Дабробосанска епархија * * * 

Седиште дабробосанског митрополита било је најпре у манастиру Бањи у Дабру. Касније се седиште померало према западу, те је неко време било у манастиру Рмњу, на тромеђи Босне, Далмације и Хрватске. Од 1713. године, трон овог владичанства је у Сарајеву, где се налази и данас.

После насилног укидања организације Пећке патријаршије (1766), на катедру дабробосанских митрополита долазе Грци. Тада је, на основу споразума између аустроугарске државе и Цариградске патријаршије од 1880. године, православна црква у Босни и Херцеговини постала аутономна митрополија у чији састав поред Дабробосанске улазе још Зворничка, Захумско-херцеговачка, а касније и Бањалучко-бихаћка епархија. У то време је православна црква у Босни и Херцеговини добила и своју националну јерархију. Први Србин дабробосански митрополит био је Сава Косановић (1881–1885), али је он због сукоба са агресивним аустро-католичким прозелитистима морао да одступи. Његови наследници продужили су борбу за јачање и одбрану народне црквено-просветне аутономије.

Приликом уједињења Српске православне цркве (1920), Дабробосанска митрополија је, као и остале епархије у Босни и Херцеговини, ушла у састав обновљене Српске патријаршије.
Богословија, која је до Првог светског рата радила у Рељеву, а између два светска рата у Сарајеву, угасила се у страдањима Српске православне цркве и њеног верног народа 1941. године. Музеј старе цркве у Сарајеву својим експонатима речито говори о побожним и културним настојањима православних Срба Сарајева и Дабробосанске епархије у прошлим вековима.

Од дабробосанских митрополита који су резидовали у Бањи, данас се зна за Јосифа (1575) и за Гаврила Аврамовића (1575–1588), који је пренео седиште у Рмањ, а затим преко Лике прешао на аустријску Славонску крајину. По разним манастирима у западној Босни су резидовали: Аксентије (1589–1601), Теодор (1601–1619), Макарије (1620), Исаија II (1628–1635), Лонгин (1657), Христифор (1671–1681), Атанасије Љубојевић (1681–1688), Висарион (1690–1708), Исаија III (1708–1709) и Мојсије Петровић (1709–1713).

После укидања Пећке патријаршије (1766), Цариградска патријаршија је доводила овамо за митрополите махом Грке (фанариоте). То су били: Данило (1769), Кирил (1776–1779), Венедикт Краљевић (1805–1808), Калиник (1809–1817), Венијамин (1817–1835), Амвросије (1835–1840), Игњатије I (1841–1850), Прокопије (1851–1853), Дионисије I (1856–1860), Игњатије II (1861–1868), Дионисије II Илић (1868–1871), Пајсије (1871–1874) и Антим (1874–1880).

Након склопљене конвенције између Аустрије и Цариградске патријаршије (1880), митрополит Антим је одступио, а за митрополита дабробосанског дошао је Сава Косановић (1881–1885); затим, Ђорђе Николајевић (1885–1896), Николај Мандић (1896–1907), Евгеније Летица (1907–1920), Петар Зимоњић (1921–1941), који је мученички пострадао од усташке руке, Нектарије Круљ (1947–1966) и Владислав Митровић (1967–1992). Садашњи митрополит је Николај (Мрђа).

Дабробосанска митрополија доживела је велика страдања у Другом светском рату. Мучки је убијено 16 свештеника и три калуђера. Када су блиски сарадници упозорили дабробосанског митрополита Петра Зимоњића да му прети опасност од усташа, он је, поред осталог, одговорио: „Ја сам народни пастир, па ме веже дужност да са својим народом делим добро и зло.“ Усташе су га ухапсиле 12. маја 1941. године и одвеле у Сарајево. Пре хапшења, својим свештеницима је поручио: „Останите на својим парохијама, па шта буде народу нек' буде и вама.“ Из Сарајева је премештен у Загреб, где је добио робијашки број 34; а из Загреба у Кореницу, одакле је 15. јула 1941. године отпремљен у Госпић. Кроз све дане тамничења, мучен је и понижаван на разне начине. Бачен је у јаму Јадовно на Велебиту, са 55 православних свештеника.

На подручју Дабробосанске епархије у овом рату (1991–1995), порушено је 23, а оштећено 13 храмова. Срушено је 11 парохијских домова и осталих црквених здања, а три парохијска дома су оштећена. На подручју ове епархије, српске светиње подједнако су уништавали муслимански фундаменталисти и хрватски националисти. О тим злоделима сведоче бројни примери. Црква Светог Ђорђа у Копачи (Доња Сопотница) задужбина је Херцег Стјепана из 1446. године. Од 1529. до 1531. године при овом храму је постојала српска штампарија. Током 1993. године, муслимански фундаменталисти су је опљачкали, а потом запалили. Порушили су и спомен-обележје поред цркве, и багерима уништили српско гробље.

Црква Преображења Господњег у Јабуки код Србиња (Фоче) обновљена је и освећена 15. августа 1991. године. Непуну годину дана касније, 23. јула 1992, усташе су је минирале и потпуно срушиле. Српско гробље поред цркве такође је уништено.

Храм Светог великомученика Георгија у Трнову подигнут је 1886, а генерално обновљен 1986. године. Муслимани су ову цркву најпре опљачкали, а потом (јула месеца 1992. године) запалили. Свештеника трновског Недељка Поповића су после зверског мучења убили 10. јуна 1992. године у Годињским Барама, недалеко од Трнова. Приликом ослобођења Трнова, пронађен је његов гроб, а земни остаци пренети су у Трново и сахрањени у црквеној порти.

Саборна црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1872. године. Доста оштећена, не врши се богослужење (1991–1995). 

Зграда Митрополије. Гранатирана 1992. године и том приликом један део зграде изгорео заједно са библиотеком и архивом. Претходно опљачкана.

Стара црква Светих архангела Михаила и Гаврила – из XV века. Гранатирана седам пута, оштећена (1991–1993).

Сарајево (Добриња)
Црква Светог Василија Острошког – у изградњи. Оштећена 1992. године.

Сарајево (Ново)
Црква Преображења Господњег – подигнута 1939. године. Опљачкана и демолирана 1992. године.

Биљешево
Црква Светог Јована Крститеља – подигнута 1905. године. Спаљена од стране муслимана 1992. године. Парохијски дом демолиран и спаљен од муслимана 1992. године. Гробље оскрнављено (1991–1995).  

Блажуј
Црква Светог Саве Српског – подигнута 1895. године. Погођена гранатом 1992. године. Обновљена.

Бугојно
Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1853. године. Срушена од муслиманске и хрватске армије током ратних операција 15. децембра 1992. године. Није за употребу. (ЕЦММ Но. 2/95, 33). Нови парохијски дом срушен 1992. године од стране Хрвата.

Високо
Црква Светог великомученика Прокопија – подигнута 1857. Оштећена и демолирана 1992. године, Изнутра потпуно уништена и прекопана у олтарском делу 1995. Парохијски дом насилно усељен 1995. године.

Витовље (код Травника)
Црква запаљена 1995. године од муслимана.

Вуковско (Доње)
Црква Успења Пресвете Богородице – подигнута 1864. године. Проваљена и оштећена, прозори полупани. Иконе и друге црквене предмете узео ХВО (ЕЦММ, Но. 2/95,16).

Голо Брдо
Црква Зачећа Светог Јована Крститеља – подигнута 1986. године. Спаљена и срушена 1992. Парохијски дом спаљен и срушен од стране муслимана 1992. године.

Горажде (Сопотница-Копачи)
Црква Светог великомученика Георгија (у народу позната као Доња Сопотница) – саградио Херцег Стјепан 1446. године. Од 1529. до 1531. године, при цркви била прва српска штампарија на овом подручју. Током векова обнављана неколико пута. Муслимани цркву опљачкали, а потом запалили 1993. године. Помоћни објекти поред цркве запаљени 1992. Православно гробље уништено багером 1993. године.

Горажде
Капела опљачкана и срушена од муслимана 1992. године. Парохијски дом опљачкан и срушен од стране муслимана 1992. године.

Доњи Малован (код Купреса)
Црква Светог кнеза Лазара Косовског – подигнута 1971. године. Гранатирана 1992. Обновљена и поново гранатирана и запаљена од стране ХВО новембра 1994. године. Није за употребу (ЕЦММ, Но. 2/95,
19).

Завидовићи
Црква Светог Саве Српског – подигнута 1912. године. Опљачкана и демолирана 1992. године.

Завидовићи (Чардак)
Црква Светог Николе – подигнута 1984. године. Запаљена од стране муслимана 1992. године.

Зеница
Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1886. године. Оштећена (кров и фасада) 6. јуна и 27. децембра 1992. године од стране ХОС-а и локалних снага. Врши се богослужење (ЕЦММ, Но. 1/94, 70). У парохији срушено 9 сеоских капела (1991–1995).

Јабука (Устиколина)
Црква Преображења Господњег подигнута 1937. године. Обновљена и поново освећена 15. августа 1991. године. Минирана и потпуно срушена од усташа 23. јула 1992. Гробље поред цркве порушено 1992. године.

Какањ
Црква Светих апостола Петра и Павла. Оштећена фасада цркве и разбијени прозори (1991–1995).

Кисељак (код Сарајева)
Црква Светог пророка Илије – подигнута 1937. године. Оштећена 1992. године.

Пазарић, сарајевска општина Хаџићи
Црква Светих апостола Петра и Павла – подигнута 1896. године. Запаљена и сравњена са земљом 1992. од стране муслимана. Парохијски дом запаљен 1992. године.

НАПОМЕНА: Свети храм у којем сам крштен - н.п. Славко Јовичић Славуј

Равно
Црква Светог пророка Илије. Запаљена од Хрвата 1995. године.

Стог (код Завидовића)
Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1912. године. Запаљена, потом срушена и сравњена са земљом од стране муслимана 1995. године. Парохијски дом запаљен, потом срушен и сравњен са земљом од стране муслимана 1995. Светосавски дом сравњен са земљом 1995. године.

Трново, сарајевска општина
Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1886. године. Обновљена и освећена на стогодишњицу 1986. године. Порушена и опљачкана од стране муслимана јула 1992. Пароха трновског, Недељка Поповића, исламски фанатици убили након зверског мучења 10. јуна 1992. године у Годињским Барама, недалеко од Трнова. Његово тело пронађено приликом ослобађања Трнова и сахрањено у црквеном дворишту. Парохијски дом запаљен од муслимана 1992. године.

Турбе (код Травника)
Црква Светог Јована Крститеља – подигнута 1970. године. Оштећена и опљачкана 1992. Не врши се богослужење. Парохијски дом запаљен 1992. године.

Фоча
Део зграда Црквене општине, који је служио за продају свећа, изгорео 1992. године.

Хаџићи
Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1937. године. Погођена гранатом 1995. године (уништен кров са куполом). Обновљена.

 По Дејтонском споразуму од 19. марта 1996. године, остају напуштене цркве у: Илијашу, Рељеву, Блажују, Хаџићима, Нишићу, Прачи и Устиколинама. Српски народ се иселио, свештенство последње напушта те просторе.

НАПОМЕНА: Ово су само порушене светиње и српски православни храмови у једној епархији - Дабробосанској епархији.
Сви подаци су - подаци Дабробосанске епархије.

Уз божији благослов, податке објављује Славко Јовичић Славуј