Slavko Jovičić -

СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

Autor sjovicicslavuj | 17 April, 2020 | read_nums (115)

    На данашњи дан, 17.априла 1919. године
     умро је славни српски књижевник и пјесник

    СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

    Живио је врло кратко, 
    јер је био мучен по аустријским логорима...


    Инспирисан сликом, из раног периода српског сликара реализма, Уроша Предића, „Сироче на мајчином гробу„, коју је Предић насликао 1888. године, за своју прву самосталну изложбу, Светозар Ћоровић није могао да остане равнодушан, јер је призор са слике изазвао велика саосећања у његовој души.

    Са само својих шеснаест година, Ћоровић је 1891. године, у Мостару, написао пјесму „Сироче на мајчином гробу„, по слици Уроша Предића..
    Суморани призори осликаног гробља, смрзнуте земље, крста и раке, преко које лежи дијете, лежи на вјечној кући своје мајке, огрнут слабим покривачем, скрхан болом за изгубљеном мајком, навели су младог пјесника, бунтовника и праведника, да напише ову пјесму.

    И Урош Предић и Светозар Ћоровић приказали су, један сликом други пјесмом, судбину времена у коме су живели. Приказали су стварни живот обичних људи. Намјера им је била да укажу на проблем напуштене дјеце, након ратова, када су породице остајале без мужева и очева а мајке умирале усљед тешког живота и сиромаштва.

    Пјесма је објављена 1. марта 1892. године, у сомборском Листу за српску младеж „Голуб„, у броју 5.

    СИРОЧЕ НА МАЈЧИНОМ ГРОБУ
    – По слици Уроша Предића –

    Ево мене мајко мила
    Дошао сам опет теби –
    Буди добра – смилуј ми се
    Дијете своје прими себи …
    О! ту би ми тако мило –

    Ту би ми тако слатко било.
    Одбија ме ево свако,
    Тврдо га су срца људи.
    Но слушај молбе моје,
    Њихове су празне груди.

    Та ко сад још да хаје
    За тужне ми уздисаје…
    Зима стеже – снијег вије
    Мени мјеста ниђе није,
    Потуцам се, мајко драга,
    Од немила до недрага.
    Овдје би ми само мило –

    Овдје би ми слатко било.
    Тако плаче сиротанче
    Ал` помоћи отуд није.
    Вјетар дува бјесно, силно –
    Зима стеже – снијег вије….
    И уморно клону тада
    Дубоки га сан савлада …
    Дубок санак заспа туди
    Да се више не пробуди.
    --------------------------------

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

    My picture!

Kategorije

Arhiva