Autor sjovicicslavuj |
6 April, 2020 |
read_nums (134)
Жарко Тодоровић
као питомац 51. класе Војне академије
у Београду
Д О Д А Т А К
Славни академик Матија Бећковић је све објаснио
ПРИРЕДИО: Славко Јовичић Славуј
ЈЕДАН ОД БРОЈНИХ ПРИМЈЕРА ФАЛСИФИКАТА
- ПО ОНОЈ ПОЗНАТОЈ ФОРМУЛИ:
"ИСТОРИЈУ ПИШУ ПОБЈЕДНИЦИ"!
Тако је и Брозова камарила фалсификатом препарирала стварне догађаје и прилагодила их својим славодобитним потребама "историјског славља"
за своје опстајање и остајање на власти!
Четнички потпуковник Жарко Тодоровић, под командом генерала Драже Михаиловића, био је прави јунак по коме је снимљен култни филм „Валтер брани Сарајево“.
Потпуковник Жарко Тодоровић Валтер,
послије Матхаузена
Аутор многобројних књига о четничком покрету Милослав Самарџић разбио је многе митове из историје коју су генерације у СФРЈ училе о комунистичком Валтеру, да је бранио Сарајево.
Међутим, истина је сасвим другачија. Прави јунак из Сарајева Валтер је био четник потпуковник Жарко Тодоровић, под командом Драгољуба Драже Михаиловића.
Велико занимање о офанзиви четника на осовинске формације у области Сарајева и у самом Сарајеву – аутоматски је поставило нови задатак и питање: Ко је Валтер.
Наиме, сви знају за филм ”Валтер брани Сарајево”, али ријетко коме је познато на основу којих догађаја је тај филм снимљен.
У Другом свјетском рату заиста су постојала два Валтера:
– Владимир Перић Валтер, комуниста, и
– Потпуковник Жарко Тодоровић Валтер, четник.
Први Валтер је послије проглашен народним херојем, а други се и данас налази на списку народних непријатеља и ратних злочинаца, који је 2000. године објавио Субнор.
Међутим, према њемачким документима, комунистички Валтер – не постоји. Њега Нијемци уопште не помињу, јер и није био ни од каквог значаја за ратне операције.
Такође према њемачким документима, други Валтер не само што је постојао, него се највећа акција Гестапоа на Балкану током рата звала управо Операција ”Валтер”. И један од највећих досијеа Гестапоа је Досије ”Валтер”, који се данас чува у Архиву Града Београда, Фонд БДС (Гестапо), а који наравно званична историја заобилази у широком луку.
Жарко Тодоровић је био рођени Београђанин, завршио је 51. класу Војне академије. Већ током 1941. оснива јаку мрежу београдских четничких илегалаца и постаје ноћна мора за Нијемце. У другој фази рата у Београду је било преко 5.000 четничких илегалаца, наоружаних барем пиштољима. Имали су више радио станица, камионе, базе, итд.
Операција ”Валтер” изведена је почетком 1943. У Београду је 17. марта ухапшен потпуковник Тодоровић са групом илегалаца, а у Загребу још осам његових илегалаца, махом Хрвата, професора универзитета.
О паду потпуковника Тодоровића Дражи је јавио генерал Трифуновић, 2. априла: ”За Валтера потврђено да је ухваћен… Београд потпуно укочен за рад. Курири не могу ни везу да ухвате са нашим људима. Притисак велики. На терену исто. Продужавам рад с ким се и колико се може.”
Дража је 6. маја извијестио мајора Радослава Ђурића да су Валтера одали ”капетан Јова Миладиновић и мајор Радаковић у вези са гестаповцима”.
Од Ђурића је потом Дража тражио да провјери ко је капетан Јован Миладиновић, јер је један капетан Јован Миладиновић био командант 1. косовског корпуса. Овај период обиљежила је игра око правог и лажног Валтера, кога је Гестапо покушао да убаци међу београдске илегалце. Дража 6. маја радио станици ”Валтер” у Београду шаље сљедећу депешу: ”Одредио сам Валтеровог заменика мајора Тозу Милојевића. Ступите што пре у вези са њиме. Сви други који се јављају као наследници Валтерови лажни су.”
Дража је, како произилази, знао да потпуковник Тодоровић у Гестапоу није одао своју радио станицу. У ствари, није одао ништа, тако да Нијемци нису ни сазнали да је он био Валтер, што се види из његовог досијеа (сматрали су да је само један од шефова илегалаца.
Потпуковник Жарко Тодоровић Валтер
О правом и лажном Валтеру Дража је 18. маја писао Ђурићу: ”Нови Валтер, иначе Тоза, тужи се да му неки Ћирковић и Миладиновић у месту где живи ухапшени Валтер, чине сметње да прими дужност. Ћирковића и Миладиновића оптужује као гестаповце. Тоза узео име Прин-Прин.”
Истог дана Дража јавља мајору Милојевићу и генералу Трифуновићу да је преко курира послао нове шифре за Валтера, са дуплим шифровањем.
Потпуковник Тодоровић је успио да побјегне агентима Гестапоа, у Загребу, гдје су га водили да открије тамошње везе. Остао је у Загребу, као командант четничких илегалаца у Хрватској, али је поново ухапшен 9. септембра 1943. и одведен у Матхаузен. Подвргнут је највећим мукама, али пошто је преживио шест мјесеци – што никоме до тада није успјело – Нијемци су га из најтежег пребацили у најлакши дио логора.
Потпуковник Тодоровић је успио да побјегне агентима Гестапоа, у Загребу, гдје су га водили да открије тамошње везе. Остао је у Загребу, као командант четничких илегалаца у Хрватској, али је поново ухапшен 9. септембра 1943. и одведен у Матхаузен. Подвргнут је највећим мукама, али пошто је преживио шест мјесеци – што никоме до тада није успјело – Нијемци су га из најтежег пребацили у најлакши дио логора.
Послије рата је био пуковник француске армије, па високи чиновник француске владе. Комунисти су тражили његово изручење, да му суде као народном непријатељу, издајнику, ратном злочинцу, итд, што је одбијено као неозбиљно.
Преминуо је у Паризу, у дубокој старости, послије 2000. године. Као и друге четничке официре који су преживјели рат, па и све оне који су преживјели Матхаузен, комунисти су и потпуковника Тодоровића под лажним оптужбама прогласили за ратног злочинца.
као питомац 51. класе Војне академије
у Београду
Међутим, дијелове његове биографије Брозова камарила је искористила за препарирање историје и за снимање филма ”Валтер брани Сарајево”.
Д О Д А Т А К
Славни академик Матија Бећковић је све објаснио
Autor sjovicicslavuj |
6 April, 2020 |
read_nums (127)
БРАНИСЛАВ ПЕТРОНИЈЕВИЋ
рођен је 6. априла 1875. године
БРАНИСЛАВ ПЕТРОНИЈЕВИЋ
рођен је 6. априла 1875. године
Уврштен у 100 најзнаменитијихСрба у нашој историји
Био је унук протојереја Петронија Јеремића, по коме је презиме Петронијевић добио његов отац, богослов, који није био свештеник. Бранислав Петронијевић је завршио Ваљевску гимназију у Ваљеву. У својој 19. години живота одлази уБеч на студије медицине, не толико због тог студија колико због могућности да се посвети студијама филозофије.
Докторски рад успешно је одбранио 1898. године. Исте године постављен је за учитеља језика у Трећој београдској гимназији, где истовремено предаје и филозофску пропедевтику. Крајем те године постављен је за доцента Велике школе, а већ наредне, 1899. године, постаје ванредни професор.
Године 1903. постављен је за редовног професора Велике школе, а када је ова прерасла у Универзитет опет постаје ванредни професор, да би 1919. године био изабран за редовног професора. Године 1921. Петронијевић постаје редован члан Српске краљевске академије.
Проглашен је за најважнију личност ваљевског краја икада. Унео је 52 новине у научни свет. Биста Бранислава Петронијевића налази се у убском градском парку.
Бранислав Петронијевић је био научник европског и светског реномеа и сматрао је да само метафизика може да допре до суштине света и да га разјасни као целину. Науке су, због ограничености човековог ума и краткоће века, вештачки подељене на дисциплине и усмерене на појединачно и конкретно. Оне не могу да допру до загонетке о првим принципима бића, до последње основе свих ствари и до крајњег, највишег разлога због кога све постоји. Петронијевићеви «Принципи метафизике» су покушај да се научне дисциплине, људско знање и искуство надограде новим, грандиозним системом који ће допрети до највиших појмова свеопштег постојања.
У «Аутобиографској скици» пише да је и он, у млађим данима, био срећник и жртва сентименталних осећања и да се догађало да путује из Београда чак у Ницу на љубавни састанак. Сматрао је да праву љубав треба разликовати од симпатије и да је она данас ретка, као и постојање генија, у односу један према милион. Права љубав се по Петронијевићу састоји од «пасије и сентимента». То је јака сексуална жеља и способност да се поетско расположење према одабраној особи уздигне на ниво поезије. Имао сам многобројне симпатије, пише он, а само три љубави: Американку за време студија у Бечу, Енглескињу за време рата и полусрпкињу из Београда.
Уочи Другог светског рата почео је да пише трећу књигу «Принципа метафизике» - пет целина подељених у четири књиге. Започео је специјалне студије из механике и физике и припремао за штампу, на француском језику, резиме својих филозофских и научних радова. Шестог априла 1941. године, током немачког бомбардовања, до темеља је изгорео хотел у коме је живео, заједно са његовим рукописима и библиотеком. Октобра 1944. године, током англоамеричког бомбардовања, потпуно је уништен и његов радни кабинет на Универзитету са преосталим књигама и рукописима. Умро је 4. марта 1954. године, у 79. години живота, у београдском хотелу «Балкан» у коме је становао.
У историји српске културе Бранислав Петронијевић је остао најзначајнији и најплоднији филозоф епохе модернизма, проглашен је за најважнију личност у историји ваљевског краја а његова биста је постављена у градском парку у Убу. Као метафизичар и палеонтолог достигао је европски реноме и унео 52 новине у научни свет.
Својим делом је доказивао да је метафизика не само могућа већ и неопходна да би се сагледала универзална структура света, апсолутно почетни принципи бића и његова генеза, каква апсолутна стварност јесте и каква једино може бити... Истакао је начело негације као разлог «који присиљава апсолутну супстанцију да поставља на вечно стваралачки начин мноштвено – разноврсни свет». Уздигао је углед филозофије, а његова тежња ка синтези свих наука и знања омогућила је продоре ка ширим и дубљим људским спознајама.
Спомен биста у Убу
Autor sjovicicslavuj |
5 April, 2020 |
read_nums (121)
И тог 5. априла 1992. године припадници "Зелених беретки" са значкама регуларних формација МУП-а БиХ, односно пресвучени муслимански полицајци са солитера предузећа "Унис-а" из снајпера пуцали су на масу окупљену на масовним протестима испред тадашње Скупштине и зграде заједничких институција БиХ. Циљ је био да се изазивања свеопштег хаоса за све оптуже Срби.
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
СВЈЕДОК СА ЛИЦА МЈЕСТА
Ратни вихор се ширио Босном и Херцеговином. Само се чекала црта од шибице и ко ће да запали пламен.
Ратни вихор се ширио Босном и Херцеговином. Само се чекала црта од шибице и ко ће да запали пламен.
Пошто више од мјесец дана ништа није учињено да се пронађе старог свака на Башжаршији Николе Гародовића у терористичком чину почињеном 1. марта и да се ухвати убица /највише муслиманско и политичко и полицијско руководствао је истог тренутка змало ко је извршилац убиства Николе Гардовића/, Срби су подигли барикаде у Сарајеву.
Сутрадан, 5. априла 1992. године Странка демократске акције (СДА) организовала контрадемонстрације и припремила демонстранте који су имали задатак да прођу кроз барикаде, све са циљем избијања већих нереда и хаоса, па и оружаних сукоба. Створене су све претпоставке и припремљен је терен да се у цијели хаос укључе и злогласне "Зелене беретке", које су само на папиру словиле као параполицијске формације.
Међутим, то су биле муслиманске војне и полицијеске снаге спремне за отпочињање рата ширих размјера.
И тог 5. априла 1992. године припадници "Зелених беретки" са значкама регуларних формација МУП-а БиХ, односно пресвучени муслимански полицајци са солитера предузећа "Унис-а" из снајпера пуцали су на масу окупљену на масовним протестима испред тадашње Скупштине и зграде заједничких институција БиХ. Циљ је био да се изазивања свеопштег хаоса за све оптуже Срби.
Одмах послије пуцњаве муслимани су лансирали информацију да је пуцано из хотела “Холидеј ин”, гдје су мислили да се у том тренутку налазио др Радован Караџић. Намјера је била да се он ухвати и линчује. Али тај план није успио.
Караџић у то вријеме није није био у хотелу.
Хотел "Холидеј ин" и десно небодери УНИСА
/"Момо и Узеир"/
У хотелу се затекло неколико људи из Караџићевог обезбјеђења који су ухапшени, злостављани и за мало ликвидирани. Муслимански стампедо и велика руља демонстраната рушила је све пред собом. Почела је пљачка бутика и продавница са најлуксузнијом робом и златара, као и хотелског инвентара. Опљачкана је и гаража хотела и покрадено је више од двадесетак најлуксузнијих аутомобила.
Стручњаци су касније утврдили да старија жена која је била учесница митинга и која је у организованој пуцњави рањена - никако није могла да буде погођена из Хотела “Холидеј ин”, већ се то једино могло извести из "Унисових" солитера које су Сарајлије "од миља" звале “Момо и Узеир”.
С обзиром да ми+услимани нису хтјели да воде било какву истрагу везану за убиство Николе Гардовића, дошло је до прве значајне подјеле у МУП-у БиХ, која је кулминирала потпуном подјелом, односно напуштањем српских кадрова из тадашњег Министраства унутрашњих послова и Државне безбједности БиХ.
Зграде Народне скупштине
и заједничких институција БиХ
Све је дакле указивало на то да се радило о добро осмишљеном муслиманском сценарију у режији СДА /Странка демократске акције/. Цијела та ситуација је имала трагичан епилог - наставак крвавог грађанског рата у БиХ
Autor sjovicicslavuj |
5 April, 2020 |
read_nums (118)
Из славне српске прошлости ...
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
5. априла 1958. године умрла је
ИСИДОРА СЕКУЛИЋ
Уврштена у 100 најзнаменитијихСрба у нашој историји
Споменик Исидори Секулић
испред Педагошког факултетау Сомбору
Autor sjovicicslavuj |
4 April, 2020 |
read_nums (157)
На данашњи дан, 4. априла 1825.. године
На данашњи дан, 4. априла 1825.. године
рођен је славни српски филолог,
и први секретар Југословенске академије
наука и умјетности.
ЂУРО ДАНИЧИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Рођен је 4. априла 1825. године у Новом Саду. Филозофију је изучавао у Пожуну, а у Пешти и Бечу правне науке. Међутим, сусрет са Вуком Караџићем, одредио је младом правнику другачији научни и животни пут. Посветио се филологији и већ 1847. године, објавио „Рат за српски језик и правопис“. Уместо породичним Поповић, рад је потписао презименом Даничић.
Заговорник Вукове реформе српског језика, силином научне мисли доказао је исправност Караџићевих ставова и тиме много допринео прихватању ставова књижевног реформатора. 1850. године, као двадесетпетогодишњак, објављује први део капиталног дела „Мала српска граматика“.
У Београд Даничић долази први пут 1852. године, али убрзо, на молбу кнеза Милоша, враћа се у Беч, да би неколико година српском језику подучавао кнегињу Јулију коју је отац послао у аустријску престоницу на школовање. Четири године касније Даничић се вратио у Београд и од тада руководио Народном библиотеком Србије. Његова поставка рада библиотеке била је једноставна: „набавити сваку српску књигу, затим сваку књигу о српском народу и од сваког раздела књижевности најврсније књиге, на било ком језику набавити“.
Написао је и објавио „Српску синтаксу“, дело какво до тада није имао ниједан словенски језик и покренуо објављивање старих дела, желећи да богату српску књижевну баштину учини приступачнијом. То су пре свих „Житије светог Саве“ од Теодосија, „Житије светог Симеона и светог Саве“ Доментијана, „Животи краљева и архиепископа српских“ Данила, „Никољско јеванђеље“... Крајем те деценије објављује други део „Мале српске граматике“. На опште изненађење јавности, Даничић је на кратко био и секретар Министарства унутрашњих дела.
Изузетни филолог био је и плодан преводилац: „Стари завет“, на српском језику, његово је дело. У Београду је припремио три књиге „Речника из књижевних старина српских“ и објавио их 1863. и 1864. године.
Убрзо је постао секретар Друштва српске словесности, претече Академије наука. Од 1873. године, поново је на месту шефа катедре за филологију Велике школе у Београду. Три године касније привео је крају рад на „Основама и коренима српског језика“ и објавио трећи, завршни део „Мале српске граматике“.
Као педесетогодишњак, Ђуро Даничић, не баш најбољег здравља, почео је да ствара речник народног језика. Када је потом због важног посла отпутовао у Загреб, нико није слутио да ће то бити пут без повратка Ђуре Даничића.
Из Загреба је стигао ковчег великог српског филолога. Мноштво Београђана испратило га је до вечног дома, на гробљу код цркве Светог Марка на Ташмајдану.
Ђуро Даничић, биста на Калимегдану
Autor sjovicicslavuj |
4 April, 2020 |
read_nums (146)
На данашњи дан, 4. априла 1941. године,
.gif)
За сјећање и памћење ...
На данашњи дан, 4. априла 1941. године,
рођен је славни српски глумац
ПЕТАР КРАЉ
Споменик славном глумцу
на Општини Врачар у Београду
Autor sjovicicslavuj |
3 April, 2020 |
read_nums (123)
ЛОЛА НОВАКОВИЋ
ЛОЛА НОВАКОВИЋ
Тужна судбина велике југословенске
и српске пјевачице Зоране Лоле Новаковић.
Умрла је 3. априла 2016. године.
На вјечни починак је испратило једва педесетак
пријатеља и сарадника на Новом гробљу
у Београду уз пјесму „Кап весеља“.
КАП ВЕСЕЉА - Лола Новаковић
Autor sjovicicslavuj |
3 April, 2020 |
read_nums (129)
Потресна биографија Надежде Петровић и њено богато сликарско дјело
говоре нам много о њој, али и о српској несрећи
да лако и брзо заборављамо
наше славне претке.
До посљедње снаге
сликала је шаторе ваљевске болнице,све док заразна болест није и њу оборила.
Боловала је седам дана.
Умрла је 3. априла 1915. године.
говоре нам много о њој,
да лако и брзо заборављамо
наше славне претке.
сликала је шаторе ваљевске болнице,
Умрла је 3. априла 1915. године.
Послије година негирања и заборава, ретроспективна изложба њених дјела у Београду 1938. вратила је Надежди оно посебно мјесто у самом врху српског сликарства, које јој је припадало исто онолико као и славно место у српској херојској ратној историји.
Уврштена у 100 најзнаменитијихСрба у нашој историји
Надежда Петровић као ратна болничарка
у Призрену 10. априла 1913. године
Грачаница, сликано 1913. године
Поље косовских Божура
Споменик Надежди Петровић
у Пионирском парку у Београду
Данас је Дан шале, мада су ово времена кад никоме није до шале, јер су и превише озбиљна времена ...
Autor sjovicicslavuj |
1 April, 2020 |
read_nums (131)
На данашњи дан, 1. априла 1924. године
рођен је непоновљиви
Чкаља
који је годинама уносио радост у наше домове
и који нас је забављао и засмијавао до суза ...
ЧИЈА ЈЕ СРАМОТА ШТО ЈЕ ЧКАЉА УМРО
У ВЕЛИКОЈ БИЈЕДИ И НЕИМАШТИНИ!
Неко је давне 1987. записао: “Ми можемо да немамо много ствари – јер имамо Чкаљу. Они који немају Чкаљу, морају да имају све остало“.
Миодрага Петровића Чкаљу смо изгубили. Пустили смо га да умре у великој биједи.
Посљедњи великан међу звијездама југословенског глумишта, а надасве посљедњи национални јунак – човјек из народа који је својим земљацима подарио толико смијеха да ће увијек остати у њиховим сећањима као Паја Јаре, Гвозден, Мита, Благоје, Срећко напаст, Јованча Мицић…
Умро је 20. октобра 2003. године у великој биједи, више гладан неко сит.
Жалио се како га мучи самоћа. Напуштен од колега, гледајући како му пријатељи један по један умиру, Чкаљин чувени осмјех почео је да блиједи. Он је добио награду за животно дјело „Цар Константин“, у говору је рекао оно што смо одавно заборавили. Дуго је живио као да је сахрањен.
– Да сам у Америци, и да сам примио овако велику награду захвалио бих се, прво, својој жени, па деци, па ташти, затим продуценту и редитељу. Али, пошто сам, срећом, у својој драгој земљи Србији, захваљујем се, прво, свом шефу самопослуге што ми, понекад, одвоји пензионерску коску, па комшиници у бараци која ми остави млеко испод тезге, па мом поштару који ми увек, на време са закашњењем, донесе пензију. Да није било њих, не бих био овде“, открио је тада глумац.
.gif)
