради. Његове свете мошти пренете су у Цариград за време цара Констанција, сина знаменитог и светог цара Константина.
који
АМИН
Актуелни шампиони свијета освојили шесто злато у историји.
Српски куглаши су у финалу побиједили Њемачку.
СРБИЈА - Њемачка
5-3 (3981:3918 - оборених чуњева)
Куглаши Србије до сада су шест пута били шампиони свијета и то 2009, 2011, 2015, 2017, 2019. и ове 2021.године.
Ко некад у 8 и сад прођем улицом твојом
И станем сам под прозор твој.
Понекад у 8 и сад звиждим улицом твојом,
Застанем сам под прозор твој.
Реф: И мада знам ниси ту,
Чекам као у сну,
Мислим негде у даљини чућеш ти,
Три кишне капи на окнима
Задње сузе две,
У очима заборављени сни и знај
Ко некад у 8 и сад прођем улицом твојом,
И станем сам под прозор твој.
Реф: И мада знам, ниси ту...
Ко некад у 8 и сад прођем улицом твојом
И станем сам под прозор твој,
И звиждим тад, наш стари знак...
Срба у нашој историји
славни српски глумац
52. године од разорног земљотреса у Бања Луци
Родила се у граду Епивату (Пиват - на турском Бојадис), који се налазише између Силимврије и Цариграда у Тракији половином десетог столећа.
Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског (989-996).
Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном да иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих.
Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота она напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, живећи строгим отшеличким животом, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват.
Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11. столећу.
Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других.
Богоугодни хришћани из тог места после јављања светитељке у сну неком Георгију и Јефимији пронашли су место где су биле закопане њене мошти, извадили су их из земље и положили у храм светог Петра и Павла у Епивату.
Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете Петке налазе у румунском граду Јашију.
Широм српских земаља налази се и велики број лековитих извора, који су посвећени св. Петки. Један од њих је извор св. Петке у Калемегданској тврђави у Београду где су њене мошти дуго времена почивале.
Удостојила си се гледања лица Божја, као чедо нашег народа, славна Петко светитељко, па имамо слободу теби говорити, сродници нашој, и тебе молити за спашење душа наших.
Слава си и похвала Београду, где чудотворна вода твоја привлачи множине многе, као негда Витезда, и даје слепима вид, узетим здравље, малаксалим снагу, и свима бодрост и радост, Христова девице, наша помоћнице.
Буди и надаље стража нашем престоном граду, утврди га у Православљу, помози верницима, подигни недужне и тужне, а усопшим родитељима нашим, браћи и деци измоли вечни покој и вечно спасење, света Петко, Божја светитељко.
Добре у добру сложи, и свако им добро умножи.
Да се кроз тебе прослави Бог у Тројци, навек века.
