Другог дана празника Рождества Господа
Данас, сва Црква Христова одаје славу и хвалу
Пресветој Богоматери, која је родила Господа и Бога и Спаса нашега Исуса
Христа. Њеним Сабором се назива овај празник зато што се данас сабирају сви
верни, да прославе Њу, Матер Богорoдицу, и што се торжествено, саборно, служи у
Њену част.
Цела природа и сва твар поклонила се Христовом
рођењу, а први од људи, који су му пришли, били су пастири. Чувајући стражу код
стада својих, изненадили су се појавом анђела и славом Господњом, која их је
обасјала. И гле, небески благовесник им рече: „Не бојте се, јер вам, ево,
јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас, у граду
Давидову, роди Спаситељ, који је Христос Господ".
И одједном се појавило мноштво анђела који
хваљаху Бога најлепшом песмом која се икада чула: „Слава на висини Богу, и на
земљи мир, међу људима добра воља!" Изненађени и уплашени пастири, су
одлучили да пођу до Витлејема и виде шта се догодило. „Хајдемо до Витлејема да
видимо тај догађај о коме нас је Господ обавестио." Када су стигли,
угледали су дете где лежи у јаслама и поклонили му се.
Овај сусрет са Христом, oзначио је преокрет у
њиховом животу. Новим ритмом закуцала су њихова срца и неискуственом топлином
загрејале су се и обрадовале њихове душе. „И пастири се вратише славећи и
хвалећи Бога за све што су чули и видели како је било речено."
Други пак који су се поклонили Новорођеном Христу, били су учени и славни мудраци са Истока. Ови „звездочитачи" посматрали су небеска тела и угледали нову, Месијину звезду, коју су пророци наговештавали. Одмах су пошли Новорођеноме да му се поклоне. "И гле, звезда коју видеше на истоку, иђаше пред њима док не дође и стаде над местом где беше дете" Угледавши Христа, поклонили су му се као Богу и даривали га: златом, тамјаном и смирном. Истину коју су до тада тражили међу звездама, пронашли су у новорођеном детету, у Ономе који је дошао са неба: Сунцу Правде, Истоку са висине, Ономе који јесте од пре настанка времена и пре створеног света. „И пошто су у сну поучени да се не враћају Ироду, вратили су се другим путем у своју земљу."
Мудраци,
дакле, нису хтели да се врате истим путем и сретну са Иродом, који је хтео
погубити Богомладенца, већ су, како сведочи Свето Јеванђеље, у своју земљу
отишли другим путем и на тај начин омели Иродове зле намере. Али они су
променили не само пут већ и начин живота. Ова њихова духовна промена била је
истинита поука и порука свима, па и нама данас - да сви који се одлуче да пођу
Христу и да му се поклоне, одлазе даље кроз свој живот другим, лепшим, бољим,
истинитијим, и безбеднијим путем, од онога којим су Му дошли. Одлазе
преображени, препорођени, покајани. Једном речју, бивају нови људи.
Зато и ми пођимо у
сусрет Христу и поклонимо му дарове свога срца: веру, наду и љубав, а Он ће их
преобразити и умножити у нама. Веру ће учинити још чвршћом, наду поузданијом, а
љубав искренијом, чистијом и плодотворнијом. Ако овако поступимо, онда ћемо и
ми, попут пастира и мудраца, као и свих других који су се Господу поклонили,
осетити радост овог сусрета, срећу и лепоту коју нам нико и никад неће моћи
узети. Јер Он, живи и истинити Бог, биће са нама.
Христос, Син Божији,
Цар љубави, оваплотио се да својом већном младошћу подмлади свет, да својом
неизмерном љубављу загреје хладна срца, да пламеном Светог Јеванђеља осветли
наш род и да својим речима спали царство Сатане, оца лажи, и сваког зла на
земљи.
Рођењем Твојим,
Христе Боже наш, засија свету светлост разума, у којој, они који се звездама
клањаху, од звезде научени беху да се поклоне Теби - Сунцу Правде, и да познају
Тебе са висине Истока; Господе, слава Ти!

.gif)
Према јеванђељу, Исус Христос је рођен тачно у
поноћ, када се најсјајнија звијезда која се кретала од Истока према Западу
зауставила изнад пећине крај Витлејема.
Као датум Христовог рођења, 25. децембар, уведен
је у четвртом вијеку, у вријеме цара Аркадија. Овај датум се и данас поштује, с
тим што се он, према јулијанском календару, поклапа са грегоријанским 7.
јануаром, па православне цркве које поштују јулијанско вријеме тог дана славе
празник рођења Исуса Христа.
На Божић хришћанске цркве славе долазак Спаситеља, који је дошао међу људе да
им укаже на вриједности вјере у љубав, да их измири са Богом кога су се одрекли
починивши први гријех.
У пећини у Витлејему Марија је у сламу повила новорођеног спаситеља и поклонила
му се као Богу.
"У исто вријеме, над земљом израелском појави се велика сјајна звијезда
која бјеше необична стога што се није кретала од истока ка западу, већ се
кретала према југу, а не бјеше на висини као све звијезде већ у висини птичијег
лета", пише у Јеванђељу.
Звијезду су четрдесет дана пратили тројица
мудраца, Гашпар, Балтазар и Мелкиор, и стигавши у Јерусалим, у Витлејемској
пећини, над којом се зауставила звијезда, поклонили се дјетету "као цару
над царевима и даривали га златом, а потом тамјаном као Бога и смирном као
првосвештеника и учитеља".
Цар Ирод је, у страху за свој пријесто, наредио да се у Витлејему побију сва
мушка дјеца до двије године, надајући се да ће међу њима бити и новорођени
Исус. Према Јеванђељу убијено је 14.000 дјеце, али је света породица пребјегла
у Мисир у Египту, гдје је живјела до Иродове смрти.
Слављење на Божић
На Божић у кућу први долази положајник /полазник/.
Његова прва дужност је да пожели срећу, здравље и напредак домаћиновом дому.
Божић је увијек мрсни дан, коме је претходио четрдесетодневни божићни пост. На
свечаној божићној трпези, најважнија је чесница, погача умјешена од пшеничног
брашна без квасца.
У чесницу се ставља златан или сребрни новчић. Чесница
се за ручком искључиво ломи рукама, не сече се ножем. Онај ко у свом парчету
пронађе новчић, према веровању, имаће среће у наредној години. Обичај је да се
на трпези нађе и божићна печеница.
Српска
православна црква и њени вјерници Божић славе три дана, који су у њеном
богослужбеном календару обељежени црвеним словом.
Други дан Божића је Сабор пресвете
Богородице који црква посвећује Богомајци у знак захвалности што је родила
Спаситеља,
док се трећег дана слави свети архиђакон Стефан.
Поред Српске православне цркве, Божић 7. јануара прослављају Руска православна
црква, Јерусалимска патријаршија, Света гора, старокалендарци у Грчкој и
египатски Копти, који као свој богослужбени поштују јулијански календар.
У вези са Божићем код Срба постоје бројни, али у понечему и различити
обичаји. Међутим, поздрављање за овај празник је свугде исто:

О значаjу и
последицама Mоjковачке битке наjбоље говоре речи владике Николаjа
Велимировића:
"Да не беше оног крвавог
Божића на Mоjковцу, не би било ни нашег васкрсења на Kаjмакчалану".
"НЕМОЈТЕ се бојати јунаци, ако буду крвави бадњаци." Тако је Јанко Вукотић, пре тачно сто година, храбрио своје соколове, који су у избушеним капутима и опанцима задржали аустријску аждају.
Српски
ариљерци, знатно вичнији од црногорских у руковању топовима, посебно лаким
француским "дебанжовцима", на заједничким положајима користили су
свако затишје да црногорским тобџијама пренесу своје знање.
Уочи Mоjковачке битке воjницима фалило
свега, осим високог морала коjи jе био и пресудан у тоj бици.
И данас, након сто година од Mоjковачке битке,
подељена су мишљења о томе да ли jе црногорска воjска узалуд гинула, како тврде
поjедини псеудо црногорски историчари или jе то била jедна славна епопеjа чиjе
су жртве вредне сваког поштовања.
Наjвећи значаj Mоjковачке битке огледа се у томе
што jе слаба и малоброjна црногорска воjска спречила аустроугарске воjнике да
пресеку повлачење српске воjске преко албанских планина.
kada padne prvi sneg
Ja upregnem konja dva
dva vatrena sokola
pa se sankam noc i dan
(2x)
Mnogo zena srecem tad
mnogo zena srecem tad
Svakoj blagi osm'jeh dam
poznajem je ili ne
ni jednoj se ne rugam
(2x)
Svaku zenu volim ja
svaku zenu volim ja
Bila ona plavusa
smedja il' garavusa
svaku zenu volim, ja
(2x)
Српска православна црква прославиће сутра Бадњи дан, припремајући се за најрадоснији хришћански празник Рођење Исуса Христа - Божић.
Службама бденија и паљењем бадњака у православним храмовима најављује се Рођење Спаситеља чији се долазак на свијет слави као почетак новог времена и као најрадоснији догађај за хришћанство.
У православне домове се на тај дан уноси бадњак,
коме је Црква дала посебан смисао. На тај дан ујутро најстарији мушки укућанин
усијече храстово или церово дрво - бадњак, који треба одсјећи са три
ударца тако да падне на исток.
Бадњак представља симбол дрвета које су, како каже предање, пастири донијели
Јосифу и Марији да заложе ватру и загрију пећину у којој је рођен Исус.
Бадњак представља симбол дрвета које су, како каже предање, пастири донијели Јосифу и Марији да заложе ватру и загрију пећину у којој је рођен Исус.
Бадњак се пали уочи празника и гори до Божића када се објављује радост Христовог Рођења. Догоријевање бадњака симбол је растанка са старим вјеровањима и прихватање нове свјетлости која долази са вјером у Новорођеног Христа.
Сви обичаји имају смисао хришћанског заједништва, па се сматра да се људи окупљени око бадњака загријавају љубављу и слогом, а његову свјетлост уносе у мрак незнања и празновјерја. Највише народних обичаја код Срба везује се за Бадњи дан и Божић којима се дочарава догађај Рођења у Витлејему.
Уочи Божића сламом се посипа под и домови се претварају у Витлејемску пећину у
којој је рођен Богомладенац Исус који је повијен у сламу и којем су се најприје
поклонили пастири. У сеоским кућама слама лежи и по три дана док се у градовима
у домове уноси свежањ сламе која се поставља уз бадњак.
Постоји обичај да се куће посипају житом и низ других ритуала којима се даје
хришћански смисао, јер је Христос дошао да људе зближи и нахрани и напоји
својом науком и љубављу. "Ко је гладан нека дође к мени ја ћу га нахранити
и које жедан нека дође к мени да пије воде живе", записано је у Јеванђељу
Христовом.
На Бадњи дан се пече божићна печеница, припремљена претходног дана, на Туциндан. У православним кућама Бадње вече је породични празник када се укућани окупљају око обавезно посне трпезе - посна јела, риба, суве шљиве, ораси...
Божић је увијек први мрсни дан, ма у који дан пао, и дан када се црквама причешћују они који су поштовали правила Божићног поста.
Бадњи дан и Бадње вече 6. јануара славе све православне цркве и вјерници који поштују Јулијански календар - Руска православна црква, Јерусалимска патријаршија, Света Гора, старокалендарци у Грчкој и египатски Копти.
свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав:
Јављајте из дана у дан спасење Његово!
Казујте по народима славу Његову,
По свим племенима чудеса Његова!”
(Пс. 96, 2 – 3)
и Патријарх српски ИРИНЕЈ
Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕJ
Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ
Епископ осечкопољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ жички ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ нишки ЈОВАН
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ славонски ЈОВАН
Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
Епископ средњоевропски СЕРГИЈЕ
Епископ тимочки ИЛАРИОН
Епископ умировљени канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ умировљени славонски САВА
Епископ умировљени милешевски ФИЛАРЕТ
Викарни Епископ топлички АРСЕНИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ЈЕРОНИМ
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички МАРКО
Викарни епископ стобијски ДАВИД
На два дана пред Божић, 5. јануара по новом а 23. децембра по старом календару, је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић.
Некада се печеница „тукла“ – убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда убијено или ошамућено прасе и јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан. За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош.
Обичај везан за клање печенице остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме. На Туциндан, по народном веровању, децу „не ваља“ тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева.
Ученик светих Кирила и Методија и један од
Петочисленика, који су најревносније сарађивали оним апостолима словенским.
Свети Наум путовао је у Рим, где се прославио чудотворном моћи као и великом
ученошћу. Беше зналац многих језика. При повратку из Рима они се настанише,
помоћу цара Бориса Михаила, на обалама Охридског језера.
Док је свети Климент
деловао као епископ у Охриду, дотле је свети Наум основао на јужној обали
језера манастир, који и дан-данас краси ту обалу, – као што име свети Наум
краси историју словенског Хришћанства – и који је кроз векове и векове био
извор чудотворне силе и уточиште болним и невољним. Око светог Наума сабрало се
беше мноштво монаха одасвуд са Балкана.
Свети
Наум је био мудар учитељ, јединствен руковођ монаха, одлучан подвижник,
чудотворан молитвеник и духовник. Неуморни трудбеник свети Наум се особито
трудио на превођењу Светога Писма, и осталих црквених књига, са грчког језика
на словенски. Чинио је чудеса и за живота и по смрти. Његове чудотворне мошти и
дан-данас задивљују многобројним чудесима, нарочито исцељењима од тешких
болести, понаособ лудила.
Упокојио
се у првој половини X века и преселио у радост Христа љубљенога.
Да се НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан /4. 01./ рођен је
Његова светост

“Бирајте, Срби:
живот или смрт,
част или срамоту,
светлост или таму,
правду или неправду,
Бога или ђавола.
Бирајте
или Христа
или Барабу.
Од тог избора
зависила вам је
сва ваша прошлост.
Од тога зависиће
и сва ваша будућност.”
Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ: Имао сам срећу! Некад давно прије рата у БиХ, све што сам могао да пронађем о Светом владики ВЕЛИМИРОВИЋУ и све оно што је Његова светост написао, успио сам много тога и да прочитам. По нешто сам и научио, али нажалост - никад довољно. Тек тада сам видио да сам о многим стварима само по нешто знао или само онако површно.
Заправо, знао сам врло мало или скоро ништа. Но, на вријеме сам се опаметио и схватио све претходне комунистичке заблуде које су ми упумпавали комунистички идеолози и идиоти.
Није било разлога да се покајем због погрешног пута којим сам претходно ишао, јер тај пут нисам ја ни бирао. На њега ме поставио злочиначки Брозов систем, који је убио више Срба него Нијемци и усташе заједно.
Било је то вријеме живота на кредит, како неки кажу благостања. И није било тешко тако живјети са испраним и препарираним мозговима.
Ни дан данас нисмо се освијестили и питање је да ли ћемо се икада опаметити!?
Да ли ћемо напокон знати КО СМО и ШТА СМО и ОДАКЛЕ смо КРЕНУЛИ!?
Само је неизвијесност извјесна, јер нико ни предвидјети не може гдје ћемо стићи?!


С обзиром да данас не излазе новине,
онај ко
воли и ко има времена и прочитаће.
Стигла је Нова 2016. година. Свако је прославио онако како је могао и како је морао. А морао је да слави онако како је могао. Сви би знали како су требали да дочекају долазак новог љета. Но, знати и моћи није исто. Сам дочек Нове године зависио је од много фактора, мада не знам зашто се уопште дочекује Нова година, кад она и без наше воље сама долази. Елем, било како било, Нову годину сам дочекао са супругом. На тренутак сам занемарио борбу са својим сталним здравственим проблемима, који су посљедица четверогодишњих стравичних мучења по муслиманским коц-логорима у претходном грађанском рату у Босни и Херцеговини. Два сина отишла су са својим друштвима. Кћерка је Нову годину чекала са својом породицом.
Дакле, Нову годину дочекао сам уз телевизијски програм и уз интернет. На многим телевизијама били су специјални новогодишњи програми, али управљач је био у мојим рукама и покушавао сам да изаберем нешто онако за себе...То што сам бирао не значи и да сам могао по својој вољи и да изаберем нешто што већ раније нисам видио. О укусима се никад није расправљало, па самим тиме, знам да ни понуђени програми нису многе задовољили.
Како рекох, ушли смо у годину за коју могу рећи да ће несумњиво обиљежити судбину српског народа. Биће ово врло тешка и туробна година у сваком погледу. Уосталом, која је то претходна година била лака на овим стално турболентним балканским вјетрометинама и текстонски нестабилном политичком и економском простору.
Биће времена да о многим стварима опширније пишем, али приближава се наш најрадоснији празник Христово рођење - Божић и нећу сад о многим изазовима који нас очекују у овој години.
Из Сарајева ништа ново. Ништа ново ни на западу. На истоку све је најновије. У сада већ прошлој години за све несреће званична, а још више она махалска сарајевска политика уткана у рад такозваних невладиних организација оптуживала је само српски народ. У 2015. години био је реактивиран никад напуштени пропагандни рат против Срба, а самим тиме, подразумијева се, све је било усмјерено против СРБИЈЕ и против РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ.
Дакле, истина је сасвим на другој страни. Срби су се, као и кроз цијелу своју историју само бранили. Бранили су се на својим прадједовским огњиштима и бранили су своју родну груду. Истина, у разним временима доживљавали смо стравична страдања и велике губитке становништва. Страдавали смо и поново смо из пепела васкрсавали.
Што се тиче неких других тема и о њима се прича и причаће се, јер те приче никад и не престају.
Прича се и о народу и то увијек кад народ затреба, а у овој години ће баш требати. Међутим, мало се прича шта све треба народу? Народу свега треба и то они најодговорнији знају.
Али и о томе послије наших празника...Почео је и "свети јануар".
Биће занимљиво. Овдје и сад, па и увијек, барем никад никоме није било досадно.


Назван је Богоносцем,
јер је у свом срцу и на својим уснама стално носио име Бога Живога и још због
тога, што по старом предању беше узет рукама нашег Господа Исуса
Христоса.
То се десило тачно у оне дане, када је Господ наш учио своје ученике смерности,
те за пример узе једно дете и стави га међу њих и рече им: "Ко се понизи
као дијете ово, тај је највећи у Царству небескоме" (Мат. 18,4).
Касније, када одрасте, постаде ученик св. Јована Богослова, а затим, као
епископ у Антиохији он управљаше Црквом Божјом и први уведе антифонски начин
појања у Цркви, појање у две певнице (када на једној страни појање престане, на
другој почиње).
Такав начин појања открио се св. Игњатију међу анђелима на небесима. Пострадао
је за Господа свога, Исуса Христа, зато што не хтеде, на захтев цара Трајана,
да се одрекне своје вере и принесе жртву идолима. Због тога, цар нареди да га
окују и баце лавовима у арену, а они га растргоше и изједоше, тако да је остало
само срце његово и пар костију.
У тим најстрашнијим мукама, све његове мисли и молитве биле су упућене Господу,
да звери буду гроб његовом телу и да га нико не спречи у тој смрти.
Молитва му је била услишена.
Лавови га растргоше 103 године у римској арени.
Јављао се неколико пута из оног света, чинећи многа чудеса и помажући свакоме
ко га призва у помоћ.



























