Фјодор Михајлович
ДОСТОЈЕВСКИ
ВЕЛИКЕ МИСЛИ -
ВЕЛИКОГ ДОСТОЈЕВСКОГ
иако читав живот проведеш
немој рећи да си узалуд проживео век".
и срџба обузимају душу
коју одавно поштујемо као своју светињу,
Свети Аврамије Затворник
испосник и монах
била је тако лијепа
као тог јутра дан
Дивна је она била
када сам остао сам
више се нисмо срели
јер њу је однио дан
Све је као тајна
остало на кеју том
очи, њене руке
плачни поглед њен
Можда је тако боље
заборав брише све
ал' ипак, ипак често
често се сјетим ње
Данима киша лије
уз прозор стојим сам
прошло је много дана
обузе тад ме сан
Сјетих се оног јутра
нашега растанка
сјетих се тихе ријеке
којом је отишла
Рефрен
9. 11. 2014. године,
На Митровдан
У Невесињу је обележено 29, односно 27 година, од митровданских битака, које представљају симбол одбране источне Херцеговине у одбрамбено-отаџбинском рату.
8. новембра 1992. године почела Прва митровданска битка, за коју је био мобилисан комплетан војни потенцијал муслиманско-хрватских снага из Херцеговине, као и регуларне снаге Хрватске војске, са укупно 40.000 припадника.
Невесињска бригада Војске Републике Српске имала је око 4.000 бораца, док се на положајима налазило око 1.500 бораца.
Херојском одбраном бораца Невесињске бригаде који су се задесили на положајима када је почео напад, те пристизањем осталих бораца те бригаде, као и добровољаца, офанзива Хратске војске и ХВО-а доживјела је огроман пораз.
У овој офанзиви погинули су 41 борац Војске Републике Српске и један цивил.
Другу митровданску офанзиву 1994. године извеле јединице такозване Армије БиХ тако што су кроз положаје Невесињске бригаде у позадину убацивале своје групе.
Српске снаге у овој офанзиви нанијеле су жесток пораз непријатељу. Том приликом страдало је 117 непријатељских војника, док су на српској страни страдала 22 борца.
Програм обиљежавања Митровданских битака почео служењем помена и полагањем вијенаца и цвијећа на локалитету Спомен костурнице у насељу Грозд.
Такође, обављен је помен и полагање цвијећа на споменик команданту Невесињске бригаде Новици Гушићу, као и помен и полагање цвијећа на централном споменику погинулим борцима одбрамбено-отаџбинског рата на Тргу слободе у Невесињу.
Овај догађај обиљежавања организован је по скраћеном програму и уз поштивање свих епидемиолошких мјера.
У двије митровданске битке из 1992. и 1994. године одбрањени су Невесиње и Херцеговина.
У Митровданској бици 1992. године погинула су 42 борца, а рањено је 750. Само на Митровдан 1994. године погинула су 22 борца, док је 140 рањено.
Прва митровданска битка једна је од највећих у одбрамбено-отаџбинском рату јер је 3.500 припадника Невесињске бригаде побиједило пет пута јаче јединице састављене од Хрватске војске, ХВО-а и такозване Армије БиХ, које су са 15.000 војника и праћене јаком артиљеријом кренуле на Невесиње с циљем спајања са Дубровником и изласком на тадашњу југословенску границу.
Мало година живота (само 25.)
ПЛАВА ГРОБНИЦА
Биста Милутина Бојића,
угао истоимене улице и Палмотићеве
О великом православном празнику Ђурђевдану у прољеће, био је „хајдучки састанак“, а по Митровдану на јесен, ..."хајдучки растанак“, када су се хајдуци повлачили из шума због зиме и остајали у кућама својих повјерљивих људи, јатака, углавном прерушени у слуге.
Јатаци су живјели у селима и варошима и набављали храну за хајдуке и чували их у својим кућама у случајевима великих неприлика. Хајдуци су заузврат њима помагали и доносили им дио отетих добара од турских зулумчара. Кад би неки јатак издао хајдука, слиједила је тешка освета која се обично завршавала смрћу.
У време када су јата хришћанских душа, убељених мученичком крвљу, свакодневно узлетала у вечна обиталишта Царства небескога, војвода солунски и његова благочестива супруга беху тајни хришћани. Богољубљем и човекољубљем задојише и свога сина јединца, Димитрија. По њиховом упокојењу, мудрог, храброг, лепог и богатог младог Димитрија цар Максимијан постави за царског намесника васцеле солунске области, посебно му наредивши да у том делу царства побије све хришћане.
Беше то доба многобожачких царева и прогона Цркве Христове. Пријатељ цара Максимијана, цар Диоклецијан, 303. године наредио је рушење цркава и спаљивање светих књига, лишавање хришћана грађанских права, службе, части, заштите закона, а ослобођени робови губили би слободу уколико би и даље исповедали Господа Христа. Другим царским указом вргнути су у тамницу не само верници већ и свештенослужитељи, а трећим су хришћани подвргавани најстрашнијим мучењима уколико би одбили да принесу жртве идолима. Но видећи да је свака кап мученичке крви благословено семе за хиљаде нових хришћана, цар Диоклецијан нареди да отпочне велико или опште гоњење хришћана по читавом царству. Тај страшни погром започе спаљивањем двадесет хиљада хришћана у граду Никомидији, и то на први дан Васкрса.
Али благочестиви Димитрије испред царских постави Божје заповести. Љубио је Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом, и свом снагом својом, а ближ њ ега свога као самога себе. Желећи да испуни пре свега ове две највеће Божје заповести, млади Димитрије, одмах по повратку из царске престонице, поче не само јавно исповедати Господа нашега него и народ свој одвраћати од многобожачких заблуда, водећи га тако од погибли ка спасењу. Љубављу посејана реч Божја пала је на плодно тле, па се народ солунске области поче у веома великом броју крштавати. Знао је млади Димитрије да га због тога чека сурова казна, али заиста није жалио да душу своју положи за ближњега.
Млади Димитрије нити је срцем и душом могао нити је желео да се одрекне Творца и Спаситеља свога. Могао је без свега осим без Господа и био је спреман да, ако устреба, остане и без овоземнога живота – само не без Животодавца.Таква пламена љубав у доба безбожних царева плаћала се крвљу. Зато, очекујући страдање, свети Димитрије све своје огромно богатство и имање предаде верном слузи Лупу, замоливши га да то што пре раздели сиромашнима, док се он сам припремао да дочека цара Максимијана. Јер, при повратку са једног од својих многобројних ратних похода, цар науми да сврати у Солун и да провери да ли је његов намесник Димитрије заиста хришћанин.
Димитрије дочека цара са свим дужним почастима. Али истовремено овај благочестиви младић не само да потврди цареве сумње него, храброшћу Христовог војника, покуша да и самог цара уразуми, знајући да смо сви чеда Божја и да Господ наш не жели да ико п огине већ да сви дођу у п ознање ис т ине.
који Светог великомученика
Новак Ђоковић је освајањем Мастерса у Паризу са 37. пехаром постао најтрофејнији икада по броју освојених Мастерс турнира.
Новак Ђоковић, заједно са Роџером Федерером и Рафаелом Надалом дијели прво мјесто на Гренд слем турнирима. Сва тројица су, такође, сакупили по 20 пехара.
Не постоји човјек који је више пута подизао пехаре на париском бетону, већ неко вријеме је једини који је у каријери комплетирао титулу са свих мастерс турнира.
Такође, оборио је још један рекорд. Ово ће му бити седма година у којој завршава на првом мјесту свјетске ранг листе најбољих икада.
НОВАК ЂОКОВИЋ - Матео Беретини
Пише: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Нека српство настави да живи. Aли како? Због чега? У којем вакту треба да се одигра историјска утакмица сјећања и истине у борби против фалсификата. Тешко је одредити прави термин, јер вријеме је већ одавно прошло. Прошло је много тога, и прије нас, и поред нас, и са нама, онако удружено.
Осврнуо сам сe и нигдје не видјех оно тамо, а тражио сам пут изласка из мрака . Гдје год да пођем чекају ме препреке, не од жице и камења, већ од људи. Људи стали у колоне и не покрећу се. Стоје као укопани. Изгледају као да су повезани у исту нит судбине, која им као крагна од кошуље стоји за вратом и притишће врат, стеже га.
Тишина је. Она злокобна и нема гласа. Не чује се ништа. Нема ни еха из даљине. Како и да га буде кад су сви у близини. Приближили су се на смртну удаљеност. Смрт је увијек најближа, мада нико не смије да прогнозира колико је она близу или колико је далеко.
Нико не зна шта се дешава на путу живота, јер га многи још увијек пролазе.
Они који су прошли тај пут не могу да нам кажу куда су ишли. Са киме су походили земаљске просторе или су били изгубљени у путешествију и трагању за животом. Не зна се јесу ли имали проблема или је све протекло у духу толеранције и разумијевања. Није ваљда наопака судбина да се и тамо - на другом свијету и у царству небеском људи међусобно не разумију. О чему се ради, може се само претпостављати.
Мада су претпоставке велике обмане. Јер оно што човјек није видио, или што није чуо, или што није додиром, или мирисом и осјетио - то се није ни десило. Или можда јесте, али све је сакривено у дубоком понору незнања.
Тешко је све ово схватити, поготово што сваки човјек најмање познаје себе, али зато зна све о другим људима, па чак и о онима које никад није срео у животу или за које никада није ни чуо. Али ето, из властитог интереса зна. Интерес се успоставља због користи, а не из нужде или разјашњења стварности у коју смо сви запетљани и упетљани.
У сталном смо трагању да пронађемо прави пут - пут нашег спасења...
Нема краја оваквим опсервацијама. И баш због тога, закључићу овај текст и кратак осврт из свакодневице.
Како год да буде – нека српство настави да живи ...
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
6. новембра 1918. године.
Прослављени војвода
СТЕПА СТЕПАНОВИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Прослављени војсковођа и војвода очекивао је борбе већ на Дрини, али непријатељске формације су бјежале пред јуришним јединицама српске војске. Српски војници су се брзо приближавали граду у ком су послије убиства престолонасљедника-туђина Фердинанда на Видовдан 1914. године почео Први свјетски рат.
Народ Сарајева, углавном и већински сарајевски Срби са великом љубављу су дочекали српске ослободиоце. Био је то спас за Србе који су били велика већина становника у Сарајеву. Одушевљење Срба је било тријумфално. Тако нешто до тог времена Сарајево није запамтило. Градоначелник Аристотел Петровић је војводи и његовим војницима пожелио братску и срдачну добродошлицу.
Мара Љубибратић је славном војводи подарила ловоров вијенац.
Остало је записано њено сјећање на тај тренутак и на српско славље у Сарајеву.
"Велики наш војвода, са сузама у очима, пољуби предати му вијенац, а ми у том величанственом моменту, кличући Краљу, Војводи, Српској војсци, Слободи, заборависмо на све патње и понижења, уздигнусмо се, да по примјеру овог великог човјека, ширимо љубав, братство, јединство. Са свију страна похрли и старо и младо, слабо и нејако, да се поклони свом великом хероју и да својим очима види Слободу.
Када је видјела Војводу, једна угледна муслиманка огрнула га је дивном старинском махрамом и у свом поздравном говору замолила је Војводу да узме и њих у заштиту. Војвода јој је одговорио да ће сви грађани без разлике у вјери уживати иста права и слободу", говорила је пресрећна Мара Љубибратић.
Сачувани су говори у којима српски првак Василије Грђић као и први предсједник Народне владе у Сарајеву Атанасије Шола с поетским жаром изражавају усхићење због доласка српских трупа.
Посебно се издваја добродошлица тадашњег реиса Џемалудина Чаушевића који српску армију назива "јуначком војском неумрлих заслуга".
"Драга браћо јунаци! Ја вас увјеравам да ће муслимани БиХ знати увијек достојно цијенити братске заслуге и очувати у успомени овај сусрет након бурних стољећа", рекао је тада Чаушевић, реис улема Исламске заједнице у БиХ.
Сам војвода Степа није дозвољавао насиља и освете. Живио је у скромном стану; шетајући чаршијом изазивао je симпатије и поштовање. Скромне природе, када је почетком 1920. послије обављене дужности напуштао Сарајево, одбио је величанствен испраћај који су Сарајлије намјеравале да му приреде.
Град је и годинама касније наставио да празнује 6. новембар, дан када је угледао слободу.
На годишњицу ослобођења, сарајевска делегација посјетила је војводу Степу у његовој кући у Чачку гдје је проводио пензионерске дане, живећи у улици која се звала ни мање ни више до – Сарајевска. Додијелили су му диплому са звањем почасног грађанина Сарајева. Славни војвода и ослободилац Сарајева се са великом учтивости захвалио и одговорио:
"Слободу нисам вам донео ја, већ на мачевима својим наши храбри и издржљиви јунаци, а понајвише шајкача и опанак".
Био је усхићен и дирнут.
"Преко вас грлим моје драго Сарајево и целу Босну поносну!", рекао је на крају.
Када је славни војвода умро 1929. године, стизале су поворке и телеграми саучешћа из свих југословенских покрајина. Стигле су и десетине њих из његовог вољеног града, од муслимана и од православаца, од католика и Јевреја.
Живко Нежић je у име сарајевских добровољаца на сахрани изговорио:
"Ми се још врло добро сјећамо кад си дошао у праскозорје 1918. године; сишао си у наше Сарајево, које те данас тако и толико воли и у сузама остало је када смо јуче пошли за Чачак да те испратимо до вјечне куће. Велика хвала у име Босне и Херцеговине, коју си задужио док траје вијека и свијета. Наша Босна и Херцеговина никад прежалити тебе неће".
Саучешће је уручило и муслиманско удружење Народна узданица из Сарајева са др Мусакадићем, градоначелник Травника Салих Сујанџић, муслимански прваци из Крајине, Градачца, Вишеграда, Високог, Оџака, Санског Моста, Грачанице, Власенице, Модриче, Тузле, Зворника, Крупе.
Начелник Селманагић из Сребренице је написао:
"Поводом немилог губитка нашег непрежаљеног војводе вијеће општине закључило је да вам изјави наше искрено саучешће".
Прохујале су деценије и Миљацком је протекло много воде, Миљацком која извире на Палама. У међувремену су Срби и муслимани претурили преко главе још један крвави Други светски рат у којем су опет Срби трагично страдали.
Дошао је нови друштвени поредак са побједом Јосипа Броза. И Србима и муслиманима, а и другима српство је учинио огавним, злим, друштвено неприхватљивим. Братство и јединство се градило по цијену ћутања и заборава. И тако је трајало све до деведесетих година прошлог вијека. Сила није Бога молила, каже народна пословица.
А онда су стигле деведесете године прошлог вијека, дошла је и 1992. година. Срби у Босни и Херцеговини су били уљуљкани сулудим Брозовим братством и јединством. Сви српски непријатељи су преко ноћи настојали да затру славну српску прошлост у искривљеном сопственом идентитету неких других народа.
Кокарда војводе Степе била је у то доба за сарајевске муслимане аветињски знак, као и шајкача коју су српски ослободиоци 1918. носили на главама.
У посљедњеем рату, српски народ није имао новог Степу. Српска војска постала је Југословенска народна армија, што је била највећа српска заблуда. Мит о етици, чојству и свијетлом оружју из минулих ратова већ на почетку је осуђена од српских непријатеља.
Када је убијен српски сват Гардовић на Башчаршији, није требало да прође много времена па да Сарајево захвати незаустављиви ратни пожар.
Данас, у ожиљцима, етнички очишћено од Срба, Сарајево више није исти град. Ослободилачка 1918. више није ослободилачка, добри обичаји су заборављени: Нема више братства и јединства. Сарајево је град српског страдања и незапамћеног егзодуса из којег је у фебруарским и мартовским хладноћама 1996. године град напустило више од 150 хиљада сарајевских Срба.
Биле су то непрегледне колоне ратом обогаљењних, али истовремено и поносних Срба који су одлазили са кесама у рукама у непознато, на пут без повратка. Са собом су носили и тек ексхумиране мртве претке.
Не постоје више проходни мостови који би поново спојили долазеће генерације. Ти мостови су остали само у пјесми Халида Бешлића и његове копије Ивице Дачића.
Српска омладина скоро ништа не зна ко су јој били ђедови и гдје су војевали. Сулудо би онда било очекивати да млади Бошњаци уопште знају да су у Сарајеву постојале двије најдуже улице - Улица Војводе Степе Степановића и Улица Војводе Радомира Путника. О Гаврилу Принципу и Мосту са његовим именом преко Миљацке наравно да не знају ништа. А и што би знали кад су данас Срби у Сарајеву на нивоу статистичке грешке.
Све је нестало. Али на дипломи почасног грађанина Сарајева урученој војводи Степи доминирала су два сарајевска мотива: Градска вијећница и Принципов мост. Бошњаци и Сарајево се данас више не сјећају Војводе Степе нити шта о њему знају.
Питање је само колико о њему знају и Срби.
Историја никад Србе ничему није научила и остаће велика глупост да је "историја учитељица живота"!
Срба у нашој историји
Издао је више збирки народних песама и приповедака, прву српску граматику ("Писменица") и речник (1818). Уређивао је алманах "Даница" и настојао да Европу упозна са српским народним благом.
Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика. Умро је у Бечу 1864, а његови посмртни остаци су 1897. пренети из Беча у Београд и сахрањени уз Доситеја Обрадовића испред Саборне цркве у Београду.
Вук је рођен у породици у којој су деца умирала, па је добио име Вук да га вештице не би убуле. Рођен је 1787. године у Тршићу. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића, који је био једини писмен у крају.
Како га у манастиру нису учули, него терали да чува стоку, отац га врати кући. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петриње. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја, свог вољеног просветитеља. Овај га грубо отера од себе и Вук разочаран одлази у Јадар и почиње да ради као писар код Јакова Ненадовића. Кад је отворена Велика школа у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо обољева и одлази на лечење у Пешту.
Касније се враћа у Србију и када устанак пропада, одлази у Беч. У Бечу упознаје Јернеја Копитара који му даље помаже у остварењупланова. Започео је свој рад на реформи језика и правописа и увођењу народног језика у књижевност. Због проблема са кнезом Милошем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а и у аустријској држави, својим радом стиче пријатеље и помоћ у Русији, где добија сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.
Као година Вукове победе узима се 1847. година јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик", „Песме" Бранка Радичевића, Његошев „Горски вјенац" и Вуков превод Новог завета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. године, четири године након његове смрти.
Умро је 1864. године у Бечу. Његове кости пренесене су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањене у Саборној цркви, поред Доситеја Обрадовића.
Православни верници данас обележавају један од четири највећа празника посвећена мртвима - Митровске задушнице.
Празник пада уочи дана Светог великомученика Димитрија због чега се задушнице и називају Митровске.
На задушнице се у православним црквама служи света литургија и парастос на ком свештеник вином прелива жито, а после службе људи обилазе гробља. На гробовима се пале свеће, а свештеници обављају појединачне парастосе и читају молитве за умрле. Ако није могуће отићи на гроб покојника њима се служи помен у цркви.
Према учењу Цркве на задушнице се верници моле у храмовима и на гробљима за покој душа умрлих, а чине и милостињу.
Задушнице увек падају у суботу, кад се организују и богослужења посвећена упокојенима, јер је Христос дан уочи Васкрсења, које се увек слави у недељу, провео у гробу.
У цркви се на задушнице помињу и речи једног од највећих хришчанских богослова Светог Јована Златоустог:
5. новембра 1938. године рођен је
један од најбољих кошаркаша
свих времена на Балкану
РАДИВОЈ КОРАЋ - ЖУЋКО
и његов колега велики
Партизановац Бора Тодоровић
сједили су тик уз терен.
Сваку ноћ је проводио у молитви, једном речју до краја живота био је прави девственик. Постоји веровање, по старом предању да је његов отац лежећи на самртничкој постељи позвао своје синове ради деобе имања. Успротивише се они ради очеве жеље да један део имања остави и Исусу, сину Деве Марије, но само Јаков пристаде на то, али браћа беху упорна те он рече да ће брата свог Исуса примити на свој део имања и узети га као сунаследника. Зато се с правом и назива Братом Господњим, а такође и због тога, што када се оваплоти Господ наш Исус Христос, и када Пречиста Дева Марија бежаше са Сином и Јосифом испред цара Ирода, пође са њима и Јаков и пратише их у стопу. Био је он омиљени апостол Господу, те му се Он након васкрсења јави одвојено од других апостола. Живео је свети Јаков богоугодно и праведно, и би уврштен у седамдесеторицу апостола Божјих.
У својој 34 -ој години по Божјем промислу поставише га за епископа јерусалимске цркве -мајке Хришћанске Цркве. Руковођен Светим Духом он састави и написа Свету Литургију, коју касније због немоћи људске скратише Свети Василије Велики и Свети Јован Златоуст.
Једног дана, првосвештеник јеврејски, Ананије, нареди Светом Јакову да на дан Пасхе (јеврејски празник) стане пред народ и проповеда против Христа. Изађе Свети Јаков на кров храма и обрати се сабраном народу са речима: "Што ме питате о Сину човечијем који добровољно пострада ради нас, би распет и погребен и у трећи дан васкрсну из мртвих? Он сада седи са десне стране Вишњега и опет ће доћи на облацима да суди живима и мртвима".
Народ се обрадова овим речима и поверова у Христа, а фарисеји и књижевници разљутише се и гурнуше Јакова са крова, те он паде на земљу. Онда га каменоваше и убише на свиреп начин. И док је умирао у мукама, овај Праведник Божји, молио је Бога да им опрости грехе њихове, јер нису знали шта раде. Тако сконча мученичком смрћу овај преславни апостол Христов и пресели се у Царство Господа свога.
Херој 21. по реду шампионата планете је српски репрезентативац Владимир Мирончиков који је освојио бронзану медаљу.
