ВЛАДАН ЂОРЂЕВИЋ
Рођен је 3. децембра 1844. године у Београду
Владан Ђорђевић је рођен 21. новембра/3. децембра 1844. у Београду од оца Ђорђа Ђорђевића и мајке Марије Ђорђевић, рођене Леко. Отац Ђорђе, санитетски потпоручник, пореклом Србин, потицао је из северне Грчке. Мајка Марија рођена је у познатој београдској породици цинцарског порекла као кћерка Марка Лека и праунука Марка Лека из Влахоклисуре. Породица Леко, као и друге цинцарске породице, иселила се из данашње Северне Грчке у Аустрију, тј. Војводину, у Белу Цркву, због турских одмазда над православним становништвом. Из Беле Цркве доселила се породица Леко у Београд тридесетих година 19. века. У духу грчко-цинцарске културе мајчине породице Владан је крштен као Хипократ, са жељом родитеља да буде лекар. То име је Ђорђевић носио све до матуре, када на предлог Ђуре Даничића почео да користи „народније“ име Владан, као превод другог дела свог имена (кратија, гр. - владавина).
Гимназију је завршио у Београду, а као ђак је био један од покретача Уједињене омладине српске и био њен секретар. У мају 1867. године када се у Москви одржавала етнографска изложба и Свесловенски састанак (Други свесловенски конгрес), Уједињена омладина српска је за свог представника изабрала Владана Ђорђевића.[1] Из Москве је слао извештаје листовима "Застави" у Новом Саду и "Србији" у Београду. Из извештаја се види да је био одушевљен целокупном манифестацијом.
Под утицајем Јосифа Панчића, определио се за студије медицине у Бечу где је и докторирао 1869. Специјализацију из хирургије завршио је у Бечу (1869—1871) код чувеног професора Билрота и био је први школовани хирург у Србији. Да би усавршио своје хируршко знање, уз допуштење српске владе, одлази у Француско-пруски рат и укључује се у рад пруског санитета. У овом рату у близини Франкфурта Ђорђевић је организовао ратну болницу, што му је донело војни чин и похвале хирурга Лангебека.
Након повратка у Србију једно време радио је као приватни лекар, а затим је примљен у српску војску у којој постаје први санитетски пуковник.
Војни је лекар и шеф хируршког одељења војне болнице од 1871. Један од оснивача Српско лекарско друштво (1872) и покретач часописа Српски архив за целокупно лекарство (1874). Од 1873. обављао је дужност личног лекара кнеза Милана. Један је од главних оснивача Црвеног крста у Србији (1876). У првом српско-турском рату (1876) је био начелник санитетске службе моравско-тимочке војске, а у другом (1877—1878) начелник санитетске службе врховне команде Српске војске. Основао је и био први управник Војне болнице у Нишу од (1878). Начелник је цивилног санитета Србије од 1879, а 1881. је испословао његову широку реформу. И у српско-бугарском рату 1885/6. је начелник санитетске службе врховне команде.
Ђорђевић је био председник београдске општине 1884—1888, а министар просвете и привреде 1888. године у влади Николе Христића. Потом прелази у дипломатију као посланик Србије у Атини од 1891. и у Цариграду од 1894. године, где је допринео постављању српских владика у Македонији.
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888, а за редовног 15. новембра 1892.
Председник је владе и министар иностраних дела од 11. октобра 1897. до 12. јула 1900. године. Његова влада радила је на стишавању жестоких партијских борби, економском напретку Србије и јачању њене војске.
Поднео је оставку после најаве женидбе краља Александара Драгом Машин.
У затвору је на шест месеци 1906. године, због наводног објављивања државних тајни у књизи Крај једне династије. У току Првог светског рата био је у аустријској конфинацији, ради русофилства од анексионе кризе из 1908. године.
Владан Ђорђевић је преминуо последњег дана августа 1930. у санаторијуму у Бадену. Усамљен стар и болестан у 86 години живота окончао је свој живот накадашњи први доктор хирургије у обновљеној Србији, организатор цивилног и војног санитета, оснивач нишке Војне болнице, Црвеног крста у Србији, дипломата, политичар, министар, председник владе, академик, писац безбројних романа...
Држава је о свом трошку „без помпе и галаме“, сахранила овог српског великана у Београду.
Други пишу ...
Мајски преврат, ноћ која је променила српску историју:
Шта се заиста десило династији Обреновић?
О томе шта се заиста догађало те судбоносне ноћи када су убијени краљ Александар и краљица Драга и којим редом, не постоје довољно поуздани подаци.
Чак и данас, 113 година након убиства краља Александра Обреновића и краљице Драге, не постоје потпуно поуздани подаци који би разјаснили све оно што се дешавало те судбоносне ноћи 11. јуна 1903.
У ноћи 29. маја (11. јуна по новом календару) 1903. године, група завереника, под руководством капетана Драгутина Димитријевића Аписа, вођом тајне организације "Црна рука", упала је у двор и убила краља Александра Обреновића и краљицу Драгу. Како пар није имао наследника, био је то крај династије Обреновић, а на чело државе дошао је Петар Карађорђевић. Ово су данас све познате чињенице. Ипак, о томе шта се заиста догађало те судбоносне ноћи и којим редом, не постоје довољно поуздани подаци.
Узела кубуру и пресудила јој: Кнегиња Љубица убила љубавницу кнеза Милоша!
Неоспорне чињенице
Одређени завереници из унутрашњости стигли су у Београд уочи тог дана, под разним изговорима. Са својим београдским друговима су, подељени у пет група, провели до поноћи у кафанама по вароши, а затим су се сви нашли у Официрском дому. У 00:45х, капетан Драгутин Димитријевић Апис, један од вођа завере, командовао је полазак у двор. Гардијски поручник Петар Живковић је у тачно 02:00 отворио завереницима дворска врата. Врата краљевих одаја била су разбијена динамитом, али у кревету није било никог.
Тражење краљевског пара је безуспешно трајало близу два сата. За то време погинули су капетан Јован Миљковић, краљев ордонанс и пуковник Михајло Наумовић, ађутант, који је био упућен у заверу. Рањен је био и Апис. Он је видео како неко бежи низ степенице у двориште и учинило му се да је то краљ, па је потрчао је за њим, али га је доле сачекао један гардиста и тешко га ранио са три метка у груди. У тим тренуцима, завереници су сматрали да је завера пропала - Апис је лежао рањен у сутерену, а краља и краљице једноставно није било! Даљи ток догађаја је споран!
У верзији која је прихваћена у серији "Крај династије Обреновић", скривену локацију на којој су се крили последњи Обреновићи открио је први краљев ађутант, генерал Лаза Петровић који је заробљен чим су завереници ушли у двор. Он је, према овој верзији, имао рок од десет минута да каже где су краљ и краљица, иначе ће бити убијен. Не постоје историјски подаци који би потврдили да је он одао локацију у замену за свој живот. Александар и Драга су се, према овој верзији, крили иза огледала у краљевској спаваћој соби. Та мала просторија је служила за краљичину гардеробу, а ормари су затворили рупу у поду, која је била улаз у тајни пролаз (који је наводно водио до руског посланства). Краљ је, наводно, пре него што је изашао, тражио да завереници потврде заклетву. Према једној верзији они то и јесу учинили, а према другој, запретили су бомбама уколико Обреновићи не отворе.
Међутим, краљ и краљица можда се уопште нису крили ту!
Према другој верзији, приликом поновне претраге краљевске спаваће собе, коњички поручник Велимир Вемић опазио је у зиду једно удубљење као за кључ од тајних врата. Краљ и краљица били су ту сакривени. Како год било, по изласку Обреновића из скровишта, расплет је неоспорно био крвав. Капетан Михаило Ристић Уча је испалио на њих све метке из свога револвера, за њим Вемић и капетан Илија Радивојевић. Извесно је и да су сви официри у двору и дворишту двора својим сабљама пробадали тела. Градом су касније калале гласине да је краљ, иако тешко рањен, био жив и да је умро тек у мртвачници, али за ово нема доказа. Према анализи патолога Александар Обреновић био је мртав већ после првог метка. Одмах затим убијен је и генерал Лазар Петровић, али је могуће да је он убијен и пре проналажења краља и краљице и да није имао никаквог удела у откривању локације. Тела Александра и Драге Обреновић бачена су преко прозора.
Умешаност Петра Карађорђевића такође је дискутабилна
Неоспорно је да је Петар Карађорђевић, потоњи краљ Србије, знао за заверу, јер је београдски трговац Никола Хаџи Тома тим поводом послат у Швајцарску где се састао са Петром који је тамо живео као обичан грађанин. Наводно, он није хтео да пристане на убиство и, ослањајући се на тај његов став, једна група старијих завереника, којој је на челу био генерал Јован Атанацковић је покушала је да наметне своје мишљење да се краљ Александар само натера на абдикацију и протера из земље. Међутим, преовладало је мишљење да би то било најгоре решење и на предлог капетана Драгутина Димитријевића, Радомира Аранђеловића и Анте Антића, одлучено је да краљ и краљица буду убијени.
1. децембра 1918. године
Карађорђевића и његове свите.
Прошао је један вијек,
Кад су важни историјски датуми увијек напишем
- ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
Или кад су важни неки датуми који су везани за имена славних СРБА, па и других свјетских личности увијек напишем - за сјећање и памћење.
Знам да се не могу брисати нити прекрајати историјске чињенице, али наравно, по мени, мислим да је на данашњи дан 1. децембра 1918. године, направљена највећа историјска грешка у историји српског народа.
Наиме, СРБИ су већ тада дакле тог дана, проглашавањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније свима помогли да створе и да имају своје националне државе. Био је то ембрион и сан других народа да ће једног дана у погодном историјском тренутку створити своје националне државе и сви ти "збратимљени југословенски" народи касније су у томе и успјели.
Срби су и даље под сталном амнезијом и још увијек како тако успјевамо да се одржавамо само због слуђености и захваљујући невјероватној агонији и вјеровању да смо једини ми - небески народ.
А други народи су знали да им је једини спас за опстанак у стварању тадашње краљевине. Тако су своју кожу спасили и Хрвати и Словенци.
Деценије су требале да прођу па да коначно остваре и своје националне циљеве, односно да створе своје самосталне скоро једнонационалне државе.. То су урадили Словенци и Хрвати. Касније и "браћа" Црногорци, па наравно и Македонци.
БиХ нико и не помиње, јер она је остављена на милост и на немилост таворења и вјештачког одржавања и то баш онако како то одговара геостратешким интересима великих свјетских сила.
"Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас виђесмо. Благословена вам свака стопа била!"
Ово су биле ријечи којима је сплитски градоначелник др Јосип Смодлака дочекао на Риви 2. батаљон 13. пјешадијског пука Тимочке дивизије 20. новембра 1918. године.
Сасвим је, дакле, јасно да једино Срби
никад нису сами себи створили своју српску државу,
наравно у којој равноправно требају
и могу да живе и други народи!
Напротив, сви ти други народи почевши од те фамозне Краљевине, па до данас, кад год су могли, управо они су Србији забијали нож у леђа, при том увијек дозирајући убоде и ударце и то тамо гдје највише боли и од чега нема опоравка и изљечења.
Срби и Србија су и у Првом и у Другом свјетском рату спашавали друге народе, братски их прихватајући у свој загрљај не водећи бригу о свом народу који је у сваком том времену највише страдавао.
Историјски гледано овај датум постоји, али фактички гледано он је скоро један вијек стрмоглавио уназадио једну од највећих држава на Балкану, упропастио је једино Србију и српски народ у цјелини.
Упропастио је СРБИЈУ која се од тада никада више није опоравила нити се стабилизовала само зато што је другим народима омогућила да имају своје националне државе, а ето свом српском народу је оставила да тумара од немила до недрага и у овом тешком времену бременитом времену и без јасног путоказа гдје и куда требају да иду и Србија, па и цијели српски народ...
Без било какве накнадне памети и без било каквих претензија да је ово што написах било коме важно, остаје непобитан закључак - све је морало тако да буде и да се тако деси. Међутим, никада нико неће дати одговоре зашто смо морали толико да страдамо и да због других као народ нестајемо само да би њима створили државе...
Једноставно речено - био је то непоправљиви српски бродолом на копну.
И сасвим на крају и по свему судећи, ове чињенице ево ни данас никога не интересују. Зато ћемо као народ и даље страдавати и поново васкрсавати и биће тако све до судњега дана...
(Краљу Александру о Хрватима)
Београд – „Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш … ствар је пропала …
славног војводу ЖИВОЈИНА МИШИЋА
и српска трагедија се наставила
и данас траје, нажалост!
Милорад Павић
Милорад Павић
у ташмајданском парку у Београду
30. новембра 1957. године,
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Једни и данас са сјетом причају да се у некадашњој држави живјело неким безбрижним животом, док други сматрају да је Југославија била вјештачка творевина.
Чињеница је да су и једни и други управу. Ови други мало више, јер им иде у прилог и крвави распад нечега што није могло опстати. Било је сулудо размишљање да ће се смртно завађени народи волити, народи који никада нису разријешили трагичну и крвљу исписану историјску прошлост. Потпуно повампирење авети прошлости је настало кад је свако кренуо на своју страну, при том незаборављајући да што дубље и јаче зарије нож у леђа оном другом "братском" народу.
Србе је највише коштала сулуда Брозова кованицица "братства и јединства"!
29. новембра 1939. године рођен је
МАТИЈА БЕЋКОВИЋ
29. новембра 1922. године рођен је
ДУШКО РАДОВИЋ
Помоли се Богу и замоли Га да допусти кнезу да га види, ухвати и погуби. И догоди се чудо, кнез прогледа, али само телесним очима, а не и духовним, те ухвати апостола Матеја и стави га на љуте муке. Палио му је ватру на грудима, али нека невидљива сила хладила је огањ и пламен претварала у росу и свети Матеј се појављивао жив и неповређен, што је још више наљутили кнеза и он прогласи Матеја врачом.
Напослетку је наредио да се Матеј стави у метални ковчег и баци у море што би и урађено. Ноћу се овај апостол јави епископу Платону, рекавши му тачно где се ковчег налази, те он изјутра оде и извади га из мора скупа са моштима Светог Матеја, потпуно неоштећеним.
За време свог живота, апостол Матеј је написао Јеванђеље на јеврејском језику, а оно је касније преведено на грчки и тако је дошло и до нас. Свети Јеванђелист Матеј, никада није јео меса, но само воће и поврће, а својим богоугодним животом и пострадавши мученичком смрћу умили се Богу, те се он за све нас моли Њему, да нам подари вечно Царство небеско.
28. новембра 1891. године рођен је
српске културе, књига без које је тешко замислити
озбиљнију јавнуили приватну библиотеку,
да би временом постао ознака и критеријум
за лексикографску литературу уопште,
За вјернике и Српску православну цркву почиње Божићни пост
28.11. почиње Божићни пост којим се православни хришћани припремају за обележавање празника рођења Исуса Христа за цркве које своје богослужбено време рачунају према Јулијанском календару.
Четрдесетодневни Божични пост који по значењу и трајању долази после Васкршњег или Великог часног поста, који је увод у највећи хришћански празник Христовог Васкресења, почиње за Руску православни цркву, Српску православну цркву, Јерусалимску патријаршију и Свету Гору.
Хришћански пост уведен је по узору на Исуса Христа који је четрдесет дана провео у пустињи у посту и молитви и у Старом завету дао заповест Јеврејима да посте јер ће и "његови ученици постити".
Према хришћанском учењу, утемељитељем поста "сматра се сам Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом".
Првобитно је трајао седам дана, а одлука и наредба хришћанима да пред празник Рождества посте 40 дана изречена је на сабору 1166. године.
"Пост је и данас неопходан", записао је у својој књизи "Молитве и молбе" блаженопоцивши патријарх српски Павле објаснивши да се овим подвигом уз молитву, православни хришћани припремају за долазак великих празника.
Трајање Божићног поста објашњава се и четрдесетодневним путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине, у којој је 25. децембра рођен Богомладенац Исус.
Зато се каже да је пост звезда водиља за све оне који су хришћанство одабрали за своју веру, као што је за мудраце, који су веровали у пророчанство о рођењу Спаситеља, једина водиља била најсјајнија звезда на небу која је ишла од Запада ка Истоку и која их је довела у Витлејем.
Православни хришћани се слободном вољом одлучују на овај подвиг чија је сврха очишћење душе и тела које се постиже не само уздржавањем од мрсне хране, већ и од лоших мисли, речи и дела.
Постом се потврђује снага воље оних који као хришћани желе да својим разумом владају у свим искушењима, па се каже да је пост - подвиг целокупне личности и етички став.
Правило је такође да и славске трпезе у српским домовима у време Божићног поста буду посне.
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Зашто истина споро допире до јавности?
Истина једна и она је недјељива. Опште познато је да на истину нико нема ексклузивно право, али овдје се мора нагласити да истину креирају сви и то баш онако како то коме одговара. Међутим, "истину" највише креирају медији. Да би обични конзументи истине или информација колико-толико имали било какав увид у истинитост онога што се заиста дешава и о чему се сазнаје, заинтересовани читаоци морали би свакодневно да купују најмање десетак дневних новина или да прате информативне програме опет најмање неколико најгледанијих ударних дневника на програмима многих телевизија. При том, не смијемо занемарити и мноштво интернет портала који имају своје информативне програме и садржаје, па самим тим и утицај на креирање јавног мнења.
Међутим, могуће је, наравно, ако имате новца и ако сте пасионирани зависник о политичким информацијама, да купите све дневне и седмичне новине, но немате никакву могућност да пратите ударне дневнике на неким важним телевизијама, јер ти информативни програми, углавном, почињу у истом временском термину. Не треба бјежати од истине па рећи да су сасвим различите информације и извјештаји које објављују медији у РС у односу на медије из Федерације БиХ, Србије, па чак и у односу на медије који су наклоњенији неком од народа и појединаца.
Разлике су очите у извјештавању и оне се манифестују у зависности од случаја до случаја, што у највећој мјери зависи од тога - чији су медији; из којег центра се емитују програми и не треба много труда да се уоче драстичне разлике у извјештавању различитих медија, рецимо из Сарајева, затим оних из Бање Луке, те из Мостара и из Србије посебно. Најлакше би било речи да је то отворена медијска борба прса у прса за сваког читаоца и гледаоца. Друга је ствар како и на који начин сваки медиј долази до оних информација које су за прву страну сваких новина, јер и новине су роба, а робу најлакше продаје добра амбалажа!
Зато се на малом простору и у "малој бари с пуно крокодила" води грчевита борба за оне сугестивне и сензационалистичке вијести и информације. У таквој хиперпродукцији и у потрази за драматичним и ексклузивним информацијама, односно у борби без милости и кодекса, врло често они ревносни читаоци ће прочитати отворене сукобе између многих медија о никада помирљивим интересима. Те међусобне анимозитете перманентно подгријавају редакције тих медија, јер су им и интереси различити. Једни у одређеном времену подржавају позицију, други опозицију, а трећи нападају или подржавају и једне и друге, а сви заједно се међусобно између себе гложе.
Ипак, све то иде само на штету истине која је потребна свима. Кажем потребна, али била би илузија да ће она - истина, једна и права - икада бити презентована јавности, па чак и о оним темама које су свима видљиве и јасне.
И друга многа чудеса збише се, нарочито исцељења болних, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду фригијском Јерапољу свети Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Ту би нека опасна змијурина, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу.
Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи.
И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету, потом распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип, пак, беше издахнуо.
Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије четрдесет година слеп.
Мошти светог Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. г. у време цара Дометијана.
26. новембра 1910. године
ЛАЗА КОСТИЋ
/Света Маријо поздрављам те/.
Поставио сам кратки текст - коме је посвећена и како је настала пјесма итд.
Уместо романсе, цветало је пријатељство. Уследиле су заједничке вожње кочијама по граду и слушање клавира. Схватајући да је разлика у годинама исувише велика и да је таква љубав просто немогућа, Лаза бежи у манастир Крушедол. На предлог њеног оца жени се богатом наследницом Јулијаном Паланачки из Сомбора, а те исте 1895. године умире Ленка у својој 24-ој години.
------------------------------
Славни сликар Урош Предић
и Лаза Костић
и разно разних апсурда.
25. новембар није никакав празник.
Треба подсјетити да је ЗАВНОБИХ-ом предсједавао тадашњи револуционар Србин Војислав Ђедо Кецмановић.
Међутим, у току и послије рата тој, уосталом као и свим другим улицама у Сарајеву промијенили су и избрисали сва српска имена. То се исто десило и са поменутом улицом и то само зато што је Кецмановић био Србин. Сарајевским властима је и то засметало и та улица се више не зове по првом предсједнику ЗАВНОБИХ-а.
И ово је један од апсурда и тужних чињеница данашње Босне и Херцеговине. Јер ова два индивидуалца ничим се не могу повезати, не само што се ради о двије неупоредиве особе, него и зато што се Ђедо Кецмановић борио за слободу свих народа у БиХ, а екстремиста и сепаратиста "Дедо" Шишић се борио против Срба и искључиво за стварање исламске Босне и Херцеговине.
Остаје питање - шта им је сметао бивши револуционар Ђедо Кецмановић.
Нема више Социјалистичке Федеративне Југославије. Нема ни петокраке. Петокраке нема ни на надгробној плочи Јосипа Броза. Нема ништа од "некада".
у Федерацији БиХ није празик.
да зна да је и његова
Насиље над женама је глобални проблем. Скоро свака трећа жена у свијету трпи неки облик насиља, претучена је, преживjела је сексуални напад, у браку или ван њега. Подаци Свјетске здравствене организације говоре да скоро 90% жена које су претрпјеле неки облик насиља никада нису ни од кога затражиле помоћ нити насиље пријавиле полицији.
У свијету је више од 60 милиона дјевојчаца принуђено на удају прије пунољетства, милиони жена су подвргнути ушивању гениталија, 600 000 жена су жртве сексуалне експлоатације, 70% оних који живе у екстремном сиромаштву чине жене.
У БиХ, Србији и у земљама из окружења, по статистикама, свака трећа жена трпи неки облик насиља, а свака друга је у неком тренутку била жртва насиља. Насиљу су изложене жене свих старосних група и свих нивоа образовања, како у руралним тако и у урбаним срединама. У већини случајева, преко 90%, жене су жртве својих партнера, како брачних тако и ванбрачних.
Жене се још увијек веома ријетко одлучују да пријаве насиље које трпе, разлози су бројни, страх од насилника (страх да ће спровести неку од својих пријетњи да ће наудити некоме од чланова породице, одузети дјецу), страх од осуде породице и средине, економска несигурност, и на крају неинформисаност коме се треба обратити у случајевима породичног насиља.
Био је свети Јован Милостиви прави узор кротости, милосрђа и човекољубља и говорио је: "Ако желиш благодарство, не тражи га у крви, него добродетељи, јер је то право благодарство".
Када су Персијанци напали на Мисир, свети Јован Милостиви отплови на Кипар у своје родно место Аматунту, где предаде своју душу Господу, 620 године.
Сахрањен је у цркви Светог Тихона Чудотворца, између тела два епископа. На очиглед свих присутних догоди се чудо да се у тренутку спуштања његовог тела у гробницу, размакоше тела ове двојице да направе места овом угоднику Божјем.
Пошто за живота би милосрдан и опрашташе свима, који се искрено покају, тако и после смрти своје јави се једној жени, која сагреши тешко, те од стида не смедоше му рећи, но му написа писмо, али пошто свети Јован умре, писмо се изгуби. Плашећи се да ће сви сазнати за њен грех, жена три дана и три ноћи проведе на гробу светитеља, горко плачући. Трећу ноћ устаде свети Јован из гроба и пружи жени писмо са речима: "Ради слуге мога Јована, избрисан је грех твој".
Није ли то довољан доказ да чудесне моћи овог благочестивог светитеља и његове молитве могу и нама помоћи и избрисати многе наше грехове и уписати нас у књигу живота кроза све векове, али само уз искрено покајање.
Његове мошти су пренете из Цариграда у Будимпешту и многи се и дан данас поклањају његовим моштима које имају моћ исцељења како телесног тако и душевног.
