Autor sjovicicslavuj |
7 Decembar, 2017 |
read_nums (218)
ЗВЕЗДА
Послије 25. година,
Свјетски и Европски шампион
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА
на стазама успјеха!
Црвена звезда
– Келн 1:0 (1:0)
Звезда против Келна остварила што нико ове сезоне није, кренула од првог кола квалификација и изборила пласман у шеснаестину финала Лиге Европе.
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: Борјан, Родић, Ле Талек, Савић, Стојковић, Јовичић (од 64. Пешић), Доналд, Крстичић, Канга (oд. 89 Рачић), Срнић (од 81. Гобељић), Боаћи. Тренер: Владан Милојевић.
Звезда је послије 25 година
презимила у Европи!

Autor sjovicicslavuj |
6 Decembar, 2017 |
read_nums (247)
УРОШ ПРЕДИЋ
На данашњи дан, 7. децембра
рођен је славни српски сликар
УРОШ ПРЕДИЋ
-----------------------------------------------------------------------
Косовка девојка
------------------------------------------------------------------------------
Весела браћа
--------------------------------------------------------------------------------------------
Сироче на мајчином гробу
Autor sjovicicslavuj |
6 Decembar, 2017 |
read_nums (245)
Ћерка цара Консте. По смрти оца живела с мајком својом у Александрији.
А мајка јој беше потајна хришћанка, која преко свог духовног оца приведе и Екатерину вери Христовој. У једној визији св. Екатерина прими прстен од самог Господа Исуса, у знак обручења Њему. Тај прстен до данас стоји на руци њеној.
Беше Екатерина врло даровита од Бога и врло добро школована у грчкој философији, медицини, риторици и логици, а при том беше и необичне лепоте телесне.
Када злочестиви цар Максенције сам приношаше жртве идолима и наређиваше другима да и они то чине, св. Екатерина изађе смело пред цара и изобличи идолопоклоничку заблуду његову.
Видећи је цар јачу од себе у мудрости и знању, позва 50 најмудријих људи, да се с њом препиру о вери и да је посраме.
Но Екатерина њих надмудри и посрами. Разјарени цар нареди да се свих 50 мудраца сагоре у огњу.
Ови мудраци, по молитви св. Екатерине, пред смрт сви исповедише име Христово и објавише себе хришћанима.
Када мученица беше у тамници, приведе у веру праву војводу царског Порфирија са 200 војника и саму царицу (Августу–Василису).
Сви пострадаше за Христа. При мучењу св. Екатерине јави јој се ангел Божји, заустави и изломи точак, на коме света девојка би мучена; а по том јави јој се и сам Господ Христос и утеши је.
После многих мучења Екатерина би мачем посечена у својој 18. години, 24. новембра 310. године. Из њенога тела истече млеко место крви. Чудотворне мошти почивају јој на Синају.
Беше Екатерина врло даровита од Бога и врло добро школована у грчкој философији, медицини, риторици и логици, а при том беше и необичне лепоте телесне.
Када злочестиви цар Максенције сам приношаше жртве идолима и наређиваше другима да и они то чине, св. Екатерина изађе смело пред цара и изобличи идолопоклоничку заблуду његову.
Видећи је цар јачу од себе у мудрости и знању, позва 50 најмудријих људи, да се с њом препиру о вери и да је посраме.
Но Екатерина њих надмудри и посрами. Разјарени цар нареди да се свих 50 мудраца сагоре у огњу.
Ови мудраци, по молитви св. Екатерине, пред смрт сви исповедише име Христово и објавише себе хришћанима.
Када мученица беше у тамници, приведе у веру праву војводу царског Порфирија са 200 војника и саму царицу (Августу–Василису).
Сви пострадаше за Христа. При мучењу св. Екатерине јави јој се ангел Божји, заустави и изломи точак, на коме света девојка би мучена; а по том јави јој се и сам Господ Христос и утеши је.
После многих мучења Екатерина би мачем посечена у својој 18. години, 24. новембра 310. године. Из њенога тела истече млеко место крви. Чудотворне мошти почивају јој на Синају.

Autor sjovicicslavuj |
6 Decembar, 2017 |
read_nums (213)
Петер Хандке

Петер Хандке
је аустријски књижевник и активиста,

Петер Хандке
је аустријски књижевник и активиста,
њемачко-словеначког поријекла.Одрастао је у Источном Берлину и Грифену.
Рођен: 6. децембар 1942. (75 година)
Образовање: Карл-Франценс Универзитет Грац.
Рођен: 6. децембар 1942. (75 година)
Образовање: Карл-Франценс Универзитет Грац.
------------------------------
Петер Хандке:
"Првих година мислио сам да су Срби полудели,
због Србије су ми викали „фашисто"
Петер Хандке:
"Првих година мислио сам да су Срби полудели,
због Србије су ми викали „фашисто"
"Првих година мислио сам да су Срби полудели,
због Србије су ми викали „фашисто"
Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике, сматра аустријски књижевник и велики пријатељ Србије Петер Хандке.
Хандке, који је годинама подржавао Србију и писао о њој, данас ће добити повељу почасног грађанина Београда који воли и који је, како каже, обишао пјешице, аутобусом, трамвајем.
На питање шта му значи титула почасног Београђанина, Хандке кроз смијех одговара да је то био главни разлог због којег је деведесетих био на страни Србије.
Говорећи, међутим, искрено о мотивима да подржи Србију деведесетих, каже да није било ријечи о мотиву већ о инстинкту.
„Да оно што се извјештава о Србији не може да буде сасвим тачно као што се свакодневно говори. Био је то инстинкт. Сумња. Нисам могао да вјерујем. На почетку сам наравно и ја вјеровао. Првих година сам мислио да су Срби полудјели, првих мјесеци, али постепено сам схватао да то не може бити истина. Увијек исто. Увијек исти угао гледања, граматика, ритам, ријечи. Све је било не као мантра, већ као клетва…“, рекао је он.
Писац који је својим романима, драмама и есејима унио нов језик у књижевност, Југославију је упознао на дугим путовањима осамдесетих, а његови фронтални напади на западне медије и политичаре изазвали су омраженост у званичним интелектуалним круговима. Иако његово ангажовање за „српску ствар“ није увијек наилазило на позитивну реакцију у Европи, Хандке каже да не жали.
„То се подразумијева за једног писца. Да некад буде у ‘сумраку’. То је живот писца. То се десило и Достојевском, Гетеу. Само врло просјечни писци стоје под свјетлом. Али то је јвештачко свјетло. Свјетло мора да буде природно. И сумрак може да буде лијепо свјетло“, рекао је он.
О Србији и Косову, које често посјећује, и при чему је и финансијски помагао косовске Србе, писао је у књигама „Моравска ноћ“ и „Кукавице из Велике Хоче“. „Моравска ноћ“ је преведена на више језика док су „Кукавице“ преведене само на француски и српски.
На питање како су та дјела дочекана у Европи суво одговара: „као и књижевност данас. Врло добро, али ко још чита?“
„Има све мање читалаца. И то није само мој проблем. Али се књиге преводе. Тужно је што се сваки превод данас ради уз подршку министарства културе рецимо у Берлину, Бону, Бечу и сл. То није нормална комуникација међу народима. Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике“, рекао је Хандке.
Каже да пише јер му ништа друго не преостаје, а од српских писаца читао је Црњанског, Андрића, Мешу Селимовића, Милорада Павића, Александра Тишму.
„Од новијих знам рецимо Великића, али посебно ми се допада Жарко Радаковић, врло необичан, који све што види претвара у ријечи, врло интересантан, Драган Алексић који живи у Охају, а поријеклом је из Беле Цркве, велики поетски аутор“, наводи Хандке.
Разговор завршава у свом маниру, шалом. На питање која добра вијест из Србије би га обрадовала каже: да српски шампион – Партизан или Црвена Звезда – коначно поново уђе у финале Лиге шампиона.
„Због тога је штета што се Југославија распала, јер је најљепши и најелегантнији фудбалски тим долазило из Југославије“, рекао је Хандке, аутор више од 30 књига и низа драмских текстова и сценарија, а чувена је и његова сарадња са Вимом Вендерсом, најпознатија по сценарију за „Небо над Берлином“.
Режирао је филм „Љеворука жена“, који се нашао у конкуренцији Канског фестивала. Бихнерову награду вратио је из протеста због бомбардовања СР Југославије. Члан је САНУ и Академије Републике Српске.------------------------------------------------------------------------------НАПОМЕНА: Велики пријатељ српског народа Петер Нандке је са супругом обишао Србе на Косову и Метохијi.
Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике, сматра аустријски књижевник и велики пријатељ Србије Петер Хандке.
Хандке, који је годинама подржавао Србију и писао о њој, данас ће добити повељу почасног грађанина Београда који воли и који је, како каже, обишао пјешице, аутобусом, трамвајем.
На питање шта му значи титула почасног Београђанина, Хандке кроз смијех одговара да је то био главни разлог због којег је деведесетих био на страни Србије.
Говорећи, међутим, искрено о мотивима да подржи Србију деведесетих, каже да није било ријечи о мотиву већ о инстинкту.
„Да оно што се извјештава о Србији не може да буде сасвим тачно као што се свакодневно говори. Био је то инстинкт. Сумња. Нисам могао да вјерујем. На почетку сам наравно и ја вјеровао. Првих година сам мислио да су Срби полудјели, првих мјесеци, али постепено сам схватао да то не може бити истина. Увијек исто. Увијек исти угао гледања, граматика, ритам, ријечи. Све је било не као мантра, већ као клетва…“, рекао је он.
Писац који је својим романима, драмама и есејима унио нов језик у књижевност, Југославију је упознао на дугим путовањима осамдесетих, а његови фронтални напади на западне медије и политичаре изазвали су омраженост у званичним интелектуалним круговима. Иако његово ангажовање за „српску ствар“ није увијек наилазило на позитивну реакцију у Европи, Хандке каже да не жали.
„То се подразумијева за једног писца. Да некад буде у ‘сумраку’. То је живот писца. То се десило и Достојевском, Гетеу. Само врло просјечни писци стоје под свјетлом. Али то је јвештачко свјетло. Свјетло мора да буде природно. И сумрак може да буде лијепо свјетло“, рекао је он.
На питање шта му значи титула почасног Београђанина, Хандке кроз смијех одговара да је то био главни разлог због којег је деведесетих био на страни Србије.
Говорећи, међутим, искрено о мотивима да подржи Србију деведесетих, каже да није било ријечи о мотиву већ о инстинкту.
„Да оно што се извјештава о Србији не може да буде сасвим тачно као што се свакодневно говори. Био је то инстинкт. Сумња. Нисам могао да вјерујем. На почетку сам наравно и ја вјеровао. Првих година сам мислио да су Срби полудјели, првих мјесеци, али постепено сам схватао да то не може бити истина. Увијек исто. Увијек исти угао гледања, граматика, ритам, ријечи. Све је било не као мантра, већ као клетва…“, рекао је он.
Писац који је својим романима, драмама и есејима унио нов језик у књижевност, Југославију је упознао на дугим путовањима осамдесетих, а његови фронтални напади на западне медије и политичаре изазвали су омраженост у званичним интелектуалним круговима. Иако његово ангажовање за „српску ствар“ није увијек наилазило на позитивну реакцију у Европи, Хандке каже да не жали.
„То се подразумијева за једног писца. Да некад буде у ‘сумраку’. То је живот писца. То се десило и Достојевском, Гетеу. Само врло просјечни писци стоје под свјетлом. Али то је јвештачко свјетло. Свјетло мора да буде природно. И сумрак може да буде лијепо свјетло“, рекао је он.
О Србији и Косову, које често посјећује, и при чему је и финансијски помагао косовске Србе, писао је у књигама „Моравска ноћ“ и „Кукавице из Велике Хоче“. „Моравска ноћ“ је преведена на више језика док су „Кукавице“ преведене само на француски и српски.
На питање како су та дјела дочекана у Европи суво одговара: „као и књижевност данас. Врло добро, али ко још чита?“
„Има све мање читалаца. И то није само мој проблем. Али се књиге преводе. Тужно је што се сваки превод данас ради уз подршку министарства културе рецимо у Берлину, Бону, Бечу и сл. То није нормална комуникација међу народима. Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике“, рекао је Хандке.
Каже да пише јер му ништа друго не преостаје, а од српских писаца читао је Црњанског, Андрића, Мешу Селимовића, Милорада Павића, Александра Тишму.
„Од новијих знам рецимо Великића, али посебно ми се допада Жарко Радаковић, врло необичан, који све што види претвара у ријечи, врло интересантан, Драган Алексић који живи у Охају, а поријеклом је из Беле Цркве, велики поетски аутор“, наводи Хандке.
Разговор завршава у свом маниру, шалом. На питање која добра вијест из Србије би га обрадовала каже: да српски шампион – Партизан или Црвена Звезда – коначно поново уђе у финале Лиге шампиона.
„Због тога је штета што се Југославија распала, јер је најљепши и најелегантнији фудбалски тим долазило из Југославије“, рекао је Хандке, аутор више од 30 књига и низа драмских текстова и сценарија, а чувена је и његова сарадња са Вимом Вендерсом, најпознатија по сценарију за „Небо над Берлином“.
Режирао је филм „Љеворука жена“, који се нашао у конкуренцији Канског фестивала. Бихнерову награду вратио је из протеста због бомбардовања СР Југославије. Члан је САНУ и Академије Републике Српске.
------------------------------------------------------------------------------
НАПОМЕНА: Велики пријатељ српског народа Петер Нандке је са супругом обишао Србе на Косову и Метохијi.
Autor sjovicicslavuj |
6 Decembar, 2017 |
read_nums (182)


ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан, 6. децембра 1833. године
у Новом Саду, рођен је српски писац и љекар
у Новом Саду, рођен је српски писац и љекар
ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ
једна од најмаркантнијих личности српског друштва
у другој половини XIX вијека.
Борац за национално и политичко ослобођење,
члан Српске краљевске академије
и драматург Народног позоришта
у Београду (1890-98), најпознатији је
као дјечији пјесник и аутор елегичних
личних исповести ("Ђулићи" и "Ђулићи увеоци").
у другој половини XIX вијека.
Борац за национално и политичко ослобођење,
члан Српске краљевске академије
и драматург Народног позоришта
у Београду (1890-98), најпознатији је
као дјечији пјесник и аутор елегичних
личних исповести ("Ђулићи" и "Ђулићи увеоци").

-------------------------------------------------------------

-----------------------------------------------

Autor sjovicicslavuj |
3 Decembar, 2017 |
read_nums (352)
ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
Српска православна црква и њени вјерници прослављају данас празник Ваведење Пресвете Богородице, који симболизује долазак трогодишње Марије у Јерусалимски храм и њено завјештање Богу.
Марија је у складу са завјетом родитеља Јоакима и Ане - да ће ако добију пород, дијете дати у храм - доведена у Јерусалим и уведена у храм.
На вратима храма дочекао их је првосвештеник Захарија, отац Јована Претече, који је Марију увео у храм и поставио је на први од дванаест степеника који су водили у најсветији дио, назван Светиња над светињама. Марија се на остале степенике попела сама, иако је то било тешко и одраслим људима.
Марија је у складу са завјетом родитеља Јоакима и Ане - да ће ако добију пород, дијете дати у храм - доведена у Јерусалим и уведена у храм.
На вратима храма дочекао их је првосвештеник Захарија, отац Јована Претече, који је Марију увео у храм и поставио је на први од дванаест степеника који су водили у најсветији дио, назван Светиња над светињама. Марија се на остале степенике попела сама, иако је то било тешко и одраслим људима.
Марија је у храму остала девет година. Пошто су јој у међувремену умрли родитељи, свештеници су одлучили да је удају за 80-годишњег удовца Јосифа, који је већ имао одраслу дјецу.
Тако су, према предању, задовољени строги прописи који не дозвољавају да дјевојка остане дјевица до краја живота, већ је свака морала да се уда.
Тако су, према предању, задовољени строги прописи који не дозвољавају да дјевојка остане дјевица до краја живота, већ је свака морала да се уда.
Марија је живјела у Јосифовој кући као што је живјела у храму, тако да је она била прва монахиња - она која је живот завјештала Богу.
--------------------------------------------------------------------
Ваведење је слава
манастира Хиландар.
манастира Хиландар.
Autor sjovicicslavuj |
3 Decembar, 2017 |
read_nums (191)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан, 3. децембра рођен је
један од најпознатијих српских правника 20. вијека.
Академик
СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ
Био је човјек са занимљивом
и пребогатом биографијом.
СЛОБОДАН Јовановић,
велики српски правник, историчар и политичар, коначно је нашао вјечни мир у Србији.
Његови земни остаци сахрањени су 53. године послије смрти, уз највише државне и војне почасти.
Тиме је коначно исправљена неправда дужа од пола вијека.
Његови посмртни остаци су 1. децембра 2011. године ексхумирани,
и пренијети су у храм Светог Саве у Лондону, гдје је 5. децембра одржан парастос.
Дана 8. децембра су пренијети у Србију, гдје су 10. децембра сахрањени у Алеји зслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
ДУГ ПУТ је био у тешкој и дугој борби за рехабилитацију Слободана Јовановића.
Била је то 20-годишња борба да се овом српском великану
одају заслужене почасти.
Требало је и формално-правно скинути идеолошку љагу с његовог имена и најзад великана сахранити у његовој Србији.
То није био ни брз ни лак процес, али је ипак успјешно завршен.
Autor sjovicicslavuj |
30 Novembar, 2017 |
read_nums (704)

1. децембра 1918. године
- направљена је непоправљива
историјска грешка српског народа,
односно похлепног краља
Карађорђевића и његове свите.
Карађорђевића и његове свите.
СРПСКИ БРОДОЛОМ НА КОПНУ!
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Кад су важни историјски датуми увијек напишем - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
Или кад су важни неки датуми који су везани за имена славних СРБА, па и других свјетских личности, увијек напишем - за сјећање и памћење.
Знам да се не могу брисати нити прекрајати историјске чињенице, али наравно, по мени, мислим да је на данашњи дан 1. децембра 1918. године направљена највећа грешка у историји српског народа.
Наиме, СРБИ су већ тада дакле тог дана, проглашавањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније свима помогли да створе и да имају своје националне државе. Био је то ембрион и сан других народа да ће једног дана у погодном историјском тренутку створити своје националне државе и сви ти "збратимљени југословенски" народи касније су у томе и успјели. Само нису успјели Срби!
Улазак српске војске у ослобођени Загреб 1918. године.
Срби су и даље под сталном амнезијом и још увијек како тако успјевамо да се одржавамо само због слуђености и захваљујући невјероватној агонији и вјеровању да смо једини ми - небески народ.
А други народи су знали да им је једини спас за опстанак у стварању тадашње краљевине. Тако су своју кожу спасили и Хрвати и Словенци.
Деценије су требале да прођу па да коначно остваре и своје националне циљеве, односно да створе своје самосталне скоро једнонационалне државе.. То су урадили Словенци и Хрвати. Касније и "браћа" Црногорци, па наравно и Македонци.
БиХ нико и не помиње, јер она је остављена на милост и на немилост таворења и вјештачког одржавања и то баш онако како то одговара геостратешким интересима великих свјетских сила.

Улазак српске војске у ослобођени Сплит 1918. године.
Сасвим је, дакле, јасно да једино Срби никад нису сами себи створили своју српску државу, наравно у којој равноправно требају и могу да живе и други народи.
Напротив, сви ти други народи почевши од те фамозне Краљевине, па до данас, кад год су могли, управо они су Србији забијали нож у леђа, при том увијек дозирајући убоде и ударце и то тамо гдје највише боли и од чега нема опоравка и изљечења.
Срби и Србија су и у Првом и у Другом свјетском рату спашавали друге народе, братски их прихватајући у свој загрљај не водећи бригу о свом народу који је у сваком том времену највише страдавао.
Историјски гледано овај датум постоји, али фактички гледано он је скоро један вијек стрмоглавио уназадио једну од највећих држава на Балкану, упропастио је једино Србију и српски народ у цјелини.
Упропастио је СРБИЈУ која се од тада никада више није опоравила нити се стабилизовала само зато што је другим народима омогућила да имају своје националне државе, а ето свом српском народу је оставила да тумара од немила до недрага и у овом тешком времену бременитом времену и без јасног путоказа гдје и куда требају да иду и Србија, па и цијели српски народ...
Без било какве накнадне памети и без било каквих претензија да је ово што написах било коме важно, остаје непобитан закључак - све је морало тако да буде и да се тако деси. Међутим, никада нико неће дати одговоре зашто смо морали толико да страдамо и да због других као народ нестајемо само да би њима створили државе...
Једноставно речено - био је то непоправљиви српски бродолом на копну.
Послије тога Срби се никада нису извукли из блата и скоро цијели двадесети вијек се може назвати раздобљем највећег српског страдања у нашем постојању и трајању на на просторима и вјетрометини балканске вукојебине.
Никада се нисмо опаметили нити смо извукли било какве поуке и зато ћемо као народ и даље страдавати и поново васкрсавати и биће тако све до судњега дана.
------------------------------------------------------------------------------------
(Краљу Александру о Хрватима)
– Ми се са њима нећемо усрећити
ИЗВЕШТАЈ
ВОЈВОДЕ ЖИВОЈИНА МИШИЋА
Њ.К.В. АЛЕКСАНДРУ О ХРВАТИМА
(након обиласка Загреба, Карловца, Вараждина, Сушака
и других места)
Београд – „Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш….. ствар је пропала…..
Ништа се не може зајазити, ничим што би јој се понудило.
Ја сам са тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно и економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити, дати им њихову државу.
Границе ће бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, традиција и најзад, где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и
Богу драго.
А Италијани? Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити…
Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични, да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.
"Не заборавите Височанство моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати.”
Из белешке секретара Живојина Мишића, г. Милорада Павловића
Краљ Карађорђевић није послушао славног војводу ЖИВОЈИНА МИШИЋА и српска трагедија се наставила
и данас траје, нажалост!
Autor sjovicicslavuj |
29 Novembar, 2017 |
read_nums (362)
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Некад било и данас. Не треба трошити ријечи о некадашњем празнику и тзв. рођендану, јер не слави се нити се празнује оно што не постоји. Можда још постоје неки занесењаци и особењаци који нешто обиљежавају, а обиљежавају давно сахрањену Југославију. Носталгија је чудо, али су још чуднији носталгичари.
Једни и данас са сјетом причају да се у некадашњој држави живјело неким безбрижним животом, док други сматрају да је Југославија била вјештачка творевина која је силом на окупу одржавала неспојиве народе.
Једни и данас са сјетом причају да се у некадашњој држави живјело неким безбрижним животом, док други сматрају да је Југославија била вјештачка творевина која је силом на окупу одржавала неспојиве народе.
Чињеница је да су и једни и други управу. Ови други мало више, јер им иде у прилог и крвави распад нечега што није могло опстати. Било је сулудо размишљање да ће се смртно завађени народи волити, народи који никада нису разријешили трагичну, крвљу исписану историјску прошлост. Потпуно повампирење авети прошлости је настало кад је свако кренуо на своју страну, при том незаборављајући да што дубље и јаче зарије нож у леђа оном другом "братском"народу.
Србе је највише коштала сулуда Брозова кованицица "братства и јединства"!
Србе је највише коштала сулуда Брозова кованицица "братства и јединства"!
Има људи који су задовољни, али истовремено који нису и срећни. Јер задовољство се може примијетити код људи, док то не важи и за људску срећу. У великим кризама, а поготово економским, велики број људи тражи утјеху у једној реченици:
“Добро је, не пуца се и нема рата”!
Памте људи многе страхоте и велики је број ожалошћених породица које и дан данас трагају за својим најближим члановима којих више нема међу живима. Сви они и даље страхују да њихови најближи не буду поново убијени. Али туга и неспокој убијају живе који никада неће наћи смирај у својим душама, јер не могу да пронађу своје најмилије чије душе лебде изнад свих нас живих.
Тешко се долази до националне свијести једног народа, јер је његов колективни организам раскомадан у парампарчад, која се тешко или никада више не могу спојити у некадашњу цјелину. А без цјелине нема ни организма, па тако нема ни јединства народа.
И превише је страдалих, али је још увијек недовољно подигнтих споменика најхрабријим и највећим синовима које су породиле српске мајке.
Сам Драги Бог зна зашто је то тако? Знају и људи, али неки нељуди у властима су засјели у кормила флоте лађа, које без мотора и горива, односно без јарбола плутају широким морским пространствима. Ти авантуристи никада неће моћи видјети обалу спаса на хоризонту бескрајног лутања. И тако, нестала је бивша на силу склепана заједничка држава, али су остали десетковани народи. Историја је неумољива и она биљежи да највише страдања сопственог народа оплакују Срби.

Autor sjovicicslavuj |
29 Novembar, 2017 |
read_nums (346)
.gif)
На данашњи дан, 29. новембра рођен је
МАТИЈА БЕЋКОВИЋ

.gif)


Autor sjovicicslavuj |
29 Novembar, 2017 |
read_nums (290)
Autor sjovicicslavuj |
29 Novembar, 2017 |
read_nums (337)
Напослетку је наредио да се Матеј стави у метални ковчег и баци у море што би и урађено. Ноћу се овај апостол јави епископу Платону, рекавши му тачно где се ковчег налази, те он изјутра оде и извади га из мора скупа са моштима Светог Матеја, потпуно неоштећеним.
За време свог живота, апостол Матеј је написао Јеванђеље на јеврејском језику, а оно је касније преведено на грчки и тако је дошло и до нас. Свети Јеванђелист Матеј, никада није јео меса, но само воће и поврће, а својим богоугодним животом и пострадавши мученичком смрћу умили се Богу, те се он за све нас моли Њему, да нам подари вечно Царство небеско.
Свети апостол и јевангелист Матеј, син Алфејев, друкчије називан Левије, живљаше у Галилејском граду Капернауму. Пореклом је био из имућне породице галилејског града Капернаума. По занимању је био цариник, тј. сакупљач пореза и као таквог виде га Господ и позва: "Хајде за мном" и он остави све и пође за Њим и више никад се не одвоји од Њега. Постаде један од дванаесторице апостола и силаском Духа Светога на њих, он пође као и сви остали у свет да шири Еванђеље у: Етиопији, Партији и Мидеји.
Пратио је Господа у стопу у свим Његовим путовањима, слушајући Његово Божанско учење, гледајући Његова безбројна чудеса. Беше се он наоружао чудотворном Божанском силом, којом је исцељивао болесне, изгонећи ђаволе, чистећи губаве и васкрсавајући мртве.
У Етиопији постави за епископа свог сапутника Платона, и сагради му малу цркву, а он сам се повуче у молитвену самоћу, где му се јави Господ. Крстио је жену и сина кнеза те земље, што веома разљути поменутог кнеза, те он нареди да се Матеј ухвати, доведе му се и погуби. Два пута је стража одлазила по Матеја али се увек враћала не могавши га наћи, јер Господ Бог наш, сакри га од њихових погледа и намера. Али, апостол свети би милостив.
Помоли се Богу и замоли Га да допусти кнезу да га види, ухвати и погуби. И догоди се чудо, кнез прогледа, али само телесним очима, а не и духовним, те ухвати апостола Матеја и стави га на љуте муке. Палио му је ватру на грудима, али нека невидљива сила хладила је огањ и пламен претварала у росу и свети Матеј се појављивао жив и неповређен, што је још више наљутили кнеза и он прогласи Матеја врачом.
Помоли се Богу и замоли Га да допусти кнезу да га види, ухвати и погуби. И догоди се чудо, кнез прогледа, али само телесним очима, а не и духовним, те ухвати апостола Матеја и стави га на љуте муке. Палио му је ватру на грудима, али нека невидљива сила хладила је огањ и пламен претварала у росу и свети Матеј се појављивао жив и неповређен, што је још више наљутили кнеза и он прогласи Матеја врачом.
Напослетку је наредио да се Матеј стави у метални ковчег и баци у море што би и урађено. Ноћу се овај апостол јави епископу Платону, рекавши му тачно где се ковчег налази, те он изјутра оде и извади га из мора скупа са моштима Светог Матеја, потпуно неоштећеним.
За време свог живота, апостол Матеј је написао Јеванђеље на јеврејском језику, а оно је касније преведено на грчки и тако је дошло и до нас. Свети Јеванђелист Матеј, никада није јео меса, но само воће и поврће, а својим богоугодним животом и пострадавши мученичком смрћу умили се Богу, те се он за све нас моли Њему, да нам подари вечно Царство небеско.

Autor sjovicicslavuj |
29 Novembar, 2017 |
read_nums (308)
Остале хришћанске цркве, међу којима и већина православних, које су због веће тачности прихватиле Грегоријански календар, у посту су од 15. новембра.
Хришћански пост уведен је по узору на Исуса Христа који је четрдесет дана провео у пустињи у посту и молитви и у Старом завету дао заповест Јеврејима да посте јер ће и "његови ученици постити".
Према хришћанском учењу, утемељитељем поста "сматра се сам Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом".
За вјернике и Српску православну цркву
почиње Божићни пост!
почиње Божићни пост!
Њиме се чува успомена на пост Исуса Христа који је четрдесет дана провео у пустињи и потврђује се снага воље и вјере. Његова сврха је очишћење душе и тијела од лоших мисли, ријечи и дијела.
*********************************************************
28.11. почиње Божићни пост којим се православни хришћани припремају за обележавање празника рођења Исуса Христа за цркве које своје богослужбено време рачунају према Јулијанском календару.
Четрдесетодневни Божични пост који по значењу и трајању долази после Васкршњег или Великог часног поста, који је увод у највећи хришћански празник Христовог Васкресења, почиње за Руску православни цркву, Српску православну цркву, Јерусалимску патријаршију и Свету Гору.
Остале хришћанске цркве, међу којима и већина православних, које су због веће тачности прихватиле Грегоријански календар, у посту су од 15. новембра.
Хришћански пост уведен је по узору на Исуса Христа који је четрдесет дана провео у пустињи у посту и молитви и у Старом завету дао заповест Јеврејима да посте јер ће и "његови ученици постити".
Према хришћанском учењу, утемељитељем поста "сматра се сам Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом".
+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
ПОСТ учвршћује снагу вере и воље
Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове хришћанства и помињу се у делима светих отаца од IV и V века.
Првобитно је трајао седам дана, а одлука и наредба хришћанима да пред празник Рождества посте 40 дана изречена је на сабору 1166. године.
"Пост је и данас неопходан", записао је у својој књизи "Молитве и молбе" блаженопоцивши патријарх српски Павле објаснивши да се овим подвигом уз молитву, православни хришћани припремају за долазак великих празника.
Трајање Божићног поста објашњава се и четрдесетодневним путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине, у којој је 25. децембра рођен Богомладенац Исус.
Зато се каже да је пост звезда водиља за све оне који су хришћанство одабрали за своју веру, као што је за мудраце, који су веровали у пророчанство о рођењу Спаситеља, једина водиља била најсјајнија звезда на небу која је ишла од Запада ка Истоку и која их је довела у Витлејем.
Православни хришћани се слободном вољом одлучују на овај подвиг чија је сврха очишћење душе и тела које се постиже не само уздржавањем од мрсне хране, већ и од лоших мисли, речи и дела.
Постом се потврђује снага воље оних који као хришћани желе да својим разумом владају у свим искушењима, па се каже да је пост - подвиг целокупне личности и етички став.
Правило је такође да и славске трпезе у српским домовима у време Божићног поста буду посне.
Првобитно је трајао седам дана, а одлука и наредба хришћанима да пред празник Рождества посте 40 дана изречена је на сабору 1166. године.
"Пост је и данас неопходан", записао је у својој књизи "Молитве и молбе" блаженопоцивши патријарх српски Павле објаснивши да се овим подвигом уз молитву, православни хришћани припремају за долазак великих празника.
Трајање Божићног поста објашњава се и четрдесетодневним путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине, у којој је 25. децембра рођен Богомладенац Исус.
Зато се каже да је пост звезда водиља за све оне који су хришћанство одабрали за своју веру, као што је за мудраце, који су веровали у пророчанство о рођењу Спаситеља, једина водиља била најсјајнија звезда на небу која је ишла од Запада ка Истоку и која их је довела у Витлејем.
Православни хришћани се слободном вољом одлучују на овај подвиг чија је сврха очишћење душе и тела које се постиже не само уздржавањем од мрсне хране, већ и од лоших мисли, речи и дела.
Постом се потврђује снага воље оних који као хришћани желе да својим разумом владају у свим искушењима, па се каже да је пост - подвиг целокупне личности и етички став.
Правило је такође да и славске трпезе у српским домовима у време Божићног поста буду посне.
Autor sjovicicslavuj |
29 Novembar, 2017 |
read_nums (262)
На данашњи дан,
28. новембра 1891. године рођен је
Милан Вујаклија
лексикограф и преводилац
Лексикон је био и остао једно од најзначајнијих дјела српске културе,
књига без које је тешко замислити озбиљнију јавну
или приватну библиотеку, да би временом постао ознака
и критеријум за лексикографску литературу уопште,
а ауторово име је почело да се поистовећује
са насловом-необичан и лијеп споменик Милану Вујаклији.
Autor sjovicicslavuj |
26 Novembar, 2017 |
read_nums (481)
И друга многа чудеса збише се, нарочито исцељења болних, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду фригијском Јерапољу свети Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Ту би нека опасна змијурина, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу.
Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи.
И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету, потом распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип, пак, беше издахнуо.
Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије четрдесет година слеп.
Мошти светог Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. г. у време цара Дометијана.
Свети апостол Филип, родом из Витсаиде крај језера Галилејског, као и Петар и Андреја. Одмалена научен Светом Писму, Филип се одмах одазва позиву Господа Исуса и пође за Њим (Јн 1, 43). По силаску Светог Духа Филип је ревносно проповедао Јеванђеље по многим странама Азије и по Грчкој.
У Грчкој хтедоше га Јевреји убити, но Господ га спасе моћним чудесима својим. Тако архијереј јеврејски, који се устреми на Филипа да га бије, наједанпут ослепи и сав поцрни. И би земљотрес велики и земља се раступи и прогута злобне гонитеље Филипове.
И друга многа чудеса збише се, нарочито исцељења болних, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду фригијском Јерапољу свети Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Ту би нека опасна змијурина, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу.
Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи.
И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету, потом распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип, пак, беше издахнуо.
Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије четрдесет година слеп.
Мошти светог Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. г. у време цара Дометијана.
Autor sjovicicslavuj |
26 Novembar, 2017 |
read_nums (278)
Autor sjovicicslavuj |
26 Novembar, 2017 |
read_nums (319)


Српска каратисткиња Јована Прековић освојила је данас златну медаљу у категорији 61 килограм на Свјетском купу Серије А у Окинави у Јапану, пошто је у финалу побиједила СловакињуИнгрид Сушанкову са 3:0.
Каратисткиња клуба "Књаз" из Аранђеловца имала је успјешну сезону, пошто је прије златне медаље у Окинави, освојила Премијер лигу, бронзану медаљу у Ротердаму и златну медаљу на сениорском Европском првенству у категорији 61 килограм.
Autor sjovicicslavuj |
25 Novembar, 2017 |
read_nums (363)
Патријарх Цариградски. Рођен у Антиохији 354. год. од оца Секунда војводе и матере Антусе. Учећи грчку филозофију Јован се згнуша на грчко незнабоштво и усвоји веру хришћанску као једину и свецелу истину.
Би Јован крштен од Мелетија патријарха Антиохијског, а по том и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља замонаши се Јован и поче се строго подвизавати.
Тада написа књигу „О свештенству”, и тада му се јавише св. апостоли Јован и Петар проричући му велику службу, велику благодат али и велико страдање. Када је требао бити посвећен за свештеника јави се ангел Божји истовремено и патријарху Флавијану (после Мелетија) и самом Јовану. А када га патријарх рукополагаше, видеше сви бела светла голуба над главом Јовановом.
Прослављен због мудрости, подвига и силе речи, би Јован изабран по жељи цара Аркадија, за патријарха Цариградског. Шест година управљаше црквом као патријарх са несравњивом ревношћу и мудрошћу. Посла мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; сузби симонију у цркви збацивши многе епископе – симонисте; рашири милосрдну делатност цркве; написа нарочити чин свете Литургије; постиди јеретике; изобличи царицу Евдоксију; растумачи Свето Писмо својим златним умом и језиком, и остави цркви многе драгоцене књиге својих беседа.
Народ га прослави, завидљивци га омрзоше, царица га два пут посла у изгнанство. У изгнанству проведе 3 године, и сконча на Крстов дан 14. септембра 407. год. у месту Коману у Јерменији. Пред смрт опет му се јавише св. Апостоли Јован и Петар, као и св. муч. Василиск (22. маја), у чијој цркви прими последње причешће. „Слава Богу за све!” беху његове последње речи, и с тим речима душа се златоустог патријарха пренесе у Рај.
Од моштију Златоустових глава му почива у Успенском храму у Москви,
а тело у Ватикану у Риму.
Autor sjovicicslavuj |
25 Novembar, 2017 |
read_nums (302)
Треба подсјетити да је ЗАВНОБИХ-ом предсједавао тадашњи револуционар Србин Војислав Ђедо Кецмановић. Некад давно власти у Сарајеву сјетиле су се да на Кошевском брду /дио новоизграђеног града/ једној малој уличици од стотињак метара дужине дају име предсједника ЗАВНОБИХ-а, истакнутог интелектуалца и револуционара Ђеде Кецмановића.У пријератној БиХ тадашње власти су мислиле да су се на тај начин одужиле Ђеди Кецмановићу.
Међутим, у току и послије рата тој, уосталом као и свим другим улицама у Сарајеву промијенили су и избрисали сва српска имена. То се исто десило и са поменутом улицом и то само зато што је Кецмановић био Србин. Сарајевским властима је и то засметало и та улица се више не зове по првом предсједнику ЗАВНОБИХ-а. Данас та улица носи име Нусрета Шишића Деде, једног од оснивача и ратног злогласног припадника муслиманских паравојних формација "Зелене беретке".
И ово је један од апсурда и тужних чињеница данашње Босне и Херцеговине. Јер ова два индивидуалца ничим се не могу повезати, не само што се ради о двије неупоредиве личности, него и зато што се Ђедо Кецмановић борио за слободу свих народа у БиХ, а побуњеник и сепаратиста "Дедо" Шишић се борио против Срба и искључиво за стварање исламске Босне и Херцеговине.
Нема више Социјалистичке Федеративне Југославије. Нема ни петокраке. Петокраке нема ни на надгробној плочи Јосипа Броза. Нема ништа од "некада". Остала је БиХ и она може да опстане, али само у оквирима Дејтонског устава и овакве територијалне, политичке и уставно-правне организације засноване на равноправности три њена конститутивна народа и осталих, односно преосталих становника.

У Федерацији БиХ данас нешто славе,
док је у РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ обични дан!
док је у РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ обични дан!
БиХ је "држава" огромних противријечности
и разно разних апсурда!
и разно разних апсурда!
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
У Сарајеву организују свечану прославу поводом 25. новембра и како то у Федерацији воле да кажу - "Дана државности", иако БиХ нема Закон о државним празницима.
Из Републике Српске много пута је упозорено на чињеницу да Уставом, законом или консензусом два ентитета у постдејтонском постојању БиХ није установила ниједан заједнички, па самим тиме ни "државни" празник.
Сваке године кад дође овај датум увијек се скоро исто понавља.
Што се тиче Срба из Републике Српске 25. новембар није никакав празник.
Годинама постављам исто питање - како славити неки датум уколико му се сви народи у БиХ не радују подједнако.
Што се тиче Срба из Републике Српске 25. новембар није никакав празник.
Годинама постављам исто питање - како славити неки датум уколико му се сви народи у БиХ не радују подједнако.
БиХ ни 22. године од потписивања Дејтонског мировног споразума није усвојила Закон о државним празницима.
25. новембра 1943. године у Мркоњић Граду одржано је Прво засједање ЗАВНОБиХ-а. У некадашњој СФРЈ тај датум обиљежаван је као републички празник тадашње Социјалистичке Републике БиХ.
Али то је било некада и више неће бити никада, прво јер нема више оне бивше Југославије, а друго нема више ни онакве БиХ.
Баш је интересантно како Бошњацима и малом броју Хрвата пада на ум да 25. новембар славе као наводни Дан државности.
Треба подсјетити да је ЗАВНОБИХ-ом предсједавао тадашњи револуционар Србин Војислав Ђедо Кецмановић. Некад давно власти у Сарајеву сјетиле су се да на Кошевском брду /дио новоизграђеног града/ једној малој уличици од стотињак метара дужине дају име предсједника ЗАВНОБИХ-а, истакнутог интелектуалца и револуционара Ђеде Кецмановића.У пријератној БиХ тадашње власти су мислиле да су се на тај начин одужиле Ђеди Кецмановићу.
Међутим, у току и послије рата тој, уосталом као и свим другим улицама у Сарајеву промијенили су и избрисали сва српска имена. То се исто десило и са поменутом улицом и то само зато што је Кецмановић био Србин. Сарајевским властима је и то засметало и та улица се више не зове по првом предсједнику ЗАВНОБИХ-а. Данас та улица носи име Нусрета Шишића Деде, једног од оснивача и ратног злогласног припадника муслиманских паравојних формација "Зелене беретке".
Дакле, преко ноћи од Србина Ђеде /Кецмановића/ - стигло се до Бошњака Деде /Шишића/.
И ово је један од апсурда и тужних чињеница данашње Босне и Херцеговине. Јер ова два индивидуалца ничим се не могу повезати, не само што се ради о двије неупоредиве личности, него и зато што се Ђедо Кецмановић борио за слободу свих народа у БиХ, а побуњеник и сепаратиста "Дедо" Шишић се борио против Срба и искључиво за стварање исламске Босне и Херцеговине.
И поред свега реченог, напросто је зачуђујуће како Бошњаци свим средствима настоје да 25. новембар прогласе за тзв. државни празник.
Тиме Бошњаци настоје да докажу наводни континуитет "тисућљетњог" постојања Босне и Херцеговине. Нема потребе даље се упуштати у било какве анализе, јер и овај апсурд апсурда све јасно говори.
Остаје питање - шта им је сметао бивши револуционар Ђедо Кецмановић.
Остаје питање - шта им је сметао бивши револуционар Ђедо Кецмановић.
Сметао им је само зато што је био Србин, као што су и огромна већина делегата на тој сједници у Мркоњић Граду били Срби. Опште познато је да је и највећи број Срба био у формацијама Брозових партизана.
Да закључим. 25. новембар никад неће бити празник који ће у БиХ са радошћу сви славити. Коме се слави нека слави.
Додуше, могло би се поставити и питање, а шта је са АВНОЈ-ем. И овдје се зна одговор и зна се се шта се све издешавало и како је растурена бивша Југославија.
Нема више Социјалистичке Федеративне Југославије. Нема ни петокраке. Петокраке нема ни на надгробној плочи Јосипа Броза. Нема ништа од "некада". Остала је БиХ и она може да опстане, али само у оквирима Дејтонског устава и овакве територијалне, политичке и уставно-правне организације засноване на равноправности три њена конститутивна народа и осталих, односно преосталих становника.
У Републици Српској 25. новембар је обичан дан.
У Српској је 21. новембра обиљежен републички празник - Успостављања Општег оквирног споразума за мир у БиХ. Тај датум у ФБиХ није празик.
У Српској је 21. новембра обиљежен републички празник - Успостављања Општег оквирног споразума за мир у БиХ. Тај датум у ФБиХ није празик.

---------------------------------
НАПОМЕНА:
Војислав Кецмановић Ђедо, рођен је 1881. године у Читлуку код Приједора. Гимназију је похађао у Сарајеву, Рељеву и Сремским Карловцима. Студирао је медицину од 1905. до 1911. године у Прагу гдје је и дипломирао.
Као љекар радио је у Тузли, одакле је за вријеме Балканског рата прешао у Србију и учествовао у њему као добровољац. Послије рата вратио се у Тузлу, а затим живио у Сарајеву.
У бањалучком велеиздајничком процесу осуђен је на пет година робије, коју је издржавао у Бања Луци и Зеници. Од 1918. године био је љекар у Бијељини. Био је предсједник културно-просветног друштва и читаонице „Филип Вишњић“ и истакнути културни радник.
Укључивши се у Народно-ослободилачку борбу, пребацио се јуна 1943. године на ослобођену територију. Исте године био је изабран за члана Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије и за предсједника ЗАВНОБиХ-а. Од 26. априла 1945. до новембра 1946. године био је предсједник Президијума Народне скупштине НР Босне и Херцеговине.
Умро је 25. марта 1961. године у Сарајеву.
Autor sjovicicslavuj |
25 Novembar, 2017 |
read_nums (304)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан 25. 11.
рођен је велики српски глумац
ДАНИЛО ЛАЗОВИЋ












































