14. маја 1925. године
Рођен је шест векова пре Христа у селу Анатоту недалеко од Јерусалима. Почео је да пророкује у време цара Јосије, у својој 15 години.
Стално је прогањан, јер је пророковао многе несреће царевима и великашима због њихове вере у лажне идоле и приношења деце на жртву тим идолима. Цару Јоакиму је прорекао да ће му се тело вући несахрањено изван зидина Јерусалима; потоњем цару Јехонију да ће бити одведен у Вавилон са целом породицом и тамо умрети.
Кад је на престо у Јерусалим дошао цар Седекија, Јеремија је прорекао пад Јерусалима и ропство у јарму Вавилонаца. У долини Тотеф под Јерусалимом, на месту где су деца клана као жртве идолима, прорекао је скори пад Јудејског царства.
Ускоро Вавилонци заузму Јерусалим, град разоре и опљачкају, много људи убију, а робље одведу у Вавилон. Пророк Јеремија узео је кивот из храма и сакрио га на брду Нават где је умро Мојсије, а огањ из храма сакрио је у један дубок бунар. Неки Јевреји одвели су га у Мисир, где је пророковао пропаст мисирских идола и долазак Деве са Младенцем.
Ту, у Мисиру, Јевреји су каменовали светог Јеремију и ту је сахрањен.
По предању, цар Александар Велики посетио је гроб пророка Јеремије.
По царевој наредби Јеремијино тело је пренето и сахрањено у Александрији.
13. маја 1945. године,
13. маја 1851. године рођен је
Живио је само 39 година.
Био је љекар и током свог кратког живота објавио је девет прича које су га уградиле у српску књижевност као писца који је увео жанр физиолошке приче. Често су га називали „српским Турганевом“.
Био је један од најбоље образованих и најсофистициранијих људи свога времена, угледни љекар који је написао значајне радове о медицини.
Такође је био поклоник патријархалне традиције и њених вриједности, а у неколико својих прича приказао је породичне драме у којима су разорне снаге преплављене међусобном љубављу и солидарношћу.
Над другим се ауторима уздигао, првенствено својим смислом за личну психологију, својом поетском енергичношћу у доношењу амбијента и атмосфере, пажљивошћу у конструисању композицијеи стила његових прича.
Његових девет прича су готово сва ремек дјела ...
СРПСКИМ ЈУНАЦИМА
КОЈИ СУ СВОЈЕ ЖИВОТЕ ДАЛИ
ЗА СЛОБОДУ СРПСКОГ НАРОД
Источна Херцеговина, Република Српска.
Свети ВАСИЛИЈЕ Острошки и Тврдошки је од побожних родитеља Петра и Анастасије Јовановић.
На крштењу је добио име Стојан. Прву књигу учио је у манастиру Завали, а у манастиру Тврдошу се замонашио добивши име Василије. После боравка у Светој Гори, у Пећкој патријаршији је рукоположен у чин епископа. Као епископ је најпре боравио у Тврдошу, а касније прелази у Острог.
Неуморан у подвизима молитве, поста, физичког труда и многобројних брига за добро своје пастве, Одмах по престављењу Свечевом, народ поче долазити на његов гроб и молити му се, као што му долазаше и за време његовог земаљског живота.
А на гробу се почеше дешавати многобројна чуда, која ни до данас, поред његових целебних моштију у Острогу не престају.
СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ЧУДОТВОРАЦ И ИСЦЕЛИТЕЉ, говори о историјској сложености живота српског народа у вековима пре и после рођења Светог Василија у чијој личности је сублимисана вековна жеђ српског народа да се остане свој и на своме, упркос великим силама, првенствено Турској, Аустро-угарској и Ватикану, које су имале сталне духовне и територијалне претензије према овим просторима.
Манастир Острог најзначајнији је центар верског ходочашћа на овим просторима - светилиште св. Василија Острошког Чудотворца. Манастир је саборно место припадника православне, исламске и католичке вероисповијести. Подигао га је свети Василије Острошки 1666. године испод Острошких греда.
Према народном предању, седам година после смрти, његово тело нађено је целовито. Саркофаг са свечевим моштима од тада се налази у цркви Ваведења Богородице у Горњем манастиру, који је увучен у природно пећинско удубљење.
Смештен на самим литицима стеновитог планинског масива, манастир представља право чудо природне лепоте. Свети Василије сматра се чудотворцем и исцељитељем и највећи је црногорски светац. Острог је највеће ходочасничко место у Црној Гори где долазе верници из свих крајева света, нарочито лети у време одржавања традиционалних сабора.
Манастир се налази између Даниловграда и Никшића. Према обичајима, до Горњег манастира у коме се налазе мошти Светог Василија, не ваља ићи колима, већ бос и пешке, кроз малу шуму, попут ходочасника. Овде долазе сиромашни и богати из свих крајева да нађу животу и души лека.
Острог је место где се још једино на свету чуда заиста и дешавају. Импресивна слика манастира у стрмогледним литицама остаје незаборавна визура. Доњи манастир са црквом Свете Тројице из 1824, конаком и богословијом из 1742. године, посебно је светилиште ходочасничког места.
Село Мркоњићи налази се на источној страни Поповог поља на путу Требиње – Љубиње. У овом селу се 28. децембра 1610. године родио Свети отац Василије Острошки, крштеним именом Стојан, од мајке Анастасије и оца Петра Јовановића.
На празник Светог Василија Тврдошког и Острошког Чудотворца, 12. маја 1998. године у селу Мркоњићима у Попову пољу освећен је храм посвећен Светом Василију. Храм је подигнут на темељима родне куће великог божјег угодника и налази се на десној страни пута када се долази из правца Требиња.
На лијевој страни пута налази се храм Св. Николаја у коме је светитељ крштен. Поред храма је гробље у коме почива и Света Ана, мајка Светог Василија.
Споменик испред Атељеа 212
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
У СЛАМАЊУ ФАШИЗМА!
Има много људи који су задовољни, али који истовремено нису и срећни. Јер задовољство се може примијетити код људи, док то не важи и за људску срећу. У великим кризама, а поготово економским велики број људи тражи утјеху у једној реченици: “Добро је не пуца и нема рата”!
Људи памте многе страхоте и велики је број ожалошћених породица које и дан данас трагају за својим најближим сродницима. Сви они добро знају да покојници не могу поново да буду убијени. Али туга и неспокој убијају живе који никада неће наћи смирај у својим душама, јер не могу да пронађу своје најмилије чије уморене душе лебде изнад свих других живих.
Тешко се долази до националне свијести једног народа. Његов колективни и друштвени организам је раскомадан у парампарчад. Ти дијелови се више никада не могу спојити у некадашњу јединствену цјелину. А без цјелине нема ни организма, па тако нема ни јединства народа.
Додуше, сам драги Бог зна зашто је то тако. Знају и људи. Али знају то и нељуди широм подијељеног свијета који чине власт у најјачим државама. Многи су засјели у удобне фотеље и покушавају да доминирају над малим народима и државама. На хоризонту бескрајног лутања такви политички авантуристи никада неће успјети да доплове на обалу спаса. Додатна несрећа је у томе што историја неће продужавати вријеме у којем би постојала могућност да се чак и они опамете.
Срби и српско питање на које без јасних одговора нема ни опстанка српског народа. Још увијек је недовољно подигнтих споменика најхрабријим и највећим синовима које су породиле српске мајке.
Нама не требају споменици са фигурама на којима се неће моћи распознати лица српских јунака који ће вјечно стајати на стражи и одбрани српства и отаџбине. Српство је у овом турболентном времену нападнуто са свих страна, па и изнутра. Сасвим је свеједно ко су стварни непријатељи, ако немамо пријатеља. Јер непријатељи све пред собом руше и уништавају.
Милиони су мртвих Срба који су кроз наше постојање бранили своју родну груду и своју отаџбину. Никада Срби нису друге нападали нити су били освајачи туђег. Сви они који су водили ратове против Срба су их и изгубили. Наша снага је у јединству живих и у милионским ешалонима мртвих Срба. Уморени Срби и јунаци из наше прошлости својим сјенима и данас не дају злотворима да славе своје наводне побједе, јер крвници никад нису успјели, а никада неће ни моћи да нас побиједе.
У Другом свјетском рату Срби су дали огроман допринос и великим жртвама платили су високу цијену у сламању фашизма. Та борба је представљала једно од највећих цивилизацијских достигнућа у цјелокупној људској историји. То је дан када се с поносом морамо сјећати свих оних који су своје животе дали у одбрани СЛОБОДЕ и људског достојанства.
И недавно вођени ратови на развалинама бивше Југославије било је вријеме у којем су се настојала потиснути сјећања да су у борби против фашизма највећу цијену платили Срби. Али ни Србија, а ни Република Српска то никада не смију да забораве без обзира колико били јаки и снажни покушаји наших непријатеља да фалсификатима препарирају историјске чињенице.
Зато и не само због тога, Србија и Република Српска имају бројне разлоге да 9. мај - Дан побједе над фашизмом у Другом свјетском рату славе и као своје празнике.
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Сваки сљедећи дан се разликује од оног претходног. Разликује се по много чему. Прво, свако је старији за један дан. Друго, свако се сјећа преходног дана, а свима ће у памћење дубоко бити урезани претходни дани, некоме више, а другима мање, с разлогом. Феномен и синоним за фамозне претходне дане, па можда и године је Европска унија.
Шта ће се дешавати у будућности, е то нико поуздано не зна, али се може само претпотставити да Европска унија нема будућност.
- Пропало је Римско царство,
- пропала је Отоманска империја која је преко пет вијекова тлачила и уништавала српски народ,
- пропала је окупаторска Аустро-Угарска машинерија,
- пропали су комунизам и социјализам,
- па ће слиједом историјских процеса
пропасти и Европска унија.
У овом катаклизмичном суноврату људског достојанства и гажења људских права, Европска унија је и основана да би јаке државе биле још богатије и јаче, а да се при том настави пљчкање и пустошење малих народа и држава.
Велика је то туга обичног човјека и углавном униженог и обесправљеног људског бића од стране разних бјелосвјетских лопова чији су опстанак и богатство и засновани на гулењу коже немоћној сиротињи и страдалницима.
Хумани људи помажу онолико колико и како могу, али у најезди бјелосвјетских лопужа и лопова свих фела - скоро па су немоћни.
Већ деценијама је на сцени тзв. "Бриселизација". А у току те тзв. "Бриселизације" из вида се губе чак и оне најважније ствари и до изражаја долази поквареност и подлост најјачих држава које на окупу и одржавају Европску унију.
Та поквареност се огледа и у замаскиреним потезима, а најеклатантнији је примјер годишњица коју је некада цијели свијет обиљежавао као Дан побједе над фашизмом.
У таквој Европској унији, дакле у том интересном савезу највише се пита и одлучује њемачка нација, па су тако уз Дан побједе над фашизмом измислили и нови “празник” - Дан Европе, како би кроз генерације које долазе све више и више блиједио Дан побједе над фашизмом. Јер, претешко је то историјско бреме фашистичких злочина за њемачки народ и државу.
По свему судећи, изгледа, да је Дан побједе над фашизмом једино још важан само Русији и Србији, односно збратимљеном руском и српском народу. Јер, на прсте се могу избројати неки други европски народи који још држе до историјских чињеница и који обиљежавају Дан побједе над фашизмом.
Очигледно је да Европска унија настоји да се и на тако бизарне начине скрене пажња са једног од најважнијих датума у историји човјечанства.
Јер ако је Европи стало да слави 9. мај - зашто га онда Европска унија није прихватила и зашто га изворно не обиљежава са пуним именом и значајем- Дан побједе над фашизмом, него су до крајњих граница то ублажили и све су свели на обиљежавање тзв. Дана Европе.
Доња Градина
Светом литургијом у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Козарској Дубици почело је обиљежавање Дана сјећања на жртве усташког злочина - геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњој Градини.
Програм се наставља у Доњој Градини, гдје је било највеће стратиште концентрационог логора Јасеновац, вјерским обредом на гробном пољу Тополе, полагањем вијенаца и цвијећа.
Обиљежавању у Доњој Градини присуствују предсједници Републике Српске Жељка Цвијановић и Србије Алексадар Вучић, српски члан и предсједавајући Предсједништва БиХ Милорад Додик, предсједник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић, премијер Радован Вишковић, предсједавајући Савјета министара Зоран Тегелтија, те министри у Влади Српске и Србије.
Обиљрежавању ће присуствовати и представници амбасада пријатеља Републке Српске, руководства градова и општина, представника Трећег пјешадијског Република Српска пука, те невладиних организација проистеклих из одбрамбено-отаџбинског рата и СУБНОР-а.
Према извјештају државне комисије 1946. године, у периоду постојања логора Јасеновац од 1941. до 1945. године на најстравичнији начин погубљено више од 700.000 људи.
У логору Јасеновац је, према извјештајима независних комисија, убијено 700.000 Срба, а логор је био мјесто масовних страдања жена и дјеце.
Данас ће се први пут обиљежити на државном нивоу и Дан сјећања на уморену дјецу у НДХ - њих 74.642, а само у логору Јасеновац 19.432.
Усташки логор Јасеновац био један од најмонструознијих логора којег памти људска цивилизација.
Тадашње највише руководство Савеза комуниста Југославије у тајности се припремало за тај неумитни час за који су највиши руководиоци знали да ће доћи, али нико од њих ни својим најближим сарадницима није смио "на глас" да каже да ће Јосип Броз умријети. Наиме, у тајности су вршене све припреме за сахрану Броза и све је било разрађено до најситнијих детаља.
Елем, умро је Јосип Броз и крећу већ припремљене "припреме" за сахрану, каква до тада није виђена у свијету.
Савезни Протокол је ојачан свим расположивим "капацитетима" из свих југословенских република, које су на силу чиниле тако створену државу, за коју се неколико година прије Брозове смрти знало да она нема будућност и да ће бити потребно само неколико година док се Броз и не охлади у гробу, да се тадашња Југославија распадне.
Ко је све учествовао у растурању, па и у подгријавању крвавог рата у тадашњој Југославији, држави "збратимљених народа и народности", није тема овог текста. Уосталом, те чињенице свима су добро познате.
Али, овдје се ради о једном случају без преседана. Наиме, Савезни протокол је по наредби Предсједништва Југославије и Предсједништва Централног комитета Савеза комуниста Југославије, преко Савезног МИП-а дипломатском поштом обавијестио све амбасаде у Београду да стране делегације могу имати по три званична члана, заправо њихова три представника могу чинити званичну делегацију те земље на сахрани Броза.
Дакле, на погребној почасној трибини требали су да се налазе предсједник или премијер те државе или највиши званичник којег та држава одреди да представљају ту земљу и предсједника.
Све југословенске републике на располагање ставиле су Савезном протоколу по 30-40 својих возила и возача, који су са возним парком савезне администрације чинили компактну логистичку цјелину.
Дакле, све је било у детаље испланирано и све је у минуте одређено, као и све друге ствари везане за долазак страних делегација на аеродром, затим њихов смјештај итд.
Но, један предсједник
Знало се да није омиљен у својој држави, али се чврсто одржавао на функцији предсједника, јер је био окружен групом послушних и утицајних својих повјерљивих и оданих сарадника.
Елем, кад је дошао у Београд, наравно авионом своје земље, у његовој делегацији је било 15 (!) чланова, највиших званичника високог војног и политичког ранга. Савезни протокол се о јаду забавио, јер у први мах се нису снашли, заправо нису знали како да толики број чланова делегације уклопе, а да не наруше већ раније одређену "квоту" од по три представника за сваку државу, односно њихову делегацију.
Они су, како је њихов шеф рекао, само из нужде били његови сапутници, јер их без своје контроле није смио оставити у земљи из разлога што су то били људи на које је њихов предсједник највише сумњао да би могли направити државни удар и неко од њих преузети власт, кад он, тј. предсједник из било којих разлога буде ван своје државе.
Сви ти побуњеници и потенцијални рушитељи власти су се тако нашли на простору Југославије и били су на оку њиховог предсједника. Неке од њих су возачи возили у Дубровник на вишедневни одмор /ми из Службе смо били у пратњи и у њиховом обезбјеђењу. Мене је запала ова дубровачка "екскурзија"/, а неки од њих су боравили у Загребу, док су остали изразили жељу да посјете Сарајево и да обиђу Бегову џамију и још неке туристичке дестинације.
Дакле, најважније је било да су сви они на окупу и да су били у Југославији. Јер, њихов предсједник са својим најоданијим сарадницима управо је њих "снимио" као потенцијалне непријатеље и учеснике увијек "очекиваног" државног удара.
И сасвим на крају, уопште није важно ни ко је био тај предсједник, нити из које је био несврстане земље.
Тај "несврстани" предсједник је многе ствари, много раније научио од Јосипа Броза. Оба и још много њих "несврстаних" предсједника су знали свој "предсједнички посао" и све су чинили како да доживотно остану на власти.
Српски џудиста Немања Мајдов освојио је данас бронзану медаљу у категорији до 90 килограма на Гренд слем турниру у Казању.
На путу до одличја у елиминацијама редом су „падали” Бенамади из Алжира, Калмурзаев из Русије и Јандрејев из Узбекистана.
У полуфиналу славио је Трипел из Немачке, да би Мајдов потом у репасажу за бронзано одличје победио Кохмана из Израела.
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Едукативни час “бјежаније” ...
Бјеже лопови – криминалци, политичари, естрадне звијезде, спортисти, ма бјеже све структуре, бјеже и твитераши ...
Бјеже сви, и дјеца и одрасли, душевно обољели, и људи лошег материјалног стања, разни дужници и криминалци.
У зависности којој категорији припадају добијају своју боју.
Када се криминалцима или обичним грађанима губи сваки траг, кад постану недоступни органима гоњења - суду и полицији, или родбина пријави нестанак, у акцију ступају оперативци МУП-а.
Преко својих подручних јединица овај одјсек криминалистичке полиције реагује и приводи “лицу правде” /”к познанију права”/, односно проналази нестала лица. Одјељења за потраге постоје при свакој полицијској управи. Служба реагује по захтјеву суда, полиције и грађана.
ПОТЈЕРНИЦА
Потјерница, која се расписује по наредби суда, садржи личне податке траженог и квалификацију дјела због којег се издаје, као и мјеру која се преузима. Суд може, али не мора, да одреди притвор за тражено лице.
УЈЕДИЊЕНЕ БОЈЕ ИНТЕРПОЛА
У зависности од боје Интерполових потјерница разликује се и њихова садржина:
-
- “Зелена” - расписује се како би се добила обавјештења или дала упозорења о бившим осуђеницима за које се сумња да могу да почине кривично дјело у другим земљама.
- “Црна” - расписује се за идентификацију лешева.
- “Црвена” - најпознатија, расписује се за починиоцима најтежих кривичних дјела, који морају да буду ухапшени и испоручени.
- “Жута” - међународна објава за проналажење несталих лица.
- “Наранџаста” - којом се упозорава полиција, државне службе и интернационалне организације о потенцијлним опасностима (нпр. Бомбе...)
- “Плава” - обавјештење о прикупљеним подацима о бјегунцу или његовим криминалним активностима.
У ту категорију опасних хапшења, поред оперативног дијела полиције, укључују се и специјалне јединице, посебно за то обучене. Кад је ријеч о вишеструким повратницима у извршењу кривичних дјела, користе се службене евиденције, користе досијеи. Све се детаљно анализира – ко би могао бити, ко су му пријатељи, сарадници, познаници итд.
Надлежни органи најлакше их проналазе на кућним адресама, најчешће ујутро и увече. Уколико полиција има сазнања да је тражено лице изван земље, расписује се међународна потјерница.
РАСПИСИВАЊЕ МЕЂУНАРОДНИХ ПОТЈЕРНИЦА
Процедура је сљедећа: на основу сагласности суда, подручна полицијска управа захтјев доставља МУП, одакле се даље просљеђује националном Интерполу са сједиштем у домицилној држави, који се, на основу сагласности Министарства правде, и њихове оцјене, обраћа централи Интерпола у Лиону /Француска/.
Одсјек за потраге се бави и проналажењем несталих лица. С обзиром да нестају људи разних годишта, професија, здравственог стања, итд.
Дакле, бјеже сви. Нема правила. Бјеже деца, одрасли, најчешће душевно обољели, бјеже људи лошег материјалног стања, бјеже дужници ... бјеже и “твитераши” (!).
Кад је ријеч о “нестанку” дужника то је посебна прича. Људи који у пословању имају проблеме, који се презадуже, неки пут бјеже од певјерилаца, неки пут од закона, а некад и од једног и од другог.
Захваљујући прецизној евиденцији, лако је провјерити да ли за неким лицем постоји потрага. Вршећи рутинску контролу, уколико нешто посумња, довољно је да полицајац “моторолом” саопшти прва два слова имена, прва два слова презимена, двије бројке матичног броја, па да се сазна да ли ту особу неко тражи и због чега.
Уз то, у таквој евиденцији су и подаци да ли га треба хапсити и како.
Полицијска потрага, тј. полицијски распис односи се на проналажење лица у преткривичном поступку. Кад се тражени пронађе законски је могуће задржавање до 48 сати /ова одредба зависи од домаћењг законодавства сваке државе/.
-Ако се ради о извршиоцима најтежих кривичних дјела, праве се посебни планови, што зависи од радње која се предузима и степена опасности по лица која су овлаштена и укључена у потраге и хапшења.
БРАВО МАРИЦЕ
БРАВО СРБИЈО
Репрезентативка Србије у џудоу МИЛИЦА ПЕРИШИЋ је у категорији до 57 килограма у такмичењу у групи забиљежила све три побједе, савладавши такмичарке из Обале Слоноваче, Чешке и Израела.
У полуфиналу је поражена од Рускиње Мезетскаје, али је у борби за бронзано одличје била боља од друге Рускиње.
Пјесма Ђурђевдан настала је возу смрти
Сарајево, Башчаршија
Србе у воз смрти
Сарајево - Јасеновац
Наиме, трамвајска пруга у Сарајеву имала је ширину ускоколотрачне жељезнице па је воз из Брода по наредби руководства НДХ ушао у град.Пред очима српских мученика на Обали Кулина бана појавила се дуга композиција теретних вагона која се простирала баш колико и колона затвореника – од Вјећнице па све до Електроцентрале.
На вагонима је писало „седам коња или четрдесет војника“ а усташе су у један вагон уводиле и до двије стотине људи. Воз смрти је тог истог 6. маја 1942. године, на Ђурђевдан из Сарајева кренуо у Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су падати у кризе због страха и неизвијесности. У општем хаосу један од њих за кога се тврди да је био члан сарајевске „Слоге“ у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извјежбаним и смјелим баритоном из срца и душе запјевао је: „Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени – Ђурђевдан је!“
По доступним свједочењима, усташе су због пјесме Ђурђевдан затвориле шибере на вагонима, а затвореници су остали без ваздуха на малом простору збијени једни до других. Од три хиљаде колико их је кренуло из Сарајева, у Јасеновац је стигло двије хиљаде душа, а њих двије стотине је преживјело тортуру. Захваљујући преживјелима ми данас знамо за овај догађај.
Под утиском ове приче, Горан Бреговић је обрадио пјесму коју су пјевали заробљеници – „Ђурђевдан је“. Та пјесма је у међувремену постала планетарни хит који се изводи на више свјетских језика.
На нашу велику жалост, многи Срби данас не знају за воз смрти и за право значење ове пјесме. Сви смо свједоци да је она заступљена на свакој српској прослави, уз алкохол и дигнуте руке. Било би сјајно када бисмо за промјену почели поштовати нашу прошлост. То је једини начин да нас будућност не прогута и да не дочекамо неки нови крвави Ђурђевдан.
Вјечна слава свим жртвама
Био је српски математичар,
један од првих осам професора
Београдског универзитета и дугогодишњи
професор математике на Филозофском факултету
у Београду, редовни члан Српске краљевске академије,
аутор више од 250 научних и стручних радова
и оснивач савремене кибернетике.
Данас је велики православни празник ЂУРЂЕВДАН!
На Ђурђевдан хајдуци су се састајали и кретали су у своја путешествија и походе на турске зулумчаре...
и никоме не дају харач!
сваку срећу и упућујем честитке!
