Autor sjovicicslavuj |
29 Jul, 2017 |
read_nums (385)
„Srbe treba spokojno bombardovati,
jer će sve brzo zaboraviti”
– govorio je zločinac Džejms Šej, portparol NATO-a,
marta 1999. ne sluteći koliko je bio u pravu
to se naše zaboravnosti tiče.
Или је о тим страдањима забрањено говорити, јер су Србе карикатуристи листа „Шарли Ебдо““ представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„.
Злочинац Питер Јустинов
”Predlažem da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije„ – prof. dr Rolf-Diter Kluge, direktor slavističkog seminara Univerziteta Tibingen, na okruglom stolu Univerziteta u Tibingenu, 1997.
”Srbi su nemilosrdni ljudi, spremni zaklati nožem, što mogu zahvaliti svom slovenskom poreklu„ izjava je Fransoa Kremio-a, pripadnika francuskih snaga SFOR-a,u maju 1995.
”Na nesreću, nisam pobio sve Srbe„ – Tomislav Merčep u govoru na kongresu Hrvatske pučanske stranke, Feral Tribune,1995.godine.
”Neka se Srbi podave u sopstvenom smradu„ izjava (verovatno njemu najdraža) Helmuta Kola, nemačkog kancelara, početkom 1998.godine.
„Vodićemo protiv Srba rat – diplomatski, ekonomski, politički, propagandni i psihološki” – Džejms Bejker, državni sekretar SAD-a na američkoj TV, jun 1992.
„Ovo je borba između dobra i zla, a NATO neće dozvoliti da zlo nadvlada” –Vilijam Koen, američki državni sekretar za odbranu, proleće 1999.
„Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva” – Toni Bler, britanski premijer tokom NATO agresije na Srbiju 1999.godine.
„Srbi sprovode teror i siluju albansku decu” – Bil Klinton, američki predsednik, govor na proslavi 50-godišnjice NATO pakta u Vašingtonu, 23-25.april 1999.
”Prošle nedelje imali smo devetoro ubijenih Srba, ove nedelje – osmoro. To je jasan napredak„ – Bernar Kušner, Šef civilne misije UN na Kosovu i Metohiji u izjavi za TV ”France 2„ krajem marta 2000. Isti onaj koji se izdaje za velikog ”mirotvorca„!
Nobelovac Ginter Gras, napominjući 26.marta ,dva dana posle početka bombardovanja Jugoslavije da nije pacifista, na otvaranju Sajma knjiga u Lajpcigu rekao je :“ Krajnje je bilo vreme da se Jugoslavija napadne, nadam se da nije prekasno“!
Međutim, kako naš narod voli da kaže da „mnogo više boli kada te tvoj ujede za srce“, tako i ja ne mogu,a da se ne setim i našeg „velikog“ (?!)drZorana Đinđića! Upravo onog koga danas mnogi veličaju i preuveličavaju. Posebno zanimljiv izvor je, ni manje, ni više nego Njujork Tajms! I još zanimljivije je upravo to što je ovu izjavu, pored „dragog“ nam Zorana, potpisao i aktuelni predsednik Crne Gore – Milo Đukanović! Nije li to onaj isti koji je nedavno priznao nezavisnost Kosova?!
Potrebno je citirati i komentar novinara da bi se shvatilo kako su „Milo i Zoki“,u naizgled uvijenoj formi, otvoreno podržali bombardovanje Srbije.A sve u ime svojih političkih ciljeva!
„New York Times”, May 1999.
Joint statement of Milo Đukanović and Zoran Djindjic: „… If the war finishes with signature on peace agreement with the same leadership with Slobodan Milosevic on top, tragedy and violence will continue.
Stability of Yugoslavia is of the main importance because of its geographic position in Balkan and its role in determing stability or instability of its neighbors, Bosnia and Herzegovina, Macedonia and Albania. Up to now, however, international strategy for Yugoslavia has been conducting the crises, while the roots of the crises were being neglected….“
Komentar nemačkog novinara Klausa Hartmanna u vezi ove zajedničke izjave Mila Đukanovića i Zorana Đinđića iz maja 1999 godine bio je :
„Djindjic liebte die Bombe auch, aber diplomatisch“
U prevodu – „Đinđić je takođe voleo bombe, ali na “diplomatski način”!“
U prilog tome ide i čuveni njegov intervju za nemački list “Špigl”, gde je za vreme NATO bombardovanja Jugoslavije rekao sledeće:
“Jugoslavija se mora bombardovati … samo nastavite da bombardujete popustiće oni”’ (Der Spiegel 20/1999).
Ми Срби,
„Srbe treba spokojno bombardovati,
jer će sve brzo zaboraviti”
– govorio je zločinac Džejms Šej, portparol NATO-a,
marta 1999. ne sluteći koliko je bio u pravu
što se naše zaboravnosti tiče.
Ми Срби,
познати
смо по томе што олако опраштамо,
а
још брже заборављамо.
И то је наша највећа трагедија.
Довољан
је само један мали осврт на све оно
што
су други годинама говорили о нама
како
би смо схватили /нећемо никада/
наше
заблуде и све оно што смо давно
заборавили.
И
опростили, нажалост!
„Srbe treba spokojno bombardovati,
jer će sve brzo zaboraviti”
– govorio je zločinac Džejms Šej, portparol NATO-a,
marta 1999. ne sluteći koliko je bio u pravu
to se naše zaboravnosti tiče.
Ово су биле насловне стране злочиначког листа „Шарли Ебдо“ пред бомбардовање Србије 1999.
Сви Срби који пале свијеће због масакра у редакцији француског сатиричног листа „Шарли Ебдо“ трбали би да запале и свијећу за убијене у злочиначкој НАТО агресији на СРЈ 1999. године.
Ево само двије насловне стране тог злочиначког чаописа из 1999. године у коме се на најгоре начине вријеђају Срби.
Сваки злочин је страшан и за осуду, посебно губитак људских живота, па зато постављамо питање: Зашто се нико од Срба не оглашава о жртвама бомбародвања 1999. године.
Или је о тим страдањима забрањено говорити, јер су Србе карикатуристи листа „Шарли Ебдо““ представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„.
Такве карикатуре су, између осталог, допринијеле да дође до злочиначке војне НАТО агресије на Србију, а српски народ је представљан као геноцидан и злочиначки.
„Trebalo bi da bombardujete Srbe” rekao je Papa Jovan Pavle Drugi. Ove njegove reči bile su upućene predsedniku Klintonu tokom javnog pojavljivanja u Denveru.
„Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista” bila je izjava Žaka Širaka, tadašnjeg predsednika Francuske, za ručkom, juna 1995. povodom sastanka Šefova vlada država članica EU. Iste one u koju danas tako vrtoglavo jurimo!
„Molim se da se vatra nebeska obruši na Srbe” rekao je Otac Pjer, poznati francuski sveštenik – humanitarac, po povratku iz Sarajeva i posete Markalama 2, na svojoj konferenciji za štampu.
„Što se Srba tiče… To je danas jedan bolestan narod” – General Žak Kot, bivši komandant UNPROFOR-a u Bosni i Hercegovini, Vojni mesečnik Difens nacional, jun 1997. u Pariz.
„Srbi nisu naročito pametni… „Srpska deca se više neće smejati” bila je to zlokobna pretnja Lorensa Inglbergera bivšeg državnog sekretara SAD-a.
„Srbi trguju ljudskim organima svojih žrtava kako bi obezbedili novac za svoj rat… Trebalo bi da đavolski bombardujemo Beograd!” izjava Pola Džeksona, urednika lista „Kalgari san” za Fani star,13.oktobara 1992.
„Mi bismo trebali da Srbiju osudimo na karantin, sve dok se virus koji ona nosi ne izbriše” – David Gompert, stariji direktor za Evropu u Savetu za nacionalnu bezbednost u vreme Bušove administracije, Časopis „Forin afers”, jul-avgust 1994.godine.
„Srbe treba baciti na kolena” bila je izjava Klausa Kinkela, nemačkog ministra inostranih poslova, data 27. maja 1992.godine.
„Srbi su zločinački dupeglavci” reče Ričard Holbruk 6.novembra 1995.godine u „Njujorker”-u, kao tadašnji Klintonov emisar u Jugoslaviji. Isti onaj Ričard Holbruk koji danas vedri i oblači nad Srbima.
„Zaustavite Srbe. Odmah. Zauvek” – Margaret Tačer, bivša premijerka Velike Britanije, u „The New York Times” 4. maj 1994.
”Hrvatska ne želi da u njoj žive ljudi koji pripadaju drugom narodu„. –Bosiljka Mišetić, potpredsednica hrvatske vlade, na press-konferenciji 1995.
”
Nema mira dok Srbija ne bude vojno poražena„ – Srđa Popović, advokat i potpisnik zahteva svetskih intelektualaca za bombardovanje Beograda, u izjavi za zagrebački ”Globus„ oktobra 1994.
”Suštinski uzrok sukoba je ideologija etničkog čišćenja koju je obnovio gospodin Ćosić, predsednik Srbije, koji je već 1990. objavio Memorandum„ bila je izjava na francuskoj televiziji Žaka Delora, bivšeg predsednika EU, u maju 1994.
”Uostalom, bosanski Srbi su za nas uvek bili i ostali samo banda razbojnika i ubica„ – Johan Fric, direktor bečkog dnevnika Di Prese i direktor Međunarodnog Instituta za Štampu. Gle čuda! Upravo ovaj Johan Fric imao je, u to vreme, veliku moć nad štampom…i velikog udela u satanizovanju Srba!
”Srbija, nesumnjivi agresor, trebalo bi da bude prisiljena UN rezolucijom da snosi čitav teret reparacija„ reče Josif Brodski, ruski jevrejski pesnik-disident i Nobelovac, u dnevniku Internešenel Herald Tribun, 5. avgusta 1993.
”Srbi su dvodimenzionalan narod sa težnjom ka prostakluku… Životinje koriste svoje resurse znatno sređnije nego ovi naopaki stvorovi, čija pripadnost ljudskoj rasi je u velikom zakašnjenju„ – Ser Piter Justinov,glumac i ambasador UNESCO-a, ”The European„ 10. jun 1993.
„Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista” bila je izjava Žaka Širaka, tadašnjeg predsednika Francuske, za ručkom, juna 1995. povodom sastanka Šefova vlada država članica EU. Iste one u koju danas tako vrtoglavo jurimo!
„Molim se da se vatra nebeska obruši na Srbe” rekao je Otac Pjer, poznati francuski sveštenik – humanitarac, po povratku iz Sarajeva i posete Markalama 2, na svojoj konferenciji za štampu.
„Što se Srba tiče… To je danas jedan bolestan narod” – General Žak Kot, bivši komandant UNPROFOR-a u Bosni i Hercegovini, Vojni mesečnik Difens nacional, jun 1997. u Pariz.
„Srbi nisu naročito pametni… „Srpska deca se više neće smejati” bila je to zlokobna pretnja Lorensa Inglbergera bivšeg državnog sekretara SAD-a.
„Srbi trguju ljudskim organima svojih žrtava kako bi obezbedili novac za svoj rat… Trebalo bi da đavolski bombardujemo Beograd!” izjava Pola Džeksona, urednika lista „Kalgari san” za Fani star,13.oktobara 1992.
„Mi bismo trebali da Srbiju osudimo na karantin, sve dok se virus koji ona nosi ne izbriše” – David Gompert, stariji direktor za Evropu u Savetu za nacionalnu bezbednost u vreme Bušove administracije, Časopis „Forin afers”, jul-avgust 1994.godine.
„Srbe treba baciti na kolena” bila je izjava Klausa Kinkela, nemačkog ministra inostranih poslova, data 27. maja 1992.godine.
„Srbi su zločinački dupeglavci” reče Ričard Holbruk 6.novembra 1995.godine u „Njujorker”-u, kao tadašnji Klintonov emisar u Jugoslaviji. Isti onaj Ričard Holbruk koji danas vedri i oblači nad Srbima.
„Zaustavite Srbe. Odmah. Zauvek” – Margaret Tačer, bivša premijerka Velike Britanije, u „The New York Times” 4. maj 1994.
”Hrvatska ne želi da u njoj žive ljudi koji pripadaju drugom narodu„. –Bosiljka Mišetić, potpredsednica hrvatske vlade, na press-konferenciji 1995.
”
Nema mira dok Srbija ne bude vojno poražena„ – Srđa Popović, advokat i potpisnik zahteva svetskih intelektualaca za bombardovanje Beograda, u izjavi za zagrebački ”Globus„ oktobra 1994.
”Suštinski uzrok sukoba je ideologija etničkog čišćenja koju je obnovio gospodin Ćosić, predsednik Srbije, koji je već 1990. objavio Memorandum„ bila je izjava na francuskoj televiziji Žaka Delora, bivšeg predsednika EU, u maju 1994.
”Uostalom, bosanski Srbi su za nas uvek bili i ostali samo banda razbojnika i ubica„ – Johan Fric, direktor bečkog dnevnika Di Prese i direktor Međunarodnog Instituta za Štampu. Gle čuda! Upravo ovaj Johan Fric imao je, u to vreme, veliku moć nad štampom…i velikog udela u satanizovanju Srba!
”Srbija, nesumnjivi agresor, trebalo bi da bude prisiljena UN rezolucijom da snosi čitav teret reparacija„ reče Josif Brodski, ruski jevrejski pesnik-disident i Nobelovac, u dnevniku Internešenel Herald Tribun, 5. avgusta 1993.
”Srbi su dvodimenzionalan narod sa težnjom ka prostakluku… Životinje koriste svoje resurse znatno sređnije nego ovi naopaki stvorovi, čija pripadnost ljudskoj rasi je u velikom zakašnjenju„ – Ser Piter Justinov,glumac i ambasador UNESCO-a, ”The European„ 10. jun 1993.
”Predlažem da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije„ – prof. dr Rolf-Diter Kluge, direktor slavističkog seminara Univerziteta Tibingen, na okruglom stolu Univerziteta u Tibingenu, 1997.
”Srbi su nemilosrdni ljudi, spremni zaklati nožem, što mogu zahvaliti svom slovenskom poreklu„ izjava je Fransoa Kremio-a, pripadnika francuskih snaga SFOR-a,u maju 1995.
”Na nesreću, nisam pobio sve Srbe„ – Tomislav Merčep u govoru na kongresu Hrvatske pučanske stranke, Feral Tribune,1995.godine.
”Neka se Srbi podave u sopstvenom smradu„ izjava (verovatno njemu najdraža) Helmuta Kola, nemačkog kancelara, početkom 1998.godine.
„Vodićemo protiv Srba rat – diplomatski, ekonomski, politički, propagandni i psihološki” – Džejms Bejker, državni sekretar SAD-a na američkoj TV, jun 1992.
„Ovo je borba između dobra i zla, a NATO neće dozvoliti da zlo nadvlada” –Vilijam Koen, američki državni sekretar za odbranu, proleće 1999.
„Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva” – Toni Bler, britanski premijer tokom NATO agresije na Srbiju 1999.godine.
Злочинац Тони Блер:
"Треба уништити Србе и Србију"
„Srbi sprovode teror i siluju albansku decu” – Bil Klinton, američki predsednik, govor na proslavi 50-godišnjice NATO pakta u Vašingtonu, 23-25.april 1999.
”Prošle nedelje imali smo devetoro ubijenih Srba, ove nedelje – osmoro. To je jasan napredak„ – Bernar Kušner, Šef civilne misije UN na Kosovu i Metohiji u izjavi za TV ”France 2„ krajem marta 2000. Isti onaj koji se izdaje za velikog ”mirotvorca„!
Nobelovac Ginter Gras, napominjući 26.marta ,dva dana posle početka bombardovanja Jugoslavije da nije pacifista, na otvaranju Sajma knjiga u Lajpcigu rekao je :“ Krajnje je bilo vreme da se Jugoslavija napadne, nadam se da nije prekasno“!
Svi su ovi srpski neprijetelji
zaboravljeni, nažalost
zaboravljeni, nažalost
Izbor iz knjige Zorana Petrovića ”Izbrisati srpski virus“„.
Međutim, kako naš narod voli da kaže da „mnogo više boli kada te tvoj ujede za srce“, tako i ja ne mogu,a da se ne setim i našeg „velikog“ (?!)drZorana Đinđića! Upravo onog koga danas mnogi veličaju i preuveličavaju. Posebno zanimljiv izvor je, ni manje, ni više nego Njujork Tajms! I još zanimljivije je upravo to što je ovu izjavu, pored „dragog“ nam Zorana, potpisao i aktuelni predsednik Crne Gore – Milo Đukanović! Nije li to onaj isti koji je nedavno priznao nezavisnost Kosova?!
Potrebno je citirati i komentar novinara da bi se shvatilo kako su „Milo i Zoki“,u naizgled uvijenoj formi, otvoreno podržali bombardovanje Srbije.A sve u ime svojih političkih ciljeva!
„New York Times”, May 1999.
Joint statement of Milo Đukanović and Zoran Djindjic: „… If the war finishes with signature on peace agreement with the same leadership with Slobodan Milosevic on top, tragedy and violence will continue.
Stability of Yugoslavia is of the main importance because of its geographic position in Balkan and its role in determing stability or instability of its neighbors, Bosnia and Herzegovina, Macedonia and Albania. Up to now, however, international strategy for Yugoslavia has been conducting the crises, while the roots of the crises were being neglected….“
Komentar nemačkog novinara Klausa Hartmanna u vezi ove zajedničke izjave Mila Đukanovića i Zorana Đinđića iz maja 1999 godine bio je :
„Djindjic liebte die Bombe auch, aber diplomatisch“
U prevodu – „Đinđić je takođe voleo bombe, ali na “diplomatski način”!“
U prilog tome ide i čuveni njegov intervju za nemački list “Špigl”, gde je za vreme NATO bombardovanja Jugoslavije rekao sledeće:
“Jugoslavija se mora bombardovati … samo nastavite da bombardujete popustiće oni”’ (Der Spiegel 20/1999).
Ми Срби,
познати смо по томе што олако опраштамо,
а још брже заборављамо.
И то је наша највећа трагедија.
Ово је само један мали осврт
на све оно што су други годинама говорили
о нама како би смо схватили /нећемо никада/
наше заблуде и све оно што смо
давно заборавили.
на све оно што су други годинама говорили
о нама како би смо схватили /нећемо никада/
наше заблуде и све оно што смо
давно заборавили.
И опростили, нажалост!
-----------------------------------------
„Srbe treba spokojno bombardovati,
jer će sve brzo zaboraviti”
– govorio je zločinac Džejms Šej, portparol NATO-a,
marta 1999. ne sluteći koliko je bio u pravu
što se naše zaboravnosti tiče.
Zločinac Džejms Šej
Autor sjovicicslavuj |
27 Jul, 2017 |
read_nums (337)
Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Волим спорт. Волим све спортове. Кад год имам времена пратим све утакмице, а времена увијек нађем за спорт.
Ништа необично и ништа неуобичајено. Напротив, све је разумљиво.
Живимо у таквом свијету и у таквој стварности у којој се чак ни спорт не може изоловано посматрати од укупног стања у друштву. А то стање детерминишу историјске прилике и наравно у већини случајева и појединци.
Појединци? Који? Па они који су имали политичку моћ и који су клечали пред ногама великих и моћних свјетских политичара чинећи све да се прво развали некадашња заједничка држава Југославија, а касније и да се у свакој прилици СРБИЈИ нанесе што већа штета.
Појединци? Који? Па они који су имали политичку моћ и који су клечали пред ногама великих и моћних свјетских политичара чинећи све да се прво развали некадашња заједничка држава Југославија, а касније и да се у свакој прилици СРБИЈИ нанесе што већа штета.
Нема потребе за било каквим додатним елаборацијама оваквих констатација.
Да одагнам све сумње и да одмах кажем - навијам за све репрезентативне селекције и то само за оне са грбом, заставом и химном СРБИЈЕ.
Да одагнам све сумње и да одмах кажем - навијам за све репрезентативне селекције и то само за оне са грбом, заставом и химном СРБИЈЕ.
Појединачно навијам за све селекције Спортског друштва ЦРВЕНА ЗВЕЗДА. Али репрезентативни спорт Србије је изнад свега без обзира да ли се ради о колективним или о појединачним спортовима.
Не може се садашњост посматрати изоловано, нити се може избјећи поређење са не тако давном прошлошћу. Док пишем овај осврт, данас ће у Будимпешти снаге одмјерити ватерполо селекције Србије и Хрватске. Заправо, данас ће почети одмјеравање снага до коначне побједе једне селекције. Кажем једне репрезентације као да се богами унапријед већ сад не може говорити о побједи Србије. Овај полуфинални двобој Свјетског првенства је много више чак и од саме игре и резултата.
СРБИЈА – Хрватска. Немам никаквог разлога да према њима /Хрватима/гајим било какве симпатије, па чак ни оне спортске. Данас су околности много другачије. Присутне разлике између Србије и "лијепе њихове" морају се ставити у одређени временски и историјски контекст.
СРБИЈА – Хрватска. Немам никаквог разлога да према њима /Хрватима/гајим било какве симпатије, па чак ни оне спортске. Данас су околности много другачије. Присутне разлике између Србије и "лијепе њихове" морају се ставити у одређени временски и историјски контекст.
Знам да многи спортисти, па и хрватски не сносе одговорност за стање у којем су се и они борили против Србије, а боре се и данас и то боре се грчевито, па чак и више него против неких других репрезентација.
У таквој констелацији укупних друштвених односа, а спорт је само један сегмент тог стања, и Хрвати морају да знају, а знају сигурно, да наши анимозитети према њима су најизраженији кад играју против наше СРБИЈЕ, као што и ми разумијемо Хрвате.
Ако ћемо бити искрени и поштени онда треба отворено казати – Хрвати ни смислити не могу Србе, па на крају крајева ни СРБИЈУ. Сваки други закључак било би најобичније лицемјерство и људска подлост са највећом дозом покварености.
Стање је такво и никакво уљепшавање не може да промијени чињенично стање, дакле садашње, па чак и спортско надметање у базену и у међусобним односима и то не само спортских екипа, већ у крајњој линији и у међусобним пријатељским међудржавним односима, много пута изнуђеним. Но, то је тако, па ком' било мило било му, а ком' не било опет ће остати овако.
И да закључим. Најважније је да дуел “ДЕЛФИНА” и “баракуда”, дуел двије ватерполо репрезентације протекне у спортском духу. Срби најбоље знају како се воле своји спортисти, али и како се поштују и они који играју против наше Србије.
Текст који написах је ствар личног предјељења и сопствене перцепције и у њему нема мржње према хрватском народу, али нема ни љубави као некад кад су нас многи лагали да су СРБИ и и Хрвати “братски” народи.
Можда и није лоше да напокон сазнамо све наше досадашње заблуде..
Слика из Будимпеште ће отићи у свијет, и у онај свијет који је много зла нанио Србији и чију мржњу према Србима неће и не може да опере ниједан меч, вода још мањеЈер данашњи почетак ватерполо дуела између Србије и Хрватске у полуфиналу Свјетског првенства је више од сваке игре и побједе.
Autor sjovicicslavuj |
27 Jul, 2017 |
read_nums (446)
ПЕТАР ЛУБАРДА
На данашњи дан 27. јула рођен је
један од најзначајнијих
српских сликара двадесетог вијека
ПЕТАР ЛУБАРДА
Био је члан Српске академије наука и умјетности и један од наших најзначајнијих сликара у 20. вијеку. Сликарство је студирао у Београду и Паризу. Сликао је предјеле, мртву природу, портрете, а у посљедњем стваралачком периоду опробао се у апстрактном сликарству, задржавајући особени стил и препознатљив снажан колорит.
У САНУ је оставио писмо у којем захтјева да се при сваком излагању његових дјела обавезно нагласи да је по националности Србин.
-------------------------------------------------
Ево шта један од највећих сликара међу Србима, свјетског формата, говори о себи, свом поријеклу, али и превртљивости разних комунистичких апаратчика...
-----------------
-----------------
Писмо поводом изложбе у Паризу
Београд, 18. март 1971.
Београд, 18. март 1971.
Драги Коларићу,
Желео бих да ти се обратим са једном молбом; унапред се извињавам за узнемирење.
Како си ти члан Одбора за приређивање "Југословенске изложбе кроз векове" у Паризу (од 2. марта до 17. марта 1971. године), молио бих те да на првој идућој седници Одбора прочиташ ово моје писмо.
Као што сам и писмено обавештен од Одбора, учествујем на поменутој изложби са сликом "Сумрак Ловћена", датирана 1970. године, а у саставу који шаље СР Србија (што је и била моја изричита жеља). Међутим како не знам ко шаље податке о аутору који ће изаћи у каталогу (а знајући да се у том обимном послу може подкрасти грешка), решио сам да пошаљем следеће и једине тачне биографске податке о мени.
То су: Петар Лубарда,
рођен 1907. године, Љуботињ;
Србин; живи у Београду, Иличићева бр. 1.
Молим да се ови подаци најхитније (телеграфски) доставе другу који уређује каталог да би могао направити евентуалне исправке.
Што се тиче аранжирања саме изложбе, ја ћу бити слободан да замолим следеће: уколико се изложба аранжира по републикама, односно по националном кључу, да као што је разумљиво - будем у саставу другова-колега СР Србије.
Све сам ово саопштио у телефонском разговору са другом Матвејевићем, као и са проф. др Стеље, такође и са тобом, али желим да то потврдим и писмено, да не би било забуне и нових компликација.
Још једном захваљујем теби као и друговима из Одбора на труду и желим много успеха.
Срдачно те поздрављам,
Петар Лубарда,
Иличићева бр. 1
Петар Лубарда,
Иличићева бр. 1
Текст према завештању Петра Лубарде
од 14. априла 1972. године
које је предато САНУ
Петар Лубарда. Рођен је 27. јула 1907. у Љуботињу у Црној Гори, по националности Србин, отац Ђуро И. Лубарда, мајка Марија М. Вујовић.
Основну школу похађао у Љуботињу, Цетињу и Херцег Новом, а гимназију у Херцег Новом, Сплиту, Сињу и Никшићу. Уметничку школу у Београду уписао је 1925. (проф. Б. Вукановић, Љ. Ивановић, И. Шобајић).
Годину дана касније одлази у Париз, где први пут излаже на Салону независних 1927. године. У Паризу остаје до 1932, а непосредно пред Други светски рат поново борави у њему годину дана и путује по Шпанији и Немачкој.
Рат проводи у заробљеништву, а од 1946. до 1950. је на Цетињу где заједно са Милом Милуновићем оснива прву Уметничку школу у Црној Гори.
За дописног члана САНУ изабран је 1959, а за редовног 1961.
Добитник је многих значајних награда и признања од којих су најзначајније "Grand prix" на Светској изложби у Паризу 1937, прва награда на Интернационалној изложби у Хагу 1939, прва савезна награда ФНРЈ 1948, прва републичка награда Црне Горе 1948. и 1949, интернационална откупна награда на II Бијеналу у Сао Паолу 1953, награда на II Бијеналу у Токију 1955, Октобарска награда града Београда 1955, Национална награда у Гугенхајму 1956, Седмојулска награда СР Србије 1964, награда АВНОЈ-а 1966. и Хердерова награда 1973. у Бечу.
Поред учешћа на многобројним групним изложбама у земљи и иностранству самостално је излагао у Риму (1929, 1962), Београду (1933, 1934, 1951, 1961, 1962, 1964, 1967, 1968, 1969, 1971), Паризу (1952, 1954), Лондону (1955), Титограду (1958, 1968), Љубљани (1959/60), Њу Делхију (1963), Бомбају (1963), Нишу (1963), Скопљу (1963, 1967), Цетињу (1968), Крагујевцу (1968, 1969), Сомбору (1970), Врбасу (1970). Умро је 13. фебруара 1974. у Београду.
Autor sjovicicslavuj |
25 Jul, 2017 |
read_nums (509)
Гаврило Принцип
25. јула 1894. године рођен је
славни српски јунак
-----------------------------------------------
Најбољи пјевач севдалинки свих времена
Сафет Исовић,
некад је овако пјевао
некад је овако пјевао
о славном Гаврилу Принципу!
-----------------------------------
Одјекују звуци добошара
Сарајево дочекује цара
Видовданак за поход бијаше
Фердинанд се крену до Бентбаше
Рефрен:
Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе
Сунце сину са плавих висина
Сакупи се народ из даљина
Смјели јунак у народу био
Са три пуцња цара усмртио
Ропство тешако, а слобода мила
Слави народ Принципа Гаврила
Гдје Миљацка тече још и сада
Спомен оста на плочнику града
Рефрен:
Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе
Сарајево дочекује цара
Видовданак за поход бијаше
Фердинанд се крену до Бентбаше
Рефрен:
Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе
Сунце сину са плавих висина
Сакупи се народ из даљина
Смјели јунак у народу био
Са три пуцња цара усмртио
Ропство тешако, а слобода мила
Слави народ Принципа Гаврила
Гдје Миљацка тече још и сада
Спомен оста на плочнику града
Рефрен:
Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе
----------------------------------------
----------------------------------------------------------------
Интересантно је како је о српском јунаку
Интересантно је како је о српском јунаку
пјевао Сафет Исовић.
------------------------------
Наиме, види се како и о чему је некада пјевао Сафет Исовић. Данас је за Бошњаке у Сарајеву, односно у БиХ - Гаврило Принцип највећи терориста.
Скоро сви трагови су избрисани. Стопе испред некадашњег Музеја "Младе Босне" су забетониране.
У Сарајеву ништа више није као некад. У Сарајеву данас мало шта подсјећа на атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда, 28. јуна 1914.
Нема више ниједне улице која носи име видовданских јунака - ни Улице Младе Босне, ни Принципове, а некадашња Рудолфова, у којој је убијен Фердинанд, сада је Улица "Зелених беретки". Мост с Гавриловим именом још током деведесетих прекрштен је у Мост Франца Фердинанда, а данас је Латинска ћуприја.
Улица Данила Николића (главног организатора атентата), на Башчаршији, у чијој је кући пред атентат одсјео Принцип, а у комшилуку је био подстанар Иво Андрић, данас се зове Опркањ. Баш као прије Првог свјетског рата и за вријеме НДХ.
Данас је у Сарајеву, у граду у којем су по попису становништва из 1961. године, Срби били у великој вечини, остао их је занемарљив број. Нема више никаквих трагова о некадашњем времену и о постојању и животу Срба у Сарајеву. Избрисани су сви трагови и назнаке да су и Срби некада ту живјели. Довољно је рећи да у данашњем Сарајеву не постоји ниједна улица која носи српско име. Тиме је све казано.
На споменику су уклесане ријечи Гаврила ПРИНЦИПА:
"Ал’ право је рекао Жерајић пре
Српски соко сиви:
Српски соко сиви:
Ко хоће да живи нек мре,
Ко хоће да мре нек живи"!
Ко хоће да мре нек живи"!
Autor sjovicicslavuj |
25 Jul, 2017 |
read_nums (353)
На многим мјестима у литератури,
као и у савременим средствима комуникација
појављују се различити датуми и рођења,
па и убиства славног КАРАЂОРЂА!
Међутим, као званични прихватају се ови датуми,
наведени у поменутој објави...
Autor sjovicicslavuj |
23 Jul, 2017 |
read_nums (361)
Млада српска атлетичарка
Милица Гардашевић
постала је шампионка Европе до 20 година у скоку удаљ.
Она је у финалу скочила 6,46 метара и освојила златну медаљу.
Милица Гардашевић је шампионски скок на првенству у италијанском Гросету остварила у трећој серији. Та раздаљина од одскочне даске, 6,46 метара, остала је најдужи скок и по завршетку последње серије, па је услиједила велика радост младе хероине, праве насљеднице Иване Шпановић, и чланова наше репрезентације.
Autor sjovicicslavuj |
23 Jul, 2017 |
read_nums (311)
Српски двојац без кормилара Виктор Пивач и Мартин Мачковић освојио је бронзану медаљу на Свјетском првенству за сениоре до 23 године у Пловдиву.
Српски веслачки тандем дошао је до четвртог узастопног одличја на планетарним шампионатима за млађе сениоре, након двије бронзе (2014. у Варазеу и 2015. у Пловдиву) и једног злата (2016. у Ротердаму).
Autor sjovicicslavuj |
22 Jul, 2017 |
read_nums (321)
Репрезентација Србије у саставу Дамир Микец, Димитрије Гргић и Душко Петров освојила је златну медаљу на Европском првенству малокалибарским оружјем у Бакуу.
22.7.2017.
Репрезентација Србије у саставу Дамир Микец, Димитрије Гргић и Душко Петров освојила је златну медаљу на Европском првенству малокалибарским оружјем у Бакуу.
Српски стрелци су у финалу малокалибарским пиштољем по први пут дошли до златне медаље на европским првенствима.
------------------------------------------------------------
Микец је у појединачној конкуренцији освојио сребрну медаљу.
Дамир Микец освојио је сребрну медаљу на првенству Европе у Бакуу у гађању малокалибарским пиштољем на 50 метара.
Микецу је ово пета медаља у каријери на првенствима Европе, али прва у малом калибру.
Autor sjovicicslavuj |
21 Jul, 2017 |
read_nums (436)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
Навршило се 32 године од како је
на данашњи дан 21. јула умро
на данашњи дан 21. јула умро
један од највећих српских глумаца
у новијој историји српског рода
ЗОРАН РАДМИЛОВИЋ
Autor sjovicicslavuj |
20 Jul, 2017 |
read_nums (415)
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Наиме, СРБИ су већ тада, дакле тог дана, потписивањем декларације о стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније свима помогли да створе и да имају своје националне државе, али оно најважније - нису себи.
Многи и данас говоре о краљу најгоре ствари, јер је створио Југославију. И то није спорно, али онда исти ти људи у сљедећој реченици говоре
“Како смо лијепо живјели за вријеме Тита”.
У којој земљи?
У свом дневнику Драгиша Цветковић наводи интересантан разговор са Владиком Николајем Велимировићем. Наиме током једног разговора Владика Николај му је рекао да запише детаље састанка Николе Пашића и Британског премијера Дејвида Лорд Џорџа. Састанак се одиграо у Лондону 1917,. године Владика Николај Велимировић присуствовао је састанку као преводилац јер Никола Пашић није говорио енглески језик.
Тема разговора било је решење статуса будуће државе.
Владика Николај тврди да је британски премијер чим су ушли у кабинет кренуо ка Николи Пашићу и рекао: „Чујем да не желиш стварање Југославије?“, овај му је одговорио да жели али да се прво признају новоформиране границе Србије, Лојд Џорџ му је на сто ставио један папир и мапу а затим рекао: “Америка и ми смо се договорили. Овако ће изгледати ваша нова држава”.
Никола Пашић је поново питао да ли је могуће да се само у оквире државе (Краљевина СХС) уцртају границе Србије са новоослобођеним територијама и прстом повлачио границе по мапи која је стојала на столу.
Премијер Лојд Џорџ није ни гледао какве границе Пашић црта, само му је само поновио: “Америка и ми смо се договорили”
Краљевину СХС управо је Америка прву признала у фебруару 1919 године, не Француска као наш највећи савезник, већ Америка, што иде у прилог дневнику Драгише Цветковића.
Када се све то узме у обзир и чињеница да краљ Александар није присуствовао потписивању, нити је потписао Крфску деклерацију.
Не делује баш уверљиво да се само краљ Александар питао о статус и границама нове државе. Али, његово доба је погубно по српски народ!
-------------------------------------------------------
Јер, никада нису успјели са створе своју српску самосталну националну државу!
А цијела Европа се састоји од националних држава.
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Знам да се не могу брисати, нити прекрајати историјске чињенице, али наравно, по мени, мислим да је на данашњи дан /20. јула 1917. године/ направљена највећа грешка у историји српског народа.
Дакле, тог несрећног дана потписана је "Крфска декларација" о стварању заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Декларацију су потписали тадашњи премијер Србије Никола Пашић и предсједник Југословенског одбора Анте Трумбић. Српска влада чији је први министар тада био Никола Пашић и такозвани Југославенски одбор хрватског политичара Анте Трумбића потписали су на грчком острву Крф "Крфску декларацију", којом су јужнословенски народи у Аустроугарској затражили уједињење са Краљевином Србијом у заједничку државу под називом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, с династијом Карађорђевића на челу.
Е та династија нам је и дошла главе баш онако како су и они превратима долазили на краљевски трон.
Е та династија нам је и дошла главе баш онако како су и они превратима долазили на краљевски трон.
Наиме, СРБИ су већ тада, дакле тог дана, потписивањем декларације о стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније свима помогли да створе и да имају своје националне државе, али оно најважније - нису себи.
Био је то ембрион и сан других народа да ће једног дана у погодном историјском тренутку створити своје националне државе и сви ти "збратимљени југословенски" народи каније су у томе и успјели.
Прошле су деценије, а ево и цијели вијек у којем Срби и даље живе под сталном амнезијом, али који још увијек како тако успјевају да се одрже само због слуђености и захваљујући невјероватној агонији и вјеровању да смо једини ми - небески народ.
А други народи су искористили српске заблуде и остварили су своје националне циљеве. створили су самосталне националне државе. То су урадили и Словенци и Хрвати. Касније и "браћа" Црногорци, па на крају и Македонци.
Босну и Херцеговину нико и не помиње, јер она је остављена на милост и на немилост таворења и вјештачког одржавања и то баш онако како то одговара геостратешким интересима великих свјетских сила.
Из свега казаног бјелодано је јасно да Срби једино сами себи никад нису створили своју српску државу, наравно у којој равноправно требају и могу да живе и други народи!
Напротив, сви ти други народи почевши од те фамозне Краљевине, па до данас, кад год су могли Србији су највише забијали нож у леђа, при том, увијек дозирајући убоде и ударце и то тамо гдје највише боли и од чега нема опоравка и изљечења.
Срби и Србија су и у Првом и у Другом свјетском рату спашавали друге народе, братски их прихватајући у свој загрљај не водећи бригу о свом народу који је у сваком том времену највише крварио, страдавао и нестајао.
Срби и Србија су и у Првом и у Другом свјетском рату спашавали друге народе, братски их прихватајући у свој загрљај не водећи бригу о свом народу који је у сваком том времену највише крварио, страдавао и нестајао.
Историјски гледано, овај датум постоји, али фактички гледано он је више од вијека стрмоглавио и уназадио једну од највећих држава на Балкану, упропастио је једино Србију.
Упропастио је СРБИЈУ, која се од тада никада више није опоравила, нити се стабилизовала, само зато што је свим другим народима омогућила да имају своје националне државе, а ето свом српском народу је оставила да тумара од немила до недрага и у овом тешком времену, бременитом времену и без јасног путоказа гдје и куда то иду и Србија, па и цијели српски народ.
Без било какве накнадне памети и без било каквих претензија да је било коме важно ово што написах, остаје непобитан закључак - све је морало тако да буде и да се тако деси. Међутим, никада нико неће дати одговоре зашто смо морали толико да страдамо и да због других као народ нестајемо само да би њима створили државе.
И по свему судећи, ево ни данас ове чињенице никога не интересују и зато ћемо као народ и даље страдавати и поново васкрсавати и биће тако све до судњега дана.
И по свему судећи, ево ни данас ове чињенице никога не интересују и зато ћемо као народ и даље страдавати и поново васкрсавати и биће тако све до судњега дана.
ПРИЛОГ:
Ако на тренутак занемаримо историјске грешке краља и његове свите, а не смијемо, онда морамо узети у обзир свједочење владике Николаја Велимировића које је описано у дневнику Драгише Цветковића.
Многи и данас говоре о краљу најгоре ствари, јер је створио Југославију. И то није спорно, али онда исти ти људи у сљедећој реченици говоре
“Како смо лијепо живјели за вријеме Тита”.
У којој земљи?
У свом дневнику Драгиша Цветковић наводи интересантан разговор са Владиком Николајем Велимировићем. Наиме током једног разговора Владика Николај му је рекао да запише детаље састанка Николе Пашића и Британског премијера Дејвида Лорд Џорџа. Састанак се одиграо у Лондону 1917,. године Владика Николај Велимировић присуствовао је састанку као преводилац јер Никола Пашић није говорио енглески језик.
Тема разговора било је решење статуса будуће државе.
Владика Николај тврди да је британски премијер чим су ушли у кабинет кренуо ка Николи Пашићу и рекао: „Чујем да не желиш стварање Југославије?“, овај му је одговорио да жели али да се прво признају новоформиране границе Србије, Лојд Џорџ му је на сто ставио један папир и мапу а затим рекао: “Америка и ми смо се договорили. Овако ће изгледати ваша нова држава”.
Никола Пашић је поново питао да ли је могуће да се само у оквире државе (Краљевина СХС) уцртају границе Србије са новоослобођеним територијама и прстом повлачио границе по мапи која је стојала на столу.
Премијер Лојд Џорџ није ни гледао какве границе Пашић црта, само му је само поновио: “Америка и ми смо се договорили”
Краљевину СХС управо је Америка прву признала у фебруару 1919 године, не Француска као наш највећи савезник, већ Америка, што иде у прилог дневнику Драгише Цветковића.
Када се све то узме у обзир и чињеница да краљ Александар није присуствовао потписивању, нити је потписао Крфску деклерацију.
Не делује баш уверљиво да се само краљ Александар питао о статус и границама нове државе. Али, његово доба је погубно по српски народ!
Било како било - Срби су највећи страдалници и губитници у Првој, и у Другој, и у Трећој, и у свакој на силу склепаној Југославији.
Јер, никада нису успјели са створе своју српску самосталну националну државу!
А цијела Европа се састоји од националних држава.
Autor sjovicicslavuj |
19 Jul, 2017 |
read_nums (822)
“Опростите што одлазим, а ништа вам не остављам. Ама баш ништа, сем једно часно име.”
Живојин Мишић
Био је ожењен са Лујзом Крикнер
(вјенчани 25. XI 1884. у београдској Вазнесенској цркви).
Трагична судбина синова
славног војводе Мишића
Синови:
Радован, банкарски чиновник, заробљен као резервни официр у прољеће 1941. и интерниран у Њемачку одакле се није ни вратио;
Александар, официр, припадник Равногорског покрета, стријељали га Нијемци у Ваљеву у децембру 1941;
Војислав, инжењер агрономије учесник партизанског устанка 1941, робијао на Голом отоку.
---------------------------
Кћери:
Елеонора, рођена 1885. у Ужицу, умрла 1952. у Ваљеву; била је најприје удата за Богдана Анђелковића, официра, а послије његове погибије за Михаила Марковића, ваљевског апотекара;
Олга (1886-1977), удата за сликара Милана Миловановића;
и Анђелија (1889-1969).
----------------------------------------------
Уз велике грађанске и војне почасти славни војвода Живојин Мишић је сахрањен на београдском Новом гробљу; ту му је споменик откривен 3.XII 1922. године.
--------------------------
Али с обзиром ко и какав је био славни и легендарни војвода
ЖИВОЈИН МИШИЋ,
највећа срамота тадашње државе је подсећање
да је умро у великој беди и неимаштини.
Морао је да прода свој војнички шињел да би имао шта да једе.
Морао је да прода свој војнички шињел да би имао шта да једе.
Славни и легендарни војвода ЖИВОЈИН МИШИЋ
и његови трагично страдали синови!
Славни војвода Мишић је кроз цијели свој живот ишао усправно, да би на самртничкој постељи, 20. јануара 1921. године, сузних очију милујући руке дјеце и жене, изговорио:
“Опростите што одлазим, а ништа вам не остављам. Ама баш ништа, сем једно часно име.”
Autor sjovicicslavuj |
16 Jul, 2017 |
read_nums (381)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
Подсјећање
Ђенерал Јован Драгашевић
У част генералу Јовану Драгашевићу (1836-1915), ратнику, књижевнику и утемељивачу војне штампе у Србији, 14. јула 2015. године је поводом 100 година од смрти, у Дому Војске Србије, у Београду откривено спомен-обиљежје са његовим ликом.
Ђенерал Јован Драгашевић је писац поеме „Јека од гусала“, аутор кованице - „Само Слога Србина Спасава“, оснивач
Војноисторијског института, српски делегат на Берлинском конгресу 1878.
године. Он је такође аутор више од 20 књига из географије, историје,
стилистике, затим збирки пјесама, путописа, драма…
Генерал
Јован Драгашевић био је и један од зачетника војне штампе у Србији,
уредник и издавач првих војних листова „Војин“ и „Ратник“, чију
традицију баштине и настављају магазин „Одбрана“ и часописи „Војно
дело“, „Војнотехнички гласник“ и „Нови гласник“
Будући
да сви директни потомци овог српског великана, праунуци и чукунунуци,
живе на северноамеричком и аустралијском континенту, на свечаности је
прочитано и поздравно писмо Јовановог праунука Боривоја – Боре
Драгашевића (91), доајена старе српске антикомунистичке емиграције из
Торонта.
Autor sjovicicslavuj |
16 Jul, 2017 |
read_nums (379)
Српско-словеначка комбинација
16.7.2017. Директно: ПАЛЕ/Вимблдон
Српско-словеначка комбинација
ОЛГА ДАНИЛОВИЋ/КАЈА ЈУВАН
победила у финалу Вимблдона
Американке Кети Мекнели и Витни Осугве.
ОЛГА ДАНИЛОВИЋ/КАЈА ЈУВАН - Кети Мекнели/Витни Осутве
2:0 (6:4, 6:3)
Autor sjovicicslavuj |
16 Jul, 2017 |
read_nums (328)
Трећу медаљу на ЕП у Пловдиву за Србију је освојио
Трећу медаљу на ЕП у Пловдиву за Србију је освојио
Марко Драгосављевић
у кајаку једносједу на 200 метара.
Autor sjovicicslavuj |
16 Jul, 2017 |
read_nums (260)
Наш кајакашки двојац Дејан Пајић - Ервин Холперт освојио је сребро на Европском првенству у кајаку и кануу у Пловдиву у дисциплини К2-500.
Они су испрва препустили инцијативу ривалима, а онда изврсном завршницом успјели да дођу до другог мјеста и сребрне медаље.
Autor sjovicicslavuj |
16 Jul, 2017 |
read_nums (336)
НИКАД ВИШЕ ДА СЕ НЕ ПОНОВИ
ОВАКВА БРУКА И СРАМОТА У СРПСКОМ НАРОДУ!
НИКАД ВИШЕ ДА СЕ БЕ ПОНОВИ ОВАКВА ЗЛОЧИНАЧКА ЛИКВИДАЦИЈА БИЛО КОГА,
КАО ШТО СУ БРОЗОВИ ЗЛОЧИНЦИ ЛИКВИДИРАЛИ СЛАВНОГ СРПСКОГ ВОЈВОДУ!
Петар Бојовић, је живио у пензији до 1941. године. Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора војске Краљевине Југославије. Током Априлског рата постављен је за помоћника врховног команданта Краљевске југословенске војске, младог краља Петра II, а послије капитулације војске био је у кућном притвору у Београду све до краја рата.
ТУЖНА И НЕСРЕЋНА СУДБИНА
ВОЈВОДЕ ПЕТРА БОЈОВИЋА!
Након завршетка рата у Београда ухапсила га је ОЗНА.
Крајем Другог свјетског рата у Србију је дошла злочиначка идеологија и "гвозденом чизмом" покушала да обрише комплетну историју српског народа. Хероји нису били хероји, побједе нису биле побједе, а и поштовање се изгубило негдје успут.
Петра Бојовића је 20. јануара 1945. претукла група партизана који су дошли да га принудно иселе из његове куће у Трнској 25, у Београду.
Злочинци "Брозови 'ослободиоци' упадају у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допада та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, примећују војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био 'краљев војвода' довољна је да 'ослободиоци' примијене силу.
Најпре шутирају његову војводску шапку, а потом, послије најгрубљих ријечи, насрћу и на слабашног војводу, на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скаче да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом биће упућен у робијашницу Сремске Митровице."
Од повреда задобијених током батинања војвода је ускоро преминуо, а његово тијело је на Ново гробље пребачено таљигама. /Таљиге - лака запрежна кола на два точка која обично вуче само један коњ/. Како би спречили давање почасти једном од највећих јунака српске историје, комунисти су на Радио Београду објавили вијест да ће свако ко покуша да дође на сахрану војводе Бојовића бити ухапшен и кривично гоњен.
Тако је отишао и посљедњи српски војвода. ...
Autor sjovicicslavuj |
15 Jul, 2017 |
read_nums (306)
15.7.2017.
У финалу К4-500 српски тим у саставу Николина Молдован, Милица Старовић, Кристина Бедеч и Оливера Молдован је остао без медаље, пошто је био четврти. Српски женски четверац је остварио вријеме које није било довољно за освајање медаље.
15.7.2017.
Олимпијски кајакашки вицешампиони
Марко Томићевић и Миленко Зорић
освојили су друго мjесто на Европском првенству
у Пловдиву у дисциплини К2-1000.
Томићевић и Зорић су у двосједу на 1000 метара у бугарском граду одвеслали у времену 3:13.780, што је за 1,056 секунди било спорије вријеме од првопласираних Нијемаца.
У финалу К4-500 српски тим у саставу Николина Молдован, Милица Старовић, Кристина Бедеч и Оливера Молдован је остао без медаље, пошто је био четврти. Српски женски четверац је остварио вријеме које није било довољно за освајање медаље.
******************************
У суботу је А финале К4-500 веслао и српски четверац у саставу Небојша Грујић, Марко Новаковић, Стефан Векић и Владимир Торубаров, али је у својој дисциплини био посљедњи.
Autor sjovicicslavuj |
14 Jul, 2017 |
read_nums (279)
14.7.2017.
14.7.2017.
Зорана Аруновић (Црвена звезда) освојила је титулу првака Србије у гађању малокалибарским пиштољем, првој дисциплини програма националног шампионата у Новом Саду.
Аруновићева је првог дана Првенства Србије за сениоре и сениорке малокалибарским оружјем убједљиво тријумфовала и послије двије године вратила се на шампионски трон (претходну титулу у овој дисциплини освојила је 2014).
Зорана Аруновић је у финалу „упуцала“ 30 унутрашњих центара (10,2 круга или боље), осам више од колегинице из реппрезентације Јасмине Миловановић (Смедерево).
Autor sjovicicslavuj |
14 Jul, 2017 |
read_nums (281)
О значењу оснивања "Просвјете" као културне и духовне институције, можда најупечатљивије говоре ријечи Владимира Ћоровића, објављене у "Босанској вили" 30. августа 1912. године, поводом обиљежавања десетогодишњице Друштва:
Оснивање "Просвјете" одушевљено је прихваћено у свим слојевима српског становништва и благословено од стране црквених великодостојника. Бивши дабробосански митрополит Саво Косановић упутио је оснивачкој скупштини телеграм у коме поручује: "Бог благословио ваше племенито предузеће успјехом, да цио народ објеручке прихвати тако спасоносну за њега културну установу, којој се свесрдно радујем и одазивам са хиљаду круна." Био је то позамашан износ, што потврђује да је сљедећи добротвор, најбогатији трговац, приложио 500 круна.
"Просвјета" се иначе финансирала добровољним давањима свог чланства. Легатори и велики добротвори прилагали су по 10.000 круна или непокретну имовину, а добротвори, утемељивачи, стални и помажући чланови, мање износе.
Како су потребе "Просвјете" за остваривање својих циљева биле јако велике, приступило се учлањивању и повећавању броја чланова. Имајући у виду расцјепканост насеља и социјалну структуру становништва (углавном сељачко), те крајње лоше комуникације, може се рећи да је одзив за учлањење био јако добар. Непуних 10 година након оснивања, "Просвјета" је бројала близу 7.000 чланова и имала 80 пододбора (пододбори су бирани гдје је било најмање 50 чланова).
ЗАДАЦИ
У школској 1902/03. години "Просвјетине" стипендије добили су: 21 студент великих школа; 39 гимназијалаца; 2 ученика средње техничке школе; 12 ученика препарандије (учитељске школе); 5 ученика трговачке школе и 10 ученица дјевојачке школе. Од 1910. године "Просвјета" је давала потпору и за школовање занатлија: ковача, колара, ципелара, књиговезаца, сапунџија, бојаџија и др.
Да би се побољшали услови школовања, пришло се оснивању дачких домова. Тако је 1909. године основан први "Просвјетин" ђачки дом у Мостару. Тек послије ослобођења 1918. године, основани су "Просвјетини" ђачки домови у другим већим мјестима (1919. у Бањалуци, 1923. у Босанској Градишци...).
"Просвјетине" послове водили су њени истакнути чланови, добровољно и без награде. Како се дјелатност јако ширила, 1905. године расписан је конкурс за пријем једног "интелигентног сталног радника". Први стални чиновник "Просвјете" био је Петар Кочић. Међутим, закратко. Већ у новембру 1906, због учешћа у генералном штрајку у Сарајеву, Кочић је осуђен на изгон из Сарајева.
Описмењавање и културно уздизање била је главна дјелатност "Просвјете". Према попису из 1910. године, од укупног броја становника у БиХ старијих од 7 година, било је 87,84% неписмених. Због малог броја учитеља, у рад на описмењавању били су укључени свештеници и интелигенција, а за вријеме ферија и студенти, углавном "Просвјетини" стипендисти.
"Просвјета" је обезбиједила и први буквар за неписмене који је штампала у 20.000 примјерака и углавном дијелила бесплатно. Такође се приступило набавци популарних књига које су доспијевале у руке читалаца и утицале да расте интересовање за читање. Убрзо се јавила потреба за ширењем мреже библиотека па су у градовима и селима осниване сталне и покретне књижнице. Књиге су прикупљане од дародаваца, а неријетко набављане из Србије и Војводине.
"Просвјета" је штампала свој лист, уз који је претплатницима достављала и листове "Здравље" и "Народне новине" из Београда. Земаљска влада је убрзо забранила растурање листова из Србије.
Поред просвјетитељске и културне дјелатности, "Просвјета" се бавила и другим активностима за добробит народа. Тражило се начина да се приђе сељацима ради њиховог организовања и поправљања економског положаја, па се, послије дугог и упорног тражења дозволе, 1908. године приступило организовању српских земљорадничких задруга. Задругарство је било пут да сељак-кмет зарадом стеченом у задрузи откупи свој кметовски посјед. Предвидјало се такође да задруге постану центри културног живота на селу. Свакако да је све ово наилазило на подозрење и отпор окупационе власти.
Народне потребе захтијевале су од "Просвјете" да се брине о заштити народног здравља, тјелесном васпитању, борби против алкохолизма и сл. У свим овим областима "Просвјета" је давала подстицај и пружала помоћ.
Рад "Просвјете" обновљен је 10. новембра 1918. године када се састао главни одбор (изабран 1913) и преузео преосталу имовину, па се кренуло испочетка.
Други пут рад "Просвјете" забрањен је 1941. године успоставом усташке власти у БиХ. Сва имовина Друштва је отета, активисти и чланство растјерани, а у условима страховитих покоља и геноцида, на неко дјеловање за добро српског народа није се могло ни помишњати.
Обновитељска скупштина одржана је у Вијећници у Сарајеву и колико могу да се сјетим било нас је присутно 34.
Ето, и ја сам био присутан и учествовао сам у обнављању рада "Просвјете".
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Од 1902. године, када је основано, па све до данас, Српско просвјетно и културно друштво "Просвјета" остварује своју грандиозну улогу у очувању и развоју културе и духовности српског народа. Сама чињеница да се једно овакво друштво, упркос бурним историјским догађањима, одржало и опстајаловише од пуног вијека, довољно говори о његовој виталности и духовној снази. Сматра се да дјеловање "Просвјете" у очувању културног, духовног и националног идентитета с рпског народа долази одмах иза улоге коју је на том пољу остваривала Српска православна црква.
О значењу оснивања "Просвјете" као културне и духовне институције, можда најупечатљивије говоре ријечи Владимира Ћоровића, објављене у "Босанској вили" 30. августа 1912. године, поводом обиљежавања десетогодишњице Друштва:
"Стварање "Просвјете" био је најсвјетлији моменат у јавном животу Босне и Херцеговине... Јер то није установа једног мјеста, једне врсте и једне генерације, него трајно поприште рада за све благородне духове са најширим циљевима какви се уопште могу тражити у људском дјеловању."
ОСНИВАЊЕ
На идеју о оснивању "Просвјете" дошла је 1901. године група од 29 српских интелектуалаца, која је упутила молбу Земаљској влади у Сарајеву са захтјевом да се формира чисто хумано друштво под називом "Просвјета", које би помагало школовање ђака и студената. А да је у то вријеме заиста постојала изузетна потреба за школовањем, говоре подаци о јадном стању образованости и просвијећености у Босни и Херцеговини.
Како наводи др Божидар Маџар у својој књизи "Просвјета – српско просвјетно и културно друштво 1902-1949" (која је уствари ријетка цјеловита историја овог Друштва и уједно темељни извор података за овај текст), од окупације 1878. до оснивања "Просвјете" 1902. године, у цијелој БиХ гимназију је завршило свега 188 највише Срба, па тек онда муслимана, Хрвата, Чеха, Пољака и осталих, а кад је "Просвјета" основана, било је у цијелој БиХ свега око 30 Срба високошколаца.
Разумљиво, аустро-угарска власт је ову идеју примила са подозрењем. Послије проучавања предоченог статута, изврдавања и оклијевања, Одјелни предстојник Земањске владе Бенко, ставио је 5. јула 1902. године клаузулу на нацрт статута "Просвјете" - "Предстојећа правила одобравају се." Услиједио је проглас у коме се иницијатори оснивања Друштва обраћају српском народу образлажући циљеве и намјере, а затим је 31. августа 1902, у просторијама Српског пјевачког друштва "Слога" у Сарајеву одржана оснивачка скупштина. За предсједника Друштва изабран је Ристо Хаџи Дамјановић, а за потпредсједника др Ристо Јеремић.
"Дан када је добијено одобрење за оснивање (5. јули) може се сматрати даном оснивања "Просвјете", иако је њено конституисање услиједило нешто касније" /14. јула/, наводи др Божидар Маџар.
Разумљиво, аустро-угарска власт је ову идеју примила са подозрењем. Послије проучавања предоченог статута, изврдавања и оклијевања, Одјелни предстојник Земањске владе Бенко, ставио је 5. јула 1902. године клаузулу на нацрт статута "Просвјете" - "Предстојећа правила одобравају се." Услиједио је проглас у коме се иницијатори оснивања Друштва обраћају српском народу образлажући циљеве и намјере, а затим је 31. августа 1902, у просторијама Српског пјевачког друштва "Слога" у Сарајеву одржана оснивачка скупштина. За предсједника Друштва изабран је Ристо Хаџи Дамјановић, а за потпредсједника др Ристо Јеремић.
"Дан када је добијено одобрење за оснивање (5. јули) може се сматрати даном оснивања "Просвјете", иако је њено конституисање услиједило нешто касније" /14. јула/, наводи др Божидар Маџар.
Оснивање "Просвјете" одушевљено је прихваћено у свим слојевима српског становништва и благословено од стране црквених великодостојника. Бивши дабробосански митрополит Саво Косановић упутио је оснивачкој скупштини телеграм у коме поручује: "Бог благословио ваше племенито предузеће успјехом, да цио народ објеручке прихвати тако спасоносну за њега културну установу, којој се свесрдно радујем и одазивам са хиљаду круна." Био је то позамашан износ, што потврђује да је сљедећи добротвор, најбогатији трговац, приложио 500 круна.
"Просвјета" се иначе финансирала добровољним давањима свог чланства. Легатори и велики добротвори прилагали су по 10.000 круна или непокретну имовину, а добротвори, утемељивачи, стални и помажући чланови, мање износе.
Како су потребе "Просвјете" за остваривање својих циљева биле јако велике, приступило се учлањивању и повећавању броја чланова. Имајући у виду расцјепканост насеља и социјалну структуру становништва (углавном сељачко), те крајње лоше комуникације, може се рећи да је одзив за учлањење био јако добар. Непуних 10 година након оснивања, "Просвјета" је бројала близу 7.000 чланова и имала 80 пододбора (пододбори су бирани гдје је било најмање 50 чланова).
ЗАДАЦИ
Најважнији задатак "Просвјете" био је стипендирање ђака и студената. Према утврђеним критеријима, стипендије је одобравао Главни одбор. Прве стипендије одобрене су: 80 круна мјесечно једној дјевојци за похађање курса за бабице у Грацу или Бечу; 40 круна за завршетак препарандије у Карловцу; и 20 круна потпоре једном гимназијалцу "док се види хоће ли напредовати."
У школској 1902/03. години "Просвјетине" стипендије добили су: 21 студент великих школа; 39 гимназијалаца; 2 ученика средње техничке школе; 12 ученика препарандије (учитељске школе); 5 ученика трговачке школе и 10 ученица дјевојачке школе. Од 1910. године "Просвјета" је давала потпору и за школовање занатлија: ковача, колара, ципелара, књиговезаца, сапунџија, бојаџија и др.
Да би се побољшали услови школовања, пришло се оснивању дачких домова. Тако је 1909. године основан први "Просвјетин" ђачки дом у Мостару. Тек послије ослобођења 1918. године, основани су "Просвјетини" ђачки домови у другим већим мјестима (1919. у Бањалуци, 1923. у Босанској Градишци...).
"Просвјетине" послове водили су њени истакнути чланови, добровољно и без награде. Како се дјелатност јако ширила, 1905. године расписан је конкурс за пријем једног "интелигентног сталног радника". Први стални чиновник "Просвјете" био је Петар Кочић. Међутим, закратко. Већ у новембру 1906, због учешћа у генералном штрајку у Сарајеву, Кочић је осуђен на изгон из Сарајева.
Описмењавање и културно уздизање била је главна дјелатност "Просвјете". Према попису из 1910. године, од укупног броја становника у БиХ старијих од 7 година, било је 87,84% неписмених. Због малог броја учитеља, у рад на описмењавању били су укључени свештеници и интелигенција, а за вријеме ферија и студенти, углавном "Просвјетини" стипендисти.
"Просвјета" је обезбиједила и први буквар за неписмене који је штампала у 20.000 примјерака и углавном дијелила бесплатно. Такође се приступило набавци популарних књига које су доспијевале у руке читалаца и утицале да расте интересовање за читање. Убрзо се јавила потреба за ширењем мреже библиотека па су у градовима и селима осниване сталне и покретне књижнице. Књиге су прикупљане од дародаваца, а неријетко набављане из Србије и Војводине.
"Просвјета" је штампала свој лист, уз који је претплатницима достављала и листове "Здравље" и "Народне новине" из Београда. Земаљска влада је убрзо забранила растурање листова из Србије.
Поред просвјетитељске и културне дјелатности, "Просвјета" се бавила и другим активностима за добробит народа. Тражило се начина да се приђе сељацима ради њиховог организовања и поправљања економског положаја, па се, послије дугог и упорног тражења дозволе, 1908. године приступило организовању српских земљорадничких задруга. Задругарство је било пут да сељак-кмет зарадом стеченом у задрузи откупи свој кметовски посјед. Предвидјало се такође да задруге постану центри културног живота на селу. Свакако да је све ово наилазило на подозрење и отпор окупационе власти.
Народне потребе захтијевале су од "Просвјете" да се брине о заштити народног здравља, тјелесном васпитању, борби против алкохолизма и сл. У свим овим областима "Просвјета" је давала подстицај и пружала помоћ.
ЗАБРАНЕ И ОБНОВЕ
Рад "Просвјете" одвијао се под будним оком власти, али Друштво је захваљујући вјештом вођењу и тактизирању успијевало да избјегне озбиљније сукобе са окупационом управом. Међутим, 1913. године, за врјеме Балканских ратова, рад "Просвјете" је суспендован, а за вријеме Првог свјетског рата, 31. јануара 1915, наредбом владе, Друштво је распуштено, а сва имовина конфискована. У исто вријеме распуштена су сва српска друштва, удружења и организације. Најистакнутији активисти "Просвјете" оптужени су за велеиздају, а тројици њих: предсједнику Сими Мирковићу, главном секретару Васиљу Грдићу и секретару и уреднику листа "Просвјета" др Владимиру Ћоровићу суђено је на чувеном велеиздајничком процесу 1916. године у Бањој Луци. Наредбом владе укинуто је и 120 српских основних школа, а једном броју од 198 учитеља забрањен је рад у државним основним школама.
Рад "Просвјете" обновљен је 10. новембра 1918. године када се састао главни одбор (изабран 1913) и преузео преосталу имовину, па се кренуло испочетка.
Други пут рад "Просвјете" забрањен је 1941. године успоставом усташке власти у БиХ. Сва имовина Друштва је отета, активисти и чланство растјерани, а у условима страховитих покоља и геноцида, на неко дјеловање за добро српског народа није се могло ни помишњати.
Послије ослободења 1945. године, "Просвјета" је дала изузетан допринос обнови и извлачењу народа из опште заосталости. Међутим, "у друштву уопште, па и у области народног просвјећивања, створени су такви односи да је скоро свака практична дјелатност са националним садржајем била онемогућена и често стављана под сумњу партијских и државних органа", наводи др Божидар Маџар. У тим условима, 26. марта 1949. године "Просвјета" је обуставила рад, а сву своју имовину предала новооснованом Савезу културно-просвјетних друштава. Практично, то је значило гушење једног друштва које је у историји српског народа имало изузетно значајну улогу и дало огроман допринос његовом културном, просвјетном и општем напретку.
************
ПОНОВНО ОБНОВЉАЕЊА ПРОСВЈЕТА!
ПОНОВНО ОБНОВЉАЕЊА ПРОСВЈЕТА!
До обнове "Просвјете" дошло је 28. јуна /на Видовдан/ 1990. године, када је усвојен нови статут којим су уређени организација, програмски циљеви, задаци и садржај дјелатности Друштва.
Обновитељска скупштина одржана је у Вијећници у Сарајеву и колико могу да се сјетим било нас је присутно 34.
Сад се могу сјетити десетак присутних.
За остале бих морао да листам по неким документима.
Али знам да су били присутни: проф. др Војислав Максимовић, проф. др Алекса Буха, проф. др Митар Миљановић, Мирослав Тохољ, Љубо Босиљчић, Велибор Остојић, Владимир Настић, Михајло Јеремић, Стево Ћосовић, Сава Ћеклић, Љубо Грковић, итд.
Били су присутни и новинар /дописник/ "Политике" Мирко Царић, те Коља Бесаровић....
Ето, и ја сам био присутан и учествовао сам у обнављању рада "Просвјете".
За првог предсједника обновљене "Просвјете" изабран је проф. др Војислав Максимовић.
**********************************
Међу основним циљевима и задацима, истичу се: проучавање историје и живота Срба; проучавање и његовање српске културне баштине; организовање и подстицање научног, умјетничког и књижевног рада; издавање публикација; ширење и популарисање књиге; чување језичког идентитета српског народа заснованог на вуковској традицији; његовање успомена из прошлости Срба давањем иницијатива и помагањем у оснивању музеја, подизању споменика и давању назива градовима, насељима, улицама, трговима, и установама; очувању ћириличног писма; оснивању културно-умјетничких друштава; сарадња са институцијама Српске православне цркве итд.
Данас на просторима свих српских земаља постоји и успјешно ради велики број одбора Друштва.
На задовољство српских патриота у Аустрији, 21. маја 2011. године, у свечаној сали Бечког универитета основано је Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ за Аустрију.
На задовољство српских патриота у Аустрији, 21. маја 2011. године, у свечаној сали Бечког универитета основано је Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ за Аустрију.
Autor sjovicicslavuj |
12 Jul, 2017 |
read_nums (234)
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Постоје ли границе до којих можемо ићи
у нашим самообманама и нашој срамоти!
Знамо ли о чему причамо? Ко смо заправо ми? Јесмо ли још живи или смо живи умрли прије наших сународника који су прије двадесет и више година злочиначки уморени од стране злочинца Насера Орића и његових фаланги.
Има ли те мој народе?
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Постоје ли границе до којих можемо ићи
у нашим самообманама и нашој срамоти!
Знамо ли о чему причамо? Ко смо заправо ми? Јесмо ли још живи или смо живи умрли прије наших сународника који су прије двадесет и више година злочиначки уморени од стране злочинца Насера Орића и његових фаланги.
Како могу да видим, а пратио сам многе извјештаје - на свим парстосима одржаним у светим српским правосланим храмовима, како у Републици Српској тако и у Србији - окупило се нешто мање људи него што је у тој злочиначкој муслиманој распамећености убијено Срба.
Жалосно је поређење, али мртви Срби поубијани у Сребреници и околини су бројнији него живи Срби који су присуствовали свим парастосима заједно. А гдје су били остали или преостали Срби?
Свима нам је јасно да су у сваком мањем мјесту са неколико хиљада становника биле препуне баште кафића. Сједила је омладина - наша будућност којој, нажалост, ни у примисли није било да оду до светих храмова и да се помоле Богу и присдлуже свијећу за покој душа невино страдалих и уморених сународника Срба.
Кога то покушавамо да слажемо. Погледајмо истини у очи! Погледајмо се сами пред сопственим огледалом наше савјести. Коме ми то нашу трагичну прошлост и суморну садашњост остављамо за будућност. Је ли то ова наша омладина којој су важнији кафићи него сат времена да буду у светим храмовима на молитвама нашој умореној браћи.
Какви смо то људи? Коме своје душе продајемо и о каквој наводној српској саборности и српском јединству говоримо. Вијекови су прошли, али ми се још увијек нисмо отријезнили, а ни опаметили, јер Срби су народ који своја страдања најбрже препушта забораву и зато нам се српски несрећни усуд понавља у сталним циклусима са још већим страдањима.
Није онда никакво чудо што још нисмо одбетонирали све јаме српског страдања из Другог свјетског рата. Још нисмо достојанствено обиљежили Јасеновац, сва наша "Јадовна", јадна нам и кукавна била мајка.
Није никакво изненађење што у највећем граду мртвих Срба у Градини /Јасеновцу/ никада нисмо окупили барем десетак хиљада Срба.
А београдску "Арену" је три дана заредом пунио Дино Мерлин, који је након рата јавно говорио да његова нога никад неће стати на тло злочиначке и агресорске Србије. Био је управу. Није само стала његова нога, већ је цијели, дакле комплет - забављао егзалтиране београђане, које баш брига шта је Мерлин говорио о њиховој земљи, а тиме и о њима самима.
А београдску "Арену" је три дана заредом пунио Дино Мерлин, који је након рата јавно говорио да његова нога никад неће стати на тло злочиначке и агресорске Србије. Био је управу. Није само стала његова нога, већ је цијели, дакле комплет - забављао егзалтиране београђане, које баш брига шта је Мерлин говорио о њиховој земљи, а тиме и о њима самима.
Знамо ли ми докле ћемо стићи овакви кави смо, а никакви смо! Имамо ли као народ икакву будућност. Како ћемо сутра пред Цара Лазара и косовске јунаке, пред Његоша ... Како ћемо стати пред славне Војводе Мишића и Степу Степановића, пред Јована Дучића, пред Николу Теслу и мноштво других славних Срба.
А сви ћемо једног дана морати тамо, без изузека. Мораће и честити Срби, али и изроди попут Вука Драшковића, Чедомира Говнановића, Ненада Чанка, Саше Јанковића, Наташе Кандић, Jeлене /НАТО/ Милић, Сташе Зајовић /Црнило, јад и чемер од жена/ и њиховог подмлатка који предводи извјесна Анита Митић и бројних других несрећника и пробисвијета који су на казану Сороша и другог бјелосвјетског олоша ...
А сви ћемо једног дана морати тамо, без изузека. Мораће и честити Срби, али и изроди попут Вука Драшковића, Чедомира Говнановића, Ненада Чанка, Саше Јанковића, Наташе Кандић, Jeлене /НАТО/ Милић, Сташе Зајовић /Црнило, јад и чемер од жена/ и њиховог подмлатка који предводи извјесна Анита Митић и бројних других несрећника и пробисвијета који су на казану Сороша и другог бјелосвјетског олоша ...
Има ли те мој народе?
Гдје сте моји Срби?
Имали нас још живих
или смо од срамоте умрли,
а још живимо!
