Другог дана празника Рождества Господа
Цела природа и сва твар поклонила се Христовом рођењу, а први од људи, који су му пришли, били су пастири. Чувајући стражу код стада својих, изненадили су се појавом анђела и славом Господњом, која их је обасјала. И гле, небески благовесник им рече: „Не бојте се, јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас, у граду Давидову, роди Спаситељ, који је Христос Господ".
И одједном се појавило мноштво анђела који хваљаху Бога најлепшом песмом која се икада чула: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!" Изненађени и уплашени пастири, су одлучили да пођу до Витлејема и виде шта се догодило. „Хајдемо до Витлејема да видимо тај догађај о коме нас је Господ обавестио." Када су стигли, угледали су дете где лежи у јаслама и поклонили му се.
Овај сусрет са Христом, oзначио је преокрет у њиховом животу. Новим ритмом закуцала су њихова срца и неискуственом топлином загрејале су се и обрадовале њихове душе. „И пастири се вратише славећи и хвалећи Бога за све што су чули и видели како је било речено."
Зато и ми пођимо у сусрет Христу и поклонимо му дарове свога срца: веру, наду и љубав, а Он ће их преобразити и умножити у нама. Веру ће учинити још чвршћом, наду поузданијом, а љубав искренијом, чистијом и плодотворнијом. Ако овако поступимо, онда ћемо и ми, попут пастира и мудраца, као и свих других који су се Господу поклонили, осетити радост овог сусрета, срећу и лепоту коју нам нико и никад неће моћи узети. Јер Он, живи и истинити Бог, биће са нама.
Рођењем Твојим, Христе Боже наш, засија свету светлост разума, у којој, они који се звездама клањаху, од звезде научени беху да се поклоне Теби - Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока; Господе, слава Ти!
НИКОЛА ТЕСЛА
МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!
.gif)
Према Јеванђељу, Исус Христос је рођен тачно у поноћ, када се најсјајнија звијезда која се кретала од Истока према Западу зауставила изнад пећине крај Витлејема.
Као датум Христовог рођења, 25. децембар, уведен је у четвртом вијеку, у вријеме цара Аркадија. Овај датум се и данас поштује, с тим што се он, према јулијанском календару, поклапа са грегоријанским 7. јануаром, па православне цркве које поштују јулијанско вријеме тог дана славе празник рођења Исуса Христа.
На Божић хришћанске цркве славе долазак Спаситеља, који је дошао међу људе да им укаже на вриједности вјере у љубав, да их измири са Богом кога су се одрекли починивши први гријех.
У пећини у Витлејему Марија је у сламу повила новорођеног спаситеља и поклонила му се као Богу.
"У исто вријеме, над земљом израелском појави се велика сјајна звијезда која бјеше необична стога што се није кретала од истока ка западу, већ се кретала према југу, а не бјеше на висини као све звијезде већ у висини птичијег лета", пише у Јеванђељу.
Звијезду су четрдесет дана пратили тројица мудраца, Гашпар, Балтазар и Мелкиор, и стигавши у Јерусалим, у Витлејемској пећини, над којом се зауставила звијезда, поклонили се дјетету "као цару над царевима и даривали га златом, а потом тамјаном као Бога и смирном као првосвештеника и учитеља".
Цар Ирод је, у страху за свој пријесто, наредио да се у Витлејему побију сва мушка дјеца до двије године, надајући се да ће међу њима бити и новорођени Исус. Према Јеванђељу убијено је 14.000 дјеце, али је света породица пребјегла у Мисир у Египту, гдје је живјела до Иродове смрти.
Слављење на Божић
На Божић у кућу први долази положајник /полазник/. Његова прва дужност је да пожели срећу, здравље и напредак домаћиновом дому.
Божић је увијек мрсни дан, коме је претходио четрдесетодневни божићни пост. На свечаној божићној трпези, најважнија је чесница, погача умјешена од пшеничног брашна без квасца.
У чесницу се ставља златан или сребрни новчић. Чесница се за ручком искључиво ломи рукама, не сече се ножем. Онај ко у свом парчету пронађе новчић, према веровању, имаће среће у наредној години. Обичај је да се на трпези нађе и божићна печеница.
Српска православна црква и њени вјерници Божић славе три дана, који су у њеном богослужбеном календару обељежени црвеним словом.
Други дан Божића је Сабор пресвете Богородице који црква посвећује Богомајци у знак захвалности што је родила Спаситеља, док се трећег дана слави свети архиђакон Стефан.
Поред Српске православне цркве, Божић 7. јануара прослављају Руска православна црква, Јерусалимска патријаршија, Света гора, старокалендарци у Грчкој и египатски Копти, који као свој богослужбени поштују јулијански календар.
У вези са Божићем код Срба постоје бројни, али у понечему и различити обичаји. Међутим, поздрављање за овај празник је свугде исто:
представља је и "доказ да Давид може побиједити Голиjата"
Значаj велике Mоjковачке битке, одигране на Бадњи дан и Божић, огледа се у томе што jе мала црногорска воjска успјела да заустави вишеструко моћниjег неприjатеља и омогући братскоj српскоj воjсци да се повуче до албанског приморjа, сачека савезничке бродове и спас на Kрфу и Бизерти, да касниjе пробиjе Солунски фронт и дође до Kаjмакчалана, капиjе своjе отаџбине.
О значаjу и последицама Mоjковачке битке наjбоље говоре речи владике Николаjа Велимировића:
"Да не беше оног крвавог Божића на Mоjковцу, не би било ни нашег васкрсења на Kаjмакчалану".
У саставу црногорске Санџачке војске налазиле су се и три српске батерије. Оне су још на Дрини придодате војсци сердара Јанка Вукотића. Храброшћу своје посаде и командира капетана Драгољуба Младеновића, те батерије су се прославиле и остале у сјећању сваког војника.
"НЕМОЈТЕ се бојати јунаци, ако буду крвави бадњаци."
Тако је Јанко Вукотић, прије тачно 105. година, храбрио своје соколове, који су у избушеним капутима и опанцима задржали аустријске окупаторе.
Сердар Јанко Вукотић
Српски артиљерци, знатно вичнији од црногорских у руковању топовима, посебно лаким француским "дебанжовцима", на заједничким положајима користили су свако затишје да црногорским тобџијама пренесу своје знање.
Уочи Mоjковачке битке воjницима је фалило свега, осим високог морала коjи jе био и пресудан у тоj бици.
И данас, након сто и три године од Mоjковачке битке, подијељена су мишљења о томе да ли jе црногорска воjска узалуд гинула, како тврде поjедини псеудо црногорски историчари или jе то била jедна славна епопеjа чиjе су жртве вриједне сваког поштовања.
Наjвећи значаj Mоjковачке битке огледа се у томе што jе слаба и малоброjна црногорска воjска спријечила аустроугарске воjнике да пресијеку повлачење српске воjске преко албанских планина.
Mоjковачка битка и Први свјетски рат уопште су докази да и слабиjи може да побиједи jачег, да и слабиjа воjска може да се бори против jаче. Срби су у Првом свјетском рату ратовали против вишеструко jачих противника и побиједили су иако против њих нису радили само њихови неприjатељи већ и њихови савезници. 
105. годишњицу Mоjковачке битке обиљежавају
Срби у Црноj Гори, у Републици Српскоj и у Србиjи.
Црногорци и режим Мила Ђукановића се одриче славне прошлости и покушава да учини оно што је немогуће - покушава да избрише историјске чињенице и да препарира прошлост што се граничи са незапамћеним лудилом.
Српска православна црква прославиће данас Бадњи дан, припремајући се за најрадоснији хришћански празник Рођење Исуса Христа - Божић.
Службама бденија и паљењем бадњака у православним храмовима најављује се Рођење Спаситеља чији се долазак на свијет слави као почетак новог времена и као најрадоснији догађај за хришћанство.
У православне домове се на тај дан уноси бадњак, коме је Црква дала посебан смисао. На тај дан ујутро најстарији мушки укућанин усијече храстово или церово дрво - бадњак, који треба одсјећи са три ударца тако да падне на исток.
Бадњак представља симбол дрвета које су, како каже предање, пастири донијели Јосифу и Марији да заложе ватру и загрију пећину у којој је рођен Исус.
Бадњак се пали уочи празника и гори до Божића када се објављује радост Христовог Рођења. Догоријевање бадњака симбол је растанка са старим вјеровањима и прихватање нове свјетлости која долази са вјером у Новорођеног Христа.
Сви обичаји имају смисао хришћанског заједништва, па се сматра да се људи окупљени око бадњака загријавају љубављу и слогом, а његову свјетлост уносе у мрак незнања и празновјерја. Највише народних обичаја код Срба везује се за Бадњи дан и Божић којима се дочарава догађај Рођења у Витлејему.
Уочи Божића сламом се посипа под и домови се претварају у Витлејемску пећину у којој је рођен Богомладенац Исус који је повијен у сламу и којем су се најприје поклонили пастири. У сеоским кућама слама лежи и по три дана док се у градовима у домове уноси свежањ сламе која се поставља уз бадњак.
Постоји обичај да се куће посипају житом и низ других ритуала којима се даје хришћански смисао, јер је Христос дошао да људе зближи и нахрани и напоји својом науком и љубављу. "Ко је гладан нека дође к мени ја ћу га нахранити и које жедан нека дође к мени да пије воде живе", записано је у Јеванђељу Христовом.
На Бадњи дан се пече божићна печеница, припремљена претходног дана, на Туциндан. У православним кућама Бадње вече је породични празник када се укућани окупљају око обавезно посне трпезе - посна јела, риба, суве шљиве, ораси...
Божић је увијек први мрсни дан, ма у који дан пао, и дан када се црквама причешћују они који су поштовали правила Божићног поста.
Бадњи дан и Бадње вече 6. јануара славе све православне цркве и вјерници који поштују Јулијански календар - Руска православна црква, Јерусалимска патријаршија, Света Гора, старокалендарци у Грчкој и египатски Копти.
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
КРВАВИ БОЖИЋ И СРПСКО СТРАДАЊЕ
Republic of Srpska
Година изградње: 2002.
погинулим борцима и цивилним жртвама
одбрамбено отаџбинског рата
и српским жртвама Другог свјетског рата
регије Бирач и Средњег Подриња
Републике Српске
3267 српских жртава.
6469 српских жртава.
"Мир вашим костима
Димензије споменика: Крст висине 5,5м
У цркви Светих апостола Петра и Павла у Кравици код Братунца данас /5. јануара 2021. године/ служен је парастос за 158 настрадалих Срба из овог мјеста и сусједних заселака у одбрамбено-отаџбинском рату, од којих су 49 убиле муслиманске снаге из Сребренице на православни Божић 1993. године.
Парастос је служен уз спомен-крст у Кравици за 3.267 погинулих српских цивила и бораца из средњег Подриња и Бирча.
На тај начин обиљежено је 28 година од великог српског страдања на подручју братуначке мјесне заједнице Кравица.
Етничко чишћење у средњем Подрињу започело је у априлу 1992. године уништавањем свега што је српско.
Муслиманске снаге из Сребренице под командом Насера Орића, уз помоћ јединица са братуначког, власеничког и зворничког подручја, вршиле су прогон и убиства српског становништва и уништавање имовине током цијеле 1992. и почетком 1993. године.
Послије бројних злочина у српским селима око Сребренице и Братунца у првој години грађанског рата у БиХ, Орићеви џихадисти су крвави пир наставили и 1993. године када су на православни Божић упали у Кравицу и убили 49, ранили 80 српских цивила и војника, а седам их је нестало. Пет их још није пронађено ни након 28 година. Међу несталима тог дана су и двије жене.
-----------------
ослобођен за почињене злочине
СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав:
МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!
Христос се рађа – прослављајте Га!
Христос с неба – сусрећите Га!
Христос на земљи – узвисите се!
Певај Господу, сва земљо!
Овим речима почео је своју божићну беседу свети Григорије Богослов и њих, од тада, већ шеснаест векова, певамо на нашем богослужењу. Певај Господу, сва земљо, јер се испунила радост коју су вековима наговештавали старозаветни пророци (Ис 2, 2-3; 9, 6; Јер 23, 5-6; Јез 34, 23; Мих 5, 2) и праведници (1Мој 12, 3; 1Мој 18, 15). Најтежи задатак човековог живота је да схвати како та најављена, па испуњена радост није ни налик било којој овоземаљској радости већ представља саму суштину живота и наше вере. Свака овоземаљска радост и весеље су ограничени временом и простором, а радост Божића је догађај који траје осмишљавајући све наше односе и сав наш живот, и то овде и сада. Та се радост показала, она је наступила, она нам је већ дата, по речима Христовим: „Радост вашу нико неће узети од вас” (Јн 16, 22).
Рођење Христово нам открива Тајну бескрајне љубави Божје. Само је Бог, Који је Љубав (Јн 4, 8), могао себе понизити и родити се као истинити Човек, као Богочовек, не престајући бити истинити Бог и Спаситељ од греха као извора зла, трулежности и смрти. У Символу вере исповедамо да се Оваплоћење збило ради нас људи и ради нашега спасења, да „Син Божји постаде Син Човечји да би на крају и човек могао да постане син Божји”, како је говорио свети Иринеј Лионски. Божић је нарочито време, када Црква силно и моћно славослови ту Благу Вест речима: „Данас Бог на земљу дође, а човек на небеса узиђе. Слава и хвала на земљи Рођеноме, Који је обожио земаљско биће”. Рађајући се, Христос доноси богатство обожења, доноси неисказану радост у коју Црква позива и све људе и сву твар: Певај Господу, сва земљо!
Богосиновство је највећи хришћански идеал, идеал који се мора непрестано остваривати и доказивати (1 Јн 3,1-3). На то нам указује целокупно Јеванђеље, почевши од родослова Господа Исуса Христа које нам сведочи да Син Божји, остајући оно што је био, постаје и оно што није био (Мт 1, 1-23). Остајући истинити Бог, постаје истинити Човек. Тиме је све људе који у Њега повероваше и у Њега се крстише учинио синовима Божјим. Јер, ако је могуће да Син Божји постане Син Човечји, онда је исто тако могуће да и синови човечји постану синови Божји по дару и кроз усиновљење. Наше богосиновство је директна последица Оваплоћења Сина Божјег и показује се као највиша пројава љубави Бога Оца према људском роду.
Христово Рођење анђели су поздравили песмом: „Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 14). Та анђеоска песма постаје животни мото вере и покреће нас на стваралаштво, на излазак из пасивности, јер су и славословље Богу и ширење мира на земљи дубоко и суштински стваралачке људске активности. Мир је један од најчешћих појмова који срећемо у Светом Писму (Мт 5, 9; Мк 5, 34; Јн 16, 33; Рм 15, 13). Миром све започиње и миром се све завршава. Господ је миром поздрављао и миром отпоздрављао. Са благословом мира се и растао од Својих ученика, рекавши им: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји! (Јн 14, 27-28)”. Апостол Павле сваку своју Посланицу започиње и завршава поздравом мира хришћанима појединих Цркава. Позивом на мир започињемо и служење свете Литургије. А мир је, драга наша браћо и сестре, стање срца и душе. Јеванђелски, Христов мир, како су то многи посведочили, препознали смо у животу и делима блажене успомене новопрестављеног првојерарха наше Цркве, патријарха Иринеја, као и у животима двојице врлих јерараха наше Цркве, митрополита Амфилохија и владике Милутина, који су се ове године преселили у Царство небеско. У свести људи и у памћењу Цркве они ће остати запамћени као људи мира и добре воље, заправо као они кроз које се у наше дане најбоље пројављивао Христов мир, мир првог и јединог Кнеза мира (Отк 1, 5).
Порука данашњег празника Рођења Сина Божјег обавезује и нас да свуда око себе градимо мир. Сви ми знамо шта то значи када се немир усели у срце, када немир паралише разум, када човек почне да бежи од других и да се затвара у своју крхку тврђаву, изгубљен и немоћан за свако добро дело и сусрет са другим. Ми се данас, свакако не случајно, поздрављамо са: Мир Божји, Христос се роди! Не тражимо колебљиви, срачунати, често двосмислени људски мир, већ мир Христов који нас мири са Богом Оцем и једне са другима, мир у савести, оно истинско осећање пуноће као испуњење воље Божје. Насупрот томе, немир који захвата данашње људе последица је духовне празнине и живота лишеног радости Божје близине.
Прослављање Рођења Сина Божјег је код нас празник препун обичаја који исказују богатство историјског постојања нашег народа. То посебно истичемо у години у којој обележавамо век откако је у Патријашијском двору у Сремским Карловцима Архијерејски Сабор уједињене Српске Цркве свечано прогласио васпостављање и обнову Српске Патријаршије. Ипак, неопходно је указати на то да се смисао Божића не исцрпљује у историјском сећању већ да је Догађај који прослављамо животно значајан за сваки нараштај и за сваког човека. Наши лепи обичаји јесу саставни део сваког празника, његов колорит, али је неопходно и да допремо до језгра око кога се обичаји плету, да они не би постали пуко механичко извршавање одређених радњи лишених разумевања. Догађа се да се због обичајâ животодавни смисао и самог овог Празника превиди или заборави. Рођење Сина Божјега треба да у сваком човеку пробуди жељу за покајањем и да га кроз покајање јасно усмери ка практичном хришћанском животу (Мк 1, 15). То конкретно значи наше усмерење ка врлинском животу и наше напредовање у врлини, да вера не би остала мртво слово на папиру и постала још једна у низу идеологијâ без животне снаге и силе. Православље је живот по Јеванђељу на основу кога људи треба да нас препознају (Мт 5, 16). Живећи врлинским и светотајинским животом, човек се охристовљује тако да његове речи и дела нађу испуњење у Личности Господа Исуса Христа. Из тог разлога је потребно да реч о врлинском животу почне баш на дан када Син Божји постаје Човек и када започиње наше спасење (Јн 1, 14). Божић је почетак нашег васпитавања за врлине. А њих је много и оне зависе од сваког конкретног човека и историјског тренутка. Ипак, све оне почивају на тријади свевремених и суштински важних врлина, а то су: вера, нада и љубав (1Кор 13, 13). Оне треба да буду темељ на коме се зида наше узрастање у меру раста пуноће Христове (Еф 4, 13).
На том темељу љубави Христове која нас је данас обасјала позвани смо да и ми такву љубав имамо према свима, и то не љубав као добро расположење према некоме или нечему. Таква љубав не значи много. Ми говоримо о љубави као начину живота. Говоримо, штавише, о љубави која је начин Божјег постојања (1Јн 4, 16), а ми, будући боголики (1Мој 1, 27), позвани смо да такву љубав имамо једни према другима. Имати такву љубав значи да ако желимо живот, ако желимо постојање, онда то можемо имати само у заједници слободе и љубави са другим човеком. Видети у другом човеку Бога, то је Христов призив. Његове су речи да лаже онај ко говори да воли Бога, а притом не воли човека. Јер, „како можеш волети Бога кога не видиш ако не волиш човека кога видиш”? (1Јн 4, 20).
Озарени том љубављу, и овог Божића смо заједно са нашом браћом и сестрама на Косову и Метохији, у колевци нашег народа. Њихови разорени домови су и наши домови, њихова спаљена огњишта су и наша огњишта, вековни храмови који су порушени наши су храмови. Зато се молимо Господу да њима и нама подари снаге, упућујући им речи охрабрења које је Христос упутио Својим ученицима: „Не бој се, мало стадо!” (Лк 12, 32).
Витлејемски поздрав упућујемо и свој пуноћи нашег богољубивог народа широм света, поручујући му да чува своју православну веру, свој језик и своје писмо, ма на којем континенту и у којој земљи живео. Будите поносни и достојанствени! Ми смо древни хришћански народ, који је кроз крштење, кирило-методијевско наслеђе и светосавску просвету постао део културе свецелог хришћанског света.
Испуњени том љубављу, овог Божића се сећамо и свих невољника и страдалника, свих људи којима је учињена било каква неправда, а посебно оних којих су у овим тешким данима услед последица опаке болести остали без својих милих и драгих. Њима пружамо речи утехе коју налазимо у Господу Исусу Христу, чије Рођење прослављамо, у Господу Који је постао човек ради нас и ради нашега спасења, Који је и Сâм прошао пут смрти тражећи од Оца да Га прослави, што Отац и чини васкрсавши га Духом Светим из мртвих (Јн 12, 28). Зато нам свима Господ и поручује да се не бојимо јер који су са Христом сједињени, ако и умру, живеће (Јн 11, 25).
Љубав новорођенога Богомладенца подсећа нас и позива да у овим данима великих искушења заблагодаримо лекарима и свему медицинском особљу које се несебично труди да помогне сваком човеку, често и по цену сопственог живота. На овај начин, кроз своју несебичну жртву, они показују да су заиста деца Божја, спремна да чују и изврше реч Христову да нема веће љубави од ове да ко живот свој положи за ближње своје (Јн 15, 13).
Та љубав и жртва обавезују да све вас, децо наша духовна, позовемо и замолимо да у овим данима, тешким за свеколики род људски, чувате своје здравље и свој живот, као и да чувате друге на начин како то препоручују здравствене службе наше матичне земље и земаља у којима живи наш народ, широм света. Тако чинећи, ви не показујете одсуство вере или маловерје већ сведочите да поштујете светињу живота, да волите ближње и да љубите Господа Који је Сами Живот.
Славећи у таквој љубави Господа, зарадујмо се Богу и Божићу и прославимо Христа Богомладенца као једино ново под сунцем (2Кор 5, 17)! А ако нам је, можда, целе године туга притискала срце, нека се данас роди радост у њему јер славимо Рођење највеће Радости, Рођење Сина Божјег Исуса Христа! Ако су нам целе године мржња, гордост и злоба тровали срце, избацимо данас отров из њега јер славимо Рођење небеске Љубави, оваплоћене у људској природи!
Нека овај Божић, децо наша духовна, унесе у ваше домове мир, љубав, слогу, радост и благослов у све дане вашег живота! Нека нам новорођени Младенац Христос подари покајање и спремност на праштање! Уколико међу вама и данас има оних који су у свађи, позивамо их да у божићној радости једни од других затраже опроштај, муж од жене, а жена од мужа, деца од родитељâ, а родитељи од деце, сусед од суседа. Морамо затражити опроштај једни од других ако хоћемо да будемо Божји и да нам Божић буде радостан, срећан и благословен, и ми у Њему.
Са овим жељама и молитвама Богомладенцу Христу желимо вам свако истинско добро у Новој, 2021. години, поздрављајући вас радосним божићним поздравом који у себи носи слављење Бога на небу, на земљи мир, а међу људима добру вољу.
Мир Божји, Христос се роди!
Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2020. године.
Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом:
Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ, председник Светог Архијерејског Синода и мјестобљуститељ трона патријараха српских
Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ канадски МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ жички ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ
Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ источноамерички ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ славонски ЈОВАН
Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ
Епископ тимочки ИЛАРИОН
Епископ нишки АРСЕНИЈЕ
Епископ буеносаирески и јужноцентралноамерички КИРИЛО
Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН
Епископ далматински НИКОДИМ
Епископ осечкопољски и барањски ХЕРУВИМ
Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН
Викарни Епископ мохачки ИСИХИЈЕ
Викарни Епископ диоклијски МЕТОДИЈЕ
ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички МАРКО
Викарни Епископ стобијски ДАВИД
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Да би се дошло до праве "дефиниције" карактера рата у Босни и Херцеговни претходно се много шире морају сагледати сви аспекти његовог почетка, односно УЗРОЦИ, МОТИВИ и вријеме, затим укупна тадашња политичка клима као и све посљедице трагичних ратних сукоба на просторима бивше Босне и Херцеговине.
5. јануара 1991. године
умро је велики српски пјесник
ВАСКО ПОПА
Звонимир „Звонко“ Богдан, рођен је 5. јануара 1942. године у Сомбору. Пјевач је поп-фолк и староградске музике. Поред тога што је познат као сјајан пјевач, он је такође и композитор, сликар, пјесник и џокеј.
У пријатељском разговору са Звонком Богданом
"Бирајте, Срби,
Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Имао сам срећу. Некад давно прије рата у БиХ много тога сам успио да пронађем о Светом владики ВЕЛИМИРОВИЋУ и много тога да прочитам.
По нешто сам и научио, али нажалост - никад довољно. Тек тада сам схватио да сам о многим стварима само по нешто знао или онако површно сам знао.
Заправо, знао сам врло мало или скоро ништа. Но, на вријеме сам се опаметио и схватио све претходне комунистичке заблуде које су ми упумпавали комунистички идеолози и идиоти.
Није било разлога да се покајем због погрешног пута којим сам претходно ишао, јер тај пут нисам ни бирао. На њега ме поставио злочиначки Брозов систем који је убио више Срба него Нијемци и усташе заједно.
Било је то вријеме живота на кредит, како неки кажу благостања. И није било тешко тако живјети са испраним и препарираним мозговима.
Ни дан данас нисмо се освијестили и питање је да ли ћемо се икада опаметити.
Да ли ћемо напокон знати КО СМО и ШТА СМО и ОДАКЛЕ смо КРЕНУЛИ.
Само је неизвјесност извјесна,
јер нико предвидјети не може гдје ћемо стићи.
Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Сјећања љекара Милана Јојкића
“Сарајево се обукло у најсвечаније рухо, да дочека српску војску, да дочека браћу српску из Србије…а на Жутој табији, на мјесту на коме се деценијама вила царска аустријска застава, вије се српска. Вије се као симбол слободе, поздравља весело лепршајући се у зраку, јуначку, непобједиву српску војску…Потпуковник Ранковић и ја, сваки у своме куту, наслоњени главом на руку, сједимо, ћутимо и плачемо…”
Ово су сјећања љекара Милана Јојкића сачувана у дјелу “У Сусрет српској војсци у Сарајеву 1918.”. Јојкић је био у трочланој делегацији Народног Вијећа која је била одређена за састанак са Војводом Степом у Вишеграду. На том састанку је договорен улазак српске војске у градове, како би се успоставио ред.
Први српски војник у Сарајеву
У воз који је кренуо 6. новембра 1918. у 10 часова из Вишеграда за Сарајево, укрцали су се војници 14. пука Тимочке дивизије. Командовао им је Живан Ранковић. Осим њега, у воз су се укрцали његов ађутант, капетан Петровић, са више официра, војни свештеник те 160 војника. У Сарајево су ушли у 16:30.
“Народ кога је било око 30 000, са прекинутим дисањем, очекивао је да види првог српског војника. Први је из воза искочио потпуковник Живан Ранковић. Витка и симпатична појава младог српског потпуковника учинила је необично диван утисак. Изразима одушевљења и радости није било краја”.
Ранковић је оставио утисак и на Јојкића који пише за њега да плијени појавом као да га је “Србија изабрала да осваја срца као што је освајао земље и градове. Говорио је гласом мелодичним, ласним, меким. Види му се да је узбуђен и тронут до срца. У кратком свом говору изрекао је све што осјећа српски војник кад први пут у животу ступа на братску босанску земљу.”
Улице којих више нема
Живан Ранковић и 6. новембар. Трг и улица некадашњег Сарајева те Обала Степе Степановића, чувале су успомену на овај славни датум који је некада био у срцима свих становника Сарајева, без обзира на њихову вјерску припадност.
Трг подно Бистрика, формиран почетком 20. вијека изградњом аустро-угарских војних зграда са обје његове стране(због тога на почетку назван Војни трг), добио је 10. јануара 1919. године име Ранковићев трг. Након Другог свјетског рата назван је Трг 6. априла, по неком новом ослобођењу, да би 1993. понио назив Аустријски трг који носи и данас. Они који су му дали име тиме прикривају, али не и прекривају, и 6. новембар и 6. април.
Улица Бистрик, која иде од Миљацке, поред некадашњег Ранковићевог трга,па све до врха Бистричког потока, тако се називала до 1931. када је добила име по 6. новембру, Дану ослобођења Сарајева. Изузев Другог свјетског рата, тај назив је носила све до 1993. кад је опет преименована у Улицу Бистрик.
О Степи Степановићу и његовој обали, која је понијела то име 1919, мало је један текст. Обала је носила име једног од најславнијих и најомиљенијих српских војсковођа који је за кратко вријеме службовања у Сарајеву освојио симпатије свих његових становника. Током Другог свјетског рата носила је назив по Адолфу Хитлеру, да би војвода добио своју обалу одмах по ослобођењу. Од 1993. носи назив Обала Кулина бана.
Ко нас спријечава да будемо
прави потомци наших слабних предака
Ово није текст о промијењеним сарајевским улицама. Има их и превише. И сва српска имена улица, тргова и институција су замијењена бошњачким именима. Преименована су имена улица, тргова, школа, насеља сходно политичком тренутку. Ово је текст о нама, сарајевским Србима, који су држали до успомена на неко друго Сарајево. У свим периодима, осим у данашњем. Источно Сарајево нема улицу ни 6. новембра ни Степе Степановића, ни Живана Ранковића, али ни Милана Јојкића, човјека по чијој биографији би се могао филм снимити. Бањалука има улицу у центру града по првом српском војнику који је ушао 1918. а колико вас је знало прије овог текста за Живана Ранковића?
Нажалост, не поштујемо ми нашу славну српску прошлост, а без сјећања никад нећемо бити оно што смо били.
Имамо прелијеп трг који се зове - Трг РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ. Трг је свечано отворен у октобру проше године. Једна од веза између те државе и овог града, зове се РЕПУБЛИКА СРПСКА.
Оци или Очеви или Очићи
празнује се овај празник.
деца везују своје очеве,
исто као и мајке.
су чисто породични празници
свечани ручак на којем се окупи цела породица.
доприносе јачању породице,
поштовању између деце и родитеља,
породицу јаком и здравом.
За Србе у ранијим вијековима јануар је био сијечењ,
јако хладно и сњежно, а не благо и мокро.
Назван је Богоносцем, јер је у свом срцу и на својим уснама стално носио име Бога Живога и још због тога, што по старом предању беше узет рукама нашег Господа Исуса Христоса.
То се десило тачно у оне дане, када је Господ наш учио своје ученике смерности, те за пример узе једно дете и стави га међу њих и рече им: "Ко се понизи као дијете ово, тај је највећи у Царству небескоме".
Касније, када одрасте, постаде ученик св. Јована Богослова, а затим, као епископ у Антиохији он управљаше Црквом Божјом и први уведе антифонски начин појања у Цркви, појање у две певнице (када на једној страни појање престане, на другој почиње).
Такав начин појања открио се св. Игњатију међу анђелима на небесима. Пострадао је за Господа свога, Исуса Христа, зато што не хтеде, на захтев цара Трајана, да се одрекне своје вере и принесе жртву идолима. Због тога, цар нареди да га окују и баце лавовима у арену, а они га растргоше и изједоше, тако да је остало само срце његово и пар костију.
У тим најстрашнијим мукама, све његове мисли и молитве биле су упућене Господу, да звери буду гроб његовом телу и да га нико не спречи у тој смрти.
Молитва му је била услишена.
Лавови га растргоше 103 године у римској арени.
Јављао се неколико пута из оног света, чинећи многа чудеса и помажући свакоме ко га призва у помоћ.
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
СРЕЋНА ВАМ НОВА 2021. ГОДИНА
Желим вам само оно што желите
Ви најбоље знате које су ваше жеље.
Стигла је Нова 2021. година. Свако је прославио онако како је могао и како је морао. А морао је да слави онако како је могао. Сви су знали како су требали да дочекају долазак новог љета. Но, знати и моћи није исто. Сам дочек нове године зависио је од много фактора, мада не знам зашто се уопште дочекује нова година, кад она и без наше воље сама долази.
Елем, дочека и није било, није га било барем онако гламурозног као неких претходних година. Јер је опасна пандемија коронавируса цијели свијет окренула наглавачке. Цијели свијет се прошле гедине, а тако ће бити и ове, борио против опасног вируса који је оставио катастрофалне посљедице. Најгоре су и ненадокнадиве људске жртве. Заправо, коронавирус је потпуно промијенио начин живота свих људи на планети.
Неке државе су се организованије бориле против ове пошасти. Међутим, та борба није зависила од економске моћи и величине државе, већ од способности и мјера које је подузимала свака држава. Како ће се ствари одвијати у овој години остаје да се види. Трачак наде да ће пандемија бити побијеђена дају и појаве вакцина против Ковида19.
Било како било, нову годину сам дочекао. На тренутак сам занемарио борбу са својим сталним здравственим проблемима, који су посљедица четверогодишњих стравичних мучења по муслиманским коц-логорима у претходном грађанском рату у Босни и Херцеговини.
Дакле, нову годину дочекао сам уз телевизијски програм и уз интернет. На многим телевизијама били су специјални, ове године и врло скромни новогодишњи програми. И сви су били репризни, разумљиво. Управљач је био у мојим рукама и покушавао сам да изаберем нешто за себе... То што сам бирао не значи и да сам по својој вољи могао да изаберем нешто што већ раније нисам видио. О укусима се никад није расправљало.
Како рекох, ушли смо у годину за коју могу рећи да ће несумњиво обиљежити судбину српског народа. Биће ово врло тешка и туробна година у сваком погледу, а највише у борби за здравље људи. Наравно, незаобилазна је и економија без које нема живота. Уосталом, која је то претходна година била лака на овим стално турболентним балканским вјетрометинама и текстонски нестабилном безбједносном, политичком и економском простору.
Биће времена да о многим стварима опширније пишем, али приближава се наш најрадоснији празник Христово рођење - Божић.
Из Сарајева ништа ново. Из Загреба такође. На прво мјесто по најнегативнијим стварима за будућност Срба сврстава се Подгорица и цијела Црна Гора. На Косову и Метохији као и претходних година стање усијано, за опстанак и оних малобројних Срба врло тешко.
Ништа ново ни на западу. На истоку све је најновије. У сада већ прошлој години за све несреће званична, а још више она махалска сарајевска политика уткана у рад такозваних невладиних организација оптуживала је само српски народ. У 2020. години био је реактивиран никад напуштени пропагандни рат против Срба, а самим тиме, подразумијева се, све је било усмјерено против СРБИЈЕ и против РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. Да буде још већа несрећа, такве салве и изливи антисрпске хистерије долазиле су од многих Срба-ЛУДАКА из Београда, па и саме Србије.
Додуше, овдје свако има своју истину или истине. Но, оно што је непобитна чињеница је да су се Срби кроз цијелу своју историју само бранили од разно разних окупатора страних и домаћих непријатеља. Бранили су се на својим прадједовским огњиштима и бранили су своју родну груду. Истина, у разним временима Срби су доживљавали стравична страдања и велике губитке становништва. Срби су традавали али су поново из пепела и васкрсавали.
Што се тиче неких других тема и о њима се прича и причаће се, јер те приче никад и не престају.
Прича се и о народу и то увијек кад народ некоме затреба, а у овој години ће баш требати. Међутим, мало се прича шта све треба народу. Народу свега треба и то они најодговорнији знају.
Али и о томе послије наших празника... Почео је и "свети јануар".
Биће занимљиво. Овдје барем никад никоме није било досадно.
1. јануара 1915. године,
рођен је славни српски писац
