Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 23 Februar, 2020 | read_nums (49)

Овај велики светитељ био је епископ у Магнезији. Живео је у време цара Септимија Севера, који је био свирепи прогонитељ хришћана. Не плашећи се гонитеља својих он је слободно проповедао хришћанску веру, те је због тога био много гоњен и мучен, али све те муке олако је подносио, као да су се дешавале неком другом а не њему самом.

Живом су му одрали кожу, али га нису поколебали у његовој вери јер он благосиљаше мучитеље своје увек истим речима: "Хвала вам браћо моја, што остругавши моје старо тело ви обновисте дух мој за нови, вечни живот". Ништа га није могло уплашити, нити натерати да напусти Христа и веру Његову.

Угледајући се на њега и његову издржљивост, многи прихватише хришћанску веру, а међу њима и кћерка незнабожачког цара Севера, Галина. Због тога се разгневи цар те нареди да се овај свет човек, Харалампије, погуби. Приликом свог погубљења, он још једном узнесе молитву Богу, да опрости људима све грехе њихове и да им подари здравље и душевно спасење. Пострадао је овај мученик за Христа Бога нашег 202 године.
Његово тело сахранила је царева кћерка, Галина, по свим хришћанским обичајима, а његове свете мошти поштују хришћани широм света. Глава овог светитеља чува се и дан данас у манастиру Светог Архиђакона Стефана на Метеорима у Грчкој.
Нема сумње, да овај непобедиви и несавладиви мученик Христов посредује за цео свет пред Богом, коме стоји са десне стране престола и својим молитвама моли Бога за све нас и опроштење свих наших грехова.

Autor sjovicicslavuj | 22 Februar, 2020 | read_nums (32)
 
22. фебруара 1826. године 
рођен је један од најистакнутијих СРБА
Светозар Милетић
 
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји

Светозар Милетић је био српски политичар, 
новинар и писац. Био је вођа Срба у Војводини 
у борби за национална права у Аустро-Угарској.
 Био је градоначелник Новог Сада (1861) и предводник либералне струје на Благовештенском сабору (1861). Покренуо је чувени лист "Застава", водеће гласило војвођанских Срба.
-----------------
Споменик СВЕТОЗАРУ МИЛЕТИЋУ 
у Новом Саду
Autor sjovicicslavuj | 22 Februar, 2020 | read_nums (36)

За сјећање и памћење ...

На данашњи дан 22. 2. рођен је
славни књижевниК

ДАНИЛО КИШ


Био је један од десет највећих свјетских писаца 
друге половине XX вијека.
 
 Вишеструки „кандидат“ за Нобелову награду. 
Добитник највећих југословенских 
књижевних признања.


Иако је био прогањан, ипак још за живота
изабрао је своје трајно мјесто
у вјечном царству небеском 
- Сахрањен је у Београду.


Киша је мајка крстила у православној цркви, 
што му је спасило живот 
у Другом свјетском рату.

Пишчева жеља да буде сахрањен 
по православном обреду 
била је испоштована и савим јасна.



Биста Данила Киша у Суботици


Autor sjovicicslavuj | 22 Februar, 2020 | read_nums (27)
 
22. фебруара су
Велике зимске задушнице

ЗАДУШНИЦЕ; суботњи дани посвећени помену и молитвама за упокојене; посебни дани када се на богослужењима: 

Литургијама, парастосима, дељењем милостиње, уређивањем гробова, одаје дужно поштовање упокојеним члановима фамилије и Цркве. Црква се сваке суботе, а нарочито II, III и IV суботе Васкршњег поста моли за упокојене и сећа се свих упокојених Хришћана, отаца и браће наше.

Међутим, поред ових редовних суботњих молитвених дана, Црква је одредила посебне дане у току Црквене године, који се називају задушнице. Оне увек падају у суботу.


Задушнице су дан посвећен упокојеним, па према томе, треба отићи на службу у цркву, обићи гробове, прелити их вином, уредити и окитити цвећем и упалити свеће. Уобичајено је да се на задушнице држи Литургија, на којој свештеник прелива вином донешено жито (кољиво), а после службе се одлази на гробља, где се пале свеће, а свештеници обилазе и каде гробове.

Они који нису у могућности да оду на гробља због удаљености, треба да оду до најближег храма, и да ту обаве помен за своје упокојене. Пошто је то дан када се посебно обраћа пажња на делење милостиње, обавезно се сваком просијаку кога сретнемо, удели милостиња и да део хране коју смо понели са собом.

Обичај је у народу да се ο задушницама, као и ο парастосима, износе многа јела. Веровање је, да та изнесена јела треба да се разделе сиротињи и уопште свима који се ту затекну, за покој душе умрлога. Обично се износи погача, жито, вино, као и друга јела.
Autor sjovicicslavuj | 21 Februar, 2020 | read_nums (40)
 
Ако изгубимо језик и писмо
и ми ћемо као народ нестати!

Чланице Организације УН за образовање, науку и културу (Унеско) обиљежавају данас Међународни дан матерњег језика, с циљем промовисања језичке културе и разноврсности, као и вишејезичности.

Генерална скупштина Унеска прокламовала је 1999. године Дан матерњег језика, као сјећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки у Источном Пакистану, данас Бангладешу, јер су протестовали зато што њихов матерњи језик није проглашен за званични.
Према процјенама, готово свакодневно у свијету нестане по један језик, а лингвисти прогнозирају да ће од око 6 000 језика, до краја XXI вијека одумријети више од половине, чак и до 90 одсто.
 
Највише су угрожени језици са малим бројем говорника од неколико стотина или десетина, као и језици који припадају малим заједницама које нису цивилизоване са становишта западних стандарда и немају институције, сматрају лингвисти.      
 Унеско штити језичке различитости, одаје признање језицима аутохтоних народа и настоји да се њихов глас чује у пројектовању образовне политике, развоја и социјалне кохезије. Вишејезичност "живи ресурс" који треба да се користи за добробит свих.

Лингвисти упозоравају да је пред све већом навалом енглеског језика, Српски језик угрожен у мјери у којој су то и други језици и да опасност пријети чак и језицима са великом традицијом - француском, италијанском, њемачком.

 
Autor sjovicicslavuj | 21 Februar, 2020 | read_nums (17)

 Чувајмо наш језик и наше писмо!

 Чувајте, чедо моје мило, 
језик као земљу.


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


Ријеч се може изгубити као град, 
као земља, као душа.
А шта је народ изгуби ли језик, 
земљу, душу!


Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика.

Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.

Народ који изгуби своје речи
престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. 

Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.
Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.

Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора. 
И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.

НАПОМЕНА: Реч Стевана Немање (Стефана Немање — оца Симеона (1166-1196)) изговорене на самртничкој постељи, које је записао његов најмлађи син Растко, Свети Сава (из књиге „Завештање Стефана Немање”, писца Милета Медића).
 
Autor sjovicicslavuj | 20 Februar, 2020 | read_nums (33)
 
На данашњи дан 20. фебруара 1908. године
умро је српски писац
Симо Матавуљ
- члан Српске краљевске академије


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји

 

Симо Матавуљ је рођен у Шибенику 12. септембра 1852. године.

Писац Симо Матавуљ, члан Српске краљевске академије, један од најистакнутијих представника српског реализма, умро је на данашњи дан, 20. фебруара 1908. године.



 
Писао је богатим и сочним језиком приповијетке из црногорског, далматинског и београдског живота, романе и драме.
Преводио је француске писце Ги де Мопасана, Емила Золу, Жана Молијера.
Најпознатија Матавуљева дјела су: романи "Бакоња фра Брне", "Ускок", збирке приповједака "Из приморског живота", "С мора и планине", "Београдске приче".
Написао је седамдесет приповједака и новела, махом објављених у засебним збиркама.
Матавуљ је писао и путописе и књижевне чланке разне садржине. Написао је и двије драме: "3авјет" и "На слави" - прва са темом из дубровачког, а друга из београдског живота.
Симо Матавуљ почео је да пише тек у зрелијим годинама. Осим великог књижевног образовања, истицао се познавањем историје и филозофије.
Књижевни критичари сматрају да је Матавуљ био један од најобразованијих и "најевропскијих" српских писаца.
 

 
Autor sjovicicslavuj | 20 Februar, 2020 | read_nums (30)
 
У знак велике захвалности 
СРБИ у Источном Новом Сарајеву
подигли су споменику 
Виталију Чуркину
Некадашњи стални представник Русије у Уједињеним нацијама Виталиј Чуркин дао је огроман допринос у обезбјеђивању права Републике Српске, гдје су му чак поклонили и парче земље, испричао је министар спољних послова Русије Сергеј Лавров у филму Сергеја Бриљева - „Чуркин“,
који је приказан на телевизији „Русија 1“.

"Он је дао огроман допринос рјешавању кризе на Балкану и обезбјеђивању легитимних права Републике Српске", рекао је Лавров.

"Чак су му поклонили комад земље у Републици Српској, мислим да он тамо никад није био", истакао је министар.

Чуркин је изненада преминуо 20. фебруара 2017, дан прије свог 65. рођендана. Од 8. априла 2006. године био је стални представник Русије у Уједињеним нацијама у Њујорку, био је представник Русије у Савјету безбједности УН. 

Споменик је постављен уз подршку Амбасаде Руске Федерације у БиХ и Општине Источно Ново Сарајево у РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ. 

На меморијалној плочи израђеној од црног мермера уз име, године живота и смрти и портрет Виталија Чуркина стоји и натпис на руском: 

Хвала за руско ’ЊЕТ‘


Чуркин ће у СРБИЈИ и међу Србима у РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ остати запамћен као човјек који је свесрдно бранио интересе српског народа на Ист риверу, а као стални представник Русије у УН 2015. блокирао је у Савјету безбједности нацрт резолуције о Сребреници. 

Тада је за документ гласало 10 чланица Савјета, 
а поред руског вета још четири чланице 
Савјета безбједности Уједињених нација 
- Кина, Ангола, Нигерија и Венецуела 
- биле су уздржане. 


Такође, треба запамтити да су 
за срамну резолуцију на иницијативу 
Велике Британије гласове  "за"  дали -
САД, Велика Британија, Француска, 
Шпанија, Литванија, Нови Зеланд, 
Чиле, Малезија, Јордан и Чад.



Виталиј Чуркин је преминуо изненада 
20. фебруара 2017. године, 
дан пред свој 65. рођендан, 
а сахрањен је у Москви 24. фебруара.


Вјечна слава и хвала 
великом пријатељу српског народа
СРБИ то не заборављају!
---------------------
 
Autor sjovicicslavuj | 19 Februar, 2020 | read_nums (52)
 
Приредио: Славко Јовичић Славуј

ЗЛОЧИНЦИ Јосип Броз и Фрањо Туђман
Злочиначки антисрпски двојац 
са "кормиларом" Јосипом Брозом

Још у вријеме владавине Јосипа Броза у ондашњој Југославији, почеле су припреме за њено разбијање и стварање самосталне државе Хрватске.

Туђман је према Титу осјећао не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне, него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што је Броза сматрао свјесним Хрватом и који ће ући у историју као заслужан "чимбеник" у стварању самосталне државе Хрватске.

Овај антисрпски двојац је знао да Брозова злочиначка кованица о тзв. "братству и јединству" југословенских народа нема будућност и да је то за краткорочну употребу са јединим циљем - како би се насамарили наивни Срби.

Крајем педесетих година прошлог вијека, у дијелу службене југословенске историографије превладало је мишљење да је Краљевина Југославија у Априлском рату брзо и неславно пропала због хрватске издаје. 

(Напомена - А шта се друго могло и очекивати од Хрвата).

Али највећу и непоправљиву историјску грешку Срби су направили 1. децембра 1918. године кад су стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца спасили ова два народа, која ће, кад им се укаже - првом приликом забити нож у леђа својим спасиоцима - Србима.

О томе је говорио славни српски војвода Живојин Мишић који је након обиласка Хрватске извијестио тадашњег, за влашћу похлепног краља - Александра Карађорђевића.


Из ове ОПОМЕНЕ која је касније постала стварност, 
СРБИ ни до дана данашњег 
никад ништа нису научили.
-----------------------
Наиме, један члан Војноисторијског завода написао је за Војну енциклопедију чланак у којем је стајало да је Хрватска “крива за слом Југославије”. Савјет Војне енциклопедије није прихватио ту енциклопедијску јединицу, па је за њено писање потражио новог аутора. И врло брзо га је нашао у имену Фрање Туђмана, који је тада био у чину пуковника ЈНА, Хрват и првоборац. 
Туђманов рад Савјет је прихватио без примједби.

Тако Туђман каже: "Да је о рату знао из прве руке, јер је био учесник, носилац партизанске споменице, илегалац из Загреба и историчар. Али да су противници против њега почели да кују страшне завјере", и закључује.
Туђман је посредовањем високог војног званичника Ивана Гошњака тада послао Титу своју енциклопедијску јединицу. Тражио је од њега директну арбитражу – и заштиту. 
Из Београда је добио одговор: Немам никаквих примједби. Тито“

Средином шездесетих година на Спомен подручју Јасеновац требало је да буде постављена спомен-плоча на којој је требало да буде уклесано да је у логору побијено 600 хиљада Срба.

Међутим, Туђман је био против тога јер је у томе препознао тенденцију доказивања колективне кривице Хрвата, па је крајем 1965. написао резиме рада, у којему је објаснио зашто истицање таквог броја сматра погрешним и штетним.
Рад је опет доставио злочинцу Јосипу Брозу, али није добио јавни одговор. Но, радови на постављању спомен-плоче били су заустављени а сасвим је јасно да су они могли бити заустављени само на интервенцију злочинца Јосипа Броза, који је узгред речено обишао све свјетске вукојебине, али му ни на ум није пало да било кад оде у злогласни усташки концентрациони логор Јасеновац. 


Седам година касније (1972.), против Фрање Туђмана поднијета је оптужница да је “учествовао у обарању постојећег друштвеног система”.
Мирослав Туђман оптужницу је однио Мирославу Крлежи, који је прочитао и рекао: “То је дим“. 
Након тога Крлежа се обратио Јосипу Брозу. Послије те интервенције Тито је изрекао најпознатију реченицу: “Туђману се не смије паковати“. То је значило да Удба не смије подметати доказе и да суд не смије бити преоштар.
Јосип Броз је наиме увијек пажљиво балансирао у сложеним односима у федерацији, па би, према односу снага и сопственим процјенама шта му је корисније, стезао или либерализовао режим, подстицао социјалну компоненту у политици, или, понекад, националну. 


Јосип Броз лично се увијек декларисао као Хрват, што је Туђману било јако важно.

Милован Ђилас свједочи о Титовој сујети јер је до краја живота био огорчен пошто на такмичењу аустроугарске војске у мачевању није добио златну медаљу.


Тито је ипак, како тврди Ђилас, вјеровао да ће се југословенски народи с временом стопити у једну нацију и ту се оштро разликовао од свог генерала Туђмана – који му се читавог живота до те мјере дивио да је Душан Билаџић Туђманов однос према Титу описао као заљубљеност.

"Туђман је сам казао како без Тита не би било Југославије, па ни Хрватске. Некима то звучи врло тужно. Туђман је био заљубљен у Тита", рекао је Биланџић у једној телевизијској емисији.
 
Мирослав Крлежа 

Мирослав Крлежа је био дио злочиначког тима: Јосип Броз - Фрањо Туђман.
Крлежа, између осталог, није могао ни смислити Иву Андрића зато што се декларисао као Србин и што је добио Нобелову награду за књижевност, а није он - Мирослав Крлежа.

Туђман је према Титу осјећао не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што га је сматрао свјесним Хрватом, и зато што се неизмјерно дивио његовим политичким талентима. 
О свему томе Фрањо Туђман отворено је проговорио у интервјуу листу Полет, под насловом: “Хрватска повијест је моја историја”. Ставови које је тада изрекао Туђман, данас дјелују шокантно. Туђман је у том интервјуу дао најцјеловитији став у односу према Јосипу Брозу и уништењу Југославије.

"Тито је несумњиво велика историјска личност хрватскога и југословенског тла. То што се нашао на челу КПЈ у преломном периоду попут Другог свјетског рата, није случајно.
Нашао се на челу КПЈ као хрватски комуниста и као такав схватао је да комунистички покрет у Југославији може успјети само рјешавајући хрватско национално питање, што опет представља традицију хрватског марксистичког покрета из двадесетих година. Такву је идеју могао преносити само припадник марксистичког покрета из хрватских редова, и припадник несрпског народа", каже Туђман.

Нажалост, Срби су насјели 
на злочиначки план Јосипа Броза.

Фрањо Туђман наставља даље: "То што је дошао из редова потлаченог хрватског народа у бившој Југославији – велика је ствар. Али тај је хрватски народ имао очувану свијест о свом идентитету. Тежња хрватског народа да има и више права него у Хабсбуршкој монархији, и хрватском комунистичком покрету, наметнула је идеју о ономе што треба остварити".

Туђман ту не стаје већ наставља: "Таква тежња помогла је и националним покретима несрпских народа у старој Југославији, па тако и у Другом свјетском рату, када је припомогла идеји о обликовању федералне Југославије … ”, говорио је Фрањо Туђман.

“Тито је”, 
наставио је Туђман, “дакле осјећао проблеме народа Југославије. Несумњиво је био комуниста, и лењиниста, и стаљиниста. Али … битна разлика између њега и Стаљина јесте у два момента: Тито никада није постао предводником великосрпске политике, а Стаљин је постао, иако није био Рус него Грузијац – припадник малога неруског народа, проводником великоруске политике.
У својм почецима, Стаљин је заступао марксистичка гледишта, али касније је постао проводником великоруске политике. 

С друге стране Тито није постао проводником великосрпске политике, остао је хрватски комунист и чврсто је заступао интерес хрватског народа.
Он је осјећао национални проблем у Југославији, проблем идентитета српског, хрватског, словеначког … народа. 
Друга велика разлика између Тита, као и између осталих комунистичких првака у социјалистичким земљама, јесте у томе што је он био политичар великог формата, па и државник великог формата. Није случајно он изиграо и Стаљина и Черчила и на крају крајева и Србе", говорио је Туђман, па наставио: "Дакле, Јосип Броз је преко Комунистичке партије Југославије (КПЈ) употријебио револуционарни терор у смислу осигурања своје побједе за вријеме рата и непосредно послије рата.”, каже Туђман.

 
Но, историја каже да је један од драконских примјера како се злочинац Јосип Броз одржавао на власти и оснивање Голог отока, углавном за Србе и Црногорце за које је сматрао да су му највећи противници у очувању власти. 
И да буде највећи апсурд, у томе су му највише помагали Срби-подрепаши који су били жељни власти и који су се приклонили и увукли под скуте злочинцу Јосипу Брозу.

Злочинац Броз је био до детаља упућен у тортуре на Голом отоку, па ипак, Туђману то није пресудно, јер у Титу види углавном великог политичара: “Имао је”, наставља Туђман, “храбрости, одважности и државничке далековидости да се супротстави Стаљину у доба кад је пред Стаљином клечала цијела Источна Европа и Исток, па и Запад.


Тако Туђман Крлежу, штавише, сматра најзаслужнијим човјеком који му спасио живот. Титов утицај, заштита од Удбе, по Туђману је била пресудна … “Иако су и други интервенисали за мене”, рећи ће Туђман у истом интервјуу, “вјероватно је Крлежин утицај на Тита био пресудан, и вјероватно ми је то што нисам био осуђен за шпијунажу, спасило живот".

Туђман наставља у истом тону: "И самим тим што ме Тито спасио, то је дјеловало и на чињеницу да су и ови други кажњени мање, иако је према Удбиним агентима тада (1972) доведена она бугојанска група од 20 усташких терориста, да би се извршила пресија и да се озбиљније казнимо … ”

Туђман о Титу говори још у сљедећим формулацијама: “он је у комунистички покрет унио нешто ново; унио је "Титоизам" који је заправо значио рјешавање националног питања у оквиру социјалистичке револуције, задржавање државности и социјалистичке земље, чиме су Хрвати и Хрватска одбрањени …”

Надаље, “Тито је био велики политичар и у оквиру комунистичког покрета, један од оних који је марксистичку доктрину знао употријебити на стваралачки начин у југословенским приликама …”

“У оквирима свог времена Тито је био велик политичар … дао је одговор на изазове свог времена, а данас, послије његове смрти, многи показују да нису чак ни на његовом нивоу …”, говорио је Фрањо Туђман. 

Сваки завршни коментар био би сувишан 
и непотребан, али ...

Онај ко то жели све му је јасно. Јасно му је да су злочиначки "трилинг" - Јосип Броз, Мирослав Крлежа и Фрањо Туђман - били родоначелници стварања самосталне хрватске државе, а што се касније у крви и великом страдању народа и десило.

Као симбол и знак српске захвалности 

злочинцу Јосипу Брозу 
за уништавање српског народа - 
свједоче "Кућа цвијећа" и његов гроб у Београду.
 
Autor sjovicicslavuj | 18 Februar, 2020 | read_nums (42)
 
18. фебруара 1915. године
умро је историчар, филолог,
политичар и државник,
академик
СТОЈАН НОВАКОВИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји

Припадао је младоконзервативцима који ће прерасти 1880. у Напредну странку, коју је Новаковић основао заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Вишеструки министар и посланик, Новаковић се залагао за ред, рад и поредак, и просвећене реформе, спроведене радом елите, а уз ослонац на Круну.

Дипломатску каријеру започео је првом мисијом у Цариграду, која је трајала седам година (од 1885. до 1892). По повратку је постао председник Државног савета да би, након три године, 1895 - 1896. постао председник једне од дуговечнијих дванаест влада за време владавине краља Александра Обреновића. Пад Владе поново одводи Новаковића у дипломатију, посланик је у Цариграду до 1900, затим краткотрајно у Паризу, па до 1905. у Петрограду, где је и пензионисан. То је, ипак, био крај само дипломатске каријере Новаковићеве.
Споменик у дворишту школе у Шапцу која носи његово име

По повратку у земљу, Новаковић је један од обновитеља Напредне странке која је добила име Српска напредна странка.  1909. Новаковић је изабран, упрокс малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Концентрациона влада трајала је до окончања Анексионе кризе, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара 1915. у јеку Првог светског рата. 
Autor sjovicicslavuj | 17 Februar, 2020 | read_nums (75)
 
На данашњи дан 17. 2. 1872. године 
рођен је славни српски пјесник,
академик и дипломата

ЈОВАН ДУЧИЋ
 

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
 

---------------
Споменик Јовану Дучићу у родном Требињу
-------------


Autor sjovicicslavuj | 16 Februar, 2020 | read_nums (60)

Из славне српске прошлости
Да се не заборави!

16.2.1877. године рођена је

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ
Била је прва жена изабрана
за академика Српске академије
наука и умјетности!





Споменик Исидори Секулић
испред Педагошког факултетау Сомбору 
Autor sjovicicslavuj | 16 Februar, 2020 | read_nums (27)
 
16. фебруара 1873. године
рођен је славни српски књижевник
РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји

Радоје Домановић
је рекао истину за сва времена

Шта се од времена Домановића
па до данас промијенило?
све
али на још горе!
 

Радоје Домановић, 
биста на Калемегдану, Београд
 
Autor sjovicicslavuj | 16 Februar, 2020 | read_nums (24)
Свети Симеон

У време цара мисирског Птоломеја Фила-делфа изабран би и овај Симеон као један од знамените Седамдесеторице, којима би поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Симеон рађаше свој посао савесно, но када превођаше пророка Исаију, па дође до оног пророчанства: ево дјева ће затрудњети и родиће сина, он се збуни, па узе нож да избрише реч дјева и замени је са речју "млада жена", и да тако и преведе на грчки.

Али у том тренутку јави се Симеону ангел Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. А да је истинито и тачно, рече му још весник Божји, увериће се и он сам лично, јер по Божјој вољи неће умрети док не види Месију рођенога од девојке.

Обрадова се праведни Симеон таквоме гласу с неба, остави пророчанство неизмењено, и захвали Богу што га удостојава да доживи и види Обећанога.
Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол.

Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје" (Лк 2, 29-30).
Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу.
Ани је тада било осамдесет четири године.

Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце.
Autor sjovicicslavuj | 15 Februar, 2020 | read_nums (28)
 
СТЕВАНУ МИЧИЋУ
бронзана медаља
 
 

Српски рвачи наставили су традицију освајања медаља на великим такмичењима. Стеван Мићић је освојио бронзану медаљу на Европском шампионату у Риму.

Српски рвачи наставили су традицију освајања медаља на великим такмичењима. Стеван Мићић је освојио бронзану медаљу на Европском шампионату у Риму.

И од саме медаље на Европском првенству ништа није мање важна чињеница што је овим пласманом Мичић који је рођен у Меси у САД, а који наступа у дресу Србије, обезбедио норму за Олимпијске игре у Токију.
 
Autor sjovicicslavuj | 15 Februar, 2020 | read_nums (24)
Српска православна црква и верници славе Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу.
Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу, данас славе Српска православна црква и верници.


Први сусрет Бога и човека под сводовима јерусалимског храма и сретење новорођеног Месије кога је у наручје примио праведни старац, познат као свети Симеон Богоносац, слави се увек четрдесетог дана по Божићу.
Сретење је празник од суштинске важности за хришћанство и његово значење указује на на први сусрет Спаситеља са људима.

Према канону СПЦ, сврстан је у ред Господњих, али и Богородичних празника, јер се на тај дан истовремено велича чистота Богородице коју је, како каже предање, првосвештеник Захарија, отац Јована Крститеља, увео у јерусалимски храм на место одређено за девојке.

Сретење Господње је један од најсвечанијих догађа и на литургији, у једној од најлепших православних молитви, изговарају се речи праведног Богоносца које изговара са Богомладенцем у наручју - "Отпусти сад раба твојега Господе, јер видеше очи моје спасење твоје".

Овај догађај из живота цркве описан је у четворојеванђељима где се међу сведоцима помиње и Ана, кћи Фануилова, која је присуствовала Сретењу Господњем, и потом објавила становницима Јерусалима да је "коначно стигао онај који је одавно најављиван и очекиван".

Предање даље каже да су фарисеји обавестили цара Ирода о догађају у јерусламском храму. Уверен да је то нови цар кога су најавили пророци са Истока, Ирод је наредио да убију Исуса.

Међутим, према упутству Анђела Божјег, божанска породица је већ била на путу за Мисир.

Сретење се слави од времена цара Јустинијана, када је епидемија куге односила и до 5.000 живота дневно, а земљотрес у Антиохији оставио за собом велику пустош.

Слава Сретења веома је честа у српском народу, који за овај празник везује своју традицију и обичај
е.

Карађорђе Петровић
Дан Сретења 1804. године пресудан је за историју српског народа, јер је тог дана Крађорђе Петровић подигао у Орашцу Први српски устанак.

На Сретење 1835. године у Крагујевцу је проглашен и први устав кнежевине Србије, познат као Сретењски устав, а Србија на овај дан слави Дан државности.

У нашем народу постоји и веровање да се на Сретење срећу зима и лето.
Ако на Сретење осване сунчан дан, а медведи уплашени од сопствене сенке врате се у зимски сан, верује се да ће зима потрајати још шест недеља.
Autor sjovicicslavuj | 14 Februar, 2020 | read_nums (38)
 
У Вишеграду је данас обиљежено 216 година
од Првог српског устанка
и Дан бораца Републике Српске
у знак сјећања на 23.184 припадника
Војске Републике Српске 
који су живот дали
у одбрамбено-отаџбинском рату.

Служењем парастоса 
и полагањем вијенаца и цвијећа у Вишеграду 
је обиљежено 216 година од Првог српског устанка 
и Дан бораца одбрамбено-отаџбинског рата 
Републике Српске 
у којем су за Српску живот дала 23.184 припадника 
Војске Републике Српске

У манастриру Добрун служен је парастос погинулим устаницима, а потом су положени вијенци код споменика вожду Карађорђу.

У Вишеграду код централног споменика погинулим борцима Војске Републике Српске служен је помен и положени су вијенаци страдалим Србима. 

Дан Борачке организације Републике Српске и Дан бораца Српске обиљежен је и у Бањалуци, Палама, Бијељини, Приједору, Козарској Дубици и другим градовима Српске.

Први српски устанак подигнут је 15. фебруара 1804. године у Орашцу, а у њему су, осим хајдучких чета, учествовали сеоско становништво и српска војска која је имала 25.000 војника.

У одбрамбено-отаџбинском рату од 1992. до 1995. године био је ангажован 215.671 припадник Војске Републике Српске, а њих 23.184 положила су животе за Српску.

Организатор обиљежавања Дана бораца Српске и Првог српског устанка је Одбор Владе Републике Српске за његовање традиције ослободилачких ратова.

Борцима и српским јунацима
који су створили
РЕПУБЛИКУ СРПСКУ
и Борачкој организацији
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
честитам Дан борачке организације

СРПСКА 

ЗАУВИЈЕК!

ДАНАС КАД  ОБИЉЕЖАВАМО ДАН БОРАЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 
НАЈВЕЋУ ЗАХВАЛНОСТ МОРАМО УПУТИТИ 
НАЈБОЉИМ СИНОВИМА СРПСКОГ НАРОДА 
КОЈИ СУ ДАЛИ СВОЈЕ ЖИВОТЕ ЗА СТВАРАЊЕ 
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
АМИН
Autor sjovicicslavuj | 14 Februar, 2020 | read_nums (34)
 
ИСТИНА и контраверзе 
о непостојећем тзв. Дану "љубави"!

Пише: Славко Јовичић Славуј


Срби, а посебно је то карактеристично у Србији се сваке године на дан 14. фебруара дијеле на "трифуновце" и "валентиновце". Један дан и један светац мало су да у свијету пуном мржње побиједи љубав.

Талас "валентиноваца" запљуснуо је српски народ деведесетих година прошлог вијека. А, посљедњих година Срби се баш око 14. фебруара подијеле на "трифуновце" и "валентиновце" - оне који прате западњачки тренд празновања и друге који инсистирају да је то прастари дан Светог Трифуна, заштитника вина и виноградара. 

Ова два свеца, осим што се помињу истог дана, и то по два различита календара, немају везе један са другим.

- Свети Трифун заштитник је виноградара и вина и крсна слава многих Срба. Треба знати да у православном календару нема свеца који штити љубав. Љубав је Бог!

-------------------
Светог Валентина славе католици и свакога ко то слави треба оставити на миру и његово право треба поштовати. И, код католика није из саме цркве проистекло слављење љубави на тај дан. То се више раширило у народу.
Легенда каже да је свети Валентин венчавао војнике кришом, иако је то римски цар Клаудије Други строго забранио, пошто је то, наводно, смањивало њихову ратничку моћ. Зато му је на овај дан 269. године одрубио главу.

Иако има православних вјерника који прослављају дан љубави, Српска православна црква не гледа на то са осудом или критиком. Један дан и један светац мало су да у свијету пуном мржње заштити љубав. 

Свети Трифун је опет светачки ореол добио 250. године, када је убијен, јер није хтио да се одрекне Христа. У житију овог мученика, који се родио у Кампсади у Малој Азији, пише да је имао исцјелитељски дар и да је истјерао зао дух из ћерке римског цара Гордија. Све царске дарове раздијелио је сиротињи и наставио да у свом селу чува гуске. 

ОБРИСАН ВАЛЕНТИН!

ДОК су Срби за Светог Валентина 
махом чули тек посљедњих деценија, 
Католичка црква га је још прије пола вијека 
избрисала са листе светаца чији дан се светкује.

Разлог је био практичан - 
да се смањи број дана који се празнују. 
А, Валентин је и даље остао светац 
у њиховом календару.
 
Autor sjovicicslavuj | 14 Februar, 2020 | read_nums (19)

Свети Трифун живео је у трећем веку, а рођен је у Кампсади, у Фригији. Родитељи су му били побожни и своју побожност су и на свог сина пренели.

У свом животу бавио се домаћом економијом и чувањем гусака, али пошто је био одан Христовој вери, Бог га је обдарио даром чудотворства, те је многе болеснике од разних болести молитвама лечио.

Прича се да је, између осталих, исцелио и Горду, кћер римског цара Гордијана, која је патила од неке душевне болести од које је ниједан лекар није могао излечити. За то га је цар богато наградио, али он је све дарове раздао сиромасима. За време римског цара Деција, Трифун је претрпео страшно мучење и на крају умро.

Српска православна црква, верујући у чудну моћ молитвеног заступништва светог мученика Трифуна, установила је нарочити молитвени чин, који се врши са њивама или баштама, ако се догоди штета од инсеката, мишева и других животиња. Кад се врши овај чин узима се зејтин из кандила светог Трифуна и богојављенска водица, па свештеник унакрст шкропи њиву, башту или виноград, и поред осталог чита и "заклинаније свјатаго мученика Трифуна". На тај начин свети Трифун се сматра заштитником пољских усева.

Наши виноградари због тога славе светог Трифуна као патрона, па тога дана иду у винограде, орезују по коју лозу и вином заливају по који чокот, да би тиме повратили винограду малаксалу снагу, после дугог зимског мртвила, па да почне бујати у пролеће које се већ почиње примицати. Због тога светог Трифуна у Источној Србији зову Орезач и Заризој.

Ако на Трифундан пада снег или киша, биће кишна и родна година, ако је ведро, година ће бити сушна и неродна. Народ још каже: "Триша забо угарак у земљу, па зато снег и лед почињу да се топе".
«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 184 185 186  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva