Свети
Како Теодор не хте крити да је и он хришћанин, то би потегнут на суд и вргнут у тамницу, и тамница закључана и запечаћена. Јер, нечастиви судија хоћаше Теодора уморити глађу.
У тамници се јави Теодору сам Господ Христос и охрабри мученика Свога говорећи му: "Не бој се, Теодоре, Ја сам с тобом, не узимај више земаљске хране и пића, јер ћеш бити у другом животу, вечном и непролазном, са Мном на небесима".
У томе се јави мноштво ангела у тамници, и сва тамница се осветли пресјајно, и стражари тамнички видеше ангеле у бело одевене, и врло се уплашише.
Потом би Теодор свети изведен, истјазаван и на смрт осуђен. Бачен би у огањ, и предаде душу своју свету Богу вишњем. Пострадао 306. године.
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Рат у Босни и Херцеговини званично је почео кад су војне и паравојне фаланге Републике Хрватске напале територију тадашње Босне и Херцеговине, односно подручје око Требиња /село Равно/ у Херцеговини 1.10.1991. године. Тај догађај се може и треба сматрати почетком рата у Босни и Херцеговини.
Разни "свезнајући експерти" опште праксе и булумента разних аналитичара који су били далеко од свих догађаја и од сваке стварности из тог времена су највећи "фабриканти" неистина и фалсификатори чињеница и стварних догађаја.
Политичку, организациону и логистичку подршку за избијање рата дао је Алија Изетбеговић који је 14. октобра 1991. године у Скупштини Босне и Херцеговине са говорнице рекао ону чувену реченицу:
"ЗА СУВЕРЕНУ БОСНУ И ХЕРЦЕГОВИНУ СПРЕМАН САМ ЖРТВОВАТИ И МИР"!
ТОМ РЕЧЕНИЦОМ АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ ЈЕ ЗАПОЧЕО КРВАВИ ГРАЂАНСКИ РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ.
Послије тога није се дуго чекало. Дошло је до потезања обарача. Сасвим је свеједно ко се први нашао у тој улози. Сигнал - то је потпуно јасно - дао је Алија Изетбеговић. То се догодило пола године прије референдума и како је Алија Изетбеговић волио рећи: "међународног признања Босне и Херцеговине", датума који се данас као празник обиљежава само у једном ентитету, односно у Федерацији БиХ-
Српска страна и надлежне институције Републике Српске морале би као прилог овој констатацији одговорити на сљедећа питања:
- колико је Срба изгубило живот у овом грађанском рату, укључујући ту војнике и цивиле, жене, дјецу и старце,
- колико је остало трајних ратних и цивилних инвалида,
- колико је било концентрационих логора у које су затварани Срби и колико је тих несрећника у тим казаматима на најсвирепије начине ликвидирано,
- колико је вјерских објеката и српских цркава порушено, спаљено и опљачкано од стране Муслимана и Хрвата.
- ко је уистину вршио "етничко чишћење" (анализирати попис становништва из 1991. године и видјети садашњу демографску структуру). Мора се направити компарација, а као примјер наводим три кључна града у Републици Српској - Бања Луку, Пале и Требиње, које су Муслимани аутобусима и без било каквих губитака напустили, а након рата су се безбједно и несметано по сопственим жељама вратили у те средине.
Док, рецимо, из три града која су била под контролом тзв. Армије БиХ - Сарајева, Зенице и Тузле, Србима у току рата није био дозвољен одлазак због наводне "мултиетничности и безбједности". У тим градовима Срби су узимани и држани као таоци, а потом затварани у многобројне концентрационе логоре смрти. Зато се никад неће моћи утврдти ни приближан број звјерски поубијаних Срба у Алијиним "мултиетничким градовима", поготово што су рецимо у Сарајеву поубијане цијеле породице па их нико није могао ни пријавити као жртве ратних злочина.
- анализирати огромну најезду Муслимана тзв. Санџаклија у Босну и Херцеговину чиме је пред рат, а и у току рата у многим чисто српским градовима потпуно промијењена национална и демографска структура становништва, што је еклатантно показао и попис становништва обављен 2013. године.
Као шлагворт, индикативан је примјер предратне Општине Илиџа, једне од најразвијенијих општина у предратној БиХ и једне од пет најразвијенијих општина у тадашњој СФР Југославији.
Ако се погледа попис становништва у овој општини из 1971. године, видјеће се да су од укупно 29.452 становника - Срби имали огромну већину, а само 20 година касније, по попису становништва из 1991. године, примат већинског народа на Илиџи су преузели Муслимани.
Од укупно 67.438 становника, Муслимана је било 28.937 (43%), Срба 25.061 (37,2%), Хрвата 6.914 (10,3%), Југословена и осталих 6.490 (9,5%). Нажалост, није само Илиџа доживјела овакав демографски удар и тужну српску судбину. То се прије рата радило много перфидније и не може се рећи да је само рат утицао на промјену демографске структуре становништва у БиХ.
ТРАГИЧНИ СРПСКИ УСУД
Низ је и других ствари које су повезане или које су допринијеле избијању и почетку крвавог грађанског рата у Босни и Херцеговини.
Дакле, рат у Босни и Херцеговини није почео 1. марта – нити је почео због убиства српског свата Николе Гардовића на Башћаршији, а нити је везан за одржавање фамозног референдума 29. фебруара /била је преступна година/ и 1. марта 1992. године.
До првих озбиљнијих оружаних акција дошло је нападом хрватско-муслиманских параформација на објекте и припаднике ЈНА. Тако је крајем августа 1991. године у близини Посушја (''Хрватска Херцеговина'') убијен старији водник који је био на редовној служби у ЈНА. Убили су га припадници ХОС-а (Хрватске оружане снаге).
Недуго затим на другом крају БиХ припадници "Патриотске лиге" из засједе су убили једног поручника ЈНА у близини војног складишта Љубаче у Тузли.
На сличан начин и по истом сценарију муслимански патриотски "лигаши" ликвидирали су још једног подофицира (заставника) ЈНА у Сапни код Зворника.
Са простора Хрватске из Славонског Брода артиљеријским оружјем гађана су сва српска насеља у општини Босански Брод. Отворена агресија је имала и свој данак: 16. септембра 1991. године у јутарњим часовима смртно је страдао инжењер Војислав Горановић, технички директор Индустрије грађевинског материјала "Грамат" у Горњем Кладару.
Оружана агресија регуларне војске Хрватске на БиХ, боље речено агресија на српски народ у бившој општини Босански Брод извршена је у ноћи узмеђу 15. и 16. септембра 1991. године.
Напад на општину Брод 3. марта 1992. године био је само наставак и увод за најстрашније и најсвирепије злочине који су се тог мјесеца десили на подручју ове општине /Сијековац/.
Били су то - како би "аналитичари" рекли – појединачни унутрашњи "изоловани инциденти". Такозваним аналитичарима не треба замјерити, јер они се, заправо, увијек позивају на варијанту ''накнадне памети''. Још је горе кад се служе подацима из ''повјерљивих'' и неименованих извора, односно кад за своју ''аналитичку памет'' користе углавном туђу памет и већ испричане приче.
РАТ У тадашњој Босни и Херцеговини је почео 1. октобра 1991. године кад су регуларне оружане снаге Хрватске напале Босну и Херцеговину на подручју села Равно, општина Требиње.
Познато је да је управо у селу Равно још у Другом свјетском рату од стране усташа почињен стравичан злочин над српским народом. Због комунистичког прекрајања историје и прилагођавања ''истине'' побједницима, скоро сви догађаји из Другог свјетског рата у којима су претежно страдали Срби, Брозовим декретима ''морали су бити заборављени'', а огромне српске жртве су биле забетониране у јаме и бездане које ни до дана данашњег нису откопане, а ни жртве из њих на достојанствен начин нису сахрањене. Тако је са српским жртвама забетонирана и истина о српском страдању.
Мало тога из тог времена остало је у сјећању комунистичким официрима. Јер да је било супротно и да их је ''држало памћење'', онда би им све страхоте о страдању српског народа биле довољна опомена и упозорење и не би се десило да (1. октобра 1991. год.) муслимански пуковник који је био командант једне јединице ЈНА доведе војску у то село.
Предводећи војнике у "маршевском кораку" (!) кроз село Равно у формацији која је бројала близу 200 припадника ЈНА – бојовници војске Републике Хрватске су из добро припремљене акције на зачељу колоне убили 14 војника и старјешина ЈНА. Тек након неколико дана од тог злочина дошло је до консолидовања снага у редовима ЈНА чији су се припадници, сада у борбеној формацији вратили у село да извуку своје ликвидиране другове.
Дошло је до жестоких борби, с једне стране хрватске војске из Републике Хрватске и с друге ЈНА и то на територији БиХ. У редовима "хрватских бојовника" настали су стравична паника и расуло. Хрватски бојовници уз велике губитке морали су да се врате на полазне линије и на своју територију, дакле на простор Републике Хрватске.
Званичним органима БиХ у Сарајево стизале су контрадикторне информације о догађајима у селу Равно. Највиши хрватски функционери ХДЗ-а у органима власти у БиХ говорили су о "стравичним злочинима" које су над хрватским цивилним и домицилним становништвом наводно починили припадници ЈНА. Дакле, од стране највиших хрватских и муслиманских политичких званичника најхитније је затражено да се формира "државна" делегација БиХ којој су у задатак ставили - да утврди стварне околности и чињенице о догађајима у Равном.
Све је текло врло брзо, па је одлуком Предсједништва БиХ састављена мјешовита делегација која је 7. октобра кренула на пут у Херцеговину. На челу делегације био је члан Предсједништва БиХ, "Југословен" Ејуп Ганић. Српски члан делегације био је потпредсједник Владе БиХ Миодраг Симовић. Хрвате су представљали члан Владе БиХ и високи функционер ХДЗ-а Миро Ласић и сам Бог би знао како и због чега је члан делегације био и хрватски ''слободни'' књижевник Анђелко Вулетић. (Анђелка Вулетића сам познавао, али нисам знао да је родом из тог краја и да је по националности Хрват, што сам тек тада сазнао.
Најкраће речено, делегација није до краја испунила свој задатак. Стварни догађаји на том терену и потпуна истина нису одговарали нити су били у интересу наручилаца извјештаја. Јер, ко год је од чланова делегације хтио без обзира на велику опасност могао се увјерити да су у селу Равно на хрватској страни углавном страдали плаћеници, такозвани "пси рата". Већина њих су били тамнопути и нису припадали бијелој раси.
Дакле, ад хок формирана ''државна'' делегација могла је само, а што је она и учинила - направити оправдану бјежанију из Херцеговине и у Сарајево се вратити необављеног посла. Истинит извјештај о свему што се догађало у селу Равно никада није презентован пред надлежним институцијама БиХ, а самим тиме ни пред очима беха јавности.
Сјећајући се многих догађаја, са ове временске дистанце не знам да ли сам имао срећу или несрећу да лично будем свједок краткотрајног путешествија ''државне'' делегације. Али, оно у шта сам потпуно сигуран јесте истина коју сам видио сопственим очима, а богами и чуо властитим ушима. Међутим, како је било тада тако је остало и данас. У зависности од ''приповедача'' слушам разно разне приче и само њихове ''истине'' од којих су многе, најблаже речено, проблематичне и дискутабилне, па на крају крајева и лажне.
Иако је истина једна и недјељива она је у већини случајева скројена по мјери онога ко је био побједник у ратовима и конфликтима. Не смије се заборавити да је по устаљеној пракси и аутоматизму ''истина'' прилагођавана и дозирана за јавност, у оној мјери и количини која ће произвести најјаче ефекте на онога ко је конзумент те ''истине''.
Сви каснији ратни догађаји само су наставак стравичног страдања свих народа у БиХ.
Дакле, након тих догађаја у Источној Херцеговини рат је висио у ваздуху и он је био незаустављив.
Сљедећи битан догађај је убиство српског свата на Башчаршији у центру Сарајева. Убијен је Никола Гардовић. Иако су Муслимани из највиших структура власти, а поготово из МУП-а БиХ исте вечери знали ко је директни починилац тог терористичког и злочиначког акта и ко стоји иза убиства српског свата, тај злочин никада није до краја расвијетљен, нити су починиоци процесуирани.
И не само да тај злочин није судски ријешен, мада се директни убица и његово име знало /касније је Ћело ликвидиран у мафијашком обрачуну/, него ни Ћелини саучесници у почињеном злочину и бројним другим ратним злочинима никада нису изведени пред судске органе. Уосталом, није разјашњен ниједан злочин који су Муслимани починили над српским цивилима у Сарајеву.
рат се разбуктавао. 26. марта 1992. године десио се стравичан масакр српских цивила у Сијековцу, тадашња општина Босански Брод. Регуларна војска Републике Хрватске је већ 3. марта исте године из Хрватске прешла на територију Босне и Херцеговине. 26. марта 1992. године хрватски бојовници су зверски ликвидирали и масакрирали 23 српска цивила, углавном жене и изнемогле старце.
У Сијековцу сам био 27. марта, дакле одмах сутрадан и видио сам стравичне слике српског страдања.
Ратни пожар се незаустављиво ширио па је стигао и на подручје Семберије.
31. марта 1992. године отпочињу жестоки сукоби између Муслимана и Срба у Бијељини и тако рат креће у свој крвави поход који ће, касније ће се видјети, донијети највећу несрећу свим народима у БиХ.
У Бијељину сам стигао 01. априла, дакле сутрадан и могао сам се и лично увјерити у стравичне слике страдања народа. /Чувени покушај Фикрета Абдића, члана Предсједништва БиХ да стигне у Бијељину и сусрет са Арканом/.
Четвртог априла 1992. године ратни вихор стиже и у Сарајево. Ратни пламен се више није могао зауставити. Кренула је једна од највећих трагедија свих народа у БиХ.
Како се завршио, нажалост, још не знамо. Не знамо зато што још нема праве истине о свим ратним догађајима. Јер о рату у Босни и Херцеговини постоје четири "истине". Бошњачка је доминантна- ;ало мање одјека има хрватска. Српска се скоро није ни чула до пар година уназад. И ту је четврта "истина" тзв. међународне заједнице која је увијек ишла у прилог Бошњацима.
А истина је једна и недјељива и нико на истину нема ексклузивно право.
нити због убиства српског свата Николе Гардовића.
Такође, не постоји никакав
јер би се у супротном дao какав такав алиби политици Алије Изетбеговића
која се у континуитету и данас наставља.
НИКАД СРБИ у Републици Српској
као наводни „државни“ празник!
ПИШЕ: СЛАВКО ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
и Управама Цивилне заштите
Свјетски дан цивилне заштите.
Срећно прославили свој празник
ваша помоћ у спашавању
Муслимански дио руководства МУП-а БиХ истог дана је знао ко је и како починио злочин 1. марта 1992. године, кад је на Башчаршији у центру Сарајева убијен српски сват Никола Гардовић.
1. марта 1992. године око 18 часова након убиства Николе Гардовића у МУП-у БиХ одржан је састанак на којем су са муслиманске стране били присутни тадашњи министар унутрашњих послова БиХ Алија Делимустафић, те помоћник министра Јусуф Пушина, као и подсекретар у Државној безбједности БиХ Авдо Хебиб, а са српске стране присутни су били замјеник министра Витомир Жепинић и тадашњи помоћник министра и начелник криминалистичке полиције БиХ Момчило Мандић.
Био сам присутан и ја и још неколико припадника из ДБ-а и МУП-а БиХ.
Хрватских представника који су радили у органима безбједности БиХ није било на састанку, јер тај случај није њих ни интересовао.
На састанку су Жепинић и Мандић тражили да се блокира град и да се у најкраћем времену пронађу починиоци овог гнусног и како смо га ми Срби одмах назвали - терористичког акта.
Делимустафић је то обећао, али ништа није учињено да се дато обећање и оствари. Скоро послије мјесец дана, ми српски припадници МУП-а и ДБ-а БиХ сазнали смо да је муслиманско руководство МУП-а БиХ одмах након извршеног злочина знало ко је директни извршилац и по чијем налогу је почињен тај терористички злочин. Дакле, знали су ко је и како убио српског свата и по чијем наређењу. Но, нама српским представницима у МУП-у и ДБ-е БиХ нису хтјели да саопште ниједан податак који смо тражили.
Послије овог састанка, сјећам се, Делимустафић је рекао да уколико се не ријеши ово убиство може доћи до хаоса у БиХ. Међутим, кадрови у МУП-у које је делегирала Странка демократске акције (СДА) учинили су све да се истрага спријечи и да се открије починилац убиства. Било је очигледно да је у питању била добро испланирана муслиманска акција и потпуна блокада српских кадрова у ДБ-у и МУП-у БиХ.
Пошто ништа није учињено да се убица пронађе и ухвати Срби су подигли барикаде у Сарајеву. Сутрадан је Странка демократске акције (СДА) организовала контрадемонстрације и припремила демонстранте који су имали задатак да прођу кроз барикаде са циљем избијања већих нереда и хаоса. Створене су све претпоставке и припремљен је терен да се у цијели хаос укључе и злогласне "Зелене беретке" које су само на папиру словиле као параполицијске формације.
Управо су припадници "Зелених беретки" са значкама регуларних формација МУП-а БиХ, односно пресвучени муслимански полицајци са солитера предузећа "Унис" из снајпера су пуцали на окупљену масу на протестима испред тадашње скупштине и зграде заједничких институција БиХ. Циљ је био јасан. За све је требало оптужити само Србе.
Одмах послије пуцњаве муслимани су пласирали лажну информацију да је пуцано из хотела “Холидеј ин”. Мислили су да се у том тренутку у хотелу налазио Радован Караџић. Намјера је била да се он ухвати и линчује. Али тај план није успио.
Караџић у то вријеме није био у хотелу.
У хотелу се затекло неколико људи из Караџићевог обезбјеђења који су ухапшени, злостављани и замало ликвидирани. Муслимански стампедо и велика руља демонстраната рушила је све пред собом. Почела је пљачка бутика и продавница са најлуксузнијом робом и златара, као и хотелског инвентара. Опљачкана је и гаража хотела и покрадено је више од двадесетак најлуксузнијих аутомобила.
Стручњаци су касније утврдили да старија жена која је била учесница митинга и која је у организованој пуцњави рањена - никако није могла да буде погођена из Хотела “Холидеј ин”, већ једино са крова или из "Унисових" солитера које су Сарајлије "од миља" звале “Момо и Узеир”. Због опструкције у истрази око убиства Николе Гардовића дошло је до прве значајне подјеле у МУП-у БиХ која је кулминирала потпуном подјелом, односно напуштањем српских кадрова из тадашњег Министраства унутрашњих послова и Државне безбједности БиХ.
Све је, дакле, указивало да се радило о добро осмишљеном муслиманском сценарију у режији СДА /Странка демократске акције/. Цијела та ситуација је имала трагичан епилог - само наставак крвавог грађанског рата у БиХ .
За убиство Николе Гардовића нико није одговарао, иако је предратни сарајевски криминалац Рамиз Делалић-Ћело касније јавно признао да је убио Николу Гардовића.
Кантонално тужилаштво у Сарајеву је тек почетком 2006. године покренуло судски процес против убице који никада није окончан, јер је злочинац Делалић убијен 2008. године у мафијашком обрачуну у Сарајеву.
Осим Делалића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, сина Емина Швракића, оснивача злогласних „Зелених беретки“ .
Четврти нападач је био Таиб Торлаковић који је као и Ћело након рата убијен, такође у мафијашком обрачуну у Сарајеву.
Предратни криминалац Делалић је одмах на почетку ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде такозване Армије БиХ. Ћело и његова јединица су у току рата починили стравичне злочине над Србима у Сарајеву. Њихов злочиначки "ручни рад" је и Јама "Казани" на обронцима Требевића препуна бачених српских измасакрираних тијела.
Од тадашњег предсједника такозваног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића, злочинац Делалић је за заслуге и муслиманску "ствар" на поклон добио пиштољ са Алијином посветом.
Драга Љочић
Рођена 28. фебруара 1855. године у Шапцу, у породици трговца који је, мимо тадашњих обичаја, поред два сина, решио да школује ћерку.
које је након 482. године рођена
кад јој је био уручен орден Легије части,
5. мај 1983. године.
Био је војвода из Првог српског устанка,
предсједник Правитељствујушчег совјета
и дипломата.
погубљеног у Сјечи кнезова.
Умро је 26. фебруара 1199. године.
Дејтонског споразума, када је прко 150.000 Срба
трајно напустило своја прадједовска огњишта
и када су оставили своје домове
и све што су прије њих генерације
и генерације Срба вијековима стварале.
Срби су напустили одбрањене општине и насеља тадашњег Српског Сарајева – Грбавицу, Неђариће, Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Вогошћу, Рајловац … и савлађујући сњежну олују, у избјегличким колонама напуштали куће и станове, њиве, воћњаке, очевину и дједовину…
Егзодус је почео 17. фебруара 1996. године. Тог дана су биле Задушнице. Сарајево а ни православни Срби не памте црње Задушнице од тадашњих.
Моји Хаџићани су у паници. Немају никога да питају шта се дешава, мада су сви појединачно донијели одлуке да неће остати у граду који су цијели рат херојски бранили и одбранили. У току скоро четверогодишњег рата било је дана кад је дневно на сам град падало и преко 1000 непријатељских граната. А у септембру 1995. године услиједили су и НАТО удари и бомбардовање више локација на подрручју Хаџића. Злочиначким ударима и бомбардовањима био је изложен некадашњи предратни гигант намјенске војне индустрије Ремонтни завод ондашње Југословенске народне армије.
Народ је био препуштен сам себи и свако се сналазио онако како је знао и умио. Сви су ишчекивали долазак обећаних аутобуса и камиона за евакуацију становништва, али они нису долазили. Паника је надилазила људски разум, јер нико није био спреман да сачека муслиманске осветнике који су потпомогнути снагама тзв. међународне заједнице кидисали на просторе који су Дејтонским споразумом отети од Срба и предати муслиманима.
Такође, у исто вријеме или дан два касније у Илијашу двије хиљаде људи на гробљу поред Илијашке православне цркве посвећене светом пророку Илији, опраштало се од својих огњишта која су бранили и одбранили током посљедњег рата.
И око других вјерских објеката и на гробљима дуж Српског Сарајева били су идентични призори. Опроштај је приређен и на Кривоглавачком гробљу смјештеном на узвишици изнад истоименог села, западно од урбаног дијела Вогошће. Преживјели Срби су ископавали своје мртве и са собом су их носили у непознато. Тешко је било распознавати мртве и преживјеле, тешком трагедијом сломљене и унесрећене Србе.
Тог фебруара и почетком марта 1996. године кренуло је 150.000 Срба у неописивом сарајевском егзодусу ...
Уз срушену ограду и неколико оскрнављених споменика трајно су се опраштали Срби од својих огњишта. Били су то нијеми свједоци злочина које су у љето 1995. године починиле међународне снаге за тзв. брзе интервенције. Биле су то злочиначке снаге НАТО Алијансе које су данима гађале српске положаје.
У два-три налета ИФОР-ови хеликоптери брујали су изнад гробља. Падао је снијег. Страшно је било хладно. Опроштај одлазећих Срба са гробовима најмилијих трајао је дуго. Туга је стизала до неба, али је нико други није осјећао осим Срба у незабиљеженом егзодусу. Бол и туга су били незамисливи и неописиви.
Главни проблем представљала је чињеница да су такозване међународне институције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине и то мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба. Вогошћани и Рајловчани нису ни слутили да ће морати да крену већ 23. фебруара иако је првобитни рок утврђен у Дејтону био 19. март.
Остаће запамћено да су за промјену рока сазнали из циничних летака које су им дијелили припадници ИФОР-а.
Уз стихове Шантићеве пјесме „Остајте овдје“(!), исписаним на тим листићима, Србима је предочено да федерална полиција прво улази баш у те општине.
Народ је био затечен и збуњен. Услиједиле су дуге и бесане ноћи у кратком временском периоду фебруара у хаџићким, илиџанским, илијашким и вогошћанским насељима.
Ништа није било од обећаног конвоја камиона и аутобуса за исељавање преосталог становништва који је требао да буде на локацијама 21. и 22. фебруара /више од половине становништва је раније напустило овај дио Сарајева/. Први аутобуси дошли су тек након два дана. Народ је са кесама у рукама бјежао спашавајући голе животе.
И ријечи су се ледиле у требевићкој и романијској мећави кроз коју се пробијала непрегледна колона возила.
Уз пут, Срби су каменовани на поједним мјестима. Бјеше то поздрав "за срећан" пут Србима, упућен од бивших комшија и ратних противника који за три и по године рата нису успјели ни педаљ да заузму српских општина. Сваки сарајевски Србин из избјегличке колоне и данас, 23. године од преживљене голготе носи своју муку, очај, сјету и завичај у очима као сјећања и успомене.
Да су могли умјесто будућег живота, а већина њих тада нису знали ни куда иду и гдје ће да се скрасе, најрадије би са собом понијели све – куће и станове, ваздух, шуму, сарајевска брда.
Брзо као муња прошао је мјесец и још пар дана од како сам био на слободи. Тада сам вријеме мјерио на сате. Дани као да нису ни постојали. Након 1334. дана проведена у муслиманским конц-логорима /из муслиманских логора смрти изашао сам на Богојављење 19. јануара 1996. године/ опет сам морао да кренем у неизвијесност. Морао сам опет тражити нови дом. Морао сам опет све почињати из почетка са неколико најлон кеса у које је стала сва моја имовина и имовина мојих предака. Са породицом, троје дјеце и супругом носио сам само најлон кесе у које је стала сва наша прошлост. О будућности нико није ни размишљао.
Али тугу сам преживио срећан, јер сам био са својом породицом. Дјеца на трактору нијемо су све посматрала, јер мало шта су могла да разумују. Било им је страшно хладно. Тракториста ме плачљивим гласом питао гдје треба да нас вози. Нисам знао гдје идемо. Размишљао сам да ће ме негдје неко прихватити, али све су то биле илузије. Паника је била једини путоказ. Рекао сам му да вози све док има горива, па гдје се зауставимо ... биће то српска земља за нови почетак. И било је тако ... Колективни центар, један собичак без пећи, без дрва ... Неколико конзерви и тврд хљеб били су једина нада да постоји живот ...
Прије рата, по попису из 1991. године, у Сарајеву је живјело 157.000 Срба.
По попису становништва из 1971. године Срби су чинили већински народ у Сарајеву као и деценијама раније.
Попис становништва у Босни и Херцеговини из 2013. године показује да су Срби по бројности у Сарајеву на нивоу статистичке грешке, а да у цијелој Федерацији БиХ има око четири одсто предратних становника српске националности.
Остаће забиљежено да нас више нема тамо гдје смо некада били и да нас више никад неће ни бити.
Све је то живот и он траје ... до када, е то нико не зна.
ПРИРЕДИО: Славко Јовичић Славуј
Рођен је у Поречу на Дунаву (Смедеревски санџак Османског царства). Тај дио Србије је, као и многи други дијелови јужнословенских земаља, већ деценијама био у саставу исламске империје. И око националне припадности Старине Новака постоји неслагање. Неки писци сматрали су да је био Бугарин, Влах, Румун, али прави историографски ауторитети тврде да је неоспорно био српског поријекла.
Славна Романија памти ...
Споменик Старини Новаку
испред Кројачког бастиона у Клужу.
Михаило Храбри, кнез Влашке, један је од највећих румунских националних хероја и човјек који је први пут, додуше на кратко, објединио Влашку, Молдавију и Трансилванију. Водио је тешке борбе са Османлијама, а, богами, и са Мађарима. У својим походима на Турску стизао је чак до Варне. Срби су били важан фактор у његовој војсци и за њега су ратовале све српске војсковође које сам набројао.
Послије тога је са својих 1.500 хајдука Баба Новак освојио Плевну, гдје је, између осталог, заробио жену, сина и ћерку неког знаменитог турског богаташа, који је за њихов откуп платио 500.000 дуката. Други дипломатски извор каже да су из Плевне однијели 4.000 дуката и заробили 70 богатих Јевреја и 400 Турака, за чију су откупнину добили 400.000 талира.
Овај велики светитељ био је епископ у Магнезији. Живео је у време цара Септимија Севера, који је био свирепи прогонитељ хришћана. Не плашећи се гонитеља својих он је слободно проповедао хришћанску веру, те је због тога био много гоњен и мучен, али све те муке олако је подносио, као да су се дешавале неком другом а не њему самом.
Живом су му одрали кожу, али га нису поколебали у његовој вери јер он благосиљаше мучитеље своје увек истим речима: "Хвала вам браћо моја, што остругавши моје старо тело ви обновисте дух мој за нови, вечни живот". Ништа га није могло уплашити, нити натерати да напусти Христа и веру Његову.
Угледајући се на њега и његову издржљивост, многи прихватише хришћанску веру, а међу њима и кћерка незнабожачког цара Севера, Галина. Због тога се разгневи цар те нареди да се овај свет човек, Харалампије, погуби. Приликом свог погубљења, он још једном узнесе молитву Богу, да опрости људима све грехе њихове и да им подари здравље и душевно спасење. Пострадао је овај мученик за Христа Бога нашег 202 године.
Његово тело сахранила је царева кћерка, Галина, по свим хришћанским обичајима, а његове свете мошти поштују хришћани широм света. Глава овог светитеља чува се и дан данас у манастиру Светог Архиђакона Стефана на Метеорима у Грчкој.Нема сумње, да овај непобедиви и несавладиви мученик Христов посредује за цео свет пред Богом, коме стоји са десне стране престола и својим молитвама моли Бога за све нас и опроштење свих наших грехова.
Живом су му одрали кожу, али га нису поколебали у његовој вери јер он благосиљаше мучитеље своје увек истим речима: "Хвала вам браћо моја, што остругавши моје старо тело ви обновисте дух мој за нови, вечни живот". Ништа га није могло уплашити, нити натерати да напусти Христа и веру Његову.
Угледајући се на њега и његову издржљивост, многи прихватише хришћанску веру, а међу њима и кћерка незнабожачког цара Севера, Галина. Због тога се разгневи цар те нареди да се овај свет човек, Харалампије, погуби. Приликом свог погубљења, он још једном узнесе молитву Богу, да опрости људима све грехе њихове и да им подари здравље и душевно спасење. Пострадао је овај мученик за Христа Бога нашег 202 године.
славни српски књижевниК
друге половине XX вијека.
Вишеструки „кандидат“ за Нобелову награду.
Добитник највећих југословенских књижевних признања.
Сахрањен је у Београду.
у Новом Саду
Новак Ђоковић је освојио девети пехар у Мелбурну
и 18. гренд слем трофеј у каријери.
Ђоковић никада није поражен у финалу на Род Лејвер арени. Ово му је био други пут у каријери да осваја три трофеја у низу у Мелбурну.
Такође, Новак ће 8. марта постати рекордер у историји тениса као најдуговјечнији владар свјетске листе, надмашиће и у историју послати досадашњег власника Роџера Федерера.
Освајањем деветог трофеја у Мелбурну Новак се додатно приближио још једном циљу, да достигне Федерера и Надала по броју гренд слемова.
Србин је освојио 18. пехар, док по два више имају Рафа и Роџер.
НОВАК ЂОКОВИЋ - Данил Медведев
Ако изгубимо језик и писмо
и ми ћемо као народ нестати!
Чувајмо наш језик и наше писмо!
Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу.
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Народ који изгуби своје речи
Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.
- биле су уздржане.
20. фебруара 2017. године,
а сахрањен је у Москви 24. фебруара.
Приредио: Славко Јовичић Славуј
Туђман је према Титу осјећао не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне, него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што је Броза сматрао свјесним Хрватом и који ће ући у историју као заслужан "чимбеник" у стварању самосталне државе Хрватске.
Овај антисрпски двојац је знао да Брозова злочиначка кованица о тзв. "братству и јединству" југословенских народа нема будућност и да је то за краткорочну употребу са јединим циљем - како би се насамарили наивни Срби.
Крајем педесетих година прошлог вијека, у дијелу службене југословенске историографије превладало је мишљење да је Краљевина Југославија у Априлском рату брзо и неславно пропала због хрватске издаје.
(Напомена - А шта се друго могло и очекивати од Хрвата).
Али највећу и непоправљиву историјску грешку Срби су направили 1. децембра 1918. године кад су стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца спасили ова два народа, која ће, кад им се укаже - првом приликом забити нож у леђа својим спасиоцима - Србима.
О томе је говорио славни српски војвода Живојин Мишић који је након обиласка Хрватске извијестио тадашњег, за влашћу похлепног краља - Александра Карађорђевића.
никад ништа нису научили.
Наиме, један члан Војноисторијског завода написао је за Војну енциклопедију чланак у којем је стајало да је Хрватска “крива за слом Југославије”. Савјет Војне енциклопедије није прихватио ту енциклопедијску јединицу, па је за њено писање потражио новог аутора. И врло брзо га је нашао у имену Фрање Туђмана, који је тада био у чину пуковника ЈНА, Хрват и првоборац.
Туђманов рад Савјет је прихватио без примједби.
Тако Туђман каже: "Да је о рату знао из прве руке, јер је био учесник, носилац партизанске споменице, илегалац из Загреба и историчар. Али да су противници против њега почели да кују страшне завјере", и закључује.
Туђман је посредовањем високог војног званичника Ивана Гошњака тада послао Титу своју енциклопедијску јединицу. Тражио је од њега директну арбитражу – и заштиту.
Из Београда је добио одговор: “Немам никаквих примједби. Тито“
Средином шездесетих година на Спомен подручју Јасеновац требало је да буде постављена спомен-плоча на којој је требало да буде уклесано да је у логору побијено 600 хиљада Срба.
Међутим, Туђман је био против тога јер је у томе препознао тенденцију доказивања колективне кривице Хрвата, па је крајем 1965. написао резиме рада, у којему је објаснио зашто истицање таквог броја сматра погрешним и штетним.
Рад је опет доставио злочинцу Јосипу Брозу, али није добио јавни одговор. Но, радови на постављању спомен-плоче били су заустављени а сасвим је јасно да су они могли бити заустављени само на интервенцију злочинца Јосипа Броза, који је узгред речено обишао све свјетске вукојебине, али му ни на ум није пало да било кад оде у злогласни усташки концентрациони логор Јасеновац.
Седам година касније (1972.), против Фрање Туђмана поднијета је оптужница да је “учествовао у обарању постојећег друштвеног система”.
Мирослав Туђман оптужницу је однио Мирославу Крлежи, који је прочитао и рекао: “То је дим“. Након тога Крлежа се обратио Јосипу Брозу. Послије те интервенције Тито је изрекао најпознатију реченицу: “Туђману се не смије паковати“. То је значило да Удба не смије подметати доказе и да суд не смије бити преоштар.
Јосип Броз је наиме увијек пажљиво балансирао у сложеним односима у федерацији, па би, према односу снага и сопственим процјенама шта му је корисније, стезао или либерализовао режим, подстицао социјалну компоненту у политици, или, понекад, националну.
Јосип Броз лично се увијек декларисао као Хрват, што је Туђману било јако важно.
Милован Ђилас свједочи о Титовој сујети јер је до краја живота био огорчен пошто на такмичењу аустроугарске војске у мачевању није добио златну медаљу.
Тито је ипак, како тврди Ђилас, вјеровао да ће се југословенски народи с временом стопити у једну нацију и ту се оштро разликовао од свог генерала Туђмана – који му се читавог живота до те мјере дивио да је Душан Билаџић Туђманов однос према Титу описао као заљубљеност.
"Туђман је сам казао како без Тита не би било Југославије, па ни Хрватске. Некима то звучи врло тужно. Туђман је био заљубљен у Тита", рекао је Биланџић у једној телевизијској емисији.
Мирослав Крлежа
Мирослав Крлежа је био дио злочиначког тима: Јосип Броз - Фрањо Туђман.
Крлежа, између осталог, није могао ни смислити Иву Андрића зато што се декларисао као Србин и што је добио Нобелову награду за књижевност, а није он - Мирослав Крлежа.
Туђман је према Титу осјећао не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што га је сматрао свјесним Хрватом, и зато што се неизмјерно дивио његовим политичким талентима.
О свему томе Фрањо Туђман отворено је проговорио у интервјуу листу Полет, под насловом: “Хрватска повијест је моја историја”. Ставови које је тада изрекао Туђман, данас дјелују шокантно. Туђман је у том интервјуу дао најцјеловитији став у односу према Јосипу Брозу и уништењу Југославије.
"Тито је несумњиво велика историјска личност хрватскога и југословенског тла. То што се нашао на челу КПЈ у преломном периоду попут Другог свјетског рата, није случајно.
Нашао се на челу КПЈ као хрватски комуниста и као такав схватао је да комунистички покрет у Југославији може успјети само рјешавајући хрватско национално питање, што опет представља традицију хрватског марксистичког покрета из двадесетих година. Такву је идеју могао преносити само припадник марксистичког покрета из хрватских редова, и припадник несрпског народа", каже Туђман.
Фрањо Туђман наставља даље: "То што је дошао из редова потлаченог хрватског народа у бившој Југославији – велика је ствар. Али тај је хрватски народ имао очувану свијест о свом идентитету. Тежња хрватског народа да има и више права него у Хабсбуршкој монархији, и хрватском комунистичком покрету, наметнула је идеју о ономе што треба остварити".
Туђман ту не стаје већ наставља: "Таква тежња помогла је и националним покретима несрпских народа у старој Југославији, па тако и у Другом свјетском рату, када је припомогла идеји о обликовању федералне Југославије … ”, говорио је Фрањо Туђман.
“Тито је”, наставио је Туђман, “дакле осјећао проблеме народа Југославије. Несумњиво је био комуниста, и лењиниста, и стаљиниста. Али … битна разлика између њега и Стаљина јесте у два момента: Тито никада није постао предводником великосрпске политике, а Стаљин је постао, иако није био Рус него Грузијац – припадник малога неруског народа, проводником великоруске политике.
У својм почецима, Стаљин је заступао марксистичка гледишта, али касније је постао проводником великоруске политике.
С друге стране Тито није постао проводником великосрпске политике, остао је хрватски комунист и чврсто је заступао интерес хрватског народа.
Он је осјећао национални проблем у Југославији, проблем идентитета српског, хрватског, словеначког … народа.
Друга велика разлика између Тита, као и између осталих комунистичких првака у социјалистичким земљама, јесте у томе што је он био политичар великог формата, па и државник великог формата. Није случајно он изиграо и Стаљина и Черчила и на крају крајева и Србе", говорио је Туђман, па наставио: "Дакле, Јосип Броз је преко Комунистичке партије Југославије (КПЈ) употријебио револуционарни терор у смислу осигурања своје побједе за вријеме рата и непосредно послије рата.”, каже Туђман.
Но, историја каже да је један од драконских примјера како се злочинац Јосип Броз одржавао на власти и оснивање Голог отока, углавном за Србе и Црногорце за које је сматрао да су му највећи противници у очувању власти.
И да буде највећи апсурд, у томе су му највише помагали Срби-подрепаши који су били жељни власти и који су се приклонили и увукли под скуте злочинцу Јосипу Брозу.
Злочинац Броз је био до детаља упућен у тортуре на Голом отоку, па ипак, Туђману то није пресудно, јер у Титу види углавном великог политичара: “Имао је”, наставља Туђман, “храбрости, одважности и државничке далековидости да се супротстави Стаљину у доба кад је пред Стаљином клечала цијела Источна Европа и Исток, па и Запад.
Тако Туђман Крлежу, штавише, сматра најзаслужнијим човјеком који му спасио живот. Титов утицај, заштита од Удбе, по Туђману је била пресудна … “Иако су и други интервенисали за мене”, рећи ће Туђман у истом интервјуу, “вјероватно је Крлежин утицај на Тита био пресудан, и вјероватно ми је то што нисам био осуђен за шпијунажу, спасило живот".
Туђман наставља у истом тону: "И самим тим што ме Тито спасио, то је дјеловало и на чињеницу да су и ови други кажњени мање, иако је према Удбиним агентима тада (1972) доведена она бугојанска група од 20 усташких терориста, да би се извршила пресија и да се озбиљније казнимо … ”
Туђман о Титу говори још у сљедећим формулацијама: “он је у комунистички покрет унио нешто ново; унио је "Титоизам" који је заправо значио рјешавање националног питања у оквиру социјалистичке револуције, задржавање државности и социјалистичке земље, чиме су Хрвати и Хрватска одбрањени …”
Надаље, “Тито је био велики политичар и у оквиру комунистичког покрета, један од оних који је марксистичку доктрину знао употријебити на стваралачки начин у југословенским приликама …”
“У оквирима свог времена Тито је био велик политичар … дао је одговор на изазове свог времена, а данас, послије његове смрти, многи показују да нису чак ни на његовом нивоу …”, говорио је Фрањо Туђман.
и непотребан, али ...
Онај ко то жели све му је јасно. Јасно му је да су злочиначки "трилинг" - Јосип Броз, Мирослав Крлежа и Фрањо Туђман - били родоначелници стварања самосталне хрватске државе, а што се касније у крви и великом страдању народа и десило.
Као симбол и знак српске захвалности
злочинцу Јосипу Брозу
за уништавање српског народа -
свједоче "Кућа цвијећа" и његов гроб у Београду.
18. фебруара 1915. године
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
