Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 16 April, 2020 | read_nums (131)

На данашњи дан, 16. априла 1865. године 

умро је славни српски композитор, мелограг,
диригент, пијаниста и музички писац
КОРНЕЛИЈЕ СТАНКОВИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 

Срба у нашој историји


Корнелије Станковић је први српски школовани музичар – композитор, диригент, мелографиста, пијаниста и музички писац.

Рођен је 23.8.1831. године у Будиму (западни део Будимпеште),
гдје је и преминуо 16.4.1865. године.



КЛАВИРСКА: "Устај, устај Србине" (са варијацијама), 1852; "Словенски кадрил", 1855; "Што се боре мисли моје" (са варијацима) 1857; "Српски народни кадрил" 1859; "Бугарски кадрил" и "Српска полка" 1862.

ВОКАЛНА: Песме за драму "Преводнице српске слободе" или "Српски хајдуци" Ђ. Малетица; мес. хор "Црногорац Црногорки"; "Химна Србије".

 "Српске народне песме" (6 збирки  које садрже уједно клавирске и хорске хармонизације. Збирке су овде наведене по првој песми која је у њима: "Ој таласи", 1851; "Сећаш ли се оног сата", 1853; "Ускликнимо с љубављу", 1859; "Ја сам Србин, српски син", 1859; "Полечела шаренптица", 1862; "Праг је ово милог српства", 1863).

ЦРКВЕНА:
 "Две литургије", 1851 и 1852; "Православно црквено појање у српскога народа" (I књ., "Литургија Јована Златоустог", 1862; II
 књ., "Тропари, кондаци, ирмоси од Божића до Спасовадне" 1863; III књ., "Тропари, кондаци, ирмоси од Спасовадне до Ваведења", 1864); "Српско црквено карловачко појање ("Блазена" I-8 гласа, 1822). Необјављени записи карловачког појања у 17 свезака у Архиву САН.

Станковићев гроб 
у Алеји великана на београдском Новом гробљу
Autor sjovicicslavuj | 16 April, 2020 | read_nums (71)
 
НИКОДИМ МИЛАШ
је био далматински епископ и канониста.
Рођен је 16. априла 1845. у Шибенику, Хрватска  


Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји

Цитат: Ниjе лак посао владици у Далмациjи и са такозваном православном интелигенциjом. Ови и овакви људи принудили су далматинске епископе Раjачића, Живковића и Мутибарића да бjеже из Далмациjе у друге епархиjе…
Почетак далматинске цркве бива 55. године, кад jе Тит, ученик апостола Павла, основао ту цркву; а завршуjе се први период историjе њене 313. године, кад jе издан био милански едикт, коjим jе проглашена хришћанска црква слободном у римскоj држави. Ово jе доба гоњења, и црква jе могла само кроз непрестану борбу са своjим гонитељима да себе одржи. И оно што бива за то вриjеме са хришћанима у осталим провинциjама простране римске царевине, бива исто и у Далмациjи.
Послиjе миланског едикта наступа свугдjе, па и у Далмациjи, мирно доба за хришћанску цркву. Као дио римског патриjархата, далматинска се црква налази под врховном jурисдикциjом римског патриjарха, и остаjе тако до 732. године, када прелази под jурисдикциjу цариградскога патриjарха. Том се годином завршуjе други период. За ово се вриjеме утврђуjе у Далмациjи хришћанска вjера и уређуjе се црква.
Кад jе далматинска црква прешла под власт цариградскога патриjарха, почиње мало времена послиjе жестока борба између источне и западне цркве, а исто тако борба и у Далмациjи између православља и латинизма, и то траjе све до петог спљетског сабора 1075. године, кад латинско и хрватско насељење Далмациjе напушта православну вjеру и прима римокатоличку. Овиjем се завршуjе трећи период.
Послиjе поменутог спљетског сабора остаjу у Далмациjи само грчке колониjе у коjима се чува православна вjера и коjе су виjерне православноj цркви. Боре се те колониjе са латинизмом ради одржања вjере своjе, наjприjе саме, а послиjе заjедно са далматинским Србима. Сеобе српскога народа из Босне и Херцеговине у Далмациjу оживљаваjу сада православну цркву особито у далматинском континенту, а тиjем оживљуjе иста црква и у грчким колониjама далматинског приморjа. Завршуjе се оваj период, кад 1420. године далматинско приморjе долази под власт млетачке републике.
Преласком далматинског приморjа под власт млетачке републике престаjе заjеднички црквени живот између православног насељења у далматинском континенту и онога на далматинском приморjу, те се засебно таj живот развиjа, а без сталног jерархиjског уређења, док црква у далматинском континенту ниjе била подређена jурисдикциjи дабробосанског митрополита, а црква на приморjу jурисдикциjи филаделфиjског архиjепископа, коjи jе катедру своjу имао у Млецима. Овако траjе до 1699. године, кад услиjед карловачког мира прелази готово сва Далмациjа под власт млетачке републике, и тиjем се завршуjе пети период.
За вриjеме млетачке власти над свом Далмациjом православна jе далматинска црква правно се сматрала зависном од филаделфиjског млетачког архиjепископа. Тешко jе, може бити jош теже, него ли у трећем периоду, било ово вриjеме за православну далматинску цркву, jер се она морала непрестано борити за своj опстанак и бранити се од наjжешћих нападаjа од стране иновjераца. Падом млетачке републике 1797. године миjења се и стање православне цркве у Далмациjи, те наступа нови период у њеноj историjи.
Оваj нови, седми, период продужава се до 1849. године, кад jе царским патентом од 4. марта проглашена православна вjера равноправном свима осталим у аустриjскоj монархиjи законом признатим вjероисповjестима. Премда у непрестаноj самообрани од иновjераца, ипак се православна црква у Далмациjи за ово вриjеме снажи и утврђуjе.
Српска историја је препуна српских великана
за које огромна већина никада није ни чула!?

Огроман је допринос тих славних Срба
за наше постојање и наш опстанак.
Autor sjovicicslavuj | 16 April, 2020 | read_nums (66)
Четвртак Страсне (Страдалне) седмице, у својој служби сећа се свештеног омивања ногу Aпостола од стране Спаситеља Тајне вечере, одн. установљења Свете тајне Евхаристије, натприродне молитве и предаје Господа Исуса Христа у руке грешника. Оплакујући почетак Господњих страдања, Црква се у исто време мистично радује поводом установљења Свете Евхаристије - тајне Христовог Тела и Крви, тајне Светог Причешћа.

 Од изречених речи: "Ово чините у мој спомен...", па до данас, Света Евхаристија служи се на свим Православним престолима докле Господ поново не дође. У току вечере, Господ је открио издајство једног од својих ученика, а потом је са својим ученицима отишао у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти.

Autor sjovicicslavuj | 15 April, 2020 | read_nums (103)
Српска Православна Црква својој духовној деци 
о Васкрсу 2020. године
ИРИНЕЈ
по милости Божјој

православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав.
Христос васкрсе!
Дан је Васкрсења! Слављем се просветлимо, једни друге загрлимо и рецимо браћо свима, па и онима који нас ненавиде! Васкрсењем опростимо  све и тако велегласно запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши!

(Песма са васкршњег јутрења)

Ево нас, браћо и сестре и драга децо духовна, у торжеству и радости великог празника, Васкрса. Данас је празник Васкрсења Господа нашега Исуса Христа – радујмо се и веселимо се! Васкрс је наш највећи празник – празник победе Живота над смрћу, Бога над сатаном, Човека у Христу Исусу над грехом.  Христос васкрсе из мртвих! Рецимо то свима и обрадујмо све и свакога, чак и оне који мрзе Њега, Васкрслог Богочовека, и нас, Његово наслеђе овде на земљи, и оне који не верују и још сумњају да је Он Искупитељ и Спаситељ света.

Браћо и сестре и драга децо духовна, суштина тајне Христова Васкрсења је у томе да је ''Онај Који јесте'', истовремено Син Божји и Син човечји, већ на Велики Петак, а коначно на дан Васкрсења, победио сатану и сатро његову власт и силу. Смрт и ад су поражени. Свети апостол Павле, у победоносном заносу, пита: ''Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?'', а свети Василије Велики, архиепископ кападокијски, наднесен над тајном Васкрса, појашњава речи светог апостола Павла, па каже да је Господ Исус Христос Себе дао у замену смрти, ''која је нас, продане греху, држала у ропству и, сишавши крстом у ад, покида окове смрти; и васкрсе у трећи дан, и свакоме отвори пут у васкрсење из мртвих. Он, Христос Господ, вели свети Василије, постаде Првина умрлих, Прворођени из мртвих, да би Он био све и сва, првенствујући у свему''.

Дивећи се чудесном Васкрсењу из гроба, црквени песник пева: „Господе, како си се родио од Пресвете Дјеве и како си васкрсао из гроба, не знамо, али Те славимо као Спаситеља и Искупитеља.” Славећи са њим Васкрсење Христово, и ми се дивимо пред овом великом тајном и певамо: „Христос васкрсе из мртвих! Смрћу смрт победи и онима који бејаху у гробовима живот дарова!” Попут синова Израиљевих, који прешавши Црвено море узнесоше благодарења и хвале Богу и ми, браћо и сестре и драга децо духовна, прошавши кроз тугу и жалост Великог Петка и Велике Суботе и нашавши се у радости Васкрсења, принесимо хвалу Богу и узвикнимо: слава Ти, Господе, Спаситељу и Избавитељу наш, што нас избави из власти греха, смрти и ђавола!

На истини Васкрслога Христа, Који се јавио женама мироносицама, апостолима и другима, ми стојимо и јесмо! Васкрсли Господ Исус Христос је непоколебиви Темељ не само наше вере и наше Цркве већ и свеукупног нашег постојања и свега што јесте. „Αко Христос не васкрсе, онда је узалудна вера наша, узалудно је надање наше, још смо под грехом!”,  каже свети апостол Павле. У Васкрсењу је смисао свега што постоји, а без Васкрсења све, па и сâм живот, јесте бесмислен. У Васкрсењу Господа Исуса Христа открива се тајна Оваплоћења Бога Логоса, односно Његовог рођења у Витлејему и Његовог страдања као Јагњета Божјег у Јерусалиму, као и свега онога што се десило не само у Јерусалиму и Јудеји већ и у целокупној историји света.

У светлости Христовог Васкрсења, браћо и сестре, и ми, христоносни српски народ, сагледавамо себе и своју историју. Ми смо крсноваскрни народ. Са Христом страдамо и са Њим саваскрсавамо. Сва наша историја је крстоносна и христоваскрсна, смештена између Голготе и Васкрсења. Прошле године смо славили велики јубилеј, Осамсто годишњицу аутокефалности наше Цркве. У том јубилеју смо сагледали сву ширину, дубину и висину нашег постојања у протеклих осам стотина година. Ове, пак, године Благости Господње славимо 100-годишњицу обновљења статуса Патријаршије наше Цркве. После голготског страдања нашег народа и наше Цркве у 19. веку и у првим деценијама 20. века, митрополије и епархије наше Цркве, расцепкане по територијама претходних царстава и држава, сјединиле су се у јединствену Српску Православну Цркву, чиме је  обновљена наша древна Пећка Патријаршија. Био је то благослов Божји нашем народу и нашој Цркви за наше – до тада невиђено – страдање и показано трпљење. Можда га је најбоље исказао свети мученик ђакон Авакум, када је, одбијајући да се одрекне православне вере под претњом мучења и ужасне смрти, ускликнуо: „Срб је Христов, радује се смрти!” Благословио је Бог наше јединство у борби за победу истине и правде. Благодаћу Духа Светога и снагом непоколебиве вере, наде и љубави обновили смо Пећку Патријаршију на читавом простору на којем живе православни Срби, на радост наших предака, а на понос свих нас.

Претходно смо, драга децо духовна, попут древног Израиља, прошли преко голготâ и страхотâ, преко сињих мора и морских дубина, а потом доживели слободу и јединство. Наша голготсто-пасхална историја нам говори да никад, па ни на Велики Петак,  не смемо губити веру и наду у Бога. Зар 1915. година није била Велики Петак у  нашој новијој историји? Зар 1916. година није била година наше Албанске Голготе? А зар 1917. година није изгледала као наше погребење и полагање у ''плаве гробнице''? И гле чуда! Већ следећа, 1918. година, била је година наше победе, наше слободе и нашег васкрсења, а 1920. година – година наше црквене и духовне обнове.

Сагледавајући ово чудесно дело Божје у нашој историји,  можемо са Псалмопојцем узвикнути: велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја, и нема те речи која је кадра да опева сва чудеса Твоја! Уистину су чудесни догађаји ослобођења и уједињења нашег народа, који претходише обновљењу нашег црквеног јединства и наше Патријаршије. Све нас неумитно подсећа на чудесно избављење синова Израиљевих из Мисира, његово лутање по Синају и улазак у Земљу Обећану. Нажалост, после свега тога, опет смо се, својом и туђом кривицом, нашли на историјском распећу, па милошћу Божјом опет васкрсли... И тако, ето, до наших дана!

Док славимо Васкрсење Христово, сетимо се, драга децо духовна, наше браће и наших сестара на нашем мученичком Косову и Метохији! Помолимо се за њих да им Господ подари снаге да својим трпљењем свих безакоња и невоља граде своје и наше спасење, да никад не изгубе веру у крајњу победу Добра и да верују да је Господ, Бог милости и доброте, увек са њима и са свима који иду Божјим путевима!

Исто тако, браћо и сестре, сетимо се наше браће и наших сестара у Црној Гори који трпе велико безакоње и неправду. Безакони ''закони'' укинуше истину и правду у Црној Гори. Некада поносна и дична Црна Гора, позната по чојству и јунаштву, данас покушава да нашој Цркви отме оно што је вековима било њено, оно што је читав српски народ са својим владикама, свештенством и монаштвом градио и стварао. Светиње Црне Горе, многе од њих старије од саме Црне Горе, јесу светиње народа и у њима се поје и појаће се кроз векове света Литургија, молитвама светог Василија Острошког, светог Петра Цетињског, светих новомученика пострадалих од небратске руке домаћих богобораца и молитвама свих светих угодника Божјих.

Сетимо се данас наше мученичке браће у Сирији, Ираку и широм света, свих који страдају због људске неправде и похлепе! Једну од најлепших и најзнаменитијих земаља света – Сирију – зло и насиље су скоро уништили. Помолимо се данас за све њих и за све страдалнике да их Господ избави из руку неправедних људи!

Данас се посебно сећамо и поздравом Христос воскресе срдачно поздрављамо нашу браћу и сестре у Украјини, на челу са њиховим митрополитом Онуфријем, свим митрополитима, архиепископима и епископима, монаштвом и свештенством, који су жртве нецрквеног, несаборског и самовласног деловања нашег времена! Помолимо се за њих који страдају и поверимо их Самом Васкрслом Христу Господу да их спаси и избави из руку безаконикâ!

Драга браћо и сестре и драга децо духовна,

Овогодишњи Васкрс дочекујемо и славимо у тешким условима, у невољама у каквима смо га ретко кад у прошлости дочекивали и славили. Живимо у данима пандемије која је изненада задесила човечанство. Читав свет је захваћен и угрожен једним вирусом. Да ли ће горди и себични човек данашњице извући икакав закључак из те чињенице? Или ће и даље, без покајања и без љубави, истрајавати на самоубилачком пројекту стварања свог лажног овоземаљског раја у којем нема места ни за Бога ни за човека као боголико, духовно биће? Нашавши се у оваквим невољама, морамо учинити све да себи и другима помогнемо, да разумемо и подржимо напоре и програме надлежних здравствених, санитарних и државних институција које улажу напоре како би нас заштитиле од заразе. Можда нам то тренутно тешко пада, али све што је на општу корист морамо прихватити и подржати, а себе и своје понашање томе подредити. Изнад свега, молимо се Господу Богу да нас избави од ове епидемије и сличних опасности! Молимо се Богу, учествујмо редовно и активно у светој Литургији, кајмо се за своје грехе и водимо рачуна о своме здрављу и здрављу других! Ово је прилика да добро размислимо сами о себи и о читавом свету. Гле, један вирус је уздрмао и бацио на колена читав свет и довео у опасност здравље и животе милионâ људи! „Смири се, горди човече!” – поручио је својевремено Достојевски. Његова порука је, рекли бисмо, актуелнија данас него што је била тада када је изречена.

У радости Христовог Васкрсења имамо све вас, драга децо духовна, вас у отаџбини и вас расејане широм света, у својим молитвама и очински све вас поздрављамо сверадосним поздравом:

Христос васкрсе!


Дано у Патријаршији српској у Београду,
о Васкрсу 2020. године.

Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом:
Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ
Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ
Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ
Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски ХРИ­ЗО­СТОМ
Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ
Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ
Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ
Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН
Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР
Епи­скоп но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ки ЛОН­ГИН
Епи­скоп ка­над­ски МИ­ТРО­ФАН
Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ
Епи­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ
Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА
Епи­скоп жич­ки ЈУ­СТИН
Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ
Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН
Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­ЊА­ТИ­ЈЕ
Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ФО­ТИ­ЈЕ
Епи­скоп ми­ле­шев­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ
Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ
Епи­скоп ди­сел­дор­фски и не­мач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ
Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ
Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ
Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ
Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки ИРИ­НЕЈ
Епи­скоп кру­ше­вач­ки ДА­ВИД
Епи­скоп сла­вон­ски ЈО­ВАН
Епи­скоп ау­стриј­ско-швај­цар­ски АН­ДРЕЈ
Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки СЕР­ГИ­ЈЕ
Епи­скоп ти­моч­ки ИЛА­РИ­ОН
Епи­скоп ни­шки АР­СЕ­НИ­ЈЕ
Епи­скоп Ми­тро­по­ли­је ау­стра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ске СИ­ЛУ­АН
Епи­скоп бу­е­но­са­и­ре­ски и ју­жноцен­трал­но­а­ме­рич­ки  КИРИЛО
Епи­скоп дал­ма­тин­ски НИ­КО­ДИМ
Епи­скоп осеч­копољ­ски и ба­рањ­ски ХЕ­РУ­ВИМ
Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ
Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ
Ви­кар­ни Епи­скоп ре­ме­зи­јан­ски СТЕ­ФАН
Ви­кар­ни Епи­скоп мо­хач­ки ИСИ­ХИ­ЈЕ
Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски МЕ­ТО­ДИ­ЈЕ

ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА:
Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН
Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ
Епи­скоп бре­гал­нич­ки МАР­КО
Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД
Autor sjovicicslavuj | 15 April, 2020 | read_nums (92)

15. априла 2018. умро је велики умјетник
Божидар Боки Милошевић



Autor sjovicicslavuj | 15 April, 2020 | read_nums (69)
 
15. априла 1811. рођена је 
Катарина Ивановић
- прва жена академски сликар у Србији
 

Њени посмртни остаци 1967. пренијети су у Београд
у Алеју народних хероја на Новом гробљу.

Од 1876. била је члан Српског ученог друштва
и тако је постала прва жена академик код Срба.

ДАМА КОЈА ЈЕ СТВАРАЛА РЕМЕК-ДЈЕЛА
СРПСКОГ СЛИКАРСТВА XIX ВИЈЕКА

Катарина Ивановић је рођена 15. априла 1811. године у породици српског грађевинског предузимача у Веспрему, у Аустријском царству. Дјетињство је провела у малој српској заједници у Београду. Талентована од дјетињства, сликарство је почела да учи захваљујући новчаној помоћи трговца Ђорђа Станковића у Пешти. Касније је њен дар за ликовну умјетност уочила и мађарска грофица Чаки, која јој је омогућила да сликарство учи у Бечу у Умјетничкој академији, гдје жене у то доба иначе нису имале приступ.

Даље се усавршавала на Академији у Минхену, гдје студира скоро двије године историјско сликарство. Ту је започела студију познате композиције „Ослобођење Београда 1806“. Године 1846. одлази у Београд, у ком остаје свега годину дана. Извјесно вријеме живјела је у Паризу и Загребу. Путовала је по Холандији и Италији, гдје је много научила о савременом сликарству. Пред крај живота вратила се у Београд, гдје је живјела и радила све до своје смрти. У том периоду ствара углавном историјске композиције, жанр-слике и мртву природу.

У српско сликарство је унијела нове теме: жанр сцене и мртву природу. Стилски у раскораку између бидермајера и романтизма, опробала се и у сликању историјских композиција, али је највише домете досегла у портрету, а посебну цјелину чине аутопортрети.

Међу њена најпознатија дјела спадају: „Аутопортрет“ (1836), „Портрет младог мушкарца“ (1837), „Грожђе с корпом“ (1838), „Српски Хомер“ (цртеж 1839), „Портрет Симе Милутиновића Сарајлије“ (1840), „Италијански виноградар“ (1842). Послије 1846. „Портрет кнегиње Персиде Карађорђевић“, „Портрет војводе Стевана Книћанина“, „Дјеца Павла Станишића“, „Београђанка“, „Млади Данић“, „Дјечак са соколом“ и др. Катарина Ивановић је насликала укупно 38 слика.

Она је од 1876. члан Српског ученог друштва и тако је постала прва жена академик код Срба. 

Преминула је у Столном Београду у Мађарској 22. септембра 1882. године.

Њени посмртни остаци 1967. пренијети су у Београд у Алеју народних хероја на Новом гробљу.

Дочек Српкиње Јелене, 
угарске краљице - 1869. године

Ослобођење Београда, 1806. — 1857.

Смрт сиротице
Мада није знала матерњи језик, Срби у Бечу је топло примају. Ивановићева се спријатељила са припадницима српске дијаспоре и ушла је у круг око Вука Стефановића Караџића; почела је интензивније да учи српски језик и да чита књиге. 

Захваљујући пјеснику Сими Милутиновићу Сарајлији, Катарина је убрзо стекла статус савремене националне хероине. 
Пјесник је томе највише допринио својом пјесмом „Тројесестарство“ објављеном у Лајпцигу 1837. године, посвећеној Катарини Ивановић
 

Заузврат Катарина Ивановић
насликала је СРПСКОГ "Хомера"
СИМУ МИЛУТИНОВИЋА САРАЈЛИЈУ

Autor sjovicicslavuj | 15 April, 2020 | read_nums (66)

ЈУЛИЈАНСКИ 

и ГРЕГОРИЈАНСКИ 

КАЛЕНДАР


Зашто поједине православне цркве 
и православни народи прије, 
а неке као и наша Света црква славе Васкрс 
отприлике седам дана касније.




Јулијански календар или стари календар је увео Јулије Цезар 45. п. н. е. године и користио се у цијелој Европи до XVI вијека, када су државе почеле да прелазе на Грегоријански календар. На првом васељенском сабору у Никеји 325. године хришћанска црква је прихватила јулијански календар за свој званичан календар.

Творац календара је грчки астроном Сосиген на иницијативу Јулија Цезара, по којем календар и носи име.

Јулијански календар није био савршен и његова разлика у односу на тропску годину се повећава за један дан сваких 128 година. То је касније увиђено, па је на сабору у Никеји 325. године одлучено да се из календара избаце 3 дана која представљају акумулирану разлику. 

Пошто је Јулијански календар и даље остао непромијењен, разлика се до XVI вијека акумулирала на 10 дана. Када су ово уочили, астрономи су одлучили да израде нови календар који ће бити усаглашен са тропском годином. То је постигнуто увођењем Грегоријанског календара.

Током XX вијека, практично све православне земље, прешле су на употребу грегоријанског календара (у свјетовне сврхе). Њихове православне цркве нису жељеле да користе „католички“ календар, већ су тражиле усвајање новог календара који би био прецизнији од грегоријанског.

Тако је на Свеправославном конгресу, 30. маја 1923. године усвојен Миланковићев календар. Међутим, како су све православне цркве аутокефалне, неке су цркве задржале употребу јулијанског календара (између осталих и СПЦ, иако је за нови календар усвојен њен приједлог).

Српска православна црква, која је била предлагач новог календара који је усвојен на конгресу 1923,  и даље користи јулијански календар. 

Послије конгреса, СПЦ је Миланковићев календар начелно прихватила за употребу, али је његову примјену била одложила. 

Одлуку о примјени овог календара СПЦ није касније донијела и у употреби је и даље Јулијански календар.

Православне цркве које су прешле на 
Миланковићев календар:

Цариградска патријаршија
Александријска православна црква
Румунска православна црква
Бугарска православна црква
Кипарска православна црква
Грчка православна црква

++++++++++

Православне цркве
које и даље користе јулијански календар: 

Антиохијска православна црква
Јерусалимска православна црква
Руска православна црква
Српска православна црква
Грузијска православна црква
Јапанска православна црквa
--------------------
Неке православне цркве користе оба календара:

Пољска православна црква
Албанска православна црква

Православна црква чешких земаља и Словачке.

Занимљивости о Милутину Миланковићу:



Направио је најтачнији календар до сада. Дужина тропске године износи 365 дана, 5 часова, 48 минута и 46 секунди, 

док је Миланковић постигао тачност 
од 365 дана, 5 часова, 48 минута и 48 секунди. 
Само две секунде дуже траје година по најтачнијем календару.
    * Миланковић никада није прихватио Ајнштајнову теорију релативности, али је то тада био случај и са многим другим научницима тог времена.
    * Добио је кратер са својим именом на даљој страни Месеца величине 34 км, затим кратер на Марсу пречника 118 км и астероид под називом 1605 Миланковић.
    НАСА га је уврстила у десет највећих научника који су се бавили проучавањем Земље. 
      * За разлику од Николе Тесле или Михајла Пупина, светску славу није стекао у највећим светским центрима, већ се својим научним теоријама бавио у собици у Капетан Мишином здању, на Београдском универзитету, користећи само папир, оловку, шибер и логаритамске таблице.
      * Миланковић је главни „кривац” који је доказао да на Марсу не може постојати цивилизован живот, јер је својим прорачунима показао да су тамо температуре превише ниске да би живот у таквом облику постојао.
      * Европско геофизичко друштво је 1993. године установило медаљу Милутин Миланковић.
Био је један од најбољих познавалаца историје астрономије и науке уопште, а то доказује у неколико својих дела.
    * Најцитиранији је српски научник свих времена.
Autor sjovicicslavuj | 14 April, 2020 | read_nums (145)

ТРАГИЧНА ВИЈЕСТ

РЕПУБЛИКА СРПСКА
ЖАЛИ СВОГ ДОКТОРА!

Корона однијела чувеног српског хирурга:
Доктор Миодраг Лазић изгубио битку са вирусом

Отац ургентне медицине, који је спасио небројано много живота током ратних деведесетих година прошлог вијека је преминуо послије борбе са заразом

ЧУВЕНИ српски хирург, љекар нишког Клиничког центра др Миодраг Лазић преминуо је од посљедица вируса корона.

Отац ургентне медицине, који је спасио небројано много живота током ратних деведесетих година прошлог вијека је, како сам прије пет дана писао због тешког здравственог стања био прикључен на кисеоник. Он је послије тешке борбе, нажалост изгубио битку са опаким вирусом.

-Отишао је велики човјек за живота, од данас легенда о којој ће генерације приповиједати.

Најбољи српски син, човјек који је задужио Србију, а посебно РЕПУБЛИКУ СРПСКУ и поколења.

Прим. Др Миодраг Лазић.
Почивај у миру драги докторе.
Жал је превелика.

Доктор Лазић је у августу 1991. године напустио мјесто хирурга у Нишу и запутио се у тадашњу Републику Српску Крајину.

Као хирург је учествовао у пробоју коридора у јуну 1992. године, а потом се као добровољац јавио у ратну болницу "Коран" на Палама у Републици Српској.

Један је од оснивача ратне болнице "Жица" у Блажују, код Сарајева, такорећи на самој линији фронта. Остао је тамо пуних 40 мјесеци, као једини хирург на подручју тадашњег Српског Сарајева, гдје је обавио више од 3.500 операција под пуном анестезијом.

ВЈЕЧНО ТИ ХВАЛА НАШ ДРАГИ ДОКТОРЕ!
--------------------
Крст милосрђа доктору Лазићу

Предсједник Републике Српске Милорад Додик 
одликовао је хирурга из Ниша Миодрага Лазића 
за залагање током ратних сукоба 
у посљедњој деценији 20. вијека.
"Они који својим радом чине добро у своја дјела уносе оно што највише могу и што имају у себи – своју љубав и креацију, истрајност и велику жељу да помогну другоме”, рекао је у Палати Републике у Бањалуци предсједник Републике Српске Милорад Додик уручујући велико признање др Миодрагу Миши Лазићу, познатом нишком хирургу и актуелном директору Ургентног центра Клиничког центра Ниш. 

На свечаности поводом обиљежавања Дана Републике Српске и Светог архиђакона Стефана, др Лазић одликован је Крстом милосрђа за, како је речено у образложењу, несебично залагање и жртвовање у збрињавању становништва током ратних сукоба деведесетих година прошлог вијека. 

Уручујући одликовање, председник Републике Српске Милорад Додик је рекао:
Посебно истичем да је одликовани др Лазић као ратни добровољац својим херојским ангажовањем водио пуне четири године Српску ратну болницу на Илиџи и притом дао несумњив допринос Републици Српској, на чему му лично и у име становника наше Републике захваљујем. 

Од 1992. до 1996. године кроз ову ратну болницу прошло је чак 15.000 рањеника, а овај изузетан човјек и врсни хирург за то вријеме обавио је преко 3.500 операција у општој анестезији и више хиљада других хируршких интервенција. То је био и остао подвиг који у Републици Српској никада неће бити заборављен”.

Нишког хирурга др Миодрага Мишу Лазића, аутора јединственог „Ратног дневника хирурга” објављеног још у вријеме ратних сукоба на бившем југословенском подручју, за пожртвованост у раду одликовао је 1994. године српски патријарх Павле, а Војска Републике Српске додијелила му је медаљу за храброст „Милан Тепић”. 

На одржаној свечаности у Бањалуци председник Републике Српске посебно је захвалио и Клиничком центру Ниш за подршку пружену др Миодрагу Лазићу током његовог боравка у Српској ратној болници на Илиџи и Српском (Источном) Сарајеву.

НАПОМЕНА: Др Мирољуб Лазић је примио одликовање 
8. јануара 2016. године.
Autor sjovicicslavuj | 14 April, 2020 | read_nums (75)
 
Текст преузет са других медија
 
ЧЕКА СЕ ОДЛУКА
предсједника Себије Александра Вучића
и премијера Србије Ане Брнабић 
хоће ли се изаћи у сусрет захтјеву 
Синода Српске православне цркве.

Ако су Синоду важни вјерници и вјерујући народ,
онда због тренутне ситуације и сами ће позвати
народ да остане у својом домовима 
 и да тако прославе Васкрс, 
 јер нема ништа важније од ЗДРАВЉА!


Многе православне цркве већ су се опредијелиле како ће у околностима пандемије болести ковид 19 прослављати Васкрс, а међу првима је то учинио Синод Грчке православне цркве, који је прије неколико дана одлучио да прославу Васкрса одложи за Оданије Васкрса, у ноћи између 26. и 27. маја.

Свети архијерејски синод Српске православне цркве обратио се јуче, послије сједнице, државном врху Републике Србије са приједлогом и молбом да се одобри кретања вјерницима на Васкрс, од пет до десет часова ујутро. Како се наводи у саопштењу СПЦ, молба да се размотри прекид забране кретања усљед пандемије коронавируса у овом временском интервалу на Васкрс, упућен је како би православни хришћани, који нису у изолацији и самоизолацији, могли да узму учешћа на јутрењу и литургији на свој највећи празник.

Грчка влада јуче је, у складу с тим, затражила од тужилаштва да подигне оптужнице против два свештеника који су служили причест у недјељу, упркос забрани служби ради спрјечавања ширења новог коронавируса.

Румунска православна црква одлучила је такође да буду обустављени сви обреди до даљег.

Вјерници, како им је сугерисала црква, могу да држе упаљене свијеће на балконима и двориштима својих кућа и изговарају молитве.

Свети пламен ће бити донијет из Јерусалима у суботу ујутру и биће прослијеђен свим епархијама у земљи и њу ће волонтери са заштитном опремом носити вјерницима, који је желе у својој кући.

Првог дана Васкрса волонтери ће старијима и болеснима понудити и благосиљани хљеб попрскан светом водом и вином.

Румунска влада је позвала грађане да славе код куће.

Руска православна црква наредила је да од 13. до 19. априла врата храмова у Москви и околини буду затворена за велики број људи.

Бугарска православна црква одлучила је да цркве за Васкрс буду доступне вјерницима, али неће давати благословене врбове гране, што је обичај у току Цвјетне недјеље и редовно ће обављати дезинфекцију.

Председник Украјине Володимир Зеленски позвао је правослвне вјернике да за Васкрс остану у својим домовима и прате литургије преко телевизије.

"У сталном смо дијалогу са сви верским лидерима. Дошли смо до ситуације да морамо да променимо традицију зарад здравља и живота људи", објаснио је он, преносе украјински медији.

Он је рекао да ће влада учинити све да омогући верницима да прате службу од куце, док су православне цркве у Украјини навеле да ће одлуку донети кад дође време.

У Либану су затворене цркве и храмови, а православни хришћани неће моћи да присуствују службама, које ће се преносити преко телевизије или друштвених мрежа.
Autor sjovicicslavuj | 12 April, 2020 | read_nums (155)

На данашњи дан, 12. априла 1941. године
погинуо је проф. др 
академик
Владимир Ћоровић


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји



Након атентата Гаврила Принципа, 28. јуна 1914. у Сарајеву, Ћоровића су ухапсиле аустроугарске окупационе власти. На познатом бањалучком „велеиздајничком“ процесу, чији је првооптужени био Васиљ Грђић, Ћоровић је најприје осуђен на пет, али му је Врховни суд повисио казну на осам година робије због интензивног рада у „Просвјети“. 

Нови аустроугарски цар и краљ Карло IV, под снажним притиском свјетске јавности, извршио је 1917. године замашну амнестију политичких затвореника, па је Ћоровић пуштен из затвора у Зеници, гдје је углавном издржавао казну. Тада се настанио у Загребу, па је са групом југословенски усмерених писаца (Нико Бартуловић, Иво Андрић и Бранко Машић) уређивао часопис „Књижевни Југ“.

У то вријеме је почела његова запажена сарадња са југословенским политичарима у разним земљама, а нарочито у Аустроугарској, као и припремање документарне Црне књиге (Београд-Сарајево, 1920) о страдању и патњама српског народа у Босни и Херцеговини.

У улози делегата у привременом народном представништву, Ћоровић је био присутан 1. децембра 1918. године у Београду на свечаном проглашењу уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу.

Од 1919. године, када је изабран за ванредног професора на Филозофском факултету, Ћоровић је непрестано живио у Београду. Великим личним радом, изванредним научним резултатима, створио је риједак углед и утицај и изузетну каријеру: 1921. постао је редовни професор на Филозофском факултету, за дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1922, а за редовног 1934. године.

Двије године био је и ректор Београдског универзитета, током школске 1934/35 и 1935/36 године. Смијењен је послије студентског штрајка. Послије напада Нијемаца на Југославију, напустио је Београд и кренуо у емиграцију заједно са више тадашњих истакнутих југословенских политичара, али је авион којим је управљао Синиша Синобад и којим су путовали оборен 12. априла 1941. године изнад Олимпа у Грчкој. Авион је пао у близини града Еласоне и у тој несрећи погинуо је и Владимир Ћоровић.

Почетком 1910. оженио се Јеленом Скерлић, сестром Јована Скерлића, имали су двије ћерке.

Када је 1941. несрећно погинуо, још увијек се налазио у пуној снази, ближе средини него крају свога стваралачког пута. Уза све то, он је оставио у рукопису толико списа, добрим дијелом већ припремљених за штампу, да би само то за неког другог научника значило добар животни биланс.

Autor sjovicicslavuj | 12 April, 2020 | read_nums (88)

УЛАЗАК ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ - ЦВИЈЕТИ 

грч: Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα), покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс. Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице.

Библијски опис

Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим.

Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен".

Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу".
Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.

Начин празновања

Уочи овог празника, држи се вечерња, врши се литија са палмовим гранчицама или врбама, а освећују се у недељу на јутрењу после читања 50. псалма, посебном молитвом и кропљењем богојављенском водицом. Гранчице се током године чувају поред славске иконе у домовима. Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља: Христос јаше на магарету, кога прате ученици, а народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.
Народни обичаји

Уочи Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће. Најчешће велике цветове маргарете, да би били лепи и крупни; дрен да би били јаки; љубичицу, да би били миришљави и привлачни; врбове гранчице, да сви буду напредни. Ово цвеће се не уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноће. Понекад се цевеће потапа у воду са златним или сребрним прстеновима и онда се том водом деца умивају. Раније је био обичај у целој Србији да на овај дан шетају окићени цвећем. До данашњих дана се одржао обичај да момак од убраног цвећа направи нарочит букет, у коме сваки цвет има своје значење и носи га девојци. По томе којих цветова има, или који преовлађују девојка разазнаје момкова осећања.
У Шумадији момци и девојке сакупљају се на игралиштима и раскршћима дарујући узајамно цвеће, где сваки цвет има неко посебно значење. Ту се сви шале и смеју, али нико не игра и не пева јер траје пост. Одлазак у цркву од ране зоре раширен је у Херцеговини, док у Поповом пољу ујутру наберу доста млечике, којом се оките штале и торови. Од празника Цвети до Духова, цвеће се не бере.

У Србији су Цвети празновани и као народни празник, јер је тог дана 1815. године, вожд Другог српског устанка, Милош Обреновић, код цркве у Такову подигао народ на Турке.
Autor sjovicicslavuj | 11 April, 2020 | read_nums (95)

Последња недеља Христовог живота на земљи, зове се Страшна седмица. То је недеља највеће славе и последњег, највећег страдања Господњег.
Њено обележавање почиње празником који се зове Лазарева субота. 


У суботу је Христос дошао у Витанију, где је пре четири дана умро Лазар, брат Марте и Марије, које су као и њихов покојни брат, биле Христове следбенице и чврсто веровале да је он Христос, син Божји, који је дошао у свет.
Сестре су туговале и кад су виделе Христа рекле су да њихов брат не би умро да је Христос био ту, а Исусу Христу је било жао Лазара, заплакао се и тражио да га одведу до његовог гроба.

Кад су стигли тамо, Исус је рекао да гроб отворе. У то време су у Јудеји покојници сахрањивани у каменим у пећинама. Марта је казала да су прошла четири дана од када је њен брат умро и да већ заудара, али је Христос, не обазирући се на то, тражио да се гроб отвори.

Пришли су људи и помакли велику стену којом је улаз у пећину био затворен. Христос је подигао руке к небу и усрдно се помолио Оцу, а онда је позвао Лазара:
"Лазаре, изађи напоље."

И гле, чудо се догодило. Лазар је устао из мртвих и изашао из пећине омотан погребним платном, на светло дана. Исус је погледао у небо и захвалио се Оцу што му је услишио молитву.

То је видело много људи, па се вест о чуду Христовом, који је васкрсао Лазара, проширила на све стране.

На Лазареву суботу се беру младе врбове гране које се после вечерње службе освештавају у цркви и деле народу, зато се Лазарева субота зове и Врбица.

НАПОМЕНА:

Ове слике су са прошлогодишњеих свечаности, 
које ове године нису одржане због познатих разлога 
и епидемије коронавируса 
због које су забрањена сва окупљања, 
а што је Српска православна црква и испоштовала.

Литија улицама Пала - ВРБИЦА



Хиљаде вјерника Пала у Свечаној литији
.
Дјеца су радост највећа - 
Паљанска дјеца у Литији - Врбица.

Дјеца испред Храма Светог Саве у Београду
Autor sjovicicslavuj | 10 April, 2020 | read_nums (124)
Јелена Жигон

Умрла је 10. априла 2018. године у Београду.
Била је српска и југословенска глумица.

Њен супруг је био глумац Стево Жигон,
а кћерка глумица Ивана Жигон.



Јелена Жигон и Десанка Максимовић

Autor sjovicicslavuj | 8 April, 2020 | read_nums (212)

Част и привилегија су били 
бити пријатељ и дружити се са
Момом Капором, 
па макар то биле и ријетке прилике ...

Хвала ти Момо ...




Рођен је у Сарајеву 8. априла 1937. године, од мајке Бојане Капор (дјевојачко Велимировић) и оца Гојка Капора. Отац Гојко Капор радио је као финансијиски стручњак у Сарајеву, гдје је срео своју будућу супругу.

Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у логор у Нинберг, гдје је провео пуне четири године. 

13. априла 1941. за вријеме бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момова мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо.

Сви су погинили осим Мома, кога је мајка заштитила легавши преко њега.

О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ријетко говорило у породици, вјероватно због жеље најближих да дијете заштите, не обнављајући му сјећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи.

Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд.

По матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних умјетности са просјечном оцјеном 9,9.

У вријеме дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана вјенчали су се 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968.)

Превођен је на француски, руски, њемачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик.

Умро је 3. марта 2010. године на ВМА. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.


Једина пјесма славног МОМЕ КАПОРА - М И Р

На питање зашто не пише поезију

кад би му то као умјетнику 

и писцу ишло од руке, одговарао би:

"Ма није то за мене. Данас сви Срби пишу песме"!

 




 
Autor sjovicicslavuj | 8 April, 2020 | read_nums (79)
 

Арханђелу Гаврилу узносимо хвалу у песмама, приређујући му празнични сабор по два пута годишње. Његов први сабор празнујемо сутрадан по Благовестима Пресветој Богородици, 8 априла.
Овај Арханђел Божји научио је Мојсија писању књига, исприча му све о постанку света, стварању првог човека Адама, о потопу и раздељењу народа, објасни му положај планета небеских, научи га аритметици, геометрији и свакој другој мудрости.

Он пророку Данилу протумачи виђења о царевима и царствима, која су имала касније настати, обавести га о времену ослобођења људи Божијих из вавилонског ропства и о времену првог доласка Христа у свет, оваплоћеног од Пречисте Деве Марије.

Он се јави праведној и светој Ани и рече јој да ће затруднети и родити преблагословену кћер која ће се звати Марија.
Он се јавио и светом свештенику Захарији, стојећи са десне стране кадионог олтара и благовестио му да ће његова жена Јелисавета родити светог Јована Претечу Господњег.

Овај првак Божији, послат од Бога у Назарет да јави Пречистој Деви Марији, обрученој за праведног Јосифа о њеном зачећу Сина Божјег осењењен и дејством Светог Духа у њој. Он исти јави се и Јосифу у сну, уверивши га у девственост свете Деве Марије. А кад се Господ наш роди у Витлејему, овај Анђео Господњи јави се пастирима који су чували ноћну стражу код стада свог и рече им: "Јављам вам велику радост, данас нам се родио Спаситељ!"


Сматра се да је овај анђео јавио са неба Христу пред његово добровољно страдање, крепећи га док се подвизавао у усрдној молитви. Овај анђео Господњи јавио се Мироносицама седећи на камену гроба и објављујући им Христово Васкрсење из Гроба. Он, који је био Благовесник зачећа и рођења Господњег, показује се благовесником и Васкрсења Његова.

Сећајући се ових јављања његових у Старом и Новом Завету и знајући његово непрестано посредовање пред Богом за хришћански род, света Црква му приређује Саборно празновање, да би људи прибегавали кж заштити и помоћи овог заступника и добротвора рода људског и његовим молитвама добијали отпуштење грехова од Христа Господа Спаса нашег.

Autor sjovicicslavuj | 7 April, 2020 | read_nums (137)
 
Јустин Поповић, рођен у Врању
на Благовијести 7. априла 1894.

Преминуо у манастиру Ћелије, истог дана
на Благовијести 7. априла 1979. год.

Новоканонизовани српски светитељ. 
Био је архимандрит манастира Ћелије, 
доктор теологије, 
професор Београдског универзитета 
и духовник.




Напомена: 

Први пут сам био у дилеми шта да поставим испод објаве о Светом Јустину.

Ако обиљежавам рођење неког знаменитог Србина онда постављам пригодну илустрацију.

Ако означавам дан смрти за неког познатог Србина и ако је био вјерник, онда постављам свијећу са пламеном.

У овом случају нисам знао шта да поставим, јер је Његова светост и рођен и умро истог датума.

Autor sjovicicslavuj | 7 April, 2020 | read_nums (93)
 
За сјећање и памћење ...

На данашњи дан, 7. априла умро је

ЈОВАН ДУЧИЋ


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


Пјесник и дипломата Јован Дучић преминуо је, након краће и тешке болести (шпанска грозница), 7. априла 1943. године у 1 час и 30 минута у Герију, држава Индијана. Био је у 75-ој години живота и имао је статус активног посланика Краљевине Југославије.

Сахрана је обављена 10. априла на гробљу Калвариус, у источном дијелу Герија. Тијело је балсамовано и "пренијето у православну цркву Светог Саве - у фраку, са лентом светог Саве, бијелим каранфилом на реверу, окружено многобројним одликовањима, са свиленом српском тробојком преко ногу, а на њу је био стављен дипломатски мач, двороги шешир са бијелим нојевим перјем, краљев вијенац од природног цвијећа..."

Дучић је ексхумиран 18. октобра 2000. године и преко Русије његови земни остаци пренијети су у Југославију. Наредног дана је ковчег изложен у Саборној цркви у Београду гдје је патријарх српски господин Павле држао заупокојену литургију.

У Црној Гори сандук је боравио два дана (обишавши Подгорицу, Никшић, манастир Острог). Црногорски свештеници служили су свету архијерејску литургију и опијело. Мошти је од Београда до Требиња пратио патријарх српски господин Павле.

Пјесник је по други пут сахрањен, након 57 година почивања у туђини, у недељу, 22. октобра 2000. године у родном Требињу. Обред полагања посмртних остатака обавио је, према жељи самог покојника, 95-тогодишњи прота Раде Вукомановић.
Сахрани су присуствовале бројне званице, угледни Срби из јавног, културног и политичког миљеа Републике Српске и тадашње Југославије.

Посљедња пјесникова жеља, изражена у његовом трећем тестаменту који датира из 1941. године, "да се моје тело пренесе и сахрани у красној православној цркви у Требињу у стилу оне у  косовској Грачаници", била је испуњена.
---------------
Споменик Јовану Дучићу у родном Требињу

--------------------
--------------------------
Autor sjovicicslavuj | 7 April, 2020 | read_nums (82)

  БЛАГОВИЈЕСТИ


Живећи у Јерусалимском храму 12 година, Пречиста Дева Марија све своје време је проводила у читању Божанских књига из којих се поучавала Закону Господњем. Често је читала речи пророка Исаије:

"Девојка ће затруднети и родити сина (Иса. 7,14), и тада је пламтела неисказаном љубављу према тој одабраној девојци, која ће родити Месију, Спаситеља света, не слутећи да је то баш она, од Бога изабрана још пре свог зачећа. Када наврши 14 година, првосвештеници и свештеници јој саопштише да је дошло време да оде из храма и да ступи у брак, како је тадашњи Закон налагао.

Она се испочетка успротивила њиховој одлуци, јер од њеног рођења, родитељи је посветише Богу и она сама дала је завет да ће до краја живота остати девојка и да не може живети и бити жена смртном човеку. То запрепасти и уплаши свештенике, те одлучише да је збрину у дом њеног сродника Јосифа, где ће моћи да настави свој дотадашњи живот, безгрешно, чувајући своје девство


Дође време да се роди Спаситељ света, Месија и то се догоди тако што једног дана, док је Пречиста Дева Марија седела у својим одајама читајући пророчанство Исаијино, дође арханђел Гаврил и саопшти јој радосну вест. Поклони се он Богоматери са речима: "Радуј се Благодатна, Господ је с тобом. Радуј се, јер си благословена ти међу женама и благословен је плод утробе твоје"!

Слушајући речи анђела Господњег, Пречиста се покори вољи Господа свог и одговори: "Ево слушкиње Господње нека ми буде по речи твојој" (Лук. 1,38).

И одмах, након тих речи у утроби њеној светој, дејством Духа Светога, изврши се зачеће без икакве телесне насладе, али не и без Духовне и заче се Син Божији и Слово постаде Тело и усели се у нас очовечењем.

Пошто анђео обави благовест и побожно и са страхопоштовањем одаде дужно поштовање оваплоћеном Сину Божијем у утроби Деве Марије, он оде и узнесе се ка Господу, славећи тајну Божијег очовечења са свим небесним силама у неисказаној радости.

Овим је архангел Гаврил отворио прву страницу Новог Завета да он представља радост за све људе.

Благовести се сматрају великим и између осталог веома радосним празником. Тог дана узносе се молитве и хвале Пречистој Деви Марији, која и нас својом молитвом чува и усрећује баш као што је и сама била обрадована.


Док Благовести не прођу људи се још увек боје зиме. Време око Благовести, нарочито кад почне да пада снег или суснежица, зове се бабини козлићи, бабинијарци, бабини позајменици или бабини укоди. Народ слави Благовести као велики празник, па се може чути уверење да је толико велики празник да на тај дан ни птице у шуми не савијају гнездо.

Светкују га највише жене због порода. Нероткиње одлазе у цркве и манастире, где су иконе посвећене Благовестима и моле се светој Богородици.

Опште раширено веровање је да се на овај дан треба умити у потоку или реци. Тимочком крајином овог дана по брежуљцима и пропланцима пале се ватре, а младићи и девојке играју око ње. На Благовести се сади паприка да би била блага. Од тог дана почиње сетва јарих жита и тада се износи семе на сунце. Воћари сматрају Благовести најсрећнијим и најбољим даном за калемљење воћа, а виноградари обрезују лозу.

Autor sjovicicslavuj | 6 April, 2020 | read_nums (95)
Димитрије Давидовић 
Рођен је 23. октобра 1789. године у Земуну, Хабзбуршка монархија.
Умро је 6. априла 1838. године у Смедереву, Кнежевина Србија, део Османског царства).
 Био је српски новинар, публициста, политичар и дипломата.
Портрет Димитрија Давидовића из 1834 године,
 насликао је Урош Кнежевић.
Слика се налази у Народном музеју у Београду.
Рођен у Земуну, Давидовић се школовао у родном граду, Сремским Карловцима, Пешти и Кежмарку. У Беч је отишао да би студирао медицину, али убрзо је напустио студије да би заједно са Димитријем Фрушићем покренуо Новине сербске 1813. године. Лист је излазио до 1821. године и имао је велики значај у раном развоју српског новинарства. Такође, сарађујући са истакнутим српским књижевницима с почетка 19. века, Давидовић је имао истакнуту улогу у културном животу Срба у Бечу и уопште у Хабзбуршкој монархији. У Бечу је покренуо и књижевни лист Забавник
Притиснут финансијским проблемима и умешан у трвења око унијаћења далматинских Срба, Давидовић је 1821. године прешао у Србију. Ту је ступио у службу кнеза Милоша Обреновића где је убрзо постао кнежев секретар и са тим звањем је обављао различите функције. Најзначајнији период његове делатности био је између 1830. и 1835. године када је као дипломата у Цариграду радио на решењу питања српске аутономије. 
Године 1834. постао је попечитељ а након покретања Новина србских 1834. године и њихов уредник. Такође је обновио и периодичну књижевну публикацију Забавник. Након Милетине буне, током које је остао лојалан кнезу Милошу, 
Давидовић је израдио Сретењски устав који је настао под утицајем различитих чинилаца, и који је био веома либералан у ондашњој европској политици. 
Насловна страна Сретењског устава
Кнез Милош је под притиском Русије, Османског царства и Аустрије морао да суспендује и укине устав. Давидовић је убрзо био смењен са свих државних положаја. Последње године живота углавном је провео у Смедереву где је и умро 1838. године.
Давидовић је био један од пионира српског новинарства а његов рад имао је знатан утицај на српску културу почетком 19. века. Убраја се у идејне зачетнике уставобранитељског покрета, односно у умерене опозиционаре владавини кнеза Милоша. Сматра се и да је имао утицаја на промену усмерења спољне политике кнеза Милоша ка западноевропским силама. Прожет идејама Француске револуције које су Наполеонови ратови ширили Европом и мотивисан искреним патриотизмом Димитрије Давидовић је читаво своје деловања посветио политичком и културном напретку младе српске државе.
Биста Димитрија давидовића на Земунском кеју.

Копија бисте постављена је и у Смедереву 
гдје почива Димитрије Давидовић.
Autor sjovicicslavuj | 6 April, 2020 | read_nums (70)
 
6. април 1941. године

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!


Нацистичка Њемачка у Другом свјетском рату 
без објаве рата напала Југославију. 

Београд, који је три дана раније 
проглашен отвореним градом, 
у 6.30 часова напала су 
234 бомбардера и 120 ловаца.


Већина житеља југословенске пријестонице 
је затечена на спавању, јер је била недјеља. 
Не зна тачно колико је тада људи погинуло, 
а процјене су да је било 2.000 до 4.000 жртава, 
а можда и више.


Уништено је више стотина зграда, међу којима 
и здање Народне библиотеке Србије - 
установе основане 1832. - са око 300.000 књига, 
укључујући средњовјековне списе 
непроцјењиве културне вриједности.



Храбри пилоти Шестог Ловачког Пука 
6.4.1941. са тридесет седам авиона 
оборили су четрдесет шест њемачких летилица.


Храбри српски ЈУНАЦИ Шестог ловачког пука 
који су погинули 6. априла 1941. године, 
супростављајући се њемачким фашистичким 
агресорима и авио-нападачима на Београд.

СРПСКИ ЈУНАЦИ

 - ВЈЕЧНА ВАМ СЛАВА 
У ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ!


У одбрани нашег неба живот је положило 11 пилота. 

То су: Милош Жунић, Живица Митровић, 
Михо Клавора, Јован Капешић, Душан Борчић, 
Добрица Новаковић, Бранислав Тодоровић, 
Милутин Петров, Карло Штребенек, 
Владимир Горуп и Миливоје Бошковић.


----------------------
Фашистички злочинац Александар Лер:

Знао је фашистички злочинац Александар Лер 
на шта треба ударити и шта треба уништити! 

Јер, ако једном народу уништиш културу 
и прошлост - он неће имати никакву будућност! 
Тај народ ће нестати! 

Ми смо опстали, хвала Богу!
 
    My picture!

Kategorije

Arhiva