Аустроугарско освајање Босне и Херцеговине извршено је у раздобљу од 29. јула до 20. октобра 1878. године, на основу одлуке Берлинског конгреса. Током војних дејстава,  аустроугарске снаге су у појединим областима Босне и Херцеговине наишле на отпор локалних јединица, састављених првенствено од муслиманских војника, који су се противили аустроугарском запосједању земље. Одговор на отпор је био бруталан и произвео је велике људске жртве. Почеци аустроугарске владавине нису запамћени по добру .

Најзимљивији, описи борби за Сарајево остали су у записима владике Саве Косановића, архиепископа и митрополита сарајевског од 1881. године. У то вријеме Косановић је објављивао своја запажања под псеудонимом протопоп Недељко и сам је учествовао у догађајима о којима свједочи.

Косановић тврди да је при заузимању Сарајева било 42.000 редовне аустријске војске док јој се супротставило непуних 5.000 неорганизованих Сарајлија. 

Филиповићево освајање Сарајева

Барон Јосип Филиповић био је артиљеријски генерал аустроугарске војске, рођен у  Госпићу. У Сарајеву је боравио од дана заузимања (19. август) до 2. децембра 1878. године. Кратки период његовог боравка, Сарајево памти по злу, прогонима и масовним погубљењима. Аустоугарски извори говоре о хиљаду убијених Сарајлија у само једном дану. Остало је записано његово обраћање представнику сарајевских муслимана: “А, ви, лопови и скотови, ви хрђе и кукавице! Ви и ваша блистатељна Порта, којој сваки траг смрди, као што се ни вашим улицама не може проћи од смрада и нечистоће. а зашто јуначки и поштено не објависте рат, него курвински и лоповски. Показаћу ја вама силу Аустрије, бунтовници и скотови“.

Упркос свему, остаје траг да је генерал Филиповић 13.11.1878. проглашен првим Почасним грађанином Сарајева, а велика касарна испод Бистрика носила је име по њему.

Косановић нам говори да је борба за Сарајево трајала “седам пунијех сати”. Филиповићу није успјело да на царев рођендан заузме Сарајево, закаснио је један дан. Храна за војску и коње је поскупјела, није је било довољно ни за грађанство. Путеви снабдјевања Сарајева храном били су прекинути, “ока хљеба 60-70 крајцара, и још да га је било!”.

“Причају очевици да је генерал Филиповић у шехер Сарајеву од муке чупао своје косе на глави. Кад на ово стање помислимо, онда нам нехотично излази пред очи слика грофа Андрашија и падају на памет оне његове ријечи:  да Аустро-Угарску свак радо чека у Босни и Херцеговини и да ће она само са једним регементом војске и музиком ући у Сарајево”.

Сарајево је заузето уз жестоке уличне борбе и велику одмазду над домаћим становништвом.

Злочини над Србима у околини Сарајева

Генерал Емерик Кајфел је водио десно крило напада и продирао је од Блажуја, Илиџе, Которца, преко Лукавице и Враца до Дебелог брда. Косановић је забиљежио да су том приликом убијани Срби који нису пружали никакв отпор.

“При уласку окупационе војске у Сарајево погинуло је од окупационе војске савим невине православне српске чељади у Сарајеву и око Сарајева за Врацима до 40 душа, мада та чељад нијесу били учесници у тој отпорној борби противу војске, него мирно сједили у својим кућама или пазили на своје радње да их ко не пороби.” Даље се наводи да је у својој кући убијена Ана Скопљанка док је Мара Поповић остала без ноге. Слиједи списак побијених Срба, гдје се наводи да су били апсолутно невини. Остоја Кнежевић, свештеник Нико Камаић, Митар Чарак, Симо Станић, Кабларев зет и многи други су тај дан пострадали.

Страдали су у наредним данима и Косорићи на Гласиначком пољу, јер су аустроугарски војници приликом претреса, пронашли оружје. Том приликом убијени су стари Антоније Косорић, његови синови Марко и Лазар и братић Никола. Старог проту Саву Косорића су везали и тукли кундацима, ломили му иконе и уништавали књиге.

Страдање Боја Трифковића и дружине из лукавичке пиваре

У Лукавици је прва пивара отворена 1866. године. Отворио ју је Ристо Радуловић из Љубиња и то на локацији данашњег Ауто-сервиса “Корекс”. Остало је записано да је ова пивара производила пиво слично штајнбиру. У опису Сарајева са околином из 1867. Игњат Сопрон спомиње пивару у Лукавици. “Још да споменемо само у кратко љупку Лукавицу, долину, која се од Требевића западно пружа, и која се после по сахата хода са сарајевским пољем спаја. Она повећа зграда на потоку то је пивара, а она друга нови млин, који Сарајево с финим брашном снабдева. Оба подузећа први су покушаји у индустрији”.

Тог дана кад су вођене борбе за Сарајево, у пивари се налазило неколико људи. Кад је аустроугарска војска дошла надомак пиваре, запуцано је на њих из једне муслиманске куће. Војници су помислили да је пуцано из пиваре па су је опколили и заробили присутне. Бојо Трифковић је био надгледник Радуловићевих имања. Пазио је на пивару и имао је са собом двојицу Васковића (оца и сина), двојицу Суљића, кнеза Палексића и Јозу пивара. Сва седморица су свезана и одведена на ислијеђивање “за турбе у Лукавици”. Питали су их ко је пуцао на војску, гдје су Турци, има ли муслимана међу њима (нису хтјели одати Суљиће). Након што је Јозо пивар показао аустријски пасош, повели су их назад у пивару.

Из непознатог разлога, на пола пута до пиваре, доведу их до потока који је текао кроз Лукавицу и ту их изнад једне јаме избоду бајонетима. Онда су их тако израњаване и полуживе затрпали земљом. “И тако ти сиромашни Бојо са својом дружином, ни крив ни дужан, би мученик и жртва крволочног аустријског бајонета.”