ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

5. октобар 1812. године

Знамо ли за многе несреће нашег рода 

из наше, у многим периодима 

трагичне прошлости. 

За многе је важан 5. октобар 2000. године, 

кад је у великим демонстрацијама у Београду 

државним ударом срушена власт 

Слободана Милошевића, али ...

Али, није се тог датума десио само преврат прије 21. годину. 

Два иста датума, али и два различита догађаја ... 

Овај из новије историје је датум рушитељског преврата и незапамћене пљачке Београда и, такође, онај 5. октобар прије више од два вијека

 - датум незапамћеног историјског подвига и спаса срског поноса 

СРПКИЊА хероина, незапамћен у историји људског рода.

Дакле, 5, октобра 1812. године, прије више од два вијека десио се један од највећих подвига који су извеле српске жене, мајке, сестре и кћери српског рода.

Многи не знају да се на данашњи дан 1812. године у селу Скела код Обреновца догодила трагедија, када је око 50 српских дјевојака бјежећи пред Турцима одлучило да скоком у Саву заједнички оду у смрт.

Срби су успјели да у Првом српском устанку протјерају Турке са ових простора, али послије неколико година мира услиједио је мировни споразум Русије и Турске у Букурешту 1812. године, након чега је Србија препуштена на милост и немилост Турцима.

Велика офанзива на Србију почела је неколико година касније, а нарочито велике турске снаге кренуле су из Босне (око 130.000 војника). Слом устаника био је извјестан пред огромном непријатељском силом, а Турци из Босне су са запада надирали ка Београду. 

На путу им се нашло и село Скела код Обреновца, а чин на који се тада одлучила група жена и дјевојака заувијек ће остати упамћен у српској историји.

Око 50 српских дјевојака и жена, бјежећи пред Турцима који су жељели да их силују, скочиле су у ријеку Саву држећи се за руке. 

Све су се удавиле, али су се сачувале од турског злостављања.

Хоће ли икада неки сценариста написати сценариј 

о људским вриједностима које немају цијену.

Хоће ли икада неки режисер снимити филм за који му не треба много времена, а сценариј је написао сам живот, а историја само потврдила.

То су само питања на која неко мора дати одговоре или је можда много лагодније куповати турске серије и удобно из фотеље бринути о великом "љубавнику" Сулејману Величанственом.

Колико ће још проћи деценија или можда вијекова па да схватимо 

сву српску трагедију, наивност и неразумност, 

као и небригу за нашом историјом. 

Много тога је склоњено и заборављено. 
Заборавили смо и сами себе, нажалост.

На велику срамоту људске вриједности су постале лоповлук, похлепа, грамзивост и све пошасти такозваног модернистичког времена и свијета.

Хоће ли нас икада из сна пренути лелек Српкиња-хероина које нас из Царства небеског опомињу на погрешан пут којим срљамо, 

јер уопште и не знамо куда идемо. Тумарамо од немила до недрага.

И на крају поновно подсјећање о самом догађају. 

Зашто баш на крају?

Једноставно што се крај најдуже памти.

5. октобра 1812. године, прије више од два вијека 

у селу Скела код Обреновца, 50 српских дјевојака 

и жена, бјежећи пред Турцима који су жељели 

да их обешчасте, скочиле су у ријеку Саву 

држећи се за руке и све су се удавиле, 

али су сачувале свој образ и достојанство.

Нека њихова жртва буде наук новим генерацијама

да Србин зна и за нешто скупље од главе.

Зна, али слабо памти. 

Амнезија постаје укоријењена српска болест.

Ако нам још има лијека и ако већ није прекасно
да се почнемо будити из дубоке коме 
у којој деценијама као народ само вегетирамо.

Вријеме је за национално отрјежњење
и оздрављење српског народа.

Велики војсковођа римски у време цара Тита и Трајана. Иако незнабожац, Плакида (тако му беше име незнабожачко) беше човек праведан и милостив, сличан капетану Корнилију, кога крсти апостол Петар (Дап 10). Ходећи једном у лов, он погна једног јелена. Божјим Промислом јави се крст светао међу роговима јелена, и дође глас Господњи Плакиди, који овога упућиваше, да иде свештенику хришћанском и крсти се. На крштењу он доби име Евстатије, његова жена – Теопистија (Боговерна), а њихови синови – Агапије и Теопист. 

По крштењу Евстатије оде на оно исто место, где се преко јелена јавило откровење, и клекнувши заблагодари Богу што га је привео истини. У том му се опет јави глас Господњи и предрече му страдање за име Његово, и укрепи га. Тада Евстатије тајно напусти Рим са својом породицом с намером, да се повуче међу прост народ, и да у непознатој и скромној средини послужи Богу. 

Чим пристиже у Египат, одмах навалише на њега искушења. Неки зли варварин оте му жену, а оба сина ухватише му зверови и однеше. Но убрзо тај варварин погибе, а децу му од зверова спасоше чобани. Евстатије се настани у неком селу египатском, Вадисис, и ту као најамник сеоски проживи петнаест година. После тога нападоше варвари на Римско царство, и цар Трајан жаљаше, што му нема храброг војводе Плакиде, који је, где год је ратовао, победу односио. И посла цар два своја официра да по целом царству траже великог војводу. 

По Божјем Промислу ти официри, негдашњи другови Евстатијеви, дођу у оно село Вадисис, нађу Евстатија и доведу га цару. Евстатије скупи војску и победи варваре. На путу натраг за Рим Евстатије пронађе и своју жену и оба сина. Када стиже у Рим, цар Трајан беше умро, и цар Адријан беше на престолу. Кад Адријан позва војводу Евстатија да принесу жртве боговима, Евстатије му рече, да је он хришћанин. 

Цар га баци на муке заједно са женом и синовима. Но како им зверови не нашкодише ништа, бацише их у усијаног металног вола. Трећег дана извадише њихова тела мртва, али од огња неповређена. Тако овај славни војвода даде и „Ћесару ћесарево и Богу Божје”, и пресели се у вечно Царство Христа Бога нашега.

Геноцид у Југославији од 1941-1945. и 1991. године (два дела), Геноцид у Југославији у светлу међународног права.

Смиља Аврамов је рођена 15. фебруара 1918. године у Пакрацу док је Правни факултет завршила у Загребу 1947. године. Докторирала је на Правном факултету у Београду 1950. године, а стручно се усавршавала у Лондону и у САД, на универзитетима Харвард и Колумбија, преносе "Вечерње новости".

Од 1973. године до одласка у пензију 1985. године, била је шеф Катедре за медународно право и међународне односе Правног факултета у Београду.

Предавала је по позиву и на бројним универзитетима у Европи, Азији и Америци, а од 1980. до 1982. била је на челу светског Удружења за међународно право.

 Била је један од водећих светских стручњака за проблематику геноцида а током 1991. и 1992. године, као стручни консултант председника Србије Слободана Милошевића, учествовала је на међународним конференцијама везаним за распад СФРЈ.

За многе велика Српкиња и патриота, за друге националиста и десничар, за Смиљу Аврамов се често каже да је током 90-их била у групи тзв. Милошевићевих академика, писао је "Данас" поводом њеног стотог рођендана.

Управо је током 1991. и 1992. била стручни консултант Слободана Милошевића. Једна је од оснивача Одбора за заштиту Срба од Хашког трибунала, 1996. године. Пред Хашким трибуналом је 2004. била сведокиња одбране у поступку против Милошевића, а помагала је и његовим правним тимовима, као и тимовима Радована Караџића (чланица је Међународног одбора за истину о Радовану Караџићу), Војислава Шешеља, Ратка Младића, који је желео да му она буде правна саветница.

Од 1996. до 2009. била је чланица Сената Републике Српске.

Усавршавала се у Лондону и САД-у, а предавала је по позиву на многим универзитетима у Европи, Азији и Америци. Била је дугогодишња председница Југословенског удружења за међународно право, а од 1980. до 1982. и светског Удружења за међународно право. Аврамов је, између осталог, била и председница Светске конфедерације за мир и разоружање, те чланица извршног одбора Међународног удружења правника за борбу против нуклеарног наоружања.

Српска православна црква јој је доделила Орден Светог Саве 2014. године, а бивши председник Томислав Николић уручио јој је Сретењски орден првог степена на њен рођендан 2015. године.

Објавила је дела попут „Геноцид у Југославији 1941-1945“, „Постхеројски рат Запада против Југославије“, „Трилатерална комисија: Светска влада или светска тиранија“. Потписница је захтева за рехабилитацију Драгољуба Драже Михаиловића.

Професорка Правног факултета у Београду и чланица Српске академије наука и уметности (САНУ) Смиља Аврамов преминула је 2. октобра 2018. године у 101. години у Београду. 

Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.

 Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

До првих озбиљнијих оружаних акција дошло је нападом хрватско-муслиманских параформација на објекте и припаднике ЈНА. Тако је крајем августа 1991. године у близини Посушја (''Хрватска Херцеговина'') убијен старији водник који је био на редовној служби у ЈНА. Убили су га припадници ХОС-а (Хрватске оружане снаге). 

Недуго затим, на другом крају БиХ припадници «Патриотске лиге» код војног складишта Љубаче у Тузли из засједе убили су једног поручника ЈНА. На сличан начин и по истом сценарију муслимански патриотски «лигаши» ликвидирали су још једног подофицира (заставника) ЈНА у Сапни код Зворника.

 Са простора Хрватске из Славонског Брода артиљеријским оружјем гађана су сва српска насеља у општини Босански Брод. Отворена агресија је имала и свој данак: 16. септембра 1991. године у јутарњим часовима смртно је страдао инжењер Војислав Горановић, технички директор Индустрије грађевинског материјала "Грамат" у Горњем Кладару. 

Оружана агресија регуларне војске Хрватске на БиХ, боље речено агресија на српски народ у бившој општини Босански Брод извршена је у ноћи узмеђу 15. и 16. септембра 1991. године.

Напад на општину Брод 3. марта 1992. године био је само наставак и увод за најстрашније и најсвирепије злочине који су се тог мјесеца десили на подручју ове општине /Сијековац/.

Били су то - како би «аналитичари» рекли – појединачни унутрашњи "изоловани инциденти". Такозваним аналитичарима не треба замјерити, јер они се, заправо, увијек позивају на варијанту ''накнадне памети''. Још је горе кад се служе са подацима из ''повјерљивих'' и неименованих извора, односно кад за своју ''аналитичку памет'' користе углавном туђу памет и већ испричане приче.

Но, као најтежи «инцидент», а могло би се поуздано рећи и званичан почетак рата у Босни и Херцеговини засигурно јесте напад војске Републике Хрватске на тада регуларну ЈНА. Напад се десио 1. октобра 1991. године у херцеговачком селу Равно у Поповом пољу, општина Требиње. 
Познато је да је управо у селу Равно још у Другом свјетском рату од стране усташа почињен стравичан злочин над српским народом. Због комунистичког прекрајања историје и прилагођавања ''истине'' побједницима, скоро сви догађаји из Другог свјетског рата у којима су претежно страдали Срби, Брозовим декретима ''морали су бити заборављени'', а огромне српске жртве су биле забетониране у јаме и бездане које ни до дана данашњег нису откопане, а ни жртве из њих на достојанствен начин сахрањене. Тако је са српским жртвама забетонирана и истина о српском страдању. 

Мало тога из тог времена остало је у сјећању комунистичким официрима. Јер да је било супротно и да их је ''држало памћење'', онда би им све страхоте о страдању српског народа биле довољна опомена и упозорење и не би се десило да (1. октобра 1991. год.) муслимански пуковник који је био командант једне јединице ЈНА доведе војску у то село.

Предводећи војнике у «маршевском кораку» (!) кроз село Равно у формацији која је бројала близу 200 припадника ЈНА – бојовници војске Републике Хрватске су из добро припремљене акције на зачељу колоне убили 14 војника и старјешина ЈНА. Тек након неколико дана од тог злочина дошло је до консолидовања у редовима ЈНА чији су се припадници, сада у борбеној формацији вратили у село да извуку своје ликвидиране другове. Дошло је до жестоких борби, с једне стране хрватске војске из Републике Хрватске и с друге ЈНА и то на територији БиХ, У редовима «хрватских бојовника» настала је стравична паника и расуло. Хрватски бојовници уз велике губитке морали су да се врате на полазне линије и на своју територију, дакле на простор Републике Хрватске.

Званичним органима БиХ у Сарајево стизале су контрадикторне информације о догађајима у селу Равно. Највиши функционери ХДЗ-а у органима власти у БиХ говорили су о стравичним злочинима које су над хрватским цивилним и домицилним становништвом наводно починили припадници ЈНА.  Дакле, од стране највиших хрватских и муслиманских политичких званичника најхитније је затражено да се формира «државна» делегација БиХ којој су у задатак ставили - да утврди стварне околности и чињенице о догађајима у Равном.

Све је текло врло брзо, па је одлуком Предсједништва БиХ састављена мјешовита делегација, која је 7. октобра кренула на пут у Херцеговину. На челу делегације био је члан Предсједништва БиХ, «Југословен» Ејуп Ганић. Српски члан делегације био је потпредсједник Владе БиХ Миодраг Симовић. Хрвате су представљали члан Владе БиХ и високи функционер ХДЗ-а Миро Ласић и сам Бог би знао како и због чега је члан делегације био и хрватски ''слободни'' књижевник Анђелко Вулетић. (Анђелка Вулетића сам познавао, али нисам знао да је родом из тог краја и да је по националности Хрват, што сам тек тада и сазнао (!).

Најкраће речено, делегација није до краја испунила свој задатак. Стварни догађаји на том терену и потпуна истина нису одговарали нити су били у интересу наручилаца извјештаја. Јер, ко год је од чланова делегације хтио без обзира на велику опасност могао се увјерити да су у селу Равно на хрватској страни углавном страдали плаћеници, такозвани «пси рата». Већина њих су били тамнопути и нису припадали бијелој раси. 

"Пси рата" у хрватско-муслиманским 

злочиначким формацијама

Дакле, ад хок формирана ''државна'' делегација могла је само, а што је она и учинила - направити «оправдану бјежанију» из Херцеговине и у Сарајево се вратити необављеног посла. Истинит извјештај о свему што се догађало у селу Равно никада није презентован пред надлежним институцијама БиХ, а самим тиме ни пред очима беха јавности.

БИО САМ СВЈЕДОК МНОГИХ ДОГАЂАЈА И ТО СА ЛИЦА МЈЕСТА

Са ове временске дистанце не знам да ли сам имао срећу или несрећу па да лично будем свједок краткотрајног путешествија ''државне'' делегације. Али, оно у шта сам потпуно сигуран јесте истина коју сам видио сопственим очима, а богами и чуо властитим ушима. Међутим, како тада тако и данас, у зависности од ''приповедача'' слушам разно разне приче и друге само њихове ''истине'' од којих су многе, најблаже речено, проблематичне и дискутабилне, па на крају крајева и лажне.

 Иако је истина једна и недјељива она је у већини случајева скројена по мјери онога ко је био побједник у ратовима и конфликтима. Не смије се заборавити да је по устаљеној пракси и аутоматизму  ''истина'' прилагођавана и дозирана за јавност  у оној мјери и количини која ће произвести најјаче ефекте на онога ко је конзумент те ''истине''.

Сви каснији ратни догађаји само су наставак стравичног страдања свих народа у БиХ.
Дакле, након тих догађаја у Источној Херцеговини рат је висио у ваздуху и он је био незаустављив.

29. септембра 1991. године херојски је погинуо 

СРПСКИ ЈУНАК

МИЛАН ТЕПИЋ

Милан Тепић говори у родној Козарској Дубици

МИЛАН ТЕПИЋ

Тепић је 29. септембра 1991. године, 

нешто прије 11 часова, дигао у ваздух складиште ЈНА 

у Беденику код Бјеловара, жртвујући свој живот.

 

Претходно је у борби погинуо војник

на одслужењу војног рока Стојадин Мирковић,

док су старијег водника Ранка Стевановића

припадници хрватске паравојске 
стријељали по заузимању складишта.

Споменик хероју Милану Тепићу откривен је 

29. септембра 2017. године

у Београду на углу улица Љутице Богдана 

и Кнеза Александра Карађорђевића 

на Дедињу. 

  ЈЕДАН МАЛИ ДИО ИЗ 

КАРИЈЕРЕ ВЛАДИМИРА ПУТИНА

/НАПОМЕНА - Многи сигурно ово нису знали, али ко има времена може да прочита/.

 

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Нека давна времена кад је Служба била служба. На слици у прилогу је нико други до садашњи руски предсједник Владимира Путина ( човјек са лијеве стране) у класичном /фотографском/ кадру на слици са предсједником САД Роналдом Реганом када је посјетио Русију 1988. године.

Путин је тада био агент КГБ-а и то је било његово скривено прерушавање у туристу и фотографа. Путин је имао туристичке камере навучене око врата.
Служба је захтијевала да буде сналажљив, лукав и препреден.

Слику је снимио Пете Соуза, фотограф из Бијеле куће лични фотограф предсједника Обаме, али је такође радио у истом капацитету и за тадашњег предсједника САД Роналда Регана.

Соуза је ту фотографију снимио 1988. године приликом посјете Регана Москви. Реаган и Михаил Горбачов су испред Кремља поздрављали грађане и туристе.

Сам Соуза је давне 2009. године тврдио (и рекао да су му ове информације потврђене) да је мушкарац на лијевој страни, који изгледа као туриста и са камером око врата, уствари Владимир Путин, који је у то вријеме био тајни агент КГБ-а.

Путин је 16. година био официр у КГБ-у, напредујући до чина потпуковника.
Касније се повукао да би ушао у политику у свом родном Санкт Петербургу 1991. године.

Преселио се у Москву 1996. године и придружио се администрацији предсједника Бориса Јељцина гдје је брзо напредовао, постајући вршилац дужности предсједника 31. децембра 1999. године, када је Јелцин неочекивано поднио оставку.

Путин је побиједио на предсједничким изборима 2000. године, упркос широким оптужбама за намјештање гласова. Поново је на изборима 2004. године, изабран за предсједника Русије и то му је био други узастопни мандат.

Због уставог ограничења Путин није могао да се кандидује за трећи узастопни председнички мандат, па је за предсједника предложио свог првог сарадника Дмитрија Медведева који је побиједио на предсједничким изборима 2008. године и који је одмах поставио Путина за премијера. Заправо, то је била само замјена Путина и Медведева на функцијама.

У септембру 2011. године, након промјене закона о продужењу предсједничког мандата са четири на шест година, Путин је најавио да ће на председничким изборима 2012. тражити трећи, узастопни мандат предсједника, што је и урадио и та одлука је довела до великих вишемјесечних протеста у многим руским градовима.

 Ксенија Атанасијевић

Држала је бројна предавања и семинаре и ван наставе, о Сократу, Шопенхауеру, Сенеки… Између наставе и предавања и у земљи и у иностртанству, интензивно се бавила научним радом.

Објавила је више од 400 научних радова и студија из области филозофије, филологије, етике и естетике. Њени радови превођени су на све важније светске језике, а сама Ксенија је, као велики полиглота, преводила посебно са немачког и грчког језика. Превела је бројна дела Аристотела, Платона, Спинозе, Адлера, Сократа…

За време Другог светског рата била је хапшена и мучена од Гестапоа, јер је јавно писала против расне и националне мржње. Одбила је да потпише злогласни “Апел београдских интелектуалаца“ који је Гестапо саставио и присиљавао београдске интелектуалце да га потпишу. 

После рата хапсиле су је и комунистичке власти, а по изласку из затвора све њене књиге биле су забрањене. Амерички универзитети су је звали да на њима предаје, што је она одбила. Храбра и достојанствена, наставила је да ради анонимно и припрема трећи том свог животног дела “Филозофски фрагменти“. 

Ксенију Атанасијевић,

насликала славна Надежда Петровић,1912. године.

Надежда Петровић је уврштена 

у 100 најзнаменитијих Срба