Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 19 Januar, 2016 | read_nums (144)

 
 Овај, у народу познати светитељ као Претеча Христов, родио се у дому благочестивих и побожних људи, првосвештеника Захарије и његове жене Јелисавете. Стари су били њих двоје када од Бога измолише дете, а то дете касније одигра одлучујућу улогу на дан Богојављења. Црква због тога и узима баш овај датум да га празнује као Сабор Часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег, Јована зато што је доликовало да се празником укаже поштовање ономе ко послужи Светој Тајни Крштења, ставивши руку своју на главу Господњу. Овај празник се назива Сабором због тога што се тог дана људи сабирају у Цркву ради певања и узношења славе Богу у част светог Јована Крститеља.

Сећање на овог светитеља празнује се неколико пута у години, али највише свечара има баш на овај датум.

Личност Светог Јована Претече и Крститеља, јеванђелисте, заузима посебно место у тој хијерархији, јер њему је био дат дар од Бога да крштава људе и ослободи их њихових грехова, те он крсти и Господа нашег Исуса Христа. То Крштење се обави на реци Јордану. Био је такве моралне чистоте, да се слободно могао назвати Ангелом Божјим, пре него човеком, и једини је од пророка који је руком могао показати онога кога је пророковао. Прогањан је од стране цара Ирода, бачен у тамницу и погубљен одсецањем главе. Пострадао је овај мученик за веру хришћанску и за Господа нашег Исуса Христа.

Његове свете мошти хтеде свети апостол Лука да пренесе из Севастије у Храм у Антиохију, али не доби пристанак, но само могаше руку Претечину понети са собом, и то ону руку којом Проказа Спаситеља нашег. Многа чудеса су везана баш за њу, јер учини та рука много тога па чак и данас. Можда треба напоменути између осталог да сваке године на овај датум архиепископи износе ту руку пред народ, па ако се појави отворена предсказује родну и обилату годину, а ако се појави затворена биће то гладна година. Зато и ми празнујемо Сабор Светог Јована Претече и Крститеља, молећи га да се моли Богу за нас да се и ми саберемо у Цркви небеској, да нам подари излечење од свих телесних и душевних болести и патњи.

Рука је касније пренета у Цариград, али под најездом Турака губи јој се сваки траг.

----------------------------------------------

Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом.Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби светог Јована, Претечу и Крститеља Господња, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Јер тамо се догодила она крвава гозба Иродова и разблудно играње кћери Иродијадине. 

Када свети јеванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога свети јеванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију.

И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње.

Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком.

Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао. За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну .

 
Autor sjovicicslavuj | 19 Januar, 2016 | read_nums (201)

Најзлогласнији муслимански 

концентрациони логор смрти "СИЛОС" у Тарчину,  
основан је 11. маја 1992. године, 
а затворен је 27. јануара 1996. године, 
на Светог Саву.

То је био простор намијењен само за Србе.
Простор је био језив и то је била лабораторија 
за испитивање људске издржљивости 
и за свакодневна злостављања каква свијет 
и цивилизација до тада нису познавали. 
Људи су мучени и третирани горе 
од било каквих животиња. 

Коинциденција да или не 
- на исти дан у Другом свјетском рату је затворен 
и фашистички концентрациони логор Аушвиц!
---------------------------------------
У мом животу најважнија ријеч је СЛОБОДА!
 
Сви они који, хвала Богу, нису имали несрећу 
да западну у руке злотвора 

никада неће разумјети шта значи 
 СЛОБОДА!



+++++++++++++++++++++
 
Само ми је Драги Бог помогао да изађем 
на Богојављење и да стигнем на своју породичну
 
крсну славу Светог ЈОВАНА
 

ХВАЛА ТИ
 
ГОСПОДЕ БОЖЕ!
 
А М И Н
 
Autor sjovicicslavuj | 19 Januar, 2016 | read_nums (117)
 
БОГ СЕ ЈАВИ!
ВАИСТИНУ СЕ ЈАВИ!
 
Данас, 19. јануара / БОГОЈАВЉЕЊЕ/
ЈЕДАН ЈЕ ОД НАЈВАЖНИЈИХ ДАТУМА 
У МОМ ЖИВОТУ.
На БОГОЈАВЉЕЊЕ је тачно 20. година
од како сам након 1.334 дана или 44 мјесеца

злостављања и стравичних мучења

по муслиманским конц-логорима дочекао 


СЛОБОДУ!
---------------------------------------
 У логор сам затворен 26. маја 1992. године.

СЛОБОДУ
сам дочекао 19. јануара 1996. године!
 ***************************

1997. године, написао сам књигу: 

 

"СИЛОС

 најзлогласнији муслимански логор  

у бившој Босни и Херцеговини.
у грађанском рату
од 1992 - 1996. године.
 

 
***************************
 
Autor sjovicicslavuj | 19 Januar, 2016 | read_nums (129)

За сјећање и за памћење....

Славни српски књижевник, комедиограф,
дипломата и академик 
Бранислав Нушић,
умро је на данашњи дан /19. 1./.
 
 
 
Autor sjovicicslavuj | 18 Januar, 2016 | read_nums (144)


Када Господ Исус Христос бјеше навршио 30 година од Свог тјелесног рођења, Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао. И сам почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану. Св. Кирило Јерусалимски вели: "Почетак свијета вода, почетак Јеванђеља Јордан". При крштењу Господа у води објавила се свијету она тајна, која се у Старом Завјету наговјештвала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, т.ј. Тајна Божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје свједочанство о Сину, Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдио је над водом.

А када Јован Крститељ засвједочи и рече о Христу: Ово је јагње Божије које узима на се гријехе свијета (JOB. I, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свијету и пут нашега спасења. На име: Господ узе на се гријехе рода човијечјег и под њима умре (погружење) и оживи (излазак из воде); и ми морамо умријети као стари гријеховни човјек и оживјети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења. Празник Богојављења (Теофанија, на грчком) назива се још и Просвећењем. Јер нас догађај на Јордану просвећује показујући нам Бога као Тројицу једносуштну и нераздјељиву. To је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Свјетлости, заслугом Сина, и силом Духа Светога.

Код Срба се Богојављање слави веома живописно. Верује се да се на тај дан, у поноћ, отварају небеса и да се тада свака жеља може испунити. Богојављањем се завршава божићно светковање, па су у неким крајевима Србије, до овог дана ишле поворке. У народу се овај дан зове још и Водице или Водокршће управо по имену поворке. Овај обичај је везан за вјеровање у љековитост и чудотворност богојављанске воде - водице. Већина обичаја и обреда је била подстакнута жељом за здрављем, па је било уобичајено, а то може само онај ко је здрав, да се изјутра, прије сунца окупа у ријеци.
Autor sjovicicslavuj | 18 Januar, 2016 | read_nums (136)
 
 18. јануар 2016.
Јуниори Црвене звезде одбранили су шампионску титулу
на Екипном првенству Србије
које је одржано 16. и 17. јануара у Крагујевцу.
 
Шампиони Србије у јуниорској конкуренцији су:

Бојан Кличарић, Марко Вујовић,
Иван Анђелковић и Марко Антић.
Autor sjovicicslavuj | 17 Januar, 2016 | read_nums (318)
 
18. јануар 2016.

Празником Воздвижења (уздизања, узношења) Часног Крста прославља се успомена на два веома важна догађаја у историји Хришћанства. Први догађај догодио се када је, по Предању, царица Јелена, мајка цара Константина, пронашла Часни Крст приликом своје посете Јерусалиму, а други је везан за победу цара Ираклија над Персијанцима 628. године, када је враћен Часни Крст кога су Персијанци отели 614. године. Такође, тог дана су на богослужењима епископи подизали Часни Крст и њиме благосиљали читав свет.

Крст је од давнина био познат народима антике и био је средство за убијање преступника. Смрт на крсту је била најсрамнија смрт и била је резервисана за оне који нису били римски грађани. Међутим, од Христове смрти на Крсту, Крст постаје симбол победе Живота над Смрћу, знак Спасења.

Према сведочанству писаца антике, свет је пред Христов долазак био на ивици духовне и моралне пропасти, и било му је потребно спасење у сваком погледу. Било је потребно нешто сасвим ново, „ново под сунцем“, што ће човеку дати нову снагу и наду. То ново је био Христос. Он је у себи сјединио Бога и човека и преко страдања на Крсту кроз Васкрсење је победио „последњег непријатеља“ смрт, дарујући човеку снагу и наду да може да пробије ограничења своје природе и постојања. Све ово је постало могуће захваљујући Крсту.

Порука Крста је веома једноставна, као и сам изглед Крста, једна вертикала и једна хоризонтала. Крст показује шта је човеку у животу најпретежније и најпотребније. Потребан му је однос са Богом који спаја небо са земљом, што представља вертикала Крста, и однос са ближњима, што представља хоризонтала Крста. Овај однос се заснива на вери и поверењу, вери у Бога и поверењу у ближњега. Од тада човек човеку престаје бити вук и постаје ближњи где љубав постаје главно мерило свега. Христос је рекао да ће Крст бити суд свету и главно питање на том Суду свакоме од нас ће бити да ли смо имали љубави према Богу и ближњем, и по томе ће нам се мерити.

Ко се роди носи свој крст (страдање) и често човек хули на Бога због терета који носи. Међутим, Бог је сваком човеку, сходно његовим моћима, дао крст који може да понесе, и тај крст му је на спасење а не на погибао. Због тога нема места очајању и безнађу „јер не посла Бог Сина својега на свет да суди свету, него да се свет спасе кроз њега“(Јн. 3,17).


Autor sjovicicslavuj | 17 Januar, 2016 | read_nums (173)




Млада српска теквондоисткиња Тијана Богдановић освојила је визу за Олимпијске игре у Рио де Жанеиру на турниру европских квалификација у Истанбулу. 
Богдановићева се тако придружила Милици Мандић, која ће бранити титулу освојену у Лондону 2012. године, као друга на свјетској ранг листи.

17-годишња Тијана је олимпијску визу изборила у конкуренцији до 49 килограма, остваривши три побједе заредом и пласиравши се у финалу.

Богдановићева је на старту савладала Бугарку Никол Чорбанову са 4:2, затим је била боља од е Ивет Гонде из Мађарске са 3:2, да би у полуфиналу побиједила Италијанку 
Ерику Николи 11:4.
--------------------------------------------------------
 Дамир Фејзић (до 68кг) и Милош Гладовић (до 58кг) ипак нису успјели да освоје визу за Рио, иако су били на корак до циља.

 
Autor sjovicicslavuj | 17 Januar, 2016 | read_nums (178)
 
Недјељом по некад ... Цртица из свакодневице

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Никада се не зна, а неће се ни сазнати. Уосталом, коме би било битно и да се сазна. Какве би било ко од тога имао користи?  Никоме то није  потребно. А ако није потребно, онда је и бесмислено о томе и говорити. 

На безброј сајтова, па и на цијелој несагледивој мапи интернет пространства много тога се дешава. 

Све се то свакодневно одвија пред нашим очима, овдје и сад. Тако је било јуче, а биће тако и сутра и убудуће.  Наиме, поставља се питање шта људе тјера и која је то снага, да не кажем центрипетална сила и жеља да објављују многе ствари на интернету.  У старту се зна да ће то заинтересовати мали број људи.  Минималне су центрипеталне дистрибутивне силе које би било кога приморале да се бави и оним стварима које га уопште не интересују.   

Ту смо дакле, али само у покушају појашњења, али не и разјашњења многих мистичних ствари које се захваљујући интернету одвијају пред нашим очима. Свако од нас објављује оно што жели или оно што зна, очекујући да ће то ипак неко да примјети и да прочита. Мада се ни сами се не интересујемо шта то други пишу и шта објављују и какве су вриједности објављеног “материјала”.

Међутим, погрешно је размишљање само да смо својим текстомили неким својим објавама учинили нешто епохално. Ма ни случајно. Наиме, код огромног броја људи увијек су већу пажњу изазивале сензације и скандали, него неке нормалне ствари и појаве.                                                                                                                                                    Одох, јер ми треба знања и нових сазнања...

 

 

Autor sjovicicslavuj | 17 Januar, 2016 | read_nums (152)

 

На данашњи дан, 17. јануара 1834. године, 

док други народи нису ни знали шта су новине, 

у Србији, у Крагујевцу штампане су прве НОВИНЕ СЕРБСКЕ! 

Изашао је први информативни лист штампан у земљи!

 

НАПОМЕНА: Те новине су тада биле вриједне 

и нису биле ни налик неким данашњим 

смеће таблоидима и неким контејнер новинама

 

 

Autor sjovicicslavuj | 14 Januar, 2016 | read_nums (206)
 
14.1.2016.
Свети Василије Велики - ВАСИЉЕВДАН
Данас је МАЛИ БОЖИЋ! 
Данас је Православна, српска Нова година!
--------------------------------------------
  Рођен у време цара Константина. 

Још као некрштен учио се 15 година у Атини философији, реторици, астрономији и свима осталим светским наукама тога времена.

Школски другови су му били: Григорије Богослов и Јулијан, доцнији цар одступник. У зрелим годинама крстио се на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом.

Био епископ Кесарије Кападокијске близу 10 година, а завршио свој земни живот напунив 50 година од рођења. Велики поборник Православља, велика луча моралне чистоте и ревности верске, велики богословски ум, велики стројитељ и стуб цркве Божје - Василије се пунозаслужно назива Великим.

У црквеној служби назива се пчелом цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многобројна дела овога Оца Цркве, богословска, апологетска, подвижничка и канонска; исто тако и служба, названа по његовом имену.

Ова служба служи се 10 пута у години, и то: 1. јануара, уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста осим Цветне, на Велики Четвртак и на Велику Суботу.

По природи веома болешљив, поживео је свега педесет година. Свој земни живот скончао је 1(14. јануара) 379 године, преселивши се у Царство Христово.

 
Autor sjovicicslavuj | 13 Januar, 2016 | read_nums (222)

У поноћ почиње Нова јулијанска година 
за Српску, Руску и Грузијску 
православну цркву, 
Јерусалимску патријаршију
и Руску заграничну цркву 
које обиљежавају два велика хришћанска празника 
- Обрезање Исуса Христа и Светог Василија Великог. 

 
*************************
 
**********************

Autor sjovicicslavuj | 12 Januar, 2016 | read_nums (178)
Autor sjovicicslavuj | 10 Januar, 2016 | read_nums (161)

У свету неђељу 10. јануара 2016. године, Љета Господњег

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
 
 

Прође и најрадоснији хришћански празник Рођење Господа Исуса Христа. Славило се. Не може се рећи да није. Чак су славили и они којима уопште и није било до славља. Јер ионако, свакодневно, на једвите јаде састављају крај с крајем. И без обзира на све крајеве, многи су увијек на неком почетку. А почети било шта или се покренути према било чему је врло тешко. Јер, како било гдје кренути кад је пут велика неизвијесност. Та неизвијесност се огледа у свакодневној борби за голим преживљавањем.

 

Дакле славило се, мада су и славља већ одавно изашла ван обичајног права, вјерске традиције и црквених правила. Празнична славља код нас су скоро попримила “такмичарски” карактер у надметању једних наспрам других. Видљиво је то на сваком кораку у потпуно раслојеном друштву, раслојеном на оне пребогате и на огроман број оних који се цијелу годину боре како да се “оправдају” пред Богом и да на какав такав начин обиљеже бар три најзначајнија вјерска празника у години, а то су породична крсна слава, затим Рођење и напокон Васкрсење нашег Спаситеља Исуса Христа.

 

Јуче смо, такође, прославили крсну славу Светог архиђакона Стефана и 9. јануар Дан РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. За све грађане који воле Републику Српску – то је највећи празник. Био је то 24. рођендан Републике Српске. А рођендани се увијек славе и они се никад не заборављају. Датуми рођења су трајно уписани  у матичне књиге рођених, али су и трајно меморисани у памћења многих људи. Пошто је ово “колективни” рођендан Републике Српске, онда је он и рођендан свих становника и како рекох рођендан свих оних којима је у срцу РЕПУБЛИКА СРПСКА .

 

У том нераскидивом слављу и обиљежавању најрадоснијег празника Рођења Исуса Христа, па Сабора Пресвете Богордице, те Светог архиђакона Стефана, односно рођендана и крсне славе РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, добро је да се све више људи окреће духовности и нашим традиционалним вриједностима.

 

Суморна је чак и помисао на стално таворење и ишчекивање вјечитих обећања да ће живот бити љепши ако се нешто конкретно материјално има. Не треба подсјећати да је духовност била скоро па “убијена” у доба тоталитарног комунистичког режима. Генерације из тог времена не сносе никакву одговорност, јер је комунистичка чизма сваког појединца стискала за врат и газила је сваку слободу јавног изражавања. И сам сам био један од тих многобројних из тог времена који носим трауме тоталитаризма, јер су ме, почевши од основне школе и даље погрешно учили.

 

Прво,  од основне школе учитељи су ме учили да више волим злочинца Јосипа Броза, чак скоро више него своје родитеље!

Култ наметнуте личности злочинца Броза свакоме је усађиван и примао се као цвијетни пелцер. Али тада у тим годинама нисам знао о каквом се ради злу. Но ипак, у свему томе имао сам и среће, јер сам имао дивне и побожне родитеље. А и покојни ђед је био око 40 година предсједник Црквеног одбора парохијске надлежне цркве у коју сам као дијете ишао на вјеронауку. Памтим то, али памтим и многа друга зла из неких претходних времена, мада сам тада мислио да су то времена благостања. Признајем да сам био у заблуди.

 

Дакле, духовност је била потпуно потцијењена и маргинализована. Увијек, а поготово у овим свечарским данима треба се подсјећати да нас је кроз цијелу историју вјера спашавала да опстанемо као народ. Још увијек постојимо и опстаћемо у овој земљи која је могла бити много боља и срећнија да је било више памети, поштовања, међунационалне толернције и мудрости.

 

Све је то давно негдје записано, али долазили су људи, боље речено нељуди који су рушили све оно што је било добро, а покушавали су силом и својим лудим главама да уређују свијет онако како је то само њима одговарало. Невјера у Господа Бога учинила је многа зла и на нама је да кроз вјеровање поново се призовемо памети, моралном и честитом животу. Ако ово не будемо напокон схватили, онда сигуран сам - нема нам помоћи. Ако се будемо и даље разједињавали неће бити још много историјских прилика да саборујемо и сабиремо се у чињењу свакодневних малих добрих дјела.

 

Питање да ли вјерујемо или не вјерујемо у Бога, коначно је постало наша лична и приватна ствар коју никоме не треба силом наметати. Мислим да се та стална халабука око тога напокон завршила, јер никад се неће сазнати да ли су више у Бога вјеровали они који су тврдили да не вјерују или они који су говорили да вјерују.

 

Много зла нанијела су нам бесмислена размишљања и стална заклињања неких људи и то баш у оно у шта ни они сами нису вјеровали.

 

И оно најважније - нема потребе да се кунем нити да сумњам у опстанак и трајање РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!

 

Једноставно, у то вјерујем и убијеђен сам да ће и садашња, али и будуће генерације знати да сачувају и да развијају РЕПУБЛИКУ СРПСКУ!

То ни мало неће бити лако. Али, добро знамо да нам кроз цијелу историју нашег постојања никада није било лако.

Међутим, и у таквим околностима као народ смо опстајали и остајали и опстаћемо и остаћемо и даље да трајемо и да живимо!

 

  Зато живи трајно и срећно
 
РЕПУБЛИКО СРПСКА!

На многаја љета!
 
 

МОЈА РЕПУБЛИКА

Тамо гдје најљепша се зора буди
Часни и поносни живе добри људи
Тамо гдје се рађа нашег сунца сјај
Стамен, пркосан је мој завичај

За њега сви се сад помолимо
Другу земљу ми немамо
У срцу мом само је један дом
У срцу је велика моја република

У срцу мом најљепша звијезда сја
Моја република, Република Српска
Тамо гдје су наши преци давни
Име уписали у сваки корак славни

Тамо гдје се рађа нашег сунца сјај
Стамен и пркосан је мој завичај
За њега сви се сад помолимо
Другу земљу ми немамо

У срцу мом је један дом
У срцу је велика моја република
У срцу мом најљепша звијезда сја
Моја република, Република Српска

 

Autor sjovicicslavuj | 9 Januar, 2016 | read_nums (164)
 
За сјећање и за памћење...
На данашњи дан /10. јануара/
умро је ЛАЗА ЛАЗАРЕВИЋ.
Једна од највише изговараних реченица 
или синтагми или поука у српском народу
је дјело Лазе Лазаревића: 
"СВЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ"!
********************
Живио је само 40 година. Његова приповијетка
"Све ће то народ позлатити", као да је јуче написана.
По мени, наравно, она је сад актуелнија, 
него у оно доба кад је написао ЛАЗА ЛАЗАРЕВИЋ.


Autor sjovicicslavuj | 9 Januar, 2016 | read_nums (207)

9.1.2016. Директно: ПАЛЕ/Доха
НОЛЕ ДОМИНАЦИЈА!
НОВАК ЂОКОВИЋ - Рафаел Надал 2:0 (6:1, 6:2)

Импресивно до 60. титуле у каријери, 

Надал "прегажен и почишћен"  у финалу!

Новак Ђоковић освојио је прву титулу у 2016. години
Уједно, данашњи Ђоковићев тријумф је најубједљивији 
од свих у њиховим досадашњим међусобним мечевима.
 
Ако се по првом турниру сезона познаје, биће ово још једна 
невјероватна година за Новака Ђоковића. Најбољи тенисер свијета 
је импресивном партијом "одувао" Рафаела Надала 
у финалу Дохе за најбољи могући почетак 2016.

Први тенисер свијета одиграо је ванземаљски тенис, 

па један од најбољих играча у историји 
није имао никакву шансу иако је играо изузетно добро.

Надал је од почетка покушао нешто да промијени у односу 

на претходне дуеле са Ђоковићем. Играо је изузетно агресивно 
и добро, слао је дубље лопте, бекхенд му је био сигуран, 
али је то било довољно само за три гема.

Овом побједом Ђоковић је први пут у каријери успио 
да преокрене највеће ривалство у историји тениса у своју корист. 
Био је ово 47. међусобни дуел двојице великана 
и 24. побједа првог тенисера свијета.

Новак је први пут у каријери успио да освоји турнир у Дохи, 

па сада има округло 60 АТП трофеја у каријери.



 
Autor sjovicicslavuj | 9 Januar, 2016 | read_nums (196)
 
 Сестро Српкињо и брате Србине воли свој народ и своју вјеру, 
а поштуј све друге народе који поштују тебе и твој народ!
 
 
Autor sjovicicslavuj | 9 Januar, 2016 | read_nums (347)
 
 
9. јануар 1992. - 2016. година
 
Прошле су 24. године од званичног проглашења Републике под тадашњим именом - Република Српска Босна и Херцеговина. 

Од тада па до данас кратко је вријеме да би се могле сложити све коцкице у мозаик стварања и трајања Републике Српске. Но, да покушам на бази чињеница и као свједок са лица мјеста да кажем неколико кључних ствари које су претходиле стварању Републике Српске.
Први вишестраначки избори у БиХ одржани су 18. новембра 1990. године. На власт су дошле три националне странке – СДА, ХДЗ и СДС. 
У Парламенту БиХ су постојала два дома (вијећа) – Вијеће народа и грађана, које је бројало 130 посланика и Вијеће општина са 110 делегата. Дакле скупштина БиХ је бројала 240 посланика и делегата. 
Од конституисања парламента па до његовог распада одржано је 10 заједничких сјеница. Због сепаратистичких тенденција и незаустављивог разбијања тадашње СФР Југославије тај талас је преко Словеније и Хрватске стигао и у БиХ. 
Сви системи власти у БиХ су се распадали и распршивали као мјехур од сапунице. Постојала су два дијаметрално супротна концепта за рјешавање будућег статуса БиХ: један муслиманско-хрватски и на другој страни српски. Муслиманско-хрватски концепт је био да се БиХ издвоји из састава тадашње СФР Југославије и да прогласи своју самосталност, док је интерес Срба у БиХ био да Босна и Херцеговина остане у саставу Југославије.

А шта је претходило стварању данашње Републике Српске. Желим да подсјетим на плебисцит српског народа који је одржан 9. и 10. новембра 1991. године. 

На тај историјски плебисцит Срба /референдум/ скоро сви су заборавили. Међутим, плебисцит је био одговор на већ дефинисани датум одржавања муслиманско-хрватског референдума о издвајању БиХ из уставног и територијалног устројства тадашње СФР Југославије. 

Срби су за плебисцит дефинисали питање:


"Да ли желе да остану у заједничкој југословенској држави која укључује Србију, Црну Гору, аутономну српску област Книнску Крајину и области Славоније, Барање и западног Срема, те све оне који желе да остану у таквој држави"

Изјашњавање Срба је показало да је огромна већина изашла на плебисцит и изјаснила се за останак у тадашњој Југославији. То је уједно била и политичка подлога и одлука за стварање Републике под именом - Република Српска Босна и Херцеговина. 

Република Српска Босна и Херцеговина је званично проглашена на Свечаној сједници 9. јануара 1992. године, што је и званичан датум настанка РЕПУБИКЕ СРПСКЕ.
На нелегалном муслиманско-хрватском референдуму одржаном 29. фебруара /преступна година/ и 1. марта 1992. године, Муслимани и Хрвати без учешћа Срба су донијели нелегалну одлуку о издвајању БиХ из састава тадашње Југославије. 

Удружени и свезаних застава Муслимани и Хрвати су на противуставан начин извршили акт сецесије и уз помоћ једног дијела тзв. међународне заједнице су издвојили БиХ из тадашње СФР Југославије. 


Српски представници у заједничким институцијама БиХ су покушавали на све легитимне начине да задрже БиХ у саставу тадашње Југославије, али нису успјевали. Касније ће се испоставити да то и није било могуће.
Знајући све то, након 14. октобра 1991. године и дефинитивног распада  Парламента БиХ и подјеле на два блока: муслиманско-хрватски и на српски - српски представници су тражили могућа рјешења за опстанак српског народа на просторима БиХ.
Народна скупштина Република Српска Босна и Херцеговина је основана 24. октобра 1991. године као Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини. 
На првој сједници одржаној у Плавој сали у згради Скупштине БиХ у Сарајеву, расписан је плебисцит и усвојена „Декларација о остајању српског народа у заједничкој држави Југославији“. Референдум на коме су се Срби изјаснили о останку у Југославији је одржан 9. и 10. новембра 1991. године.

У складу са људским правима, успостављеним међународно-правним принципима, као и начелима и правилима уставног поретка, Народна скупштина Република Српска Босна и Херцеговина доноси Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине 9. јануара 1992. у Сарајеву. Свечана сједница је одржана у Хотелу "Холидеј ин". 

Недуго касније, обезбјеђујући као конституанта Уставом који је донесен 28. фебруара 1992, правну моћ и правну сигурност, легалитет и легитимитет обезбиједила је Република Српска Босна и Херцеговина. Тада је на основу резултата „Новембарског референдума“ Република Српска проглашена за федералну јединицу у саставу Савезне Републике Југославије.

НАПОМЕНА: О тим догађајима много шире сам написао у својој књизи – „Силос" и у многобројним текстовима за разне новине 
о историјату настанка Републике Српске и избијању рата у Босни и Херцеговини.
 
РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 
СЕ НИЈЕ МОГАО ИЗБЈЕЋИ!
 
 
Дакле, 9. јануара 1992. године одржана је Свечана сједница српских посланика (72 из СДС-а, два из СПО-а /Странка Вука Драшковића/ и четири посланика из Реформских снага /Странка Анте Марковића/. Као гости на тој сједници били су и предсједници општина из реда српског народа, те предсједници општинских одбора СДС-а и друге званице. 

Свечана сједница је одржана у великој сали у Хотелу "Холидеј ин". У то вријеме као инспектор Државне безбједности био сам задужен за безбједност српских посланика и министара у Парламенту и Влади Босне и Херцеговине. Сједница је заказана за 11,00 часова. У екипи задуженој за безбједност присутних и безбједно одржавање сједнице били су српски представници у тадашњој Државној безбједности БиХ - Драган Деведлака, Неђо Влашки, Горан Радовић и моја маленкост. 

Остали Срби запослени на високим позицијама у тадашњем Министарству унутрашњих послова и Државној безбједности БиХ нису смјели или нису хтјели да нам помогну. Нису хтјели да их којим случајем не би видјели муслимански инспектори и обавјештајци који су такође покривали објекат хотела и визуелно камерама са удаљености и сакривени снимали долазак званичника на сједницу.
 

Многе чињенице и детаљи са те, сада већ историјске сједнице су остали записани. Овим освртом бар у фрагментима желим да подсјетим све оне који уопште не знају како је настала данашња Република Српска. Дакле, тог 9. јануара на Светог архиђакона Стефана у Сарајеву је рођена и створена - Република Српска Босна и Херцеговина. То је био званичан назив тада створене Републике. Касније ће она добити садашње име - РЕПУБЛИКА СРПСКА.
                  
Да кажем и то да су у Радном предсједништву свечане сједнице сједили: тадашњи чланови Предсједништва БиХ - Биљана Плавшић и Никола Кољевић, те предсједник Извршног одбора СДС-а и министар у Влади БиХ Велибор Остојић, затим предсједник Клуба СДС-ових посланика у парламенту БиХ Војислав Максимовић, те предсједник Вијећа општина БиХ Петко Чанчар, као и предсједник Скупштине БиХ Момчило Крајишник који је и предсједавао Свечаном сједницом. У Радном предсједништву био је и предсједник СДС-а др Радован Караџић. 

Тако је почело и тако се одржало свечано проглашење и стварање Републике Српске.
     
ЖИВЈЕЛА ТРАЈНО
 РЕПУБЛИКО СРПСКА!
 
 
 
НАПОМЕНА: 
О проблемима и безбједносним аспектима
који су пратили организацију, одржавање
и безбједан повратак учесника са Свечане сјединице
- овом приликом нећу говорити!
 
Autor sjovicicslavuj | 8 Januar, 2016 | read_nums (187)
 

Православна Црква, другог дана по Божићу, молитвено се сећа Светог првомученика - архиђакона Стефана. Стефан је био Јеврејин, и то припадник оног дела јеврејског народа који су живели у грчким областима и говорили грчким језиком. Био је у сродству са апостолом Павлом, који у време Стефановог мучеништва још увек није спознао истину Христовог учења.

Страдање светог Стефана збило се годину дана после силаска Духа Светога на апостоле, односно исте године када се Господ Исус Христос вазнео на небo. Свети Стефан је први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива Првомучеником. Његово мучеништво потресно је описано је на страницама Светог Писма Новог Завета.

Свети Стефан се назива Архиђаконом, јер је био први од седам ђакона које су свети апостоли поставили на службу око помагања сиротињи у Јерусалиму.
Како каже библијско сведочанство, Свети архиђакон Стефан био је, као и дванаест великих апостола, надахнут силом Духа Светога. Чинио је многа чудеса, помагао људима и сва та његова добра дела помињу се у Светом Писму Новог Завета. У тој првој години по страдању и Вазнесењу Христовом, Свети Стефан је огромном снагом своје вере, својих речи и дела подсећајући на речи закона и пророка Старог Завета, доказивао Јеврејима, својим сународницима, да су они заиста убили Месију, очекиваног толико векова. Због тога је међу својим ближњима имао много непријатеља, али их је увек побеђивао своји јасним и истинитим речима. Како нису могли другачије спречити његово проповедање, прибегли су, уз помоћ лажних сведока, клевети да је хулио на Бога и Мојсија, баш као што се збило и са Исусом Христом. Тако су народне духовне стрешине против Светог Стефана побуниле народ. Као и Христа, Стефана су лажно оптужили и ухапсили. После хапшења, уследило је суђење.

На суђењу Свети Стефан је одлучно и разложно побијао једну по једну клевету лажних сведока. Изложио је, јасно и са великим поштовањем, целу историју Израиља од Аврама, који је први добио обећање о доласку Месије до Мојсија, о којем је говорио са великим страхопоштовањем и уважавањем. Но, истина о Месији још више је разгневила свештеничке и народне полаваре. У том узаврелом тренутку, Архиђакон Стефан погледа у небо и то што је угледао објави свима присутнима: „Ево, видим небеса отворена и сина човечјег где стоји с десне стране Бога." То је разјарило све његове судије те Архиђакона Стефана изведоше из града и убише камењем.

Међу присутним мучитељима био је и Стефанов рођак Савле, који је касније, искрено се покајавши, спознао истину о Господу Исусу Христу, примио његово учење и свето крштење, и остатак земаљског живота провео проповедајући, као апостол Павле, јеванђељску истину, ширећи Христову реч и оснивајући црквене заједнице.
А тога дана, када су Јевреји каменовали архиђакона Стефана, стајала је подалеко, на једној узвишици Пресвета Богородица, са светим Јованом Богословом, гледајући мучеништво овог првог мученика за истину њеног Сина и молећи се усрдно Богу за његову душу.

Последњеречи светог архиђакона Стефана су биле: „Господе, не урачунај им грех овај".

Самим пример мучеништва и безпоговорног страдања, архиђакон Стефан је дао и, дан данас, даје пример свим хришћанима. Његов пример најбоље објашњава речи да је „крв мученика семе Цркве".


Мошти светог првомученика Стефана су пронађене близу Јерусалима 415. године Господње.


Autor sjovicicslavuj | 8 Januar, 2016 | read_nums (633)

С обзиром да сам био један 
од актера стварања
 РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 
много више ријечи о том дану 
- 9. јануару 1992. године, 
биће на мом блогу!



 
    My picture!

Kategorije

Arhiva