Slavko Jovičić -

20. година је прошло од великог егзодуса СРБА из сарајевских општина у којима су вијековима живјели!

Autor sjovicicslavuj | 24 Februar, 2016 | read_nums (199)
     
    Ових дана навршава се 20 година од егзодуса сарајевских Срба након потписивања Дејтонског споразума, када је око 140.000 становника напустило своје домове под пријетњама муслиманских власти.

    Фебруар 1996. - Фебруар 2016. године

    Срби су напустили одбрањене општине и насеља тадашњег Српског Сарајева – Грбавицу, Неђариће, Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Вогошћу, Рајловац … и савлађујући сњежну олују, у избјегличким колонама напуштали куће и станове, њиве, воћњаке, очевину и дједовину… Егзодус је почео 17. фебруара 1996. године, а Сарајево не памти црње Задушнице од тадашњих. 
    Двије хиљаде људи на гробљу поред илијашке православне цркве, посвећене светом пророку Илији, опраштало се од својих огњишта, која су бранили и одбранили током посљедњег рата.

    И око других вјерских објеката и на гробљима дуж Српског Сарајева били су идентични призори. Опроштај је приређен и на Кривоглавачком гробљу смјештеном на узвишици изнад истоименог села, западно од урбаног дијела Вогошће. Преживјели Срби су ископавали своје мртве и са собом су их носили у непознато. Не зна се ко су били мртви, а ко преживјели и тешком трагедијом сломљени и унесрећени Срби.

    Срби сарајевских општина ископавају своје мртве 
    и носе са собом 
    у сарајевском егзодусу /фебруар 1996,/
     
    Уз урушену ограду неколико скрнављених споменика. Били су то нијеми свједоци злочина који су у љето 1995. починиле такозван снаге за брзе интервенције с Игмана.
    У два-три налета ИФОР-ови хеликоптери брујали су изнад гробља. Падала је киша, а опроштај одлазећих Срба са гробовима најмилијих трајао је дуго.

    Посебан проблем представљала је чињеница да су такозване међународне институције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине и то мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба. Вогошћани и Рајловчани нису ни слутили да ће морати да крену већ 23. фебруара, иако је првобитни рок, утврђен у Дејтону, био 19. март.
    Остаће запамћено да су за промјену рока сазнали из циничних летака које су им дијелили припадници ИФОР-а.

    Уз стихове Шантићеве пјесме „Остајте овдје“(!?), исписаним на тим листићима, грађанима је предочено да федерална полиција улази прво баш у те општине.

    Народ бјеше затечен и збуњен. Услиједила је дуга, бесана ноћ између 21. и 22. фебруара у вогошћанским насељима. Није било ништа од од обећаног конвоја камиона и аутобуса за исељавање преосталог становништва /више од половине је раније напустило овај дио Сарајева/. Први аутобуси дошли су тек наредног дана.


    И ријечи су се ледиле у требевићкој и романијској мећави кроз коју се пробијала непрегледна колона возила.

    Уз пут, Срби су каменовани на поједним мјестима – бјеше то поздрав „за срећан“ пут бивших комшија и ратних противника, који за три и по године рата нису успјели да заузму ни педаљ српских општина. Сваки сарајевски Србин из избјегличке колоне и данас, 20 година од преживљене голготе, носи своју муку, очај, сјету и завичај у очима, као сјећања и успомене.

    Да су могли, у мјесто будућег живота, а већина њих тада нису знали ни куда иду и гдје ће да се скрасе, најрадије би понијели све – куће и станове, ваздух, шуму, сарајевска брда. 

    Прије рата, по попису из 1991. године, у Сарајеву је живјело 157.000 Срба.
     

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

    My picture!

Kategorije

Arhiva