Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 3 Maj, 2009 | read_nums (222)
          Водитељ Азра СИПОВИЋ: ... ''Касније у току емисије, већ смо чули од наших храбрих  специјалаца да је све почело у бившем Дому ЈНА. Џевад Топић Топа једна од легднди Сарајева. Ви сте били тада у Дому ЈНА''.

 Џевад ТОПИЋ: ''Ја бих прво да поздравим слушаоце и своје уважене пријатеље, колеге. Ја бих само прво један мали увод. Ја бих рекао, ми смо, ја са својом групом сам био малтене самосталан. Значи, имао сам људе које сам имао на списку, са потребним оружјем. Прво сам се обратио Емину Швракићу, 'Зелене беретке'. Послије сам упознао 'Доктора', 'Талијана', 'Зенгу' и тако. Упознавао сам људе кроз те спискове.  Тад је била  као једна групица''.

         Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Како сте обезбиједили оружје''? …

 Џевад ТОПИЋ:…''Обезбјеђивали смо на ратишту. Значи, имали смо прво мале пушкице итд. Онда,  прије тога, било је, био је 'УНИС'. Па смо имали на Јеврејском гробљу  борбе, гдје смо заробили тада осу и девет пуњења и митраљез. Онда смо имали још пар тих акција прије 2. маја''.

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Јесте ли знали руковати тим оружјем?….Реците''!

 Џевад ТОПИЋ: ''Тада ми нисмо фактички  знали шта је оса, него смо ми то заробили и донијели у штаб и онда смо мислили, пошто су сви долазили  да узму ту осу од нас, ми нисмо знали. Онда је Џевад Раџен донио једну брошуру преко које смо научили да гађамо, односно Јеж Адем је научио и он је први и опалио 2. маја ту осу''.

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Срећом, брзо сте научили. Да се вратимо на овај бивши Дом ЈНА''.

 Џевад ТОПИЋ: ''Пошто смо тако сви били увезани, у Центар је дошао из Старог Града Сакиб Пушка и Фудо Абаџић гдје су, ја сам видио да се нешто дешава. Нисам знао шта? Онда су мени објаснили да хоће, да се из Дома ЈНА повуче војска. И они су  рекли могу и отићи, али само без оружја. И тако је у ствари то и почело. Асаф је отишао 'алах рахметиле' и он је био прва жртва тог дана, баш у  Дому 'Љиљана', је ли, садашњем дому 'Љиљана', Дому ЈНА. Послије тога, ја сам предпостављо да ће доћи помоћ Дому, јел ЈНА и онда смо стали ту код Позоришта пар комбија, да не би могли да прођу специјалци са транспортерима. У ствари, тако је и кренуо и 2. мај''.

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''То су Нишки специјалци''.

 Џевад ТОПИЋ: ''То су Нишки специјалци који су дошли испред Дома, испред Позоришта да би помогли Дому ЈНА. Многи говоре, планирало се, непланирало, било овако, а мислим, тада у то вријеме, па то имамо и снимке и све. Титовом су грађани нормално ходали, а ми смо вамо ратовали. Значи, вамо су људи се убијали, а вамо су људи нормално ходали. Ето, тако је то било. Да многи говоре било планирано, било овако, било онако? То је једноставно. Тако долази. Ту испред Позоришта  они нису могли да прођу транспортерима. Тако су стали. Један транспортер је отишао на Обалу који је ушао гдје је 'Металка', у пролаз, а трећи транспортер је отишао горе код данашње 'Естраде', гдје је погођен. Ја мислим, алах рахметиле да је Алија Радин, то погодио њега. Касније сам то чуо. Мислим, послије те акције се све препричавало и све се знало ко је шта урадио. Тада су ти специјалци ушли опет у 'Театар'. Из 'Театра' су отишли  у кино 'Ђуре Ђаковића'''…

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''То је два спрата испод нас. Ми смо сад у тој згради''…

 Џевад ТОПИЋ: ''Јесте. Ми као група смо дошли ту и ми смо се као са свих страна опколили и пуцали.  Значи, ми смо се борили цијели дан. Послије рањавани људи. Један Горан је рањен навечер, јер су они остали у тој згради. И они су цјелу ноћ били у тој згради. Тек сутра ујутру у 9,00 сати су они се предали. Зоран Чегар, пошто смо ја и он пријатељи, стварно дуго година, он је пролазио. Ја кажем Зоране има ли шта да истјерамо ове. Он је отишао по, како се зове загушљивце, тако да је стварно помого. Ево, чули сте њега шта је рек'о. И Шуман је баш то исто и поновио. Значи, то је било тако. Они су изашли, предали се. Ми смо се тада добро наоружали. Тад је био ухапшен пуковник Шупут, био је Рамбо, злогласни Рамбо који је у Хрватској имао преко 200 убистава. Ми нисмо знали, јер је он био обичан водник. Ми нисмо знали ко је он? Сви ти људи су послије, та војска је дата у размјену и ми смо добили друге људе''.

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Још само једно питање, молим Вас Топа. Ви сте дијете из Центра града. Шта је вас и људе које сте ви окупили мотивирало да устанете тако спонтано''!?

 Џевад ТОПИЋ ТОПА: ''Случајно је то све било. Ја сам им'о  у Новом Граду, доле радњу. И на годину дана прије, СДС  хтио да сруши радњу!? Ја сам тражио помоћ од доле, општине Нови Град. Тад је био начелник општине Ченгић. Онда је он рекао СДС не да, ХДЗ шта ја знам и тако. Углавном, по мом ресторану хтјели су да ми сруше. Тад сам ушао у једну организацију из општине јел? Тад сам видјео да морам да се прикључим, јер сам видио да се спрема нешто? Нисам знао шта? Нисам, сада да кажем, ја сам био ово, био оно. Многи људи сада причају да су били, а нису били. Многи људи причају лажи. Ја сам случајно уш'о у то. Послије сам направио списак људи''!?…

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Али, нисте случајно херој''…

 Џевад ТОПИЋ ТОПА: ''То је тако испало, вјеруј, случајно. Ја не могу да кажем да сам ја херој, јел? Ја нисам мог'о то сам да урадим. Све што сам радио, радио сам са својим колегама, пријатељима који су били на мом списку. Послије сам био, рецимо 'Зелена беретка'. Био сам 'Патриотска лига''. Био сам територијална одбрана. На крају, док нисам дошо до постављења комаданта Регије војне полиције''.

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Са нама је и господин Џевад Нумић. Ви сте тада били припадник 'Зелених беретки', а и сада сте у удружењу грађана Кантоналне организације 'Зелене беретке'. Господине Нумићу, гдје сте ви били 2. маја. '92?

 Џевад НУМИЋ: ''Ја ћу на првом мјесту да искористим прилику да поселамим и поздравим слушаоце Федералног Радија и послије овако исцрпног образложења које је дао Топа и Заги и мени је остало врло мало да кажем слушатељству. Базираћу се на учешћу 'Зелених беретки' у тим судбоносним данима 2/3 мај, који за опстојност државе и БиХ чине главну окосницу. Да смо тада ми затајили шта би се десило? Ја не могу ни претпоставити.  Ја сам био у 'Зеленим береткама', замјеник комаданта 'Босне 23', легендарног Дине Магоде. И наша јединица тај дан је дигнута, а наредба из нашег Центра везе, од нашег комаданта Емина Швракића.

Ми смо прво блокирали Команду Друге војне области, а послије тога смо учествовали у заустављању конвоја и оним борбама које су се водиле у Добровољачкој улици, између наших јединица и јединица бивше Армије, Југословенске армије.  Користим прилику да кажем следеће. Да сваки рат па и овај најновији у БиХ, који је трајао од '92. до '95. године, има своју кључну битку, бој или операцију. Ово о чему је господин Заги говорио, то је стварно била једна операција, врло припремљена, добро организована, а сврха јој је била да се са власти скине тадашња гарнитура која је добила изборе, која је била легално изабрана, на челу са предсједником Предсједништва господина Изетбеговића. Они су највјероватније хтјели тада да доведу Фикрета Авдића, који је чекао да преузме власт. То смо чули, ево, и од Сенада Хаџифејзовића који је то рекао. Мада, битка као појам не егзистира у војној терминологији, често поистовјећује се и са бојем. Сваки од тих догађаја, битака, бојева, операција, могу, а и не морају, носити назив - кључни. Зависно од могућности доказивања. Одбрамбено-ослободилачки рат  у БиХ и за БиХ, барата са неколко таквих догађаја, који се сматрају кључним. За опстанак ове земље интересантно да се у свим набрајањима битака 2 и 3. маја '92. године, блокада и борбе око касарне Друге војне области, пресјецање колоне  моторних возила Југословенске армије  у Добровољачкој улици, ослобађање предсједника Предсједништва Републике БиХ Алије Изетбеговића и одбрана зграде Предсједништва Републике БиХ - уврштава се као један од кључних догађаја за опстанак ове земље. Што даје довољно разлога да се тако и третира. 

Било како било, овај догађај гледан историјским редосљедом након признања Републике БиХ, као суверене земље, јесте други кључни догађају у рату '92-'95. година. Разлика међу њима је само у томе, што је први био политички, а други чисто војни догађај, односно наша побједа. Дакле,  након политичке побједе и признања Републике БиХ од свих међународних релевантних фактора, први практични бој за БиХ и прва практична побједа босанско-херцеговачких патриота, јесте управо и догађај који се збио 2. и 3. маја 1992. године''.

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Господине Нумићу, само кратко да подсјетим и наше госте и наше слушаоце да је 2. мај, не без разлогом проглашен даном опћине Стари Град и Центар. Ви сте данас имали пригодне манифестације. Вјероватно је сад прилика да се присјетите сабораца који нису нажалост, са нама''.

 Џевад НУМИЋ: ''Јесте, врло радо, ми смо. Општина Стари Град је узела баш тај датум 2. мај за дан, а и сусједна општина Центар, исто тако. И данас су биле и јуче биле су манифестације посвећене тим догађајима, тако да смо обишли школе на којим су постављене табле наших шехида и палих бораца, мјесне заједнице, породице шехида и палих бораца. Данас смо 2. маја имали централно окупљање на шехитском гробљу Ковачи гдје је, поред начелника Шкаљића и његовог замјеника Мустафе Решића, била цијела, цјели персонал општине, 'Зелене беретке', 'Патриотска лига' и МУП. Тако да смо на један достојан начин евоцирали успомене на тај догађај. Ја бих само подсјетио да је у тим борбама од стране 'Зелених беретки' изгинуло 18 бораца, а то су:

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: (убацивање водитеља –оп.а)… ''Дакле, тог 2. маја''…

 Џевад НУМИЋ (наставља): ''Дакле, тог 2. маја и неки су и 3. маја, сутрадан гинули, али 2. маја је погинуо рецимо, ево, Абедбеј Махфуд. Он је био у 'Зеленим береткама', јединица 'Босна 200'. Погино је на заузимању Команде града на Бистрику. Агић Алмедин, 'Босна 84', погинуо исто 3.5. Аруковић Нермин,  'Босна 88' , рођен је у Рогатици, а погинуо је 02.05. на Новом Граду, доле. Ово што је Заги говорио да је цијели град био обухваћен борбама, значи и доле су наши људи гинули. А славни Аднан, 'Босна 77', погину 02.05. на Маријином Двору у Сарајеву, добитник златне полицијске звјезде.  Баручија Шефкија, 'Босна 923', погинуо је 02.05. на 'Латинској ћуприји' од гранате. Булић Суад, 'Босна 37', погино 03.05. на Требевићкој цести, јер и горе смо имали окршаје. Јединице одозго агресорске настојале да продру у град. Ђикић Енес, 'Босна 51', рођен у Бијељини, погинуо на Борку 02.05., то је близу Скендерије моста. Хаџић Асаф, о којем је говорио мој уважени колега Заги. Он је погинуо гдје је све и почело. На Дому ЈНА, био је прва жртва. Кадић Махид, такође је погинуо 02.05. на Богушевцу. Клицо Амир је погинуо 02.05. у Неђарићима код касарне. Пељто Нихад, са Газиног Хана одозго, значи погино на команди 2. Војне области 02.05. Адмир Сакић, погино 02.05. на Скендерији. Чешко Мурис, Полицијска управа (ПУ) Стари Град, погино 02.05. на 'Латинској ћуприји'. Хурић Рифет, погино 02.05., на Бистрику, носилац полицијске медаље. Такође,  Калџо Едиб, ПУ Стари град, погино 02.05., на Бистрику. Касимовић Мирсад, ПУ Стари Град, погинуо 02.05. на Бистрику. Медић Смајил, ПУ Стари Град, погинуо 02.05., на Бистрику. Такође и Мушановић Неџиб, ПУ Стари Град, погинуо 02.05., на Бистрику,  носилац полицијске медаље за храброст.

Као што се види из ових података само тај дан, у ствари 02/03. погинуло је 18 припадника ПУ и јединица 'Зелених беретки'''.

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: (убацивање у програм – оп.а)… ''Ја бих заокружила ово прво јављање из овог пункта Радио Федерације БиХ. Колега Раде Трбојевић је  у студију 4''.

Autor sjovicicslavuj | 3 Maj, 2009 | read_nums (493)
          Водитељ Раде ТРБОЈЕВИЋ: ''Да. Као логичан наставак приче  о том  терористичком нападу из 2. маја '92. године. У јавним наступима  сви су, ево, закључили смо то, осјетили и данас одричу се те неукусне навике глорифицирања самих себе. Кад је ријеч о Специјалној јединици 'Босна', они не говоре, рећи ћу о оперативном тријумфу са дјеловима званично Пете армије у Европи, већ о нормалној реакцији на догађај и обрану града. Права је штета што у реализацији званичног програма нисмо били у техничкој комуникацији, па да многи једни друге надопуне. Најчешће помињани гости у дјеловима овог програма били су моји саговорници Мушан Ковач, Ивица Шутало. Ал`, ево, они ће сад имати прилику да кажу, изнесу своје виђење свих тих догађања из 2/3 маја, односно од 15 априла, како је, како ми то данас у шали кажу - њихов биолошко млађи командант, господин Викић се свега тога сјећа. Господине Ковачу још једну добродошлицу, ево прилике  да напокон кажете оно што желите, што осјећате и што мислите да треба  рећи баш данас 02. маја 2002. година, а што се  односи на тај догађај  прије 10 година''.

 Мушан КОВАЧ: ''Ја бих искористио да поселамим све грађане града Сарајева који је преживљавао најтеже тренутке опсаде у повијести човјечанства и све браниоце града Сарајева и све ратне комаданте. Ја се нећу сада обазирати, претходне моје колеге су рекли све што је требало рећи око организације. Ја ћу се базирати тачно на 2. мај, гдје сам руководио неким дјеловима операције. Првог на други мај добили смо информацију. У Дому полиције позвао ме комадант Викић. Наш штаб, наше  Специјалне јединице и презентовано нам је план напада и пресјецање града на кључне дјелове, значи да се испарча град  и да се тако освоји. Они су то били планирали као 2-3 дана да ће бити. Правац дејства је био 'Мост', да се споје горе са Велешићима, пошто знамо да у Велешићима, у Пофалићима била њихова паравојна формација добро наоружана. Значи, то је неких пар стотина метара, да направе тенком проходан правац, правац Врбања мост, да се споје горе са Језером и ово што је било горе код Дома ЈНА, значи била већ стационирана једна јединица  и да се повеже са Командом.  Значи, да се град испарча на три четири дјела, правац доле Неђарићи и Ступска петља.

Ја сам добио наредбу са два вода, пошто сам тад обављао дужност командира Прве специјалне јединице. Са два вода сам добио наредбу ујутро у шест сати да покријемо тенко-проходне правце, значи од потеза предсједништво до Пофалића. Заједно, са патриотима овог града ми смо запосјели ујутро у 6 сати положај на, са противоклопним средствима до предсједништва. То је јединица била присутна 'Бисера' и Јуке Празине, Дедо рахметли Шишић. Из територијалне обране је била са Кошевског брда. Не могу се сад сјетити свих имена. Доле је код 'Валтер Перића' смо поставили противоклопну групу са 10 људи. Ту је била група мислим да се звала 'Хасо', од Исмета Бајрамовића. Врбања мост исто је била наша једна противоклопна јединица код Музеја и доле  на Пољопривредном факултету. Мислим да се зове Шумарска школа.

И тако, до  тог кључног тренутка ми смо добили информацију преко радио везе да се  комадант диверзантске јединице, бивше ЈНА, мислим да се звао Лабудовић, налази у Војној болници, одакле су сипали по грађанству снајперским мецима. Добили смо информацију преко Радио везе, они крећу у правцу. Преобукли су се у неке цивилне униформе и тако даље и као да је то камуфлажа. Он је командовао комплетном операцијом и дошло је до значи, на  мјесту Скендерија, то је било негдје ујутро око 7 сати. Кад смо ми видјели колону тамо, тачно су њега уочили, то је био онај блиски додир.

И тада је, мислим Дедо Шишић рахметли, ово што сте помињали око ових оса лансера, спалио, мислим да је спалио двије гранате. Једна је погодила прво возило претходно, а друга је погодила трамвај. Касније доле на Врбања мосту кренули су тенкови из правца Врбања моста, одозго са бензинске пумпе из правца Грбавице. Ту су сада наше противоклопне екипе заједно са овим људима што сам набројао, значи сад прије пар минута уништена су два тенка и ту смо заробили 3-4 пинцгауера са доста муниције. Послије тога је ово што се дешавало горе, не би понављао. Значи, била увезана преко система веза. Били смо увезани и чули смо практично разговоре гдје, шта ко ради, јединица шта ради.

Касније кад смо чули ми да је то киша, кад су осули гранате, знате то је страва била дјеца, жена. Што каже Топа, ходају другом улицом, ми овамо, гори од Скендерије до Врбања моста. Све је горило, 'Валтер Перић'. Тад је погино наш један припадник, рахметли Јунуз Шиљевић који је уништио тенк, у ствари, транспортер горе изнад заобилазнице. То је, по мени, кључни, кључни моменат био одбране града Сарајева. Значи, да су прошли тенковима Сарајево би било''…

 Водитељ Ђуро КОЗАР (убацивање): ''Кристијан Ивелић, ваш саборац, који је сад ваш саговорник у једном од студија, који је снажно и емотивно везан за јединицу и те људе и дан данас, врло често ми је у посљедње вријеме говорио о потпуној спремности вас и специјалне јединице. Увијек то у свакој прилици каже, ти  момци су били потпуно спремни. Уосталом, Ви сте то и на Скендерији и на Врбањи мосту и доказали. Потпуно сте надмудрили те који су били професионални, практично војници и руководиоци''.

 Мушан КОВАЧ: ''Ми смо прије рата, пошто смо ми од '82., ја и мој колега Ивица Шутало били у тој јединици. Обучавали смо се за противтерористичке активности. Значи, били смо способни да руководимо са већим бројем људи и да употребљавамо противоклопна средства. То су осе, ручни бацачи и тако даље, које смо ми имамо на располагању. Ми смо то упуцали и подијелили по осталим јединицама територијалне одбране, тадашње Територијалне одбране БиХ подјелили, обучили људе, јер ми нисмо фактички могли на све стране стићи да покријемо те прилазе''.

 Водитељ Раде ТРБОЈЕВИЋ: ''Ивица Шутало,  оно често помињан у излагањима многих које смо већ чули, најприје Зорана Чегара, онда доктора Бакира Накаша, сједио је снама цијело вријеме и сједиће надаље и пратио све то скупа. Господине Шутало, Ви сте често пута реаговали, онда мислим  и сада је требало помињати и друге детаље који су најдиректније везани за ваше име. Кад је у питању Војна болница и друге, друге акције из ваше непосредне близине, овог тренутка преко поште, око поште и у цијелом овом крају. Изволите''…

 Ивица ШУТАЛО: ''Ја бих поздравио прво све бранитеље града Сарајева и БиХ, слушаоце Федералног радија. И данас, кад се присјећамо 2. маја '92. године, сматрам да је битно напоменути све до тог 2. маја '92. године, ми нисмо имали директно борбених сукоба са Југословенском војском. Управо, због тога што смо поштовали наређења виших истанци и команди надређених да војна возила имају слободна кретања, на основу потписаног протокола, са командом армије у Сарајеву да се слободно могу кретати градом.

Међутим, 2. маја, они су покушали злоупотријебити тај потписани протокол, са већим снагама ући у Центар града и, по мом мишљењу, настојали су остварити садејство изнутра и извана, како би Сарајево оборили на кољена и поразили. Међутим, управо храбрости свих бранитеља града Сарајева они су онемогућени. Више се ту ишло срцем. Нисмо имали ни довољно тог наоружања, али смо имали довољно мудрости и тактике да на мјестима гдје смо очекивали најјаче ударе, тенкопроходне правце, поставимо одважне момке спремне, који су спремни изаћи пред тенк, пуцати у тенк, без обзира на даљу своју судбину.

Мушан је управо напоменуо рахметли Шиљевића Јунуза, који је покушао, испалио из ручног бацача у транспортер, да би од следеће гранате био управо он убијен у улици Вразовој. Оно што је битно још напоменути да је  око Војне болнице, кад се дешавало пред само исељавање Војне болнице, кад смо дошли, ја сам био са једном јединицом. Заузели смо Војну болницу по договору да се обезбједи прије 24 сата њихов несметан, измјештање на основу протокола потписаног између тадашњег Предсједништва Републике БиХ и Команде војске, Југословенске војске.

Уласком у саму Војну болницу ја сам ступио у контакт са тадашњим, он је обнашо функцију директора, команданта Војне болнице Шупут. Био је по чину пуковник. Са њим сам договорио, тражио сам да нам испоручи наоружање, које су, сматрао сам да имају тада у Војној болници, јер је Војна болница била мјесто одакле се непрестано дејствовало по граду из пјешадијског наоружања по предјелу Марин Двора и шире, према Горици и свим тим дјеловима, гдје би се могло пролазити, возила, цивили.  Он је мени упорно тврдио да они немају наоружања. Ја сам са њим завршио тај разговор. Сишао сам доле, узео сам кључеве од  просторија које су се налазиле у подруму Војне болнице, отворио сам, и тад сам из Војне болнице извукао негдје око 150 цијеви дугог наоружања, које смо пребацили у Дом полиције.

Након тога сам се вратио поново у круг Војне болнице. У возилима који су били припремљени за њихов излазак сутрадан за Лукавицу, примијетио сам једно возило које је, сматрао сам, неопходно за нас. И нисам могао да се помирим с тим да то возило иде у Лукавицу. То је било возило  покретне хирургије 'Мерцедес', у који је комплетно урађена мала операциона сала. Ја сам самоиницијативно узео кључеве од тога возила, мада је на мене било тад од стране начелника СУП-а Центар. Било је наређено да се пуца на мене ако извучем то возило, јер је договор био да то све иде доле у Лукавицу. Ја сам на силу извукао, кроз капију сам прошао са возилом и довукао возило у Дом полиције, гдје смо га касније припремили и формирали смо фактички прву хируршку екипу, која је могла радити на терену и пружати помоћ рањеним борцима.

У тој првој екипи, сјећам се, возач тог возила био је наша легенда спорта голман Муфтић (Рефик Муфтић, голман фудбалског клуба Сарајево – оп.а). Од доктора, био је доктор Солаковић, доктор Куртовић и доктор Бесим Чалкић. Значи, формирали смо управо....с тим возилом смо формирали једну прву покретну хируршку екипу која је на лицу мјеста, гдје су се водиле борбе, могла пружити ону прву и основну помоћ  до довожења до Клиничког центра, гдје би се даље вршила санација повреда''.

 Водитељ Раде ТРБОЈЕВИЋ: (убацивање водитеља)…''И сад оно што је господин Лучаревић говорио о касарни 'Маршал Тито' и ваше име се ту често помиње''.

 Ивица ШУТАЛО: ''Ми смо поред касарне 'Маршал Тито' често пролазили кад смо вршили смјене, јер смо држали линију од 'Бристола' до Врбање моста. Пар пута се десило да нисмо били у стању проћи. Једно вријеме смо се пребацивали преко Велешића, па су нас они, откривајући путеве наше, гранатирали из круга болнице, из круга касарне 'Маршал Тито'. Често пута се десило да возила, јер саобраћај се није одвијао, ми смо ишли контра траком, која сад иде из Пофалића према граду. У великој брзини ми би пролијетали. Они би рафалима нас закачили, отприлике су нам на транспортеру избушили све гуме, гдје је вршено дејство кад смо вршили смјену.  Битно је истакнут, самим тим, њиховим дејством из касарне, ми смо успјели једне прилике, дејствовајући на касарну погодити један тенк који је био у кругу касарне. Камион на коме се кретао минобацач у кругу касарне и непосредно 5/6 дана прије самог исељавање касарне 'Маршал Тито', формиране су биле већ припремљене колоне за њихово измјештање. Једном акцијом смо успјели запалити неких 6-7 камиона у самом кругу касарне, који су изгорили''.

 Водитељ Раде ТРБОЈЕВИЋ: ''Господине Ковач и дан данас се препричавају детаљи везани за ону акцију и обрану града Сарајева на дијелу око Скендерије. Момци који су тада имали 19 или 20 година, причају да се дословно поштовале све заповједи у односу на противника који је покушао да нападне град, који је почео да пуца. Мислим да сте издавали заповјед да се према рањеним непријатељским војницима не пуца, да се не убијају, да се поштује, оно што је правило у рату или конвенције, које наши сада често помињу''.

 Ивица ШУТАЛО: ''Ми смо имали кодексе таквог понашања професионализма од прије рата  итд., и утицали смо доста. Мислим да смо доста утицали на ове припаднике који су дошли у резервни састав наше јединице. Тог критичног дана ми смо  ту заробили једну диверзантску јединицу у Кошевском потоку и ту смо затекли једног дечка, рањен војник јел'? Ми смо га, мобилизирали смо  ту рану његову. Пружили му хитну медицинску помоћ, пребацили га у Војну болницу доле. Овога другог што смо  заробили, мислим да је он био из Крагујевца''… 

 Мушан КОВАЧ (убацује се у разговор):… ''Из Чачка''.

Autor sjovicicslavuj | 3 Maj, 2009 | read_nums (232)
  Ивица ШУТАЛО (наставља):... ''Из Чачка. Не знам ни ја тачно одакле? Заробили смо их. Одвели у Дом полиције, саслушали и они су поново предати тамо на рад. Значи није све, тог дана што је рађено је чисто професионално, војнички?! Па, Боже мој, ако је страдо у тенку, значи то је његов проблем… Да''.

 Водитељ Раде ТРБОЈЕВИЋ: … ''Колегице Нухоџић, трећег саговорника предвиђеног за овај пункт, ево имамо снимку''

 Водитељ Јасмина: (прузима вођење емисије)… ''Тако је. Ево управо ћемо сада да чујемо  Јуска Исмира. То је специјалац који је био такође 2. маја на улицама Сарајева и бранио је град''.

 Јуско ИСМИР ( иде тонски снимак): ''Тај дан је кренуо необично мирно. Дани прије 2. маја били су, па да кажем, у прекидима. Пола дана је била борба на одређеним дјеловима око града, пола дана опет је владало затишје. Значи, то је трајало мање више од 15 априла, па све према 1. мају.  Ми смо добили задатак да дођемо у рејон Скендерију. У ствари, читава јединица је била распоређена на потезу мост 'Братства и Јединства', па све до кафеа 'Естраде' и реона око кафеа 'Естраде'.

Када смо дошли у општину Центар, ми смо заузели први спрат, значи прозори који гледају према трамвајској станици. Није било никаквих наговјештаја да је могло доћи до неке борбе. Видио сам из правца, из  правца Марин Двора како долази колона возила. На челу колона били су 'пинцгауери'. У зачељу колоне била су нека цивилна возила. Мислим, да се радило о неким возилима караванима, нисам сигуран сада. Шта је било интересантно? На првом 'пинцгауеру' био је војник који је имао пушкомитраљез и држао га је на крову 'Пинцгауера', и остали војници, значи окренути једни наспрем других и мислим, да их је био у сваком 'пинцгауеру' по шест. 'Пинцгауери' нису били покривени. Оно колико смо ми могли видјети са те удаљености, били су доста добро опремљени. Имали су шљемове, панцире, аутоматске пушке са добошима. То смо касније видјели. Једноставно се могло видјети да се не ради о обичним војницима, већ се ради о специјалцима.

Чим су дошли на дио гдје се налази трамвајска станица на Скендерији, 'пинцгауери' су успорили. Војник који је стајао на првом 'пинцгауеру', значи онај који је имао пушкомитраљез, чим је примијетио Деду Шишића и људе који су се налазили у парку испред општине Центар, отворио је ватру по њима. Ми смо у моменту били у шоку јел`, мање  више, прије тог дана, да је ЈНА, заједно са паравојним српским формацијама, али ни једног момента нису се отворено ставили на њихову страну ко тај моменат. Почели су да пуцају по парку. Људи који су били по парку посакривали су се иза саксија, које су биле испред општине. Чим је видио да су отворени прозори на згради општине, јер је дан био доста врућ, ми смо дошли у општину, отворили смо прозор. Он је са парка пренио ватру на прозоре. Значи, отворио ватру по нама. Више се није имало шта размишљати? Значи, ми смо заузели борбене положаје и узвратили на ватру. И ту је настала општа битка.

Желим само напоменути да од тог момента апсолутно нигдје није почела, значи борба. Ни на Врбањи, ни на мосту 'Братства и Јединства'', значи пошто смо имали доста добар радио систем, пошто нам је веза била добро увезана, ми смо знали да од тог момента, значи било тихо. На Скендерији је, значи то прва, значи борба која је кренула 2. маја. Почела је на Скендерији. Ту је дошло до страховито јаке борбе. Момци који су били у 'пинцгауерим' нису били аматери, били су професионалци. Начин на који су они поискакали из возила и заузели положај  око 'пинцгауер' и око трамваја, значи око уопштеног реона, око трамвајске станице, видјело се одма' да се ради о доста утренираним људима.  Али, војник који је био, у ствари то је био  поручник, послије смо сазнали да се ради о поручнику који је стајао на 'пинцгауеру', направио је највећу глупост коју је могао направити. Он уопште није рачунао да се налази људи у згради. Ми смо били у згради, људи  из 'Патриотске лиге' и 'Зелених беретки' били су испред зграде.

Значи, све оне зграде около општине Центар имале су мале групице људи. Неки су били добро наоружани, неки су били лоше наоружани. Углавном, сви ти ћошкови су били покривени наоружаним људима. Тако да се та групица нашла у једном неповољном положају. Међутим, они уопште нису имали намјеру да се предају, чак смо ми у моменту почели, кад смо видјели да трпе јаке губитке, позивали на предају, али свако наше позивање на предају није се значи, одговарало ничим другим, него само јаком ватром. Чак је било ту и рањених на нашој страни, из простог разлога што су хтјели да испадну пуно веће патриоте, значи бољи него што су они на другој страни, позивајући на предају.

Кад смо видјели да се више нема, значи шта разговарати, ми смо наставили, значи са борбом. У међувремену смо добили информације да исто тако почиње, почело се са борбом на Врбањи мосту, да је исто тако у рејону кафе бара 'Естрада' исто да је дошло до борби. Кад су нам рекли да на свим тим тачкама Армија ЈНА укључена у борбу, нама је апсолутно било јасно шта се ради. Све те, значи  дионице, мост Врбања, мост 'Братства и Јединства', кафе 'Естрада' која је  билизу тада била команде, било нам је јасно да они у ствари желе да се увежу, да једноставно ако буду успјели у својим намјенама да ће тотално сасјећи град''.

 (Иде музика из студија, композиција 'Војник среће'.

 Сенад ХАЏИФЕЈЗОВИЋ: ... ''Ковач''.

 Водитељ Раде ТРБОЈЕВИЋ: ''Да помогнемо Сенаду и да изговоримо оно што је Заим Бацковић негдје поменуо. Овај, Мушане, Вас управо као човјека који сте били добро обавијештени и најдиректније били везани за многе ствари када је ријеч о броју цијеви и наоружања''.

 Мушан КОВАЧ: ''Да не би било забуне, да не би испало да је била нека дезорганизација првог и другог маја, ово што је малоприје командант Викић напоменуо... значи, све патриотске снаге...Добро се сјећам територијалне штаб. Ту је командант био 'Заги'. То је било на Кошевском брду, па Керима Лучаревића, па ови Швракић и тако даље. Значи, тог другог маја кључног је била једна увезана акција. Значи, представници свих ових јединица били су горе у Дому полиције. Радили смо на једном каналу. Значи, није се могло десити, знало се шта ради Топа, знало се шта се ради код Касарне, знало се шта се ради на Врбања мосту  и тако даље. Значи, ред ствари је ишао системом веза, знало се гдје се шта  дешева и тако даље. Мислим, да и ово што каже Сенад...Телевизија ... Ја скидам њима капу, свака част, али молим вас Сенад зна да је другог маја, све телефонске линије су прекинуте. Да је другог маја блокиран Кукањац са својом јединицама. Да другог маја значи, уништено је доста њихових тенкова, када је он наредио тенковима, када  се он нашао у безизлазној ситуацији. Једина његова комуникације је била телевизија,  једина његова комуникација је била телевизија, а ми на линијама нисмо могли добивати....није било телевизије није било ничег''.

 Сенад ХАЏИФЕЈЗОВИЋ: ''Мушане, Мушане, то о чему ти говориш јесте та, у том техничком смислу, јесте била његова потреба. Он никаквог разлога није имао да се јави. Ми смо њега натјерали да се јави...Само молим те да завршим...Натјерали смо га да се јави, јер смо га из простог разлога... јер, смо га прозвали. Јесте био одговоран за напад на град и он је се морао јавити, а не због техничких разлога, јер није имао друге телефонске линије, већ да објасни да ли је или није крив? То је мислим. Али добро, да не бркамо неке ствари''.

 Мушан КОВАЧ: ''Све ја знам. Све  знам. Ми смо добили информацију од људи који су били у штабовима и то је било руковођење и тако даље. Ми смо имали јако добру информацију од система везе ...овај..., а што се тиче оружја, па било је доста лаких цијеви. Нисмо имали система противоклопних. Нисмо имали минобацача. Нисмо имали хаубица. Ја се добро сјећам да смо добили само два минобацача. То је момак један Салкић  полицајац, не сјећам се како се зове, које су донијели у аутобусу у Дом полиције, мислим да су биле осамдесетке. То је све што смо имали, значи од тешких. А разлика је била хиљаду и нешто цијеви тешког наоружања, а ми смо имали пушкице. То је била голобрада дјеца и момци су одбранили овај град''.

 Водитељ Раде ТРБОЈЕВИЋ:  ''Негдје је у разговору  била поменута обитељ Шутало, син Ивица је овдје. То је господин Викић негдје поменуо, каже - зна то Ивица Шутало све"!

 Ивица ШУТАЛО: ''Ја ћу само рећи констатацију коју су већ изрекле колеге, да у систему руковођења и командовања није било тог хаоса и дезорганизације, како неко жели представити. Напоменуо бих само да на дијелу гдје је моја обитељска кућа, гдје су били моји родитељи,  да сам ја одвезао управо из Одреда и нешто дио оружја, које ми је рахметли Талијан дао - 25 пушака, гдје сам оформио једну јединицу која је покривала терен од џамије Сокоље према градској депонији, гдје се везала за другу јединицу која је  држала Бољаков поток. То је тад била прва линија одбране према Жучи. Тада сам горе одвезао и противтенковске мине да би се запријечили тенковски правци проходни од  правца Крајишникове (мисли на Момчила Крајишника, предсједника Народне скупштине РС – оп.а) куће из Забрђа. И једну би чињеницу изнио у вези другог маја, која никад није ни поменута, нити  је добила неку информацију у било којим средствима информисања. Другог маја су агресорски авиони надлетјели тај дио и избацивали су касетне кумулативне бомбе. Тад од бомбардовања..., јер смо нашли сандуке, те  касније смо ми ишли испред КДЗ-а (јединице контра-диверзионе заштите – оп.а) водио сам их да дижемо те неексплодиране кумулативне бомбе и нашли смо сандуке и људе који знају како су паковане. Рекли су да је ту бачено 500 касетних  кумулативних бомби, које су намијењене за уништавање оклопних колона. Од те једне кумулативне бомбе рањен је, која је бачена, тад је погинуо и Машић Џенан који је био у рову, у земуници коју смо ми већ  били направили,  али га је убио кумулативни млаз који је прошао метар доље. О томе се никад у средствима јавног информисања, ни било гдје појављивало да су авиони бомбардовали тај рубни дио града, већ само да су се водиле борбе у центру града

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Колегице Јасна, ево поново се ми укључеујемо из студија три. Топо жели да каже гдје је било његово командно мјесто, оно што је Мушан  малоприје говорио -да су сви знали шта им је задатак тог дана''.

 Џевад ТОПИЋ ТОПА: ''Ја сам имао комадно мјесто 'Маршаловој Тито', у МЗ Ослобођење 1.,  и ту смо се  ми као група искупљали.  Сви знају. Долазио је ту и Керим и 'аларахметиле' Талијан и Сефер и сви смо ту долазили и добивали различите наредбе. А те наредбе нису биле ни писане,  него су све биле усмене. И усмене наредбе ја не бих прихватио да, то је, ако је усмена наредба, да је то била наредба, јер ми тада нисмо имали, имали смо ми командовање. Имали смо све, него смо ми иначе и прије тога ...акције каже: 'Идемо на Илиџу,  идемо сви на Илиџу. Идемо сви на Јеврејско, идемо сви на Јеврејско. Идемо на Божића пумпу, идемо на Божића пумпу.  То је било све прије другог маја. Значи, ми смо већ имали ратна искуства као групе, као групице.  Ја сам тада мислио да ће доћи једно војно лице покупити нас десет група и рећи – е, ви ћете бити под командом том и том. Међутим, то никада нико није изашо и ником то није пало на памет. 

Рецимо, ја сам постављен за команданта Војне полиције Регије, а нико ме није пит'о, него ми Керим  донио. Ујутро ме пробудили и донијели ми наредбу. Значи то се...биле су...мислим... нисмо... И зато мислим, да док смо ми тада тако радили, то је било из срца и тако смо ми...добро, добро, онај, како се зове,  функционисали све до оног момента док нам нису дошла војна лица на наша мјеста и гдје разорили нас који смо добро функционисали прије овога, овај, онај, другог априла и маја''.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''На кога ти мислиш на војна лица? Јел' на господина Сифета Поџића?

 Џевад ТОПИЋ ТОПА: ... ''Не, не, не''!

 Водитељ Ђуро КОЗАР: (узима ријеч од Топића)... ''Он је био послије, он је сада командант Петог корпуса''.

 Џевад ТОПИЋ ТОПА: ''Сифет Поџић, ја сам онај  од Сефера, као ... ја га ставио као свога савјетника, као  команданта. Ја сам био командант батаљона Војне полиције тада, али сад ћу вам рећи, тачно знам и имена који су се скидали да нам покажу да су муслимани, а ми их похапсили у команди и тако.  Ја нећу сада имена, ту онај појављиво, јер незгодно је сада говорити, овај. Мене иритира, јер када у новинама видим за 'Шести апарил' (дан ослобођења Сарајева у Другом свјетском рату – оп.а) неке људе који су били на другој страни, а они су ту, онај,  као за 'Шести април'''...

Autor sjovicicslavuj | 3 Maj, 2009 | read_nums (247)
             Водитељ Јасмина: (узима ријеч)... ''Ево, молим те Топа само да се вратимо другом мају и да чујемо један прилог. Члан Предсједништва тадашње Босне и Херцеговине, у телефонском  разговору за Радио Сарајево, између осталог је тада казао''.

 (из студија иде архивски снимак говора Фикрета Абдића)

 Фикрет АБДИЋ (архивски снимак):  "Путујући из Зенице за Сарајево слушао сам радио и обавијештен сам сад око ових свих догађања и мислим да сада нема времена говорит' своје утиске. Мислим да треба усмјерити на то шта сада чинити? Ја прије свега, подржавам у цјелости и дивим се напорима господина Дојла које је учинио. Међутим, ја мислим да ситуација у Сарајеву диктира да се још једном понови тај апел, то је једна ствар. Друго, да то диктира сугестију Дојла да се Европа и Америка далеко више и брже морају повезивати око случаја, око све ове ситуације у Босни и Херцеговини, јер се политичко-безбједносна ситуација, из сата у сат смо говорили до сада, али и из минута у минут погоршава. Мислим да то диктира једну далеко бржу комуникацију  и то је случај, по мом мишљењу и непоновљив у свијету и он захтијева посебан приступ. Док се чине ови напори, лично мислим да би требао покренути хитно  Дојл активност, да се још 3000 посматрача упути у БиХ, јер ми се вртимо. Сви наши проблеми врте се у кругу тога како онемогућити све ове нападе. Јер, док свијет трага која је страна у праву, наши грађани трпе страх. Грађани губе животе. Градови се руше, а поготово град Сарајево. Међутим, оно што сад ја осјећам потребу да кажем. Ја иако сам укључен био у радио, слушао сам генерала Кукањца. Ја га сад позивам да хитно обустави оружана дејства.  ('наштиклан' наставак говора Ф.А. –оп.а) Морам да кажем да су везе  у тој мјери лоше у Сарајеву, да сам ја овдје практично у Неџарићима у овој  згради УМПРОФОР-а, да не могу за сат времена ступити у везу са Дојлом, односно добити телефонски број. Мене чека генерал Мекензи на линији, према томе, од овога разговора зависе све моје даље активности. Ја ћу вам се јављати."

 Водитељ Јасмина:  ''Након тога, господин Абдић је дошао у телевизију. Сенаде...испричај нам тај детаљ, прије него што одеш''.

 Сенад ХАЏИФЕЈЗОВИЋ: ''Не знам. То је било пет звјезданих детаља, да  је то нејвероватно. Дакле, прво иде одјава дневника, у тих 20 секунди јавља се пресједник Изетбеговић. Одмах укључујемо наш пункт тзв. четворожичну линију у Предсједништво БиХ, гдје су чланови предсједништва Ганић и Кљујић и у том моменту на врата студија улазе Фикрет Абдић, Јерко Доко ( опаска водитељице, 'тадашњи министар одбране'), преводилац енглеског Весна Црногорчевић. Дакле, ми смо  на три пункта имали четири члана Предсједништва БиХ. Ја не знам, мислим ми смо у току тог пријеноса, поподневног од 15 сати, имали неколико информација о томе гдје је господин Абдић. Једна информација је да иде за Сарајево из правца Сплита. Друга је информација да долази према Сарајеву из правца Загреба. И трећа, која је очигледно тачна, коју и он потврђује да је био у згради УМПРОФОР-а, неколико сати прије него што је ушао у наш студио. Неко је рекао овдје да је онај у току данашње емисије, да је,  да сам ја рекао да је господин Абдић био у студију да би, овај, прогласио да је  ово - није државни удар, али  да би извршио државни удар је ли?  Ја мислим да нико од нас није мјеродаван да у овом моменту то каже. Ја имам неке своје дојмове и неко своје мишљење о њему, о његовој улози те вечери. За то сам чуо од господина Кљујића који је говорио о томе у току рата - да је господин Доко био на неки начин 'фластер' господину Абдићу у студију, да не би он нешто рекао подузео, прогласио и тако даље. Ја нешто баш такав дојам нисам стекао, јер је господин Доко цијело вријеме  излазио и улазио у студио, тако да он баш није био фластер. Ал' ето, да кажем неке ствари које су битне.

Битно је да ми данас, десет године послије тога, говоримо о том другом мају. Мало је сва ова прича збркана. Ко је био на којем нивоу? Каква је била комадна одговорности? Како су командне линије биле увезане? Ко је био под чијом командом? Шта се дешавало на телевизији и тако даље. Али је битно, да смо почели да говоримо о томе. Ја се добро сјећам, јер сам потупно свјестан важности другог маја, да је другог маја 1993. године држава Босна и Херцеговина, барем оно што је од те државе било у Сарајеву, дакле званичне институције, су обиљежиле ту прву годишњицу другог маја. Врло, не могу да кажем свечано, али, али, обиљежено је.  И то је обиљежено као хисторијски, историјски,  повијесни датум и тада је тај датум окарактерисан  као дан 'Д' за Босну и Херцеговину, као дан  када је покушан државни и војни удар на тек признату, ни мјесец дана стару државу Босну и Херцеговину. Од 1993. године, до овог дана,  до ове емисије Радија Федерације Босне и Херцеговине,  тај дан никада више није помињан ни у каквом контексту, чак ни у ...ето, у неком 15-то секундном прилогу у дневнику. Тако да је битно да смо почели да говоримо о томе и очигледно је, да на основу ове приче од 3 сата и 15 минута, да има толико детаља, да је то толико битан дан,  да је то толико значајан датум, да је толико преломан био, да  треба о томе, заиста врло озбиљно направити у неком документу, направити у неком, неком, историјском документу. Колико ту нивоа има? Улога медија, улога ове јединице, улога специјалаца, колико је ко био наоружан? Занимљиво је сад колико смо мало отишли криво у овој причи. Ми говоримо о нама другог маја, нико не говори ко је нападао другог маја и како је то текло? Како је то било планирано? Шта је био циљ свега тога? То треба да буде прича ових наредних емисија којих буде, а знам да ће их бити. Е сад, предуго смо шутјели о свом, да тако кажем, тешка је ријеч, али.... факат,  о свом херојству, да бисмо онај, изгубио сам мисао''... (смије се)

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: (упада у разговор) ''Колегице Јасна, ево господин Бацковић би да коментира изјаву Фикрета Абдића''

 Водитељ Јасмина: ''Само изволите''!

 Заим БАЦКОВИЋ: ''Ја нећу да коментирам изјаву господина Абдића, али хоћу чињенично стање да кажем. Сенаде, у предсједништво је дошао генерал Мекензи и врло прецизно рекао - до рјешења проблема са Изетбеговићем да ће Фикрет Абдић преузети вођење, чак диктирао то''.

 Сенад ХАЏИФЕЈЗОВИЋ:  ''А кад је рекао то? У колико сати''?

 Заим БАЦКОВИЋ: ''То ти ја, немој ме сад, имам дневник, спремам сам ти га дати да прочиташ. А Стјепан Кљујић и Ејуп Ганић би то ... не... потврдити, него морају потврдити. Значи, одржано у предсједништву''...

 Сенад ХАЏИФЕЈЗОВИЋ (упада): ''Кад је то било? То је врло битно''!?

 Заим БАЦКОВИЋ (не одговара него наставља):.....''Тад смо први пут сазнали да се он налази у Сарајеву. Мистериозно дошао у Сарајево. То је истина''.

 Сенад ХАЏИФЕЈЗОВИЋ: .... ''Па, и ја сам рекао да је мистериозно дошао''.

 Заим БАЦКОВИЋ (наставља):.... ''Значи, рекао да ће преузети и да ће то објавити''.

 Водитељ Јасмина: (упада у разговор) ....''Ево, имамо врло кратко''...

 Заим БАЦКОВИЋ: ''Не! Не! Само да кажем''!

 Водитељ Јасмина: ''Само изволите''!

 Заим БАЦКОВИЋ (наставља): ... ''Тада су одређена два момка. Сенад их се мора добро сјетити. Једног зна одлично. Чомбе и Самир, били су ти са пушкама у студију. Значи, Сејо Бајрактаревић''.

 Сенад ХАЏИФЕЈЗОВИЋ: ''Нико са пушкама није био у студију''!

 Заим БАЦКОВИЋ: ''Присјети се''!

 Водитељ Јасмина:  ''Упитали смо господина Јерка Доку - да ли је другог маја 1992. гопдине  имао задатак да спријечи, тадашњег члана предсједништва Фикрета Абдића, да се прогласи новим предсједником, како је то својевремено господин Кљујић изјављивао. Ево, само кратко да чујемо одговор''.

 Јерко ДОКО (снимак): ''Не, ја се са тиме не слажем, јер то не одговара истини. Нити је он што пришао ту, нити сам ја имао каква задужења у том правцу, нити сам ја то знао. Ја сам са господином Кљујићем расчистио. Рекао сам му да то није истина, да то није истина тај дан, а за друго ја не знам. Не могу рећи оно што није''.

 Водитељ Јасмина: ''Ево, то је била изјава коју смо добили прије неки дан од господина Доке. Изволите наставите''!

 Мушан КОВАЧ (јавља се  први за разговор): ''Ја бих мало допуинио ово што Сенад каже''.

 Водитељ Раде ТРБОЈЕВИЋ: ''Ово је Мушан Ковач, ваљда га препознајете''!

 Мушан КОВАЧ (наставља): ''Кључни детаљ, кључни детаљ, значи други мај, била је отмица предсједника и мсилим да је телевизија одиграла кључни моменат у свему овоме. Јер, чим је успостављена веза да је предјседник жив... ми нисмо имали информација... да ли је жив, није ли жив? Знали смо да је слетио тамо. Значи, сва поента је била да се уклони предсједник државе, да се направи општи хаос и да се заузме град Сарајево и чим се заузме град Сарајево, значи Босне не би било. Ово што Сенад каже, свака му част и да је ово, значи након мјесец дана од признања Босне и Херцеговине,  да је било планирано да се уништи једна млада држава. А како ће те рибу убити, него да јој смрскате главу. Значи, кључни детаљ је била отмица предсједника и његово заробљавање''.

Autor sjovicicslavuj | 3 Maj, 2009 | read_nums (282)
         Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Хтјели би смо се укључити и ми из студија 2. Дуго нас није било на таласима. Па ево, остали смо дужни господину Ивелићу''.

 Кристијан ИВЕЛИЋ: ''Па, ево овако, ми овде у студију коментирали смо ове неке ствари, већ 25 минута чекамо констерирани након једне изјаве господина Хебиба који нажалост, вјероватно, сада није у студију''?

 Водитељ Јасмина: ''Још увијек је ту''.

 Кристијан ИВЕЛИЋ: ''Још увијек је ту?  Па, ево коментирали смо ту, будући да су ту заповједник специјалне и заповједник војне полиције. Морамо казати да једна ствар једноставно фактички не одговара истини, а која је то? Данас у ово доба, десет година касније,  ретуширати и отворити оно што је повијесна истина, врло је  двојбено. О чему говорим? Говорим о томе, ево живих свједока овдје поред мене, кажем, заповједника специјалне и заповједника војне полиције - да Јука Празина, уз дужно поштовање према онима који су погинули у обрани града у његовим формацијама - није био  под контролом МУП-а. Да је био под контролом МУП-а, не би радио оне ствари које је радио код 'Делминијума''. Не би завршио у Херцеговини.  Не би се придружио Кажњеничкој бојни Младена Налетилића Туте и не би судјеловао у многим стварима које су, зна се, како криминогене. Не би имао онолики број људи с досјеима, за које полиција јако добро зна, нити би извршио, нити би судјеловао у ономе што је било у пљачки 6.000 трговина у Сарајеву. Тако да морамо то нагласити, да то једноставно не одговара чињеници. Ако неком одговара да данас тврди да је тако било, бојим се, да поред живих свједока, та истина не може проћи":

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Ево, сад би хтио да се укључи и господин Керим Лучаревић''.

 Керим ЛУЧАРЕВИЋ: ''Ево, само ја бих најкраће, јер смо дуго чекали, па на неки начин мислим да се ова емисија и приводи. Хтио бих рећи да су и познате ствари које су се дешавале са Јуком Празином. А колико је  он био под стварном контролом Републичког МУП-а? Како је онда могуће да је он упадао Сеферу Халиловићу у штаб, постројавао их доле, тражио их да их малтретира, да му потписују да је он генерал?! Па сам ја онда морао интервенисати, то истјеривати и тако даље. Неке ствари се нису смјеле догађати. Друга ствар која, то мислим, се мало повезује и за овај трећи јануар, овај, извињавам се 3. мај, то је у доба када је овај  Фикрет Абдић ишао у телевизију и  тако даље. Дешавало се то што се дешавало. Могу рећи није само телевизија о томе одлучила, одлучили су борци армије, прије свега. Могли сте о телевизији причати и пуно више, вјероватно је дала допринос, али да није било омладине, ослободилаца, бораца који нису жалили животе и дијелове тијела, вјероватно би ситуација била сасвим другачија. Међутим, у Штабу територијалне одбране Републике Босне и Херцеговине дешава се да старјешине отказују послушност и према Халиловићу и тад они говоре да ће они прихватити Абдића. Тако да ја тог трећег маја добијам хитан позив Сефера, да хитно дођем у Штаб територијалне одбране, као војна полиција. Мени је жао што није присутан и господин Сефер Халиловић, који би ми то могао и да потврди. Кад смо ми тамо дошли? Дошао сам ја са својим људима да видим о чему се дешава, јер је ситуација била тотално хаотична. Тад смо им рекли да ће се морати придржавати закона и правила које су сами усвојили и донијели, да се мора поштовати начелник Главног штаба Сефер Халиловић. У противном мораће сносити санкције, које су они кроз закон дефинисали. Након тога се помиче ситуација у Главном штабу Босне и Херцеговине, јер су видјели да је оружана сила на страни легалних органа Босне и Херцеговине''.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Ево, сада из нашег студија''....

 Водитељ Јасмина: ... ''Ево сада''...

 Јован ДИВЈАК (упада): ... ''Само ја морам рећи, ја сам био у Штабу територијалне одбране. Прво, у то вријеме Сефер још није био начелник штаба. Био је оперативац и ја бих те замолио Лучаревићу, кажи именом и презименом ко је из Штаба територијалне одбране био спреман да подржи Абдића''?

 Керим ЛУЧАРЕВИ: ''Ја то знам. Али, када сутра дође Халиловић, буде порилика нека и он изнесе, јер ако се сјећаш''? ....

 Мушан КОВАЧ: ...''Ако не у књизи, ја их знам поименично, али не бих сад то. Нека то уради Сефер Халиловић''.

 Јован ДИВЈАК: ''Мислим да Сефер тада још није био начелник штаба''.

 Мушан КОВАЧ: ''Ма није! Али, је била општа пометња. Схватате! Али, је Сефер у тој ситуацији координирао тим мјестом''.

 Водитељ Јасмина: ''Ево, враћамо се поново другом мају. Наши гости, Сенад Хаџифејзовић и Авдо Хебиб, морају да иду. Ево, да их чујемо''.

 Авдо ХЕБИБ: ''Ја бих само на кратко желио да ме се погрешно не схвати, кад сам говорио о координацији и утицају МУП-а на организовано дјеловање највећег броја свих група у граду, а чак и група Јуке Празине, у једноме доброме дијелу. Свакоме је познато да су јединице 'Игмана', на одређеним просторима, биле под контролом и да су сачувале... Јединица 'Игман 80' је сачувала улаз у град Сарајево на Ступу и Ступскоме брду. Према томе, те јединице не можемо везати за оно што се ја апсолутно слажем, да је у тим групама и јединицама било оних који су искакали, који су правили оно против чега се, читав МУП, цијело вријеме борио. Тако да не би желио да будем  ту погрешно схваћен. Међутим, мислим да ова емисија не би била потпуна, ако не би се, један значајан догађај који се десио трећег маја, ово о чему је господин Хаџифејзовић говорио. Да је међународна заједница била добрим дијелом погрешно информисана  од њихових представника овдје,  о стању и ситуацији, која се овдје  дешава.

Ја сам самоиницијативно трећега маја назвао Раифа Диздаревића у Фојници, преко свога шефа полиције - да обезбиједимо и да покушамо успоставити контакт са Бутросом Бутросом Галијем - да му пренесемо праву информацију, јер сам знао да одавде често иду погрешне иформације према УН о стању у Босни и Херцеговини. Успјели смо, господин Диздаревић је успио успоставити директни контакт са господином Бутросом Бутросом Галијем. Дао му праве информације. Замолили смо га да учини, оним другим дипломатским путевима, да се Сарајево ипак не доведе у ону позицију у коју се било доводило и мислим да је велики допринос и господина Диздаревића и господина Фаика Диздаревића, који је анимирао,  у исто вријеме и Француску владу,  да у оквиру УН и Савјета безбједности дају, да добију прије свега праве информацију и  да дају свој одређени допринос у даљем току и борбе и информација, које су ишле одавде из Сарајева. Мислим да тај дан не би био, ова информација не би била? Мислим, била би штета ако се не би у контексту читавога овога договора и ове  ситуације првога, другога, трећег и осталих мајева - ако се не би знало, с обзиром да је то један од великих доприноса, који  ће касније имати сасвим други утицај на понашање дипломата према Босни и Херцеговини''.

 Водитељ Јасмина: ''Још један аспект наше одбране. Господине Хехбибу, хвала вам најљепша што сте се одазвали нашем позиву и били учесник и гост специјалне емисије Федералног радија. Сенаде и ти треба да идеш''...

 Сенад ХАЏИФЕЈЗОВИЋ: ''Ја бих само. Још пола сата има до краја емисије, мислим да неке ствари можемо закључити. На примјер, а да не погријешино. Очигледно је, сасвим очигледно, да се тог другог маја, та драма дешавала у нека два периода. Мислим, то сасвим нема дилеме. То је дакле, војним средствима покушан, сасвим  сигурно, непогрешиво дефинисан термин –државни-војни, или државни удар?! Када то није успјело преко дана, онда је сасвим очигледно да је киднаповање предсједника државе, у овој другој етапи можда случајно?! Је ли...  то исто пробало од његовог слијетања авионом у Сарајево, а све ово друго... рецимо прича, ко је гдје био у моменту? Шта се дешавало? Колико је ко био наоружан? Сва та, на неки начин конфузија, која је овдје у току  три и по сата презентирана, значи да ми само дуго нисмо говорили о томе. Само дуго нисмо говорили и да треба заиста  о оваквим стварима чешће говорити. И о овоме свему, треба некако да завршну ријеч кључну,   да неко ко је специјализиран за објашњење свега тога. Можда су то неки новинари, који имају више информација? Можда су то хисторичари? Можда су то некакко неутралнији људи итд. Али, нема никакве  дилеме, да је други мај био пресудан дан за државу Босну у Херцеговину.  Било како да се тај дан завршио у корист оних који су нападали на овај град, ми данас сигурно у овом студију не би сједили''.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Колегице Дучић''...

 Водитељ Јасмина: ''Изволите!  Ево, само да се ја захвалим Сенаду Хаџифејзовићу. Хвала ти лијепа што си данас био са нашим слушаоцима''.

 Сенад ХАЏИФЕЈЗОВИЋ: ''Хвала''!

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Ево и Драган Викић би  треба да иде по другом послу, па да га на крају чујемо''.

 Водитељ Јасмина: ''Изволите''!

Autor sjovicicslavuj | 3 Maj, 2009 | read_nums (303)
  Драган ВИКИЋ: ''Па ево, штошта се данас чуло. Нешто смо били заборавили? Доста смо се данас ствари подсјетили. Међутим, овај, добро је то што је и Хаџифејзовић казао и што је Авдо казао, везано за Галија, везано за Макензија, за Фикрета Абдића. Али ћу ја ово завршити једним својим виђењем. Ни  овог студија ни нас не би било да није било оних голобрадих младића, да није било патриота. Морам казати, оних момака због којих ми данас у школама немамо потомака, немамо дјеце да иду у прве разреде основне школе. Све су то неке политичке ситуације које су се дешавале. Ја мислим да  оне се нису случајно дешавале. Помињем оно што су два претходна саговорника казала, овај, нормално тако је у политици - иде се на најлакши начин како се може шта  урадити. Наравно, али овде нас колико  сједи у свим овим студијима, то су углавном људи који су се тог дана налазили на улицама Сарајева и бранили овај град. И мислим да  моје завршне ријечи морају бити усмјерене ка томе да без људи, многих којих данас нема међу нама, који су погинули, многих тих голобрадих момака, кажем наше красне омладине, овај, која је до другог маја. Све се ради о добровољцима које нико није присилио, које нико на никакав позив није мобилизирао, који су самостално се прикључили свим овим,  до сада побројаним јединицама и групацијама, полицији, овај, су омогућили да ове политичке инсинуације које су се дешавале и  тог датума и прије, тог дана и касније, током цијелог рата, су могле да падну у воду. Јел' је снага која је међу нашим грађанством, међу грађанима БиХ бивала, мислим да је  она пресудна била, у свим тим даљњим догађајима и преговорима, који су бивали.

И морам још завршити са тим, да тих момака, тих наших најбољих, кажем синова. Нажалост, ми данас немамо времена да сви читамо колико је људи дало животе за град Сарајево, а онда морамо казати за Босну и Херцеговину. За то нема сигурно времена. Међутим, да њих није било, прво њих који су дали своје животе, који су дали своје дијелове тијела и људи који су у организационом дијелу јако пуно посла урадили , мислим да данас не би сједили овдје, да  Сарајева не би било, да Босне и Херцеговине не би било. Нажалост, од нас нико  није у политици па да ми сада причамо шта се кухало и гдје се већ шта било скухало? Наравно, многи су новинари о томе писали. Ми знамо каква је се кухиња спремала Босни и Херцеговини. Али ето, фала Богу, ти наши младићи су ту  кухињу спознали и осујетили је и ја им, мислим, одајем сва признања за што су урадили. Наравно и они који су данас живи, наравно и многи данас незадовољни својим статусом. Наравно, данас  о томе немамо времена да, да,  да, да,...., нит' је можда мјесто да се о томе говори? Али се мора казати стварно о једном елану и једном духу и једном патротизму, који је провејавао међу свим борцима, међу свим тим командантима.

Нормално, бивало је проблема, али мислим да они, на данашњи дан, нису толико ни битни,  који су се дешавали у одређеним штабовима, на неким политичким нивоима. Међутим, ја кажем, нашој омладини и патриотима треба одати сву почаст. Јел, захваљјући њима и људима који сједе и оним који не сједе данас у овим студијима, који су на неким другим мјестима, овај, захваљујући имамо град Сарајево! Имамо Босну и Херцеговину! Ако Бог да - имаћемо је, нако нормално, како је се некад сјећамо''

 Водитељ Ђуро КОЗАР:  ''Ја бих се у име Радија Федерације Босне и Херцеговине зафалио господину Драгану Викићу,  а захвалио бих се и специјалцима за њихов допринос који су дали другог маја. И ја бих за кратко дао ријеч господину Бакиру  Накашу, који нам се дуго запостављен. Он није по овој заповједној линији био ангажиран, али желио бих нешто о томе да каже''.

 Бакир НАКАШ: ''Ево ја бих...него баш кроз живи разговор. Исто тако било би ми тешко да нисам био судионик свега овога и да нисам, провео сам цијели рат у Сарајеву, не би имао о чему свједочити. Међутим, ја сам имао војно образовање прије овога дешавања. Имао сам чин потпуковника бише ЈНА, тако да посједујем одређена образовна знања и сазнања у командној, руководној функцији. И могу констатовати да је било илузорно очекивати да 2. маја постоји било каква командна повезаност на овом нивоу. И да смо свјесни да је тадашња агресорска ЈНА остала без команде и без повезаности. И толико увјежбавана и толико тренирана да није била у стању да координира ту активност, а ови голобради младићи су је искоординирали.

Прво што бих хтио да кажем јесте то, а и то је везано за моје образовање. Ипак се потврдила теорија наоружаног народа као оправдана и једина могућа, уколико постоји оправдан и реалан мотив да се прихвати одбрана и да се прихвате оне тековине зашто се неко борио. Из тог разлога, мислим да  ове све групе и групице и сви ови организовани облици отпора, који су се каснијим слиједом догађаја морали увезати, у суштини су пут стварања система који није могао бити створен преко ноћи, а није могао бити планиран. И на крају, нешто о чему смо мало говорили, а то је улога међународне заједнице.

Ми смо само овлаш дотакли УНПРОФОР, Мекензија и Бутроса Бутроса Галија и посматраче. Чули смо из Авдићеве изјаве да их треба још довести, јер су посматрачи требали да посматрају то све. Мислим да би требало у једном проспектном и ретроспективном поступку дати оцјену УМПРОФОР-а  у тадашњем тренутку, који је био у граду Сарајеву. Која је била његова улога од недоласка и не дочекивања предсједника,  верифициране и признате државе на аеродрому? Омогућавања да он буде ухапшен и одведен, до измјена и допуна, које су биле биле рјешаване у току, а ми очекујемо.... Пазите! УМПРОФОР у току акције мијења стратешке циљеве и доноси нове одлуке, које доноси један појединац Мекензи, а очекујемо да ми можемо имати систем од људи који су у тенама и патикама и од обичних цијеви направили одбрамбено оружје. Мислим да би то требала бити једна озбиљнија активност која, можда не би требала ићи уживо? Али би се и том  моменту морало посветити дужна  пажња, а а све да би се одала стварно  почаст и признање свима онима којих данас нема међу нама или онима који су дали дио тијела за ово''.

 Водитељ Јасмина: ''Иако је агресор у главном граду Босне и Херцеговине покушао уништити све комуникације, јер је већ била запаљена Главна пошта, на дипломатском плану се интензивно  радило на томе да истина о нашој трагедији оде у свијет. О односу свијета према агресији на Босну и Херцеговину тог 2. маја 1992. године, савјетник у Предсједништву БиХ Хајрудин Сомун, нам је рекао'':

 Хајрудин СОМУН (снимак): ''Током дана обавијештени су сви главни центри свјетски, прије свега Европска заједница. Обавијештена је Америчка амбасада. Обавијештена је Њемачка амбасада. А пошто су нам од скора прије пола сата-сат, вјероватно неке линије ометане или су прекинуте, врло је тешко даље контакте обављати са свијетом директно. И зато то радимо преко сједишта посматрачке мисије Европске заједнице на Илиџи, који имају своје 'сат-ком', тзв. директне линије. Господин Дојл, изасланик лорда Карингтона, он такођер свијет обавјештава о томе. У међувремену је још више активан на покушају смиривања, односно прекида ватре у самом граду. И ту се чине покушаји да се прекине ватра, бар привремено, како би, како Армија тврди, покупила своје рањене, можда и погинуле, између Команде града и ЈНА. А онда ће у том случају престати покрет тенковима. Европа се обавјештава на све начине о истини, али истина има више крајева.

Питање је - како ко том крају приступи. Европа... ја не знам из којих све  разлога, Европа у посљедњих седам дана покушава да изједначи све кривце за ово што се догађа у БиХ. Могуће је, да је то једна врста притиска према овој страни која напада, према ЈНА и према екстремном крилу СДС-а да се прихвати прекид ватре и преговора. Али, ово што се догодило синоћ и  данас, то је превршило сваку мјеру, што могу да тумачим отпором. Управо, ова два главна фактора агресије на Сарајево, да  против одлуке КЕБС-а у Хелиснкију, односно закључка КЕБСА у Хелсинкију, да је ЈНА главни кривац за рат у Босни и Херцеговини. А и такођер и одлуке амбасадора Кутиљера да прекине разговоре у Лисабону, како би затражио од СДС делегације да дође у Босну и Херцеговину и  да учини све на прекиду ватре, што је индиректно и ипак знак да они мисле да је СДС екстремно крило ... С друге стране, свијет је знате такав.  Када виде да се неко завадио, они гледају реално стање, реално  стање је такво да они који нападају имају све, а они који се бране да немају готово ништа. И онда, да би оне који немају ништа спасили, бар њихове голе животе спасили,  онда настоје да мало уразуме који имају све, односно да им пружају уступке и то траже и од нас, очито''.

 Водитељ Јасмина: ''Био је ово још један архивски снимак из архиве Радија Босне и Херцеговине. Ево и господин Дивјак спрема се да напусти наш студио. Има других обавеза. За крај, шта ћете нам рећи''?

 Јован Дивјак: ''Наравно, ја мислим да је прилика да сви грађани, па и преко .... Ја изражавам захвалности свим оним патриотама који су тог дана - говорим о другом. Мислим да тад тенкови нису задржани у граду...малопре смо говорили о томе и хватање Изетбеговића не би ништа променило. Значи, све што се десило ујутро од осам, па све до негдје, до заробљавања Изетбеговића, то је оно. Ето што су све групе, које су тог момента се нашле на удару добро наоружане војске Југословенске армије, успеле су да створе све предуслове да се касније добро одради 'Пофалићка битка'. То је било предуслов да се касније изађе на Мојмило брдо и да се уђе у Добрињу. То је све оно што је дало некакав подстрек и моралну снагу грађанима, тај други мај.

На тај други мај, ја се поносим што сам био један од свједока, као и ми сви који смо у студијима. И хвала вам што сте позвали. А грађанима града Сарајева нека други мај, нека остане као један од најснажнијих показатеља заједничке борбе граћана и њихових наоружаних делова за одбрану Сарајева и Босне и Херцеговине''.

 Водитељ Јасмина: ''Господине Дивјак хвала вам лијепа што сте се одазвали нашем позиву. Ево, сада да чујемо. Азра сад да чујемо нашег фото-репортера (у овом тренутку из студија 4. - ријеч узима новинар Раде Трбојевић)''.

 Водитељ Раде ТРБОЈЕВИЋ: ''Овдје студио четири! Моји гости су Ивица Шутало и Мушан Ковач, наравно ја им дугујем захвалност што су одвојили оволико дуго времена за реализацију овог пројекта Радија Федерације, који је био посвећен другом мају и терористичком нападу на град Сарајево. Господине Ковач, желите ли Ви на крају, нешто да кажете''?

 Мушан КОВАЧ: ''Хвала и вама. Ја се поносим на град Сарајево и на све пале борце и одам дужно поштовање и град Сарајево то никада не смије заборавити. Можемо опростити али, заборавити не''?

Autor sjovicicslavuj | 3 Maj, 2009 | read_nums (274)
  Водитељ Раде ТРБОЈЕВИЋ: ''Ивица Шутало''?

 Ивица ШУТАЛО: ''Ништа не бих посебно. Подржао бих ово све, саговорнике. Други мај мора остати за нас један датум којег се сарајлије морају сјећати и цијела Босна и Херцеговина. Јер, да другог маја нисмо пркосно стали, одбранили овај град, не би било ни овог града ни Босне и Херцеговине''.

 Водитељ Раде ТРБОЈЕВИЋ: ''Ево завршавамо јављање са пункта број четири. То су били наши саговорници Мушан Ковач и Ивица Шутало. У реализацији овог дијела програма са овога пункта, судјеловали су људи који су цијели рат пружали активан отпор агресији на БиХ: Аднан Ибричевић, Џевад Делић и Мухамед Окерић. Репортер са пункта број четири био је Раде Трбојевић.

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Ево прелазимо на пункт три. Господине НУмићу, Ви баш нисте у цвијету младости, уз дужно поштовање момцима који су устали да бреане овај град и ову земљу и сад имате 67 година. Када сте, значи ''92. имали 57, ипак сте узели пушку и цијело вријеме били у одбрани''.

 Џевад НУМИЋ: ''Тада сам имао 57 година. '92. године кад сам почео сарађивати са организацијом 'Зелених беретки'' и могу Вам рећи да је овај град и одбранила ова младост. У ствари, то су бранили патриоти овог града,  а највише, вјерујте, највише је било тих са падинских дијелова овога града, који су устали не жалећи своје животе. Могу вам рећи на крају ове емисије да је... Видим да се приводи крају... Да можда мало и популаришем 'Зелене беретке'. Недавно је изашла и књига 'Живи мртвима'. У њој је 1224 погинулих бораца А РБиХ, 'Зелених беретки', 'Патриотске лиге' и свих других, овај асоцијација, које су браниле овај град и ову државу. А од 1225, њих је погинуло у 1992. години - њих 660. Шта то говори,? То говори да је у првим налетима највише људи погинуло. Гинула је младост. Она је у тенама и слабо обучена, али са једним невиђеним моралом, са једним полетом који је задивио цијели свијет, да смо могли да се одупремо једној таквој сили''.

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Господине Бацковићу, по чему ћете Ви памтити други мај 1992. године? Шта је то било пресудно''?

 Заим БАЦКОВИЋ: ''Пресудно, пресудна је  жеља младости Сарајева да Сарајево буде оно што јесте и оно што имамо данас. Наравно, не у оваквом облику каквим га имамо данас. Наиме, жеља да сачувају свој град грађани Сарајева.  И овом приликом на крају,  желио бих поздравити оне грађане Сарајева који су остали да чувају и да у коначно сачувају свој град. И коначно прецизно - све оне који су били ту и бранили Сарајево. Нису га бранили само они са пушком, него сви који су остали бранили су Сарајево''.

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: Џевад Топић-Топа?

 Џевад ТОПИЋ  ТОПА: ''Ја бих поздравио свију и за крај рекао да се зна ко је урадио све. И неистина никад не може да дође до изражаја. Ја мислим да је овај град, иначе  у принципу, и прије другог маја, одбранила младост и сарајлије, али праве Сарајлије и са осталим који су дошли у овај град. Значи, свима фала за  што су урадили. То,  јер ми данас не би били ово што јесмо да није било тога''.

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Ја се захваљујем мојим гостима Неџаду Нумићу, Џеваду Топићу и Заиму Бацковићу.  У реализацији овог јављања из студија три судјеловали су: Ризо Лукачевић, Бранко Васић, Нихад Пенава, Нермин Шуњ и Азра Сиповић. На крају, дужна сам да изразим захвалност пословном систему УПИ, који нам је омогућио да у њиховом простору направимо импровизовани студио''.

 Водитељ ЂУРО КОЗАР: ''Јасна, хоћемо ли се и ми одјавити

 Водитељ Јасмина: ''Па, ево полако приводимо крају ову нашу данашњу четверосатну емисију. Изволите!

        Водитељ Ђуро КОЗАР:  ''Ево ја бих на крају. Само да уважени командант војне полиције из тог времена господин Керим Лучаревић Доктор каже, у име нас, из овог студија, једну  завршну ријеч.

 Керим ЛУЧАРЕВИЋ: ''Ја бих се, прије свега, захвалио Вама кад сте ме позвали. Ово је први пут у задњих десет година да сам и ја дошо да, на неки начин, евоцирамо неке  успомене. Мислим да би требало да буде више оваквих емисија због аутентичности догађаја из тог доба, о  и о њима могу само да причају, само они који су активно учествовали. Тако ће се доћи до једне објективне истине, која ће послужити да се тај период не заборави. Желио бих поздравити све слушаоце, прије свега борце, који су преживјели све те страхоте, посебно борце у јуришним јединицама, јер то су најтежа борбена дејства, која су они осјетили на својим леђима. Мислим да није им се на адекватан начин држава одужила, за све што оно су урадили и надам се да ће у наредном периоду настојати да  бар неко повести мало више рачуна о тим који су одбранили,  ово што данас имамо  и што настојимо да буде Босна и Херцеговина каква је била и прије рата''.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Ево пожељели нешто на крају да кажу и остали судионицви у овом студију. Ево, колега Ивелић''.

 Кристијан ИВЕЛИЋ: ''Па, неком ће то звучати као патетична реторика, али треба казати једну ствар у име наших мртвих, у име оних који су преживјелу и који, унаточ свему, сматрају и свих година разочарања и онога што нам је рађено изнутра и извана, од стране меуђународне заједнице. Дакле, у име свих оних који сматрају и даље Босну и Херецеговину својом домовином, а и у име свих покушаја извана и изнутра да се селективном меморијом пребрише сјећање и наше заједничке успомене. Треба казати да је 2.5. један од кључних датума наше укупне повијести, свих нас Босанаца и Херцеговаца који смо бранили ову земљу, да је коначно након дугих низа година резигнације, шутње, прешућивања, или замагљивања на десету обљетницу. Овај датум обиљежен како треба, не само на нашем медију и да би у том смислу требало се надати да ми који смо преживјели, да ћемо једнога дана дочекати да Босна и Херцеговина, за коју смо  стали у одбрану прије десет година и да ће једнога дана бити онаква, какву смо жељели да буде''.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Доктор Накаш''?

 Др Бакир НАКАШ:  ''Ево и ја бих на крају, након свих ових изјава - желио да се сјетим свих оних који данас нема са нама и у свих оних који ће доћи иза нас. Да замолим све оне који мугу да то омогуће, да истина о Сарајеву, да истина о Босни и Херцеговини не буде заборављена и не буде причана устима и пером оних који нису били у Сарајеву и оних који нису били у Босни и Херцеговини.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Ја бих се на крају захвалио свим учесницима у студију. Овде су били уважени ратни команданти:  господин Драган Викић и господин Керим Лучаревић, бивши специјалац и наш колега Кристијан Ивелић. Доктор Накаш, технички  реализатор био је Елвир Хето, а водитељ и уредник у овом студију био је Ђуро Козар.

 Водитељ Јасмина: ''Ево, остало нам је још десет минута до краја емисије. Сад предлажем да чујемо једну лијепу композицију, а онда ћемо да се опростимо са још једним гостом који је остао у нашем студију.....након композиције.....

 (режија емитује пјесму 'Понеси заставу Драгане Викићу'' – оп.а)

 Водитељ Јасмина: Ево пред крај смо данашње емисије поштовани слушаоци, у којој смо говорили о другом мају хисторијске битке за Сарајево и за БиХ и у којој смо говорили о храбрости бранитеља Сарајева и Босне и Херцеговине. Наравно, и вас поштовани слушаоци наших суграђана. Господин Кемо Adемовић специјалац, легендарни специјалац, ево, да за крај  и вама каже''.

 Кемо АДЕМОВИЋ: ''Прије свега, желим да Вам се захвалим на позиву и учествовању у овој емисији. Шта на крају рећи? Чули смо много информација и да ја не бих сада понављао. Прије свега, желим да поручим свим грађанима Сарајева, Босне и Херцеговине - да се овог важног датума - другог маја присјећају, али не зато да се само сјећају тог датума ради сјећања, него да се зло не понови. Са друге стране, желим да поручим свима онима који брину о борачким популацијама, шехитским породицама, ратним војним инвалидима итд., да уложе максимум напора да овим популацијама обезбиједе што бољи живот: да обезбиједе посла демобилизираним борцима. И на крају, још једном хвала''.

 Водитељ Јасмина: ''Хвала вам што сте се одазвали нашем позиву. Поштовани слушаоци,  у протекла четири сата покушали смо се сјетити догађаја који су се десили на данашњи дан. Ако смо успјели у нашој намјери биће нам задовољство, ако нисмо биће прилике да поново о томе причамо.

Данашњу емисију реализовали су: Нермин Хоџић, Елвир Хето, Дијана Бечо, Слујеман Југо, Јадранко Одаловић, Перо Напрта, Милан Ђајић, а ја сам Јасмина Дучић - Нухоџић.

 Лудилу нема лијека, али сва срећа, има краја! До виђења''!

 

К Р А Ј

Autor sjovicicslavuj | 2 Maj, 2009 | read_nums (267)
                                            Petak, 01 Maj 2009      


                                                                

Možda bi za 1.maj najbolje bilo otputovati nekud gdje nema ni recesije ni ekonomske krize.  
Tamo bi možda sreli naše državne delegate, zastupnike, ministre i predsjedavajuće, jer već u 12 sati gotovo niko od njih nije bio na svom radnome mjestu.

Svojim očima vidjeli, oni koji su prošetali zgradom državnih institucija.

"Nema ih, ne mogu da lažem.“ - kaže zastupnik Slavko Jovičić, jedan od rijetkih koji je bio prisutan.

"Pa znate kako, oni nisu dužni da dođu na kapiju i upišu se u osam sati ili u devet, od koliko počinje ovdje radno vrijeme, pa kad izađu da ubace karticu i kažu: 'Evo, bili smo'. I to pokazuje odnos prema poslu za koji su izabrani.“ - smatra gospodin Jovičić.

Za razliku od odnosa prema poslu, njihovo interesovanje za prvomajska putovanja, vjerovatno, nije smanjeno. Zbog takvih, i luksuzne destinacije još su tražene.

"Za 1. maj, top-hit destinacija je kraljevski Maroko, naravno Dubaji, potom opet Istanbul, koji iz godine u godinu privlači najviše pažnje.“ - potvrđuje Lejla Fočo, iz "Relax Toursa".

Slavko Jovičić ne vjeruje da će 1. maj političare spriječiti da nekud putuju.
"Pretpostavljam da će ova, kako je zovu svinjska gripa, da će ih spriječiti, jer više niko ne smije da putuje nigdje, i to je dobro da ćemo smanjiti putovanja na nivou države.“
- kaže Jovičić.

Oni koji radna mjesta ne napuštaju u 12 sati, broj svojih putovanja davno su smanjili.
Nekada su aviokompanije za 1.maj organizirale dodatne čarter letove, ali radnici očito nisu izbjegli posljedice ekonomske krize.
 "To se osjeti od početka ove godine. Generalno, i za 8. mart i za 1.maj je i redovni saobraćaj negdje za 20% manji nego ranijih godina.“ - tvrdi Nudžejm Rečica, generalni direktor "BH Airlinesa".

Umjesto na praznična putovanja, sretnici koji dobiju zarađenu plaću, troše je uglavnom za preživljavanje. Prvi maj proslavit će u kućama.

 Ni to nije toliko zabrinjavajuće, koliko je tragično nemati posla ni poslije praznika.
Broj otpuštenih radnika sve je veći. Problem mogu riješiti oni koji svoja radna mjesta uoči praznika napuštaju prije 12 sati.

(Emir Skenderagić, Hayat TV)

Autor sjovicicslavuj | 2 Maj, 2009 | read_nums (317)

 
 
 
 
 
02.05.2009

Koliko su jake građanske inicijative u BiH, odnosno kakva je zainteresovanost za uključivanje u procese donošenja odluka i zakona ili u njihove promjene? Misija OSCE u BiH podstakla je raspravu među poslanicima Parlamenta i predstavnicima nevladinih organizacija o tome kako ojačati stav civilnog sektora.

 Zaključeno je da ne postoje adekvatna rješenja za inicijative pojedinaca i grupa u Parlamentarnoj skupštini BiH, te da taj mehanizam treba ojačati.

Podnošenje inicijativa za izmjene postojećih ili donošenje novih zakona različito se tretira u bh. entitetima. Dok u Federaciji svaki građanin može podnijeti inicijativu, u Republici Srpskoj neophodno je tri hiljade potpisa kako bi uopšte mogla biti pokrenuta procedura u izvršnoj, odnosno zakonodavnoj vlasti.

Iako proces učešća građana u donošenju odluka u Federaciji nije komplikovan, poslanik u federalnom Parlamentu Slaviša Šućur priznaje da ne zna niti jedan primjer da je neko podnio inicijativu:

„Građani, vjerovatno zato što nisu informisani uopšte o toj mogućnosti, mnogo češće se obraćaju pojedinačno poslanicima ili klubovima poslanika, što je opet, s jedne strane, dobro, jer omogućava da inicijativa dođe, ali vrlo često ima i negativne posljedice, jer nije urađena kompletna procedura i vrlo često ti prijedlozi nisu obrađeni na način da budu uklopljeni u cjelokupan sistem.“

Predstavnica Zakonodavnog odbora Skupštine RS Andrijana Marjanović kaže da su se građani u tom bh. entitetu aktivirali protekle dvije godine, te da je sve više onih koji podnose inicijative kako bi se izmijenili postojeći ili donijeli novi zakoni:

„Primjećujem da od 2007. godine do danas broj podnijetih inicijativa na godišnjem nivou raste, što vjerovatno pokazuje da su građani sve više svjesni prava koje im poslovnik i Narodna skupština omogućuju. Svjedoči to i o njihovoj većoj zainteresovanosti, tako da mi već u prva tri ili četiri mjeseca ove godine smo zaprimili onoliko inicijativa koliko smo 2007. u cjelini.“


Predstavnici nevladinog sektora nisu zadovoljni odnosom vlasti prema njima. Oni ukazuju na podatak da godinama pokušavaju da uspostave bolju saradnju sa bh. vlastima, ali im to ne uspijeva. Goran Bubalo, predstavnik organizacije Terca, BiH NVO Vijeće, navodi primjer da je prije dvije godine potpisan ugovor o saradnji sa predsjedavajućim Vijeća ministara, Nikolom Špirićem, kojeg državne vlasti ne poštuju:

Mi već zadnje tri godine pokušavamo da uspostavimo kontakt sa državom jer nismo uopšte konsultirani u prioritetima bh. društva.
„IPA je recimo sjajan primjer – instrument pretpristupne pomoći. Mi već zadnje tri godine pokušavamo da uspostavimo kontakt sa državom jer nismo uopšte konsultirani u prioritetima bh. društva. Dakle, sem djelimičnog finansiranja civilnog društva, bh. civilno društvo uopšte nije konsultirano o tim ključnim pitanjima po BiH.“


Za predsjednika Helsinškog komiteta za ljudska prava BiH Srđana Dizdarevića učešće građana u iniciranju izmjena i donošenju novih zakona, predstavlja demokratski proces u svakoj zemlji, pa tako i u BiH. S druge strane, navodi da taj proces uključuje ukidanje cenzusa za podnošenje inicijativa, kao što je to slučaj u Republici Srpskoj:

„Kvalitativni odnos prema demokratiji bi morao da ima u vidu ovo da i najmanja društvena grupa, i najmanja kategorija građana ima pravo da zatraži zakonsko regulisanje svog statusa, svog položaja.“
 
Iskustva vodećih demokratija u svijetu i Evropi, koja su predmet naših istraživanja i iskustva bivših republika Jugoslavije su takva da u većoj ili manjoj mjeri svugdje postoji mogućnost da se građani uključe u zakonodavni postupak. Obzirom da je sada u toku revizija poslovničkih pravila oba doma Parlamentarne skupštine, sada je pravo vrijeme da se dodatno pravno uokviri i reguliše i institut građanske inicijative ili nekih drugih modaliteta građanskog učešća.“
 
«Prethodni   1 2 3
    My picture!

Kategorije

Arhiva