Autor sjovicicslavuj |
17 April, 2020 |
read_nums (201)
За сјећање и памћење ...
ЈОСИФ ПАНЧИЋ
Био је први предсједник тек основане
За сјећање и памћење ...
17. априла рођен је
свјетски познати српски научник
ЈОСИФ ПАНЧИЋ
Био је први предсједник тек основане
краљевске академије, 1887. године,
изабран баш на /његов/ Панчићев рођендан.
Уврштен у 100 најзнаменитијихСрба у нашој историји
Деценијама самује на крову Србије:
Јосиф Панчић
почива у недоступном војном комплексу
Панчићева оморика
Јосиф Панчић, споменик у Академском парку на Студентском тргу у Београду
Јосиф Панчић
почива у недоступном војном комплексу
Панчићева оморика
Јосиф Панчић, споменик у Академском парку
на Студентском тргу у Београду
Autor sjovicicslavuj |
17 April, 2020 |
read_nums (196)
Навршила се пуна 21. година од како су НАТО злочинци 17. априла 1999. године, убили трогодишњу Милицу Ракић.
Трагедија се догодила након што је гелер од распрскавајуће бомбе улетио у купатило и погодио дjевојчицу у главу док је сједела на ноши.
Споменик НАТО агресије.
На мермерном обиљежју
у Ташмајданском парку
у Ташмајданском парку
у Београду је скулптура
Милице Ракић
Милице Ракић
Милица Ракић је након погибије постала симбол српског страдања 1999. године, а њене слике и прича о њеној судбини брзо су обишли свијет.
Злочинци и убице никад се нису покајали, али и мртве очи Милице Ракић из Царства небеског ће прогањати злочинце из НАТО aлијансе.
ВЈЕЧНА ТИ СЛАВА МИЛИЦЕ,
НАШЕ СРПСКО ЧЕДО!
*************************************
Autor sjovicicslavuj |
17 April, 2020 |
read_nums (189)
На данашњи дан, 17.априла 1919. године
Живио је врло кратко,
Са само својих шеснаест година, Ћоровић је 1891. године, у Мостару, написао пјесму „Сироче на мајчином гробу„, по слици Уроша Предића..
Суморани призори осликаног гробља, смрзнуте земље, крста и раке, преко које лежи дијете, лежи на вјечној кући своје мајке, огрнут слабим покривачем, скрхан болом за изгубљеном мајком, навели су младог пјесника, бунтовника и праведника, да напише ову пјесму.
Ту би ми тако слатко било.
Та ко сад још да хаје
За тужне ми уздисаје…
Овдје би ми слатко било.
На данашњи дан, 17.априла 1919. године
умро је славни српски књижевник и пјесник
СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ
Живио је врло кратко,
јер је био мучен по аустријским логорима...
Инспирисан сликом, из раног периода српског сликара реализма, Уроша Предића, „Сироче на мајчином гробу„, коју је Предић насликао 1888. године, за своју прву самосталну изложбу, Светозар Ћоровић није могао да остане равнодушан, јер је призор са слике изазвао велика саосећања у његовој души.
Са само својих шеснаест година, Ћоровић је 1891. године, у Мостару, написао пјесму „Сироче на мајчином гробу„, по слици Уроша Предића..
Суморани призори осликаног гробља, смрзнуте земље, крста и раке, преко које лежи дијете, лежи на вјечној кући своје мајке, огрнут слабим покривачем, скрхан болом за изгубљеном мајком, навели су младог пјесника, бунтовника и праведника, да напише ову пјесму.
И Урош Предић и Светозар Ћоровић приказали су, један сликом други пјесмом, судбину времена у коме су живели. Приказали су стварни живот обичних људи. Намјера им је била да укажу на проблем напуштене дјеце, након ратова, када су породице остајале без мужева и очева а мајке умирале усљед тешког живота и сиромаштва.
Пјесма је објављена 1. марта 1892. године, у сомборском Листу за српску младеж „Голуб„, у броју 5.
СИРОЧЕ НА МАЈЧИНОМ ГРОБУ
– По слици Уроша Предића –
Ево мене мајко мила
Дошао сам опет теби –
Буди добра – смилуј ми се
Дијете своје прими себи …
О! ту би ми тако мило –
Дошао сам опет теби –
Буди добра – смилуј ми се
Дијете своје прими себи …
О! ту би ми тако мило –
Ту би ми тако слатко било.
Одбија ме ево свако,
Тврдо га су срца људи.
Но слушај молбе моје,
Њихове су празне груди.
Тврдо га су срца људи.
Но слушај молбе моје,
Њихове су празне груди.
Та ко сад још да хаје
За тужне ми уздисаје…
Зима стеже – снијег вије
Мени мјеста ниђе није,
Потуцам се, мајко драга,
Од немила до недрага.
Овдје би ми само мило –
Мени мјеста ниђе није,
Потуцам се, мајко драга,
Од немила до недрага.
Овдје би ми само мило –
Овдје би ми слатко било.
Тако плаче сиротанче
Ал` помоћи отуд није.
Вјетар дува бјесно, силно –
Зима стеже – снијег вије….
И уморно клону тада
Дубоки га сан савлада …
Дубок санак заспа туди
Да се више не пробуди.
Ал` помоћи отуд није.
Вјетар дува бјесно, силно –
Зима стеже – снијег вије….
И уморно клону тада
Дубоки га сан савлада …
Дубок санак заспа туди
Да се више не пробуди.
--------------------------------
Autor sjovicicslavuj |
17 April, 2020 |
read_nums (236)
ВЕЛИКИ ПЕТАК
ВЕЛИКИ ПЕТАК
У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Христа су мучили и бичевали. Понтије Пилат је предао Исуса Јудејима, рекавши да не може да га осуди, јер није нашао никакве кривице, и да је тај човек невин. Јудеји су увидели да могу само да муче Исуса, али не могу да Га осуде, па су рекли Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а за такав грех Римљани морају да казне починиоца.
Како је то било уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да се један затвореик пусти на слободу. Пилат је питао народ кога да ослободи: Исуса Христа или Вараву, разбојника, који је убио неколико римских војника. Светина, нахушкана од фарисеја, тражила је Вараву. Пилат је питао шта да уради с Исусом, а светина је урлала: „Распни га! Распни га!" Христу су ставили трнов венац на главу, а на плећа навалили тешки крст и повели путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица бола. Пљували су га и добацивали погрдне речи. Нашао се ту и један добар човек, Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носли Крст Страдања. На брду Голгота су поставили три крста, на која су разапели Христа и двојицу разбојника. Христов крст је био у средини. И после свих претрпљених мука и понижења, Христос је молио свог Оца Небеског да опрости људима, јер не знају шта чине. Кад је, око три сата по подне (по нашем рачунању времена), Свој дух предао Оцу, сва природа, Божја творевина, побунила се против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали се гробови, затресла се земља. Завеса у храму се расцепила одозго до доле. Камење се, уз страшан прасак, распадало. Стене су пуцале.
Тако су се обистиниле Христове речи да ће и мртво камење сведочити Живога Бога. Капетан који је стражарио код крста, рекао је да је тај Човек заиста био праведник, а окупљени народ обузео је неизрециви ужас. Поред Крста је остала Богородица са апостолом Јованом, Маријом Магдалином и још неким женама. Нема и скамењена од бола, гледала је Богородица беживотно тело свога Сина и Бога. Јосиф из Ариматеје је отишао Пилату и измолио да са крста скине Христово тело и сахрани га. Пилат је, зато што је сутра субота (када се ништа не ради), а да тело не би стајало на крсту три дана, дозволио да Га скину са крста.
Христово тело су обавили платном и однели у нову гробницу, коју је Јосиф био припремио за себе. Гроб је био уклесан у стени. Кад су положили Христово тело, на улаз су навалили огроман камен. Римљани су поставили страже унаоколо, плашећи се да хришћани не узму тело.
+++++++++
Празновање
У време када је Христос предао дух Свој Оцу, у свим православним храмовима се износи Плаштаница. То је платно на којем је приказано Христово полагање у гроб. Плаштаница се поставља испред олтара, на посебно украшен одар, који представља гроб Христов. Верници у највећем реду и са дубоким поштовањем, прилазе Плаштаници и целивају је. На Велики петак се стрго пости (храна се спрема на води), зато што све мисли и молитве треба да буду упућене Господу и подсећању да је Он Себе принео на жртву, из љубави према свима нама..
Autor sjovicicslavuj |
16 April, 2020 |
read_nums (174)
На данашњи дан, 16. априла 1865. године
умро је славни српски композитор, мелограг,
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
На данашњи дан, 16. априла 1865. године
умро је славни српски композитор, мелограг,
диригент, пијаниста и музички писац
КОРНЕЛИЈЕ СТАНКОВИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Корнелије Станковић је први српски школовани музичар – композитор, диригент, мелографиста, пијаниста и музички писац.
Рођен је 23.8.1831. године у Будиму (западни део Будимпеште),
гдје је и преминуо 16.4.1865. године.
КЛАВИРСКА: "Устај, устај Србине" (са варијацијама), 1852; "Словенски кадрил", 1855; "Што се боре мисли моје" (са варијацима) 1857; "Српски народни кадрил" 1859; "Бугарски кадрил" и "Српска полка" 1862.
ВОКАЛНА: Песме за драму "Преводнице српске слободе" или "Српски хајдуци" Ђ. Малетица; мес. хор "Црногорац Црногорки"; "Химна Србије".
— "Српске народне песме" (6 збирки које садрже уједно клавирске и хорске хармонизације. Збирке су овде наведене по првој песми која је у њима: "Ој таласи", 1851; "Сећаш ли се оног сата", 1853; "Ускликнимо с љубављу", 1859; "Ја сам Србин, српски син", 1859; "Полечела шаренптица", 1862; "Праг је ово милог српства", 1863).
ЦРКВЕНА: "Две литургије", 1851 и 1852; "Православно црквено појање у српскога народа" (I књ., "Литургија Јована Златоустог", 1862; II књ., "Тропари, кондаци, ирмоси од Божића до Спасовадне" 1863; III књ., "Тропари, кондаци, ирмоси од Спасовадне до Ваведења", 1864); "Српско црквено карловачко појање ("Блазена" I-8 гласа, 1822). Необјављени записи карловачког појања у 17 свезака у Архиву САН.
ВОКАЛНА: Песме за драму "Преводнице српске слободе" или "Српски хајдуци" Ђ. Малетица; мес. хор "Црногорац Црногорки"; "Химна Србије".
— "Српске народне песме" (6 збирки које садрже уједно клавирске и хорске хармонизације. Збирке су овде наведене по првој песми која је у њима: "Ој таласи", 1851; "Сећаш ли се оног сата", 1853; "Ускликнимо с љубављу", 1859; "Ја сам Србин, српски син", 1859; "Полечела шаренптица", 1862; "Праг је ово милог српства", 1863).
ЦРКВЕНА: "Две литургије", 1851 и 1852; "Православно црквено појање у српскога народа" (I књ., "Литургија Јована Златоустог", 1862; II књ., "Тропари, кондаци, ирмоси од Божића до Спасовадне" 1863; III књ., "Тропари, кондаци, ирмоси од Спасовадне до Ваведења", 1864); "Српско црквено карловачко појање ("Блазена" I-8 гласа, 1822). Необјављени записи карловачког појања у 17 свезака у Архиву САН.
Станковићев гроб
у Алеји великана на београдском Новом гробљу
Autor sjovicicslavuj |
16 April, 2020 |
read_nums (106)
Уврштен у 100 најзнаменитијих
НИКОДИМ МИЛАШ
је био далматински епископ и канониста.
је био далматински епископ и канониста.
Рођен је 16. априла 1845. у Шибенику, Хрватска
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Цитат: Ниjе лак посао владици у Далмациjи и са такозваном православном интелигенциjом. Ови и овакви људи принудили су далматинске епископе Раjачића, Живковића и Мутибарића да бjеже из Далмациjе у друге епархиjе…
Почетак далматинске цркве бива 55. године, кад jе Тит, ученик апостола Павла, основао ту цркву; а завршуjе се први период историjе њене 313. године, кад jе издан био милански едикт, коjим jе проглашена хришћанска црква слободном у римскоj држави. Ово jе доба гоњења, и црква jе могла само кроз непрестану борбу са своjим гонитељима да себе одржи. И оно што бива за то вриjеме са хришћанима у осталим провинциjама простране римске царевине, бива исто и у Далмациjи.
Послиjе миланског едикта наступа свугдjе, па и у Далмациjи, мирно доба за хришћанску цркву. Као дио римског патриjархата, далматинска се црква налази под врховном jурисдикциjом римског патриjарха, и остаjе тако до 732. године, када прелази под jурисдикциjу цариградскога патриjарха. Том се годином завршуjе други период. За ово се вриjеме утврђуjе у Далмациjи хришћанска вjера и уређуjе се црква.
Кад jе далматинска црква прешла под власт цариградскога патриjарха, почиње мало времена послиjе жестока борба између источне и западне цркве, а исто тако борба и у Далмациjи између православља и латинизма, и то траjе све до петог спљетског сабора 1075. године, кад латинско и хрватско насељење Далмациjе напушта православну вjеру и прима римокатоличку. Овиjем се завршуjе трећи период.
Послиjе поменутог спљетског сабора остаjу у Далмациjи само грчке колониjе у коjима се чува православна вjера и коjе су виjерне православноj цркви. Боре се те колониjе са латинизмом ради одржања вjере своjе, наjприjе саме, а послиjе заjедно са далматинским Србима. Сеобе српскога народа из Босне и Херцеговине у Далмациjу оживљаваjу сада православну цркву особито у далматинском континенту, а тиjем оживљуjе иста црква и у грчким колониjама далматинског приморjа. Завршуjе се оваj период, кад 1420. године далматинско приморjе долази под власт млетачке републике.
Преласком далматинског приморjа под власт млетачке републике престаjе заjеднички црквени живот између православног насељења у далматинском континенту и онога на далматинском приморjу, те се засебно таj живот развиjа, а без сталног jерархиjског уређења, док црква у далматинском континенту ниjе била подређена jурисдикциjи дабробосанског митрополита, а црква на приморjу jурисдикциjи филаделфиjског архиjепископа, коjи jе катедру своjу имао у Млецима. Овако траjе до 1699. године, кад услиjед карловачког мира прелази готово сва Далмациjа под власт млетачке републике, и тиjем се завршуjе пети период.
За вриjеме млетачке власти над свом Далмациjом православна jе далматинска црква правно се сматрала зависном од филаделфиjског млетачког архиjепископа. Тешко jе, може бити jош теже, него ли у трећем периоду, било ово вриjеме за православну далматинску цркву, jер се она морала непрестано борити за своj опстанак и бранити се од наjжешћих нападаjа од стране иновjераца. Падом млетачке републике 1797. године миjења се и стање православне цркве у Далмациjи, те наступа нови период у њеноj историjи.
Оваj нови, седми, период продужава се до 1849. године, кад jе царским патентом од 4. марта проглашена православна вjера равноправном свима осталим у аустриjскоj монархиjи законом признатим вjероисповjестима. Премда у непрестаноj самообрани од иновjераца, ипак се православна црква у Далмациjи за ово вриjеме снажи и утврђуjе.
Српска историја је препуна српских великана
за које огромна већина никада није ни чула!?
Огроман је допринос тих славних Срба
за наше постојање и наш опстанак.
Autor sjovicicslavuj |
16 April, 2020 |
read_nums (97)
Четвртак Страсне (Страдалне) седмице, у својој служби сећа се свештеног омивања ногу Aпостола од стране Спаситеља Тајне вечере, одн. установљења Свете тајне Евхаристије, натприродне молитве и предаје Господа Исуса Христа у руке грешника. Оплакујући почетак Господњих страдања, Црква се у исто време мистично радује поводом установљења Свете Евхаристије - тајне Христовог Тела и Крви, тајне Светог Причешћа.
Од изречених речи: "Ово чините у мој спомен...", па до данас, Света Евхаристија служи се на свим Православним престолима докле Господ поново не дође. У току вечере, Господ је открио издајство једног од својих ученика, а потом је са својим ученицима отишао у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти.
Autor sjovicicslavuj |
15 April, 2020 |
read_nums (153)
Српска Православна Црква својој духовној деци
о Васкрсу 2020. године
ИРИНЕЈ
по милости Божјој
православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав.
Христос васкрсе!
Дан је Васкрсења! Слављем се просветлимо, једни друге загрлимо и рецимо браћо свима, па и онима који нас ненавиде! Васкрсењем опростимо све и тако велегласно запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши!
(Песма са васкршњег јутрења)
Ево нас, браћо и сестре и драга децо духовна, у торжеству и радости великог празника, Васкрса. Данас је празник Васкрсења Господа нашега Исуса Христа – радујмо се и веселимо се! Васкрс је наш највећи празник – празник победе Живота над смрћу, Бога над сатаном, Човека у Христу Исусу над грехом. Христос васкрсе из мртвих! Рецимо то свима и обрадујмо све и свакога, чак и оне који мрзе Њега, Васкрслог Богочовека, и нас, Његово наслеђе овде на земљи, и оне који не верују и још сумњају да је Он Искупитељ и Спаситељ света.
Браћо и сестре и драга децо духовна, суштина тајне Христова Васкрсења је у томе да је ''Онај Који јесте'', истовремено Син Божји и Син човечји, већ на Велики Петак, а коначно на дан Васкрсења, победио сатану и сатро његову власт и силу. Смрт и ад су поражени. Свети апостол Павле, у победоносном заносу, пита: ''Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?'', а свети Василије Велики, архиепископ кападокијски, наднесен над тајном Васкрса, појашњава речи светог апостола Павла, па каже да је Господ Исус Христос Себе дао у замену смрти, ''која је нас, продане греху, држала у ропству и, сишавши крстом у ад, покида окове смрти; и васкрсе у трећи дан, и свакоме отвори пут у васкрсење из мртвих. Он, Христос Господ, вели свети Василије, постаде Првина умрлих, Прворођени из мртвих, да би Он био све и сва, првенствујући у свему''.
Дивећи се чудесном Васкрсењу из гроба, црквени песник пева: „Господе, како си се родио од Пресвете Дјеве и како си васкрсао из гроба, не знамо, али Те славимо као Спаситеља и Искупитеља.” Славећи са њим Васкрсење Христово, и ми се дивимо пред овом великом тајном и певамо: „Христос васкрсе из мртвих! Смрћу смрт победи и онима који бејаху у гробовима живот дарова!” Попут синова Израиљевих, који прешавши Црвено море узнесоше благодарења и хвале Богу и ми, браћо и сестре и драга децо духовна, прошавши кроз тугу и жалост Великог Петка и Велике Суботе и нашавши се у радости Васкрсења, принесимо хвалу Богу и узвикнимо: слава Ти, Господе, Спаситељу и Избавитељу наш, што нас избави из власти греха, смрти и ђавола!
На истини Васкрслога Христа, Који се јавио женама мироносицама, апостолима и другима, ми стојимо и јесмо! Васкрсли Господ Исус Христос је непоколебиви Темељ не само наше вере и наше Цркве већ и свеукупног нашег постојања и свега што јесте. „Αко Христос не васкрсе, онда је узалудна вера наша, узалудно је надање наше, још смо под грехом!”, каже свети апостол Павле. У Васкрсењу је смисао свега што постоји, а без Васкрсења све, па и сâм живот, јесте бесмислен. У Васкрсењу Господа Исуса Христа открива се тајна Оваплоћења Бога Логоса, односно Његовог рођења у Витлејему и Његовог страдања као Јагњета Божјег у Јерусалиму, као и свега онога што се десило не само у Јерусалиму и Јудеји већ и у целокупној историји света.
У светлости Христовог Васкрсења, браћо и сестре, и ми, христоносни српски народ, сагледавамо себе и своју историју. Ми смо крсноваскрни народ. Са Христом страдамо и са Њим саваскрсавамо. Сва наша историја је крстоносна и христоваскрсна, смештена између Голготе и Васкрсења. Прошле године смо славили велики јубилеј, Осамсто годишњицу аутокефалности наше Цркве. У том јубилеју смо сагледали сву ширину, дубину и висину нашег постојања у протеклих осам стотина година. Ове, пак, године Благости Господње славимо 100-годишњицу обновљења статуса Патријаршије наше Цркве. После голготског страдања нашег народа и наше Цркве у 19. веку и у првим деценијама 20. века, митрополије и епархије наше Цркве, расцепкане по територијама претходних царстава и држава, сјединиле су се у јединствену Српску Православну Цркву, чиме је обновљена наша древна Пећка Патријаршија. Био је то благослов Божји нашем народу и нашој Цркви за наше – до тада невиђено – страдање и показано трпљење. Можда га је најбоље исказао свети мученик ђакон Авакум, када је, одбијајући да се одрекне православне вере под претњом мучења и ужасне смрти, ускликнуо: „Срб је Христов, радује се смрти!” Благословио је Бог наше јединство у борби за победу истине и правде. Благодаћу Духа Светога и снагом непоколебиве вере, наде и љубави обновили смо Пећку Патријаршију на читавом простору на којем живе православни Срби, на радост наших предака, а на понос свих нас.
Претходно смо, драга децо духовна, попут древног Израиља, прошли преко голготâ и страхотâ, преко сињих мора и морских дубина, а потом доживели слободу и јединство. Наша голготсто-пасхална историја нам говори да никад, па ни на Велики Петак, не смемо губити веру и наду у Бога. Зар 1915. година није била Велики Петак у нашој новијој историји? Зар 1916. година није била година наше Албанске Голготе? А зар 1917. година није изгледала као наше погребење и полагање у ''плаве гробнице''? И гле чуда! Већ следећа, 1918. година, била је година наше победе, наше слободе и нашег васкрсења, а 1920. година – година наше црквене и духовне обнове.
Сагледавајући ово чудесно дело Божје у нашој историји, можемо са Псалмопојцем узвикнути: велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја, и нема те речи која је кадра да опева сва чудеса Твоја! Уистину су чудесни догађаји ослобођења и уједињења нашег народа, који претходише обновљењу нашег црквеног јединства и наше Патријаршије. Све нас неумитно подсећа на чудесно избављење синова Израиљевих из Мисира, његово лутање по Синају и улазак у Земљу Обећану. Нажалост, после свега тога, опет смо се, својом и туђом кривицом, нашли на историјском распећу, па милошћу Божјом опет васкрсли... И тако, ето, до наших дана!
Док славимо Васкрсење Христово, сетимо се, драга децо духовна, наше браће и наших сестара на нашем мученичком Косову и Метохији! Помолимо се за њих да им Господ подари снаге да својим трпљењем свих безакоња и невоља граде своје и наше спасење, да никад не изгубе веру у крајњу победу Добра и да верују да је Господ, Бог милости и доброте, увек са њима и са свима који иду Божјим путевима!
Исто тако, браћо и сестре, сетимо се наше браће и наших сестара у Црној Гори који трпе велико безакоње и неправду. Безакони ''закони'' укинуше истину и правду у Црној Гори. Некада поносна и дична Црна Гора, позната по чојству и јунаштву, данас покушава да нашој Цркви отме оно што је вековима било њено, оно што је читав српски народ са својим владикама, свештенством и монаштвом градио и стварао. Светиње Црне Горе, многе од њих старије од саме Црне Горе, јесу светиње народа и у њима се поје и појаће се кроз векове света Литургија, молитвама светог Василија Острошког, светог Петра Цетињског, светих новомученика пострадалих од небратске руке домаћих богобораца и молитвама свих светих угодника Божјих.
Сетимо се данас наше мученичке браће у Сирији, Ираку и широм света, свих који страдају због људске неправде и похлепе! Једну од најлепших и најзнаменитијих земаља света – Сирију – зло и насиље су скоро уништили. Помолимо се данас за све њих и за све страдалнике да их Господ избави из руку неправедних људи!
Данас се посебно сећамо и поздравом Христос воскресе срдачно поздрављамо нашу браћу и сестре у Украјини, на челу са њиховим митрополитом Онуфријем, свим митрополитима, архиепископима и епископима, монаштвом и свештенством, који су жртве нецрквеног, несаборског и самовласног деловања нашег времена! Помолимо се за њих који страдају и поверимо их Самом Васкрслом Христу Господу да их спаси и избави из руку безаконикâ!
Драга браћо и сестре и драга децо духовна,
Овогодишњи Васкрс дочекујемо и славимо у тешким условима, у невољама у каквима смо га ретко кад у прошлости дочекивали и славили. Живимо у данима пандемије која је изненада задесила човечанство. Читав свет је захваћен и угрожен једним вирусом. Да ли ће горди и себични човек данашњице извући икакав закључак из те чињенице? Или ће и даље, без покајања и без љубави, истрајавати на самоубилачком пројекту стварања свог лажног овоземаљског раја у којем нема места ни за Бога ни за човека као боголико, духовно биће? Нашавши се у оваквим невољама, морамо учинити све да себи и другима помогнемо, да разумемо и подржимо напоре и програме надлежних здравствених, санитарних и државних институција које улажу напоре како би нас заштитиле од заразе. Можда нам то тренутно тешко пада, али све што је на општу корист морамо прихватити и подржати, а себе и своје понашање томе подредити. Изнад свега, молимо се Господу Богу да нас избави од ове епидемије и сличних опасности! Молимо се Богу, учествујмо редовно и активно у светој Литургији, кајмо се за своје грехе и водимо рачуна о своме здрављу и здрављу других! Ово је прилика да добро размислимо сами о себи и о читавом свету. Гле, један вирус је уздрмао и бацио на колена читав свет и довео у опасност здравље и животе милионâ људи! „Смири се, горди човече!” – поручио је својевремено Достојевски. Његова порука је, рекли бисмо, актуелнија данас него што је била тада када је изречена.
У радости Христовог Васкрсења имамо све вас, драга децо духовна, вас у отаџбини и вас расејане широм света, у својим молитвама и очински све вас поздрављамо сверадосним поздравом:
Христос васкрсе!
Дано у Патријаршији српској у Београду,
о Васкрсу 2020. године.
о Васкрсу 2020. године.
Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом:
Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ
Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ канадски МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ жички ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ
Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ источноамерички ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ славонски ЈОВАН
Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ
Епископ тимочки ИЛАРИОН
Епископ нишки АРСЕНИЈЕ
Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН
Епископ буеносаирески и јужноцентралноамерички КИРИЛО
Епископ далматински НИКОДИМ
Епископ осечкопољски и барањски ХЕРУВИМ
Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН
Викарни Епископ мохачки ИСИХИЈЕ
Викарни Епископ диоклијски МЕТОДИЈЕ
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ
Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ канадски МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ жички ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ
Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ источноамерички ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ славонски ЈОВАН
Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ
Епископ тимочки ИЛАРИОН
Епископ нишки АРСЕНИЈЕ
Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН
Епископ буеносаирески и јужноцентралноамерички КИРИЛО
Епископ далматински НИКОДИМ
Епископ осечкопољски и барањски ХЕРУВИМ
Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН
Викарни Епископ мохачки ИСИХИЈЕ
Викарни Епископ диоклијски МЕТОДИЈЕ
ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички МАРКО
Викарни Епископ стобијски ДАВИД
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички МАРКО
Викарни Епископ стобијски ДАВИД
Autor sjovicicslavuj |
15 April, 2020 |
read_nums (148)
15. априла 2018. умро је велики умјетник
15. априла 2018. умро је велики умјетник
Божидар Боки Милошевић
Autor sjovicicslavuj |
15 April, 2020 |
read_nums (149)
Њени посмртни остаци 1967. пренијети су у Београд
у Алеју народних хероја на Новом гробљу.
15. априла 1811. рођена је
Катарина Ивановић
- прва жена академски сликар у Србији
Њени посмртни остаци 1967. пренијети су у Београд
у Алеју народних хероја на Новом гробљу.
Од 1876. била је члан Српског ученог друштва
и тако је постала прва жена академик код Срба.
и тако је постала прва жена академик код Срба.
ДАМА КОЈА ЈЕ СТВАРАЛА РЕМЕК-ДЈЕЛА
СРПСКОГ СЛИКАРСТВА XIX ВИЈЕКА
ДАМА КОЈА ЈЕ СТВАРАЛА РЕМЕК-ДЈЕЛА
СРПСКОГ СЛИКАРСТВА XIX ВИЈЕКА
СРПСКОГ СЛИКАРСТВА XIX ВИЈЕКА
Катарина Ивановић је рођена 15. априла 1811. године у породици српског грађевинског предузимача у Веспрему, у Аустријском царству. Дјетињство је провела у малој српској заједници у Београду. Талентована од дјетињства, сликарство је почела да учи захваљујући новчаној помоћи трговца Ђорђа Станковића у Пешти. Касније је њен дар за ликовну умјетност уочила и мађарска грофица Чаки, која јој је омогућила да сликарство учи у Бечу у Умјетничкој академији, гдје жене у то доба иначе нису имале приступ.
Даље се усавршавала на Академији у Минхену, гдје студира скоро двије године историјско сликарство. Ту је започела студију познате композиције „Ослобођење Београда 1806“. Године 1846. одлази у Београд, у ком остаје свега годину дана. Извјесно вријеме живјела је у Паризу и Загребу. Путовала је по Холандији и Италији, гдје је много научила о савременом сликарству. Пред крај живота вратила се у Београд, гдје је живјела и радила све до своје смрти. У том периоду ствара углавном историјске композиције, жанр-слике и мртву природу.
У српско сликарство је унијела нове теме: жанр сцене и мртву природу. Стилски у раскораку између бидермајера и романтизма, опробала се и у сликању историјских композиција, али је највише домете досегла у портрету, а посебну цјелину чине аутопортрети.
Међу њена најпознатија дјела спадају: „Аутопортрет“ (1836), „Портрет младог мушкарца“ (1837), „Грожђе с корпом“ (1838), „Српски Хомер“ (цртеж 1839), „Портрет Симе Милутиновића Сарајлије“ (1840), „Италијански виноградар“ (1842). Послије 1846. „Портрет кнегиње Персиде Карађорђевић“, „Портрет војводе Стевана Книћанина“, „Дјеца Павла Станишића“, „Београђанка“, „Млади Данић“, „Дјечак са соколом“ и др. Катарина Ивановић је насликала укупно 38 слика.
Она је од 1876. члан Српског ученог друштва и тако је постала прва жена академик код Срба.
Преминула је у Столном Београду у Мађарској 22. септембра 1882. године.
Њени посмртни остаци 1967. пренијети су у Београд у Алеју народних хероја на Новом гробљу.
Дочек Српкиње Јелене,
угарске краљице - 1869. године
Ослобођење Београда, 1806. — 1857.
Смрт сиротице
Мада није знала матерњи језик, Срби у Бечу је топло примају. Ивановићева се спријатељила са припадницима српске дијаспоре и ушла је у круг око Вука Стефановића Караџића; почела је интензивније да учи српски језик и да чита књиге.
Захваљујући пјеснику Сими Милутиновићу Сарајлији, Катарина је убрзо стекла статус савремене националне хероине.
Пјесник је томе највише допринио својом пјесмом „Тројесестарство“ објављеном у Лајпцигу 1837. године, посвећеној Катарини Ивановић
Заузврат Катарина Ивановић
насликала је СРПСКОГ "Хомера"
СИМУ МИЛУТИНОВИЋА САРАЈЛИЈУ
Autor sjovicicslavuj |
15 April, 2020 |
read_nums (100)
ЈУЛИЈАНСКИ
Одлуку о примјени овог календара СПЦ није касније донијела и у употреби је и даље Јулијански календар.
Направио је најтачнији календар до сада. Дужина тропске године износи 365 дана, 5 часова, 48 минута и 46 секунди,
док је Миланковић постигао тачност
од 365 дана, 5 часова, 48 минута и 48 секунди.
Само две секунде дуже траје година по најтачнијем календару.
ЈУЛИЈАНСКИ
и ГРЕГОРИЈАНСКИ
КАЛЕНДАР
Зашто поједине православне цркве
и православни народи прије,
а неке као и наша Света црква славе Васкрс
отприлике седам дана касније.
и православни народи прије,
а неке као и наша Света црква славе Васкрс
отприлике седам дана касније.
Јулијански календар или стари календар је увео Јулије Цезар 45. п. н. е. године и користио се у цијелој Европи до XVI вијека, када су државе почеле да прелазе на Грегоријански календар. На првом васељенском сабору у Никеји 325. године хришћанска црква је прихватила јулијански календар за свој званичан календар.
Творац календара је грчки астроном Сосиген на иницијативу Јулија Цезара, по којем календар и носи име.
Јулијански календар није био савршен и његова разлика у односу на тропску годину се повећава за један дан сваких 128 година. То је касније увиђено, па је на сабору у Никеји 325. године одлучено да се из календара избаце 3 дана која представљају акумулирану разлику.
Пошто је Јулијански календар и даље остао непромијењен, разлика се до XVI вијека акумулирала на 10 дана. Када су ово уочили, астрономи су одлучили да израде нови календар који ће бити усаглашен са тропском годином. То је постигнуто увођењем Грегоријанског календара.
Током XX вијека, практично све православне земље, прешле су на употребу грегоријанског календара (у свјетовне сврхе). Њихове православне цркве нису жељеле да користе „католички“ календар, већ су тражиле усвајање новог календара који би био прецизнији од грегоријанског.
Тако је на Свеправославном конгресу, 30. маја 1923. године усвојен Миланковићев календар. Међутим, како су све православне цркве аутокефалне, неке су цркве задржале употребу јулијанског календара (између осталих и СПЦ, иако је за нови календар усвојен њен приједлог).
Српска православна црква, која је била предлагач новог календара који је усвојен на конгресу 1923, и даље користи јулијански календар.
Послије конгреса, СПЦ је Миланковићев календар начелно прихватила за употребу, али је његову примјену била одложила.
Одлуку о примјени овог календара СПЦ није касније донијела и у употреби је и даље Јулијански календар.
Православне цркве које су прешле на
Миланковићев календар:
Цариградска патријаршија
Александријска православна црква
Александријска православна црква
Румунска православна црква
Бугарска православна црква
Кипарска православна црква
Грчка православна црква
++++++++++
Православне цркве
које и даље користе јулијански календар:
које и даље користе јулијански календар:
Антиохијска православна црква
Јерусалимска православна црква
Руска православна црква
Српска православна црква
Грузијска православна црква
Јапанска православна црквa
--------------------
Неке православне цркве користе оба календара:
Пољска православна црква
Албанска православна црква
Православна црква чешких земаља и Словачке.
Занимљивости о Милутину Миланковићу:
Направио је најтачнији календар до сада. Дужина тропске године износи 365 дана, 5 часова, 48 минута и 46 секунди,
док је Миланковић постигао тачност
од 365 дана, 5 часова, 48 минута и 48 секунди.
Само две секунде дуже траје година по најтачнијем календару.
* Миланковић никада није прихватио Ајнштајнову теорију релативности, али је то тада био случај и са многим другим научницима тог времена.
* Добио је кратер са својим именом на даљој страни Месеца величине 34 км, затим кратер на Марсу пречника 118 км и астероид под називом 1605 Миланковић.
* НАСА га је уврстила у десет највећих научника који су се бавили проучавањем Земље.
* За разлику од Николе Тесле или Михајла Пупина, светску славу није стекао у највећим светским центрима, већ се својим научним теоријама бавио у собици у Капетан Мишином здању, на Београдском универзитету, користећи само папир, оловку, шибер и логаритамске таблице.* Миланковић је главни „кривац” који је доказао да на Марсу не може постојати цивилизован живот, јер је својим прорачунима показао да су тамо температуре превише ниске да би живот у таквом облику постојао.
* Европско геофизичко друштво је 1993. године установило медаљу Милутин Миланковић.
Био је један од најбољих познавалаца историје астрономије и науке уопште, а то доказује у неколико својих дела.
* Најцитиранији је српски научник свих времена.
Autor sjovicicslavuj |
14 April, 2020 |
read_nums (192)
ТРАГИЧНА ВИЈЕСТ
ТРАГИЧНА ВИЈЕСТ
РЕПУБЛИКА СРПСКА
ЖАЛИ СВОГ ДОКТОРА!
Корона однијела чувеног српског хирурга:
Доктор Миодраг Лазић изгубио битку са вирусом
Доктор Миодраг Лазић изгубио битку са вирусом
Отац ургентне медицине, који је спасио небројано много живота током ратних деведесетих година прошлог вијека је преминуо послије борбе са заразом
ЧУВЕНИ српски хирург, љекар нишког Клиничког центра др Миодраг Лазић преминуо је од посљедица вируса корона.
Отац ургентне медицине, који је спасио небројано много живота током ратних деведесетих година прошлог вијека је, како сам прије пет дана писао због тешког здравственог стања био прикључен на кисеоник. Он је послије тешке борбе, нажалост изгубио битку са опаким вирусом.
-Отишао је велики човјек за живота, од данас легенда о којој ће генерације приповиједати.
Најбољи српски син, човјек који је задужио Србију, а посебно РЕПУБЛИКУ СРПСКУ и поколења.
Прим. Др Миодраг Лазић.
Почивај у миру драги докторе.
Жал је превелика.
Почивај у миру драги докторе.
Жал је превелика.
Доктор Лазић је у августу 1991. године напустио мјесто хирурга у Нишу и запутио се у тадашњу Републику Српску Крајину.
Као хирург је учествовао у пробоју коридора у јуну 1992. године, а потом се као добровољац јавио у ратну болницу "Коран" на Палама у Републици Српској.
Један је од оснивача ратне болнице "Жица" у Блажују, код Сарајева, такорећи на самој линији фронта. Остао је тамо пуних 40 мјесеци, као једини хирург на подручју тадашњег Српског Сарајева, гдје је обавио више од 3.500 операција под пуном анестезијом.
ВЈЕЧНО ТИ ХВАЛА НАШ ДРАГИ ДОКТОРЕ!
--------------------
Крст милосрђа доктору Лазићу
Предсједник Републике Српске Милорад Додик
одликовао је хирурга из Ниша Миодрага Лазића
за залагање током ратних сукоба
у посљедњој деценији 20. вијека.
одликовао је хирурга из Ниша Миодрага Лазића
за залагање током ратних сукоба
у посљедњој деценији 20. вијека.
"Они који својим радом чине добро у своја дјела уносе оно што највише могу и што имају у себи – своју љубав и креацију, истрајност и велику жељу да помогну другоме”, рекао је у Палати Републике у Бањалуци предсједник Републике Српске Милорад Додик уручујући велико признање др Миодрагу Миши Лазићу, познатом нишком хирургу и актуелном директору Ургентног центра Клиничког центра Ниш.
На свечаности поводом обиљежавања Дана Републике Српске и Светог архиђакона Стефана, др Лазић одликован је Крстом милосрђа за, како је речено у образложењу, несебично залагање и жртвовање у збрињавању становништва током ратних сукоба деведесетих година прошлог вијека.
Уручујући одликовање, председник Републике Српске Милорад Додик је рекао:
„Посебно истичем да је одликовани др Лазић као ратни добровољац својим херојским ангажовањем водио пуне четири године Српску ратну болницу на Илиџи и притом дао несумњив допринос Републици Српској, на чему му лично и у име становника наше Републике захваљујем.
Од 1992. до 1996. године кроз ову ратну болницу прошло је чак 15.000 рањеника, а овај изузетан човјек и врсни хирург за то вријеме обавио је преко 3.500 операција у општој анестезији и више хиљада других хируршких интервенција. То је био и остао подвиг који у Републици Српској никада неће бити заборављен”.
Нишког хирурга др Миодрага Мишу Лазића, аутора јединственог „Ратног дневника хирурга” објављеног још у вријеме ратних сукоба на бившем југословенском подручју, за пожртвованост у раду одликовао је 1994. године српски патријарх Павле, а Војска Републике Српске додијелила му је медаљу за храброст „Милан Тепић”.
На одржаној свечаности у Бањалуци председник Републике Српске посебно је захвалио и Клиничком центру Ниш за подршку пружену др Миодрагу Лазићу током његовог боравка у Српској ратној болници на Илиџи и Српском (Источном) Сарајеву.
НАПОМЕНА: Др Мирољуб Лазић је примио одликовање
8. јануара 2016. године.
Autor sjovicicslavuj |
14 April, 2020 |
read_nums (124)
Текст преузет са других медија
ЧЕКА СЕ ОДЛУКА
предсједника Себије Александра Вучића
и премијера Србије Ане Брнабић
хоће ли се изаћи у сусрет захтјеву
Синода Српске православне цркве.
Ако су Синоду важни вјерници и вјерујући народ,
онда због тренутне ситуације и сами ће позвати
народ да остане у својом домовима
и да тако прославе Васкрс,
јер нема ништа важније од ЗДРАВЉА!
Многе православне цркве већ су се опредијелиле како ће у околностима пандемије болести ковид 19 прослављати Васкрс, а међу првима је то учинио Синод Грчке православне цркве, који је прије неколико дана одлучио да прославу Васкрса одложи за Оданије Васкрса, у ноћи између 26. и 27. маја.
Свети архијерејски синод Српске православне цркве обратио се јуче, послије сједнице, државном врху Републике Србије са приједлогом и молбом да се одобри кретања вјерницима на Васкрс, од пет до десет часова ујутро. Како се наводи у саопштењу СПЦ, молба да се размотри прекид забране кретања усљед пандемије коронавируса у овом временском интервалу на Васкрс, упућен је како би православни хришћани, који нису у изолацији и самоизолацији, могли да узму учешћа на јутрењу и литургији на свој највећи празник.
Грчка влада јуче је, у складу с тим, затражила од тужилаштва да подигне оптужнице против два свештеника који су служили причест у недјељу, упркос забрани служби ради спрјечавања ширења новог коронавируса.
Румунска православна црква одлучила је такође да буду обустављени сви обреди до даљег.
Вјерници, како им је сугерисала црква, могу да држе упаљене свијеће на балконима и двориштима својих кућа и изговарају молитве.
Свети пламен ће бити донијет из Јерусалима у суботу ујутру и биће прослијеђен свим епархијама у земљи и њу ће волонтери са заштитном опремом носити вјерницима, који је желе у својој кући.
Првог дана Васкрса волонтери ће старијима и болеснима понудити и благосиљани хљеб попрскан светом водом и вином.
Румунска влада је позвала грађане да славе код куће.
Руска православна црква наредила је да од 13. до 19. априла врата храмова у Москви и околини буду затворена за велики број људи.
Бугарска православна црква одлучила је да цркве за Васкрс буду доступне вјерницима, али неће давати благословене врбове гране, што је обичај у току Цвјетне недјеље и редовно ће обављати дезинфекцију.
Председник Украјине Володимир Зеленски позвао је правослвне вјернике да за Васкрс остану у својим домовима и прате литургије преко телевизије.
"У сталном смо дијалогу са сви верским лидерима. Дошли смо до ситуације да морамо да променимо традицију зарад здравља и живота људи", објаснио је он, преносе украјински медији.
Он је рекао да ће влада учинити све да омогући верницима да прате службу од куце, док су православне цркве у Украјини навеле да ће одлуку донети кад дође време.
У Либану су затворене цркве и храмови, а православни хришћани неће моћи да присуствују службама, које ће се преносити преко телевизије или друштвених мрежа.
Autor sjovicicslavuj |
12 April, 2020 |
read_nums (193)
На данашњи дан, 12. априла 1941. године
На данашњи дан, 12. априла 1941. године
погинуо је проф. др
академик
академик
Владимир Ћоровић
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Након атентата Гаврила Принципа, 28. јуна 1914. у Сарајеву, Ћоровића су ухапсиле аустроугарске окупационе власти. На познатом бањалучком „велеиздајничком“ процесу, чији је првооптужени био Васиљ Грђић, Ћоровић је најприје осуђен на пет, али му је Врховни суд повисио казну на осам година робије због интензивног рада у „Просвјети“.
Нови аустроугарски цар и краљ Карло IV, под снажним притиском свјетске јавности, извршио је 1917. године замашну амнестију политичких затвореника, па је Ћоровић пуштен из затвора у Зеници, гдје је углавном издржавао казну. Тада се настанио у Загребу, па је са групом југословенски усмерених писаца (Нико Бартуловић, Иво Андрић и Бранко Машић) уређивао часопис „Књижевни Југ“.
У то вријеме је почела његова запажена сарадња са југословенским политичарима у разним земљама, а нарочито у Аустроугарској, као и припремање документарне Црне књиге (Београд-Сарајево, 1920) о страдању и патњама српског народа у Босни и Херцеговини.
У улози делегата у привременом народном представништву, Ћоровић је био присутан 1. децембра 1918. године у Београду на свечаном проглашењу уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу.
Од 1919. године, када је изабран за ванредног професора на Филозофском факултету, Ћоровић је непрестано живио у Београду. Великим личним радом, изванредним научним резултатима, створио је риједак углед и утицај и изузетну каријеру: 1921. постао је редовни професор на Филозофском факултету, за дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1922, а за редовног 1934. године.
Двије године био је и ректор Београдског универзитета, током школске 1934/35 и 1935/36 године. Смијењен је послије студентског штрајка. Послије напада Нијемаца на Југославију, напустио је Београд и кренуо у емиграцију заједно са више тадашњих истакнутих југословенских политичара, али је авион којим је управљао Синиша Синобад и којим су путовали оборен 12. априла 1941. године изнад Олимпа у Грчкој. Авион је пао у близини града Еласоне и у тој несрећи погинуо је и Владимир Ћоровић.
Почетком 1910. оженио се Јеленом Скерлић, сестром Јована Скерлића, имали су двије ћерке.
Када је 1941. несрећно погинуо, још увијек се налазио у пуној снази, ближе средини него крају свога стваралачког пута. Уза све то, он је оставио у рукопису толико списа, добрим дијелом већ припремљених за штампу, да би само то за неког другог научника значило добар животни биланс.
Autor sjovicicslavuj |
12 April, 2020 |
read_nums (166)
УЛАЗАК ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ - ЦВИЈЕТИ
грч: Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα), покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс. Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице.
Библијски опис
Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим.
Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен".
Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу".
Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.
Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.
Начин празновања
Уочи овог празника, држи се вечерња, врши се литија са палмовим гранчицама или врбама, а освећују се у недељу на јутрењу после читања 50. псалма, посебном молитвом и кропљењем богојављенском водицом. Гранчице се током године чувају поред славске иконе у домовима. Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља: Христос јаше на магарету, кога прате ученици, а народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.
Народни обичаји
Уочи Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће. Најчешће велике цветове маргарете, да би били лепи и крупни; дрен да би били јаки; љубичицу, да би били миришљави и привлачни; врбове гранчице, да сви буду напредни. Ово цвеће се не уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноће. Понекад се цевеће потапа у воду са златним или сребрним прстеновима и онда се том водом деца умивају. Раније је био обичај у целој Србији да на овај дан шетају окићени цвећем. До данашњих дана се одржао обичај да момак од убраног цвећа направи нарочит букет, у коме сваки цвет има своје значење и носи га девојци. По томе којих цветова има, или који преовлађују девојка разазнаје момкова осећања.
У Шумадији момци и девојке сакупљају се на игралиштима и раскршћима дарујући узајамно цвеће, где сваки цвет има неко посебно значење. Ту се сви шале и смеју, али нико не игра и не пева јер траје пост. Одлазак у цркву од ране зоре раширен је у Херцеговини, док у Поповом пољу ујутру наберу доста млечике, којом се оките штале и торови. Од празника Цвети до Духова, цвеће се не бере.
У Србији су Цвети празновани и као народни празник, јер је тог дана 1815. године, вожд Другог српског устанка, Милош Обреновић, код цркве у Такову подигао народ на Турке.
Autor sjovicicslavuj |
11 April, 2020 |
read_nums (159)
Последња недеља Христовог живота на земљи, зове се Страшна седмица. То је недеља највеће славе и последњег, највећег страдања Господњег.
Њено обележавање почиње празником који се зове Лазарева субота.
У суботу је Христос дошао у Витанију, где је пре четири дана умро Лазар, брат Марте и Марије, које су као и њихов покојни брат, биле Христове следбенице и чврсто веровале да је он Христос, син Божји, који је дошао у свет.
Њено обележавање почиње празником који се зове Лазарева субота.
У суботу је Христос дошао у Витанију, где је пре четири дана умро Лазар, брат Марте и Марије, које су као и њихов покојни брат, биле Христове следбенице и чврсто веровале да је он Христос, син Божји, који је дошао у свет.
Сестре су туговале и кад су виделе Христа рекле су да њихов брат не би умро да је Христос био ту, а Исусу Христу је било жао Лазара, заплакао се и тражио да га одведу до његовог гроба.
Кад су стигли тамо, Исус је рекао да гроб отворе. У то време су у Јудеји покојници сахрањивани у каменим у пећинама. Марта је казала да су прошла четири дана од када је њен брат умро и да већ заудара, али је Христос, не обазирући се на то, тражио да се гроб отвори.
Пришли су људи и помакли велику стену којом је улаз у пећину био затворен. Христос је подигао руке к небу и усрдно се помолио Оцу, а онда је позвао Лазара:
"Лазаре, изађи напоље."
И гле, чудо се догодило. Лазар је устао из мртвих и изашао из пећине омотан погребним платном, на светло дана. Исус је погледао у небо и захвалио се Оцу што му је услишио молитву.
То је видело много људи, па се вест о чуду Христовом, који је васкрсао Лазара, проширила на све стране.
На Лазареву суботу се беру младе врбове гране које се после вечерње службе освештавају у цркви и деле народу, зато се Лазарева субота зове и Врбица.
НАПОМЕНА:
Ове слике су са прошлогодишњеих свечаности,
које ове године нису одржане због познатих разлога
и епидемије коронавируса
због које су забрањена сва окупљања,
а што је Српска православна црква и испоштовала.
Литија улицама Пала - ВРБИЦА
Хиљаде вјерника Пала у Свечаној литији
.
Дјеца су радост највећа -
Паљанска дјеца у Литији - Врбица.
Дјеца испред Храма Светог Саве у Београду
Autor sjovicicslavuj |
10 April, 2020 |
read_nums (221)
Јелена Жигон
Умрла је 10. априла 2018. године у Београду.
Била је српска и југословенска глумица.
Њен супруг је био глумац Стево Жигон,
а кћерка глумица Ивана Жигон.
Јелена Жигон и Десанка Максимовић
Autor sjovicicslavuj |
8 April, 2020 |
read_nums (128)
Арханђелу Гаврилу узносимо хвалу у песмама, приређујући му празнични сабор по два пута годишње. Његов први сабор празнујемо сутрадан по Благовестима Пресветој Богородици, 8 априла.
Овај Арханђел Божји научио је Мојсија писању књига, исприча му све о постанку света, стварању првог човека Адама, о потопу и раздељењу народа, објасни му положај планета небеских, научи га аритметици, геометрији и свакој другој мудрости.
Он пророку Данилу протумачи виђења о царевима и царствима, која су имала касније настати, обавести га о времену ослобођења људи Божијих из вавилонског ропства и о времену првог доласка Христа у свет, оваплоћеног од Пречисте Деве Марије.
Он се јави праведној и светој Ани и рече јој да ће затруднети и родити преблагословену кћер која ће се звати Марија.
Он се јавио и светом свештенику Захарији, стојећи са десне стране кадионог олтара и благовестио му да ће његова жена Јелисавета родити светог Јована Претечу Господњег.
Овај првак Божији, послат од Бога у Назарет да јави Пречистој Деви Марији, обрученој за праведног Јосифа о њеном зачећу Сина Божјег осењењен и дејством Светог Духа у њој. Он исти јави се и Јосифу у сну, уверивши га у девственост свете Деве Марије. А кад се Господ наш роди у Витлејему, овај Анђео Господњи јави се пастирима који су чували ноћну стражу код стада свог и рече им: "Јављам вам велику радост, данас нам се родио Спаситељ!"
Сматра се да је овај анђео јавио са неба Христу пред његово добровољно страдање, крепећи га док се подвизавао у усрдној молитви. Овај анђео Господњи јавио се Мироносицама седећи на камену гроба и објављујући им Христово Васкрсење из Гроба. Он, који је био Благовесник зачећа и рођења Господњег, показује се благовесником и Васкрсења Његова.
Сећајући се ових јављања његових у Старом и Новом Завету и знајући његово непрестано посредовање пред Богом за хришћански род, света Црква му приређује Саборно празновање, да би људи прибегавали кж заштити и помоћи овог заступника и добротвора рода људског и његовим молитвама добијали отпуштење грехова од Христа Господа Спаса нашег.
Autor sjovicicslavuj |
7 April, 2020 |
read_nums (221)
Јустин Поповић, рођен у Врању
на Благовијести 7. априла 1894.
Преминуо у манастиру Ћелије, истог дана
на Благовијести 7. априла 1979. год.
Новоканонизовани српски светитељ.
Био је архимандрит манастира Ћелије,
доктор теологије,
професор Београдског универзитета
и духовник.
Напомена:
Први пут сам био у дилеми шта да поставим испод објаве о Светом Јустину.
Ако обиљежавам рођење неког знаменитог Србина онда постављам пригодну илустрацију.
Ако означавам дан смрти за неког познатог Србина и ако је био вјерник, онда постављам свијећу са пламеном.
У овом случају нисам знао шта да поставим, јер је Његова светост и рођен и умро истог датума.
Autor sjovicicslavuj |
7 April, 2020 |
read_nums (152)
За сјећање и памћење ...
На данашњи дан, 7. априла умро је
ЈОВАН ДУЧИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Пјесник и дипломата Јован Дучић преминуо је, након краће и тешке болести (шпанска грозница), 7. априла 1943. године у 1 час и 30 минута у Герију, држава Индијана. Био је у 75-ој години живота и имао је статус активног посланика Краљевине Југославије.
Сахрана је обављена 10. априла на гробљу Калвариус, у источном дијелу Герија. Тијело је балсамовано и "пренијето у православну цркву Светог Саве - у фраку, са лентом светог Саве, бијелим каранфилом на реверу, окружено многобројним одликовањима, са свиленом српском тробојком преко ногу, а на њу је био стављен дипломатски мач, двороги шешир са бијелим нојевим перјем, краљев вијенац од природног цвијећа..."
Дучић је ексхумиран 18. октобра 2000. године и преко Русије његови земни остаци пренијети су у Југославију. Наредног дана је ковчег изложен у Саборној цркви у Београду гдје је патријарх српски господин Павле држао заупокојену литургију.
У Црној Гори сандук је боравио два дана (обишавши Подгорицу, Никшић, манастир Острог). Црногорски свештеници служили су свету архијерејску литургију и опијело. Мошти је од Београда до Требиња пратио патријарх српски господин Павле.
Пјесник је по други пут сахрањен, након 57 година почивања у туђини, у недељу, 22. октобра 2000. године у родном Требињу. Обред полагања посмртних остатака обавио је, према жељи самог покојника, 95-тогодишњи прота Раде Вукомановић.
Сахрани су присуствовале бројне званице, угледни Срби из јавног, културног и политичког миљеа Републике Српске и тадашње Југославије.
Посљедња пјесникова жеља, изражена у његовом трећем тестаменту који датира из 1941. године, "да се моје тело пренесе и сахрани у красној православној цркви у Требињу у стилу оне у косовској Грачаници", била је испуњена.
---------------
Споменик Јовану Дучићу у родном Требињу
--------------------
--------------------------
