ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
Autor sjovicicslavuj | 31 Januar, 2014 | read_nums (319)Пјесма
која остаје да траје....
********************
Laza
Kostić | Santa Maria Della Salute
Oprosti,
majko sveta, oprosti,
što
naših gora požalih bor,
na
kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj
tebi podiže dvor;
prezri,
nebesnice, vrelo milosti,
sto
ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan
ti ljubim prečiste skute,
Santa
Maria della Salute.
Zar
nije lepše nosit' lepotu,
svodova
tvojih postati stub,
nego
grejući svetsku grehotu
u
pep'o spalit' srce i lub;
tonut'
o brodu, trunut' u plotu,
djavolu
jelu a vragu dub?
Zar
nije lepše vekovat' u te,
Santa
Maria della Salute?
Oprosti,
majko, mnogo sam strad'o,
mnoge
sam grehe pokaj'o ja;
sve
što je srce snivalo mlado,
sve
je to jave slomio ma',
za
čim sam čezn'o, čemu se nad'o,
sve
je to davno pep'o i pra',
na
ugod živu pakosti žute,
Santa
Maria della Salute.
Trovalo
me je podmuklo, gnjilo,
al'
ipak necu nikoga klet';
sta
god je muke na meni bilo,
da
nikog za to ne krivi svet:
Jer,
sto je duši lomilo krilo,
te
joj u jeku dušilo let,
sve
je to s ove glave sa lude,
Santa
Maria della Salute!
Tad
moja vila preda me granu,
lepse
je ovaj ne vide vid;
iz
crnog mraka divna mi svanu,
k'o
pesma slavlja u zorin svit,
svaku
mi mahom zaleči ranu,
al'
tezoj rani nastade brid:
Sta
cu od milja, od muke ljute,
Santa
Maria della Salute?
Ona
me glednu. U dušu svesnu
nikad
jos takav ne sinu gled;
tim
bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih
vasiona stopila led,
sve
mi to nudi za čim god čeznu',
jade
pa slade, čemer pa med,
svu
svoju dusu, sve svoje žude,
svu
večnost za te, divni trenute!
Santa
Maria della Salute.
Zar
meni jadnom sva ta divota?
Zar
meni blago toliko sve?
Zar
meni starom, na dnu zivota,
ta
zlatna voćka sto sad tek zre?
Oh,
slatka voćko, tantalskog roda,
sto
nisi meni sazrela pre?
Oprosti
moje gresne zalute,
Santa
Maria della Salute.
Dve
u meni pobiše sile,
mozak
i srce, pamet i slast.
Dugo
su bojak strahovit bile,
k'o
besni oluj i stari hrast:
Napokon
sile sustaše mile,
vijugav
mozak odrza vlast,
razlog
i zapon pameti hude,
Santa
Maria della Salute.
Pamet
me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh
mudro od sreće, lud,
utekoh
od nje - a ona svisnu.
Pomrca
sunce, vecita stud,
gasnuse
zvezde, raj u plac briznu,
smak
sveta nasta i strašni sud. -
O,
svetski slome, o strašni sude,
Santa
Maria della Salute!
U
srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen
je njezim sveti mi hram.
Tad
mi se ona od onud javi,
k'o
da se Bog mi pojavi sam:
U
duši bola led mi se kravi,
kroz
nju sad vidim, od nje sve znam,
zasto
se mudrački mozgovi mute,
Santa
Maria della Salute.
Dodje
mi u snu. Ne kad je zove
silnih
mi želja navreli roj,
ona
mi dodje kad njojzi gove,
tajne
su sile sluškinje njoj.
Navek
su sa njom pojave nove,
zemnih
milina nebeski kroj.
Tako
mi do nje prostire pute,
Santa
Maria della Salute.
U
nas je sve k'o u muža i žene,
samo
sto nije briga i rad,
sve
su miline, al' nežežene,
strast
nam se blaži u rajski hlad;
starija
ona sad je od mene,
tamo
cu biti dosta joj mlad,
gde
svih vremena razlike cute,
Santa
Maria della Salute.
A
nasa deca pesme su moje,
tih
sastanaka veciti trag;
to
se ne piše, to se ne poje,
samo
sto dušom probije zrak.
To
razumemo samo nas dvoje,
to
je i raju prinovak drag,
to
tek u zanosu proroci slute,
Santa
Maria della Salute.
A
kad mi dodje da prsne glava
o
mog života hridovit kraj,
najlepši
san mi postace java,
moj
ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz
ništavila u slavu slava,
iz
beznjenice u raj, u raj!
u
raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve
ce se želje tu da probude,
dušine
žice sve da progude,
zadivićemo
svetske kolute,
zvezdama
cemo pomerit' pute,
suncima
zasut' seljanske stude,
da
u sve kute zore zarude,
da
od miline dusi polude,
Santa
Maria
della Salute.
