9. фебруара 2005. године УМРО је
9. фебруара 1881. године
иако читав живот проведеш
немој рећи да си узалуд проживео век".
и срџба обузимају душу
коју одавно поштујемо као своју светињу,
Гроб Фјодора Михајловича Достојевског
ОЛИМПИЈСКА ПАХУЉИЦА
Приредио: Славко Јовичић Славуј
ОВАКО МОНСТРУОЗАН ЗЛОЧИН
у овом бањалучком насељу,
као и оближњим мјестима
Мотике, Шарговац и руднику Раковац
у коме је убијено 2.315 Срба.
Усташе су 7. фебруара 1942. године извршиле покољ српског становништва у бањалучким селима Дракулић, Мотике, Шарговац и руднику Раковац. Према до сада прикупљеним званичним подацима, убијено је најмање 2.315 људи, међу којима 551 дијете.
У овом злочину усташке снаге су, под командом надпоручника Јосипа Мишлова и фра Вјекослава Филиповића, из такозваног "Тјелесног здруга Анте Павелића", уз помоћ бањалучких усташа убијале Србе без иједног испаљеног метка - сјекирама, ножевима и крамповима.
У документима, чак и оним из усташких извора тадашње Независне Државе Хрватске, наведено је да је злочин у овим бањалучким насељима био највећи покољ почињен за само један дан.
Крајем априла 1945. године, заједно са другим усташким кољачима из Јасеновца усташки злочинац Мирослав Филиповић побјегао је према Загребу а касније према Аустрији. Тамо се почетком маја мјесеца предао Британциима мислећи како ће га ови заштити, али они су га одмах изручили југословенским властима, који га хапсе и спроводе у Загреб.
Послије је усташки злочинац Мирослав Филиповић изведен пред војни суд. Зато што је као један од водећих команданата усташке терористичке војске судјеловао у околини Бање Луке, посебно села Дракулићи, те Херцеговини у етничким чишћењима, у којима је масовно убијао невино српско становништво, палио њихову имовину, мучио, пљачкао, одводио у логоре, те као командант усташког логора у Јасеновцу и логора у Старој Градишки извршио масовне злочине, лично или као наредбодавац,
Војни суд ЈНА Команде града Загреба га је 29. јуна 1945. године прогласио кривим и осудио на смртну казну вјешањем, трајан губитак грађанске части и конфискацију имовине.
Уврштен у 100 најзнаменитијих
значи бити дио очувања својих
прадједовских корјена.
Очувањем писма, његујемо душу
самог српског народа и нашег опстанка!
Као година Вукове победе узима се 1847. година јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик", „Песме" Бранка Радичевића, Његошев „Горски вјенац" и Вуков превод Новог завета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. године, четири године након његове смрти.
6. фебруара 1899. године умро је
Уз прекиде због ратних догађања, бриљантно, са свим десеткама дипломирала је филозофију на Београдском универзитету јуна 1920. године, и тако постала прва жена дипломирани филозоф у Краљевини СХС.
Са само 28 година, Ксенија Атанасијевић је 1922. године на фасцинантан начин одбранила докторску тезу “Бруново учење о најмањем“ пред препуном салом знатижељних студената и петочланом комисијом, у којој је био и наш научни геније Милутин Миланковић. Тако су Београд и Србија пре 95 година добили прву жену доктора филозофије.
Прво је предавала у нишкој гимназији, да би 1923. године постала прва жена доцент, универзитетски наставник у Краљевини СХС. Ксенија Атанасијевић је провела 12 година као предавач класичне, средњевековне и модерне филозофије и етике на Филозофском факултету у Београду. Била је више него омиљена међу студентима и колегама. Млада, оригинална, пуна знања и добрих намера према студентима, постала је узор младим девојкама тог времена.
Држала је бројна предавања и семинаре и ван наставе, о Сократу, Шопенхауеру, Сенеки… Између наставе и предавања и у земљи и у иностртанству, интензивно се бавила научним радом.
Објавила је више од 400 научних радова и студија из области филозофије, филологије, етике и естетике. Њени радови превођени су на све важније светске језике, а сама Ксенија је, као велики полиглота, преводила посебно са немачког и грчког језика. Превела је бројна дела Аристотела, Платона, Спинозе, Адлера, Сократа…
Без грађанских права
Ксенија Атанасијевић пише полемичке текстове, позива оне који је нападају да јавно кажу у чему је ствар, тражи право да се брани. Осам година безуспешно тражи правду и заштиту. У међувремену, Енциклопедија Британика увршћује у своје одреднице њен докторски рад. Коначно она сама 1936. пише захтев за пензионисање.
У Београду за време Другог светског рата пише против национализма и брани Јевреје, па је Гестапо хапси. Хапсе је, после рата, и нове комунистичке власти, одузимају јој грађанска права и забрањују књиге.
Сматра се да је Ксенија Атанасијевић творац оригиналног и целовитог филозофског система, највећа српска жена мислилац, чија је главна тема проблем зла у појединцу и друштву. Добијала је и званичне позиве да предаје у Америци, али је до смрти остала у Београду.
Био је члан илегалне студентско-гимназијске организације
- Писма из туђине
- Ходочашће Арсенија Његована
- У Едену, на Истоку - Изабране драме II
- Корешподенција - Изабране драме I
- Сентиментална повест Британског царства
- Године које су појели скакавци III
- Године које су појели скакавци II
- Године које су појели скакавци I
- Успење и суноврат Икара Губелкијана
- / Одбрана и последњи дани/
Златно руно - VII том
Златно руно - VI том
Златно руно - V том
Златно руно - IV том
Пекић: „Историја има вредности само
за народе којима тек предстоји.
За оне што су је имали,
више је од штете него од користи.
Претвара се у илузију која се скупо плаћа.“
Златно руно - III том
Златно руно - II том Златно руно - I том
Како упокојити вампира Време чуда
Нови Јерусалим
Атлантида Беснило
Пекић: “Вирус у облику метка погађа
у срце цивилизације ...
Нико није безбедан.
Визија краја света која одговара ономе
што смо од света направили”.
на Цвјетном тргу.
Фондације „Борислав Пекић“.
Уврштен у 100 најзнаменитијих
у Новом Саду
"Ал’ право је рекао Жерајић пре
На Тргу Чубриловића у Градишци /Република Српска/ постављена је бронзана статуа Вељка Чубриловића.
Вељко Чубриловић је био члан Младе Босне и веза између њених припадника и Србије. Оружје за извршење атентата над Францом Фердинандом, Гаврило Принцип и Трифко Грабеж пребацили су из Србије до Тузле и даље, пут Сарајева, преко Вељка Чубриловића и његових пријатеља Митра и Неђе Керовића и Цвијана Стјепановића, записали су историчари.
Вељко је ухапшен у Прибоју 1914. године, а у сарајевском затвору провео је осам мјесеци, гдје је осуђен на смртну казну вјешањем.
Једна и јединствена
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да крива сам и да признајем кривицу!
Крива сам што сам неко
а не нико и нетко
Крива сам што у доба
општег Србобрста
идем у православну цркву
додуше, поретко
и што се крстим овако
с три прста!
Крива сам што јесам
а треба да нисам
Крива сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо уместо у траву
Крива сам што се дрзнух
против кривде
крива сам
што опет славим своју крсну славу!
Крива сам што пишем и читам
ћирилицом
Крива сам што певам
смејем се и псујем
(а понекад и лајем)
Крива сам, и признајем
да не знам што знам, и да знам што,
не знам
Крива сам и да завршим
с највећом кривицом
(пре него што се заценим од смеха)
Крива сам, тврдоглавка
што сам Православка
и Светосавка и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!
Крива сам и грешна, дакле што
постојим
и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!
Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише
Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисање на моје воћњаке и поља
и на моје беле куће поред друма
око којих, као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве, (...)
Моја ружна слика
озарена лика
коју умножавате у вечери и јутра
то је слика ваше свести и подсвести
То нисам ја, споља
то сте ви - изнутра!
Много смо важне
Земљо моја мила
Ја и моје сестре
Истина и Правда
чим се на нас дигла оволика сила
чим су на нас зинуле кривда
и неправда.
Шта ће овде џихадије
крсташи
амери
који ми черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имамо златна Срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они били људи (...)
Ја се не плашим смрти црне дуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће
лето
јесен
зима
И није страшнија
поготову дању
од суше
поплаве
земљотреса
мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа,
Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал не може ми нико забранити
да певам и да се смејем, умирући
А то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад, вам се рађа!
Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
као ваши праоци што су мог праоца
Исуса Христа Назарећанина.
Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
Иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само пожурите
Што пре ме разапнете
пре ћу васкрснути!
Мира била прво женско дијете,
које је након 482. године
кад јој је био уручен орден Легије части,
5. мај 1983. године.
2. фебруара 1924. године
Био је јако везан за Мостар, ријетко кад га је напуштао, ту су били у Јован Дучић и Светозар Ћоровић који су тамо покренули часопис „Зора”.
Дучић је писао о њему у књизи „Моји сапутници”.
Сви су били окупљени око српског друштва „Гусле”.
Од 1891. до 1901. је објавио 3 књиге пјесама (плодан пјесник).
Прво је био под утицајем Јована Јовановића Змаја и Бранка Радичевића, али и Војислава Илића – романтичари.
Он шаље Поповићу пјесме да их објави у Српском гласнику, а онда је Богдан Поповић објавио критику која је Шантићу тешко пала. Критиковао је његов стил писања, окарактерисао га је као епигона романтичара, упутио га је да се окрене модерни. Рекао је да му нису јасне мисли, али да посједује таленат. Сматрао је да нова осјећајност мора да пронађе нова изражајна средства.
Шантић се окренуо њемачкој модерни, није био заинтересован за француску модерну.
Послије 1912 и 1913. године је психички оболио и дошао је у Београд на лијечење.
Писао је: љубавну поезију, елегије, родољубиву, социјалну, дескриптивну и рефлексивну поезију.
Оставио је иза себе 6 књига пјесама, али нису све умјетнички подједнако успјеле – најбоље су послије критике Поповића (у првој деценији).
Рођен у Александрији 296. године, и од самог детињства имао наклоност к духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I васељенском сабору. На овом сабору Атанасије се прославио својом ученошћу, благочешћем и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео да се Аријева јерес сузбије, а Православље утврди.
Он је писао Символ Вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа александријског. У звању арихиепископском остане преко четрдесет година, премда не цело то време на престолу архиепископском.
Безмало, кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим другим; а од јеретика Арије и његови следбеници.
Био је принуђен крити се од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило.
Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као свети Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе.
За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио светом Антонију, кога је он поштовао као свога духовног оца.
Човек који је формулисао највећу истину, имао је много и да пострада за ту истину, док га Господ није упокојио у царству Свом као свог "раба вјернаго", 373. године.
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Славни српски пјесник
Рођен је у Нишу 29. јануара 1934. године
- Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду 1957. године.
- Прве пјесме у Београду му објављује Оскар Давичо у часопису „Дело“.
- Прву збирку пјесама „Узалуд је будим“ објављује 1956. и с њом постиже велики успјех; најзначајнија је збирка „Ватра и ништа“, након које излазе и збирке „Порекло наде“ (1960) и „Крв која светли“ (1961). Збирка „Смрћу против смрти“ објављена је 1959.
- Београд напушта у јесен 1960. године и одлази за уредника културе у Радио Загребу.
- У ноћи између 12. и 13. фебруара 1961. његово објешено тијело пронађено је у парку у Загребу.
О том преславном избављењу Петровом од окова и тамнице рашчу се по целом Јерусалиму. Тада неки хришћани кришом узеше те вериге, и чуваху их код себе, као да пред очима имају самог врховног апостола Петра, који по изласку из тамнице одмах отиде у друге крајеве проповедајући реч Божју, и већ се не појављиваше у Јерусалиму.
А те вериге добише целебну силу од апостолског тела, које беше чврсто везано њима. И као што Павлове чалме и убрушчићи, зато што беху натопљени његовим знојем, тако и Петрове вериге, зато што беху припијене уз тело његово, исцељиваху од болести и изгоњаху зле духове.
Ове чесне вериге верни побожно поштоваху, и клањаху им се, и брижљиво чуваху, предавајући их наслеђем из нараштаја у нараштај. Јер их родитељи предаваху деци својој, а деца их опет својим наследницима повераваху, казујући један другоме којег су сужња те вериге и чијим се телом осветише. Таквим предавањем путем наслеђа доспеше вериге до руку пресветог Јувеналијапатријарха Јерусалимског. А када благочестива царица Евдокија, супруга цара Теодосија Млађег, дође у Јерусалим, и ту подиже многе цркве, и света места украси о царском трошку, тада јој патријарх Јувеналије, видећи њену велику побожност и богољубље, пред њен повратак у Цариград, подари многе свете ствари, а међу њима и ове чесне и чудотворне вериге светог апостола Петра. Царица их однесе у Цариград.
И једне свете вериге даде у храм светог апостола Петра, у великој цркви Свете Софије, а друге посла у Рим својој кћери Евдоксији, која беше удата за западног римског цара Валентијана Трећег. Она, побожна као и њена мајка, с љубављу прими овај скупоцени дар, подиже на гори Ексквилиској цркву у име светог апостола Петра, и у њој, положи оне вериге. Нађоше се у Риму и друге вериге светога Петра, којима га Неронмучитељ беше везао. И те вериге бише положене са оним донесеним из Цариграда.
Двадесет и девети дан месеца јануара би одређен за празник поклоњења тим чесним веригама у част и спомен светог апостола Петра, a y славу Христа Бога нашег.
S. MIŠLjENOVIĆ
28. 01. 2021.
СВЕЋЕ ЗА СРБЕ ПОБИЈЕНЕ У ФАБРИЦИ СМРТИ:
На 25. годишњицу затварања логора у Тарчину одржана прва комеморација жртвама
Фото СРНА
ИСПРЕД некадашњег концентрационог логора "Силос" у Тарчину код Сарајева јуче је, на 25. годишњицу његовог распуштања, одржана прва комеморација српским жртвама те "фабрике смрти", али и помен за све српске жртве које су страдале у рату.
У "Силосу" је било затворено више од 600 Срба, а од којих је 24 умрло у самом логору, а око 400 након изласка од последица стравичних мучења. Најмлађи логораш је био 14-годишњи Лео Капетановић, а најстарији Васо Шаренац од 85 година... "Силос" је, према сведочењу логораша, имао све елементе логора Аушвиц и распуштен је 27. јануара када и злогласни нацистички логор.
ПОМЕН Комеморација испред злогласног логора, Фото СРНА
Уз представнике институција РС који су упалили 24 свеће и положили 24 жуте руже у знак страдања за исто толико убијених логораша унутар злогласног "Силоса" на комеморацији јуче није био Славко Јовичић Славуј, најгласнији логораш који се 20 година борио да се осуде џелати из тог логора. Због болести Јовичић је прикован за кревет, али каже да је поносан што се коначно одржала прва комеморација логорашима.
ПРОВОКАЦИЈА
НА 25. годишњицу распуштања логора "Силос", Апелационо веће Суда БиХ одржало је седницу по жалби одбране и тужилаштва на првостепену пресуду, којом је осам Бошњака осуђено на укупно 60 година затвора због злочина над српским затвореницима. Јовичић каже да је провокација да се баш на годишњицу распуштања логора одржава поменута седница.
Славуј је провео у том логору 1.334 дана. Из логора је пуштен два месеца након потписивања Дејтонског споразума, 19. јануара 1996.
- Премлаћивања су била свакодневна, а крваве батине смо посебно добијали на сваки православни празник и када Алија Изетбеговић дође у посету, па кад напусти логор. Алија је слетао хеликоптером на хелиодром који су логораши саградили - присећа се Славуј.
У САРАЈЕВУ 126 ЛОГОРА
ГРАДОНАЧЕЛНИК Источног Сарајева Љубиша Ћосић изјавио је да је на подручју Сарајева у рату било 126 места где су Срби затварани и мучени, од којих су многи, нажалост, и преминули. Он сматра да је време да почнемо још снажније да развијамо културу сећања на цивилне жртве, јер су људи који су живели на овом подручју прогањани и мучени само зато што су Срби.
ПОНОСАН Славко Јовичић Славуј, Фото Фејсбук
Каже да је разочаран јер су џелати који су убијали и премлаћивали затворенике добили минималне казне, а осморици муслимана изречена је укупна казна затвора од 60 година.
- Жао ми је што нису пресуђени и команданти муслиманских снага са сарајевске регије Вахид Каравелић и Неџад Ајнаџић који су одговорни за злочине у "Силосу" - каже Јовичић.
Он каже да, нажалост, није могло раније одржати комеморацију јер су муслимани претили да ће побити све Србе који дођу да пале свеће пред "Силос".
- Исто тако смо годинама нападани у Добровољачкој улици и у Тузли на обележавању страдања Срба. Био сам први на овим обележавањима и гађани смо камењем, лупани су нам аутомобили - присећа се Славуј.
