Српска православна црква и вјерници 24. новембра  славе Светог краља Стефана Дечанског, који се у народу још назива и Мратиндан. 

Стефан Урош III Немањић (1276-1331) био је син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био је ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина, у старости удављен.

 

При ослепљењу јавио му се свети Никола у храму на Овчем пољу и обећао му да ће му вратити вид. Пет година је свети Стефан провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и трпељивошћу, подвигом и благодушношћу изазивао је дивљење и монаха и целог Цариграда.

 

Кад је прошло пет година свети Никола чудотворно је вратио вид ослепелом краљу Стефану, који је одмах потом, из захвалности саградио храм Високи Дечани. Била је то једна од најлепших грађевина византијске уметности и средњевековне архитектуре на тлу српске државе.

 

Свој век проживео је свети краљ српски Стефан као праведник и мученик и тако га и скончао 24. новембра (по грегоријанском календару) 1336. године.

 

Са светим Савом и кнезом Лазаром, свети Стефан чини тројство најмудријих, најпожртвованијих и најблагороднијих личности и светитеља које је дао српски народ.

Седам година након смрти, јави се у сну игуману манастира Високи Дечани, те га они извадише из гроба и показа им се тело нетрулежно из кога се ширило миро. Под дејством светих моштију овог светитеља, дешавају се многа чудеса; слепима се враћа вид, хроми, неми, глуви, болесни и раслабљени исцељују се дотичући се са вером светих моштију овог светог мученика.

Тело се налази и дан данас у кивоту пред иконостасом у храму манастира Дечани и чини многа чудеса.

Свим СРБИМА који Светог Стефана Дечанског - МРАТИНДАН,

славе као своју крсну славу - нека је Богом благословена слава!

На многаја љета!

АМИН!

У почетку, када је Бог стварао свет, пре видљивог или материјалног, створио је духовни, невидљиви свет - духове.
Сви духови су у почетку били добри, али се један, по имену Деница, погорди, занешен великом моћи коју му Бог даде, па се отпади од Бога, поста непослушан, поче да чини разна зла и окупи око себе велико друштво и створи читаво невидљиво духовно царство. 

Тако се духови поделише на добре и зле: на анђеле и демоне. Анђео је грчка реч и значи весник, а демон значи пакосник.
По учењу цркве, анђела има врло много и они образују велике небеске војске, над којима је главни господар Господ Саваот (а Саваот значи господар над војскама). Све те небеске војске деле се на девет чинова, а тих девет чинова улазе у три степена, тако да у сваком степену има по три чина. 

У први степен долазе: шестокрили серафими, многооки херувими и престоли, у другом су степену: господства, силе и власти, а у трећем: начала, арханђели и анђели.

Анђели немају тела, бестелесни су и зато се називају дусима. Анђели се додуше, на иконама сликају у људском облику, али то је зато што је људима са ограниченом моћи схватања натприродног немогуће замислити духовни свет другачије осим телесно. Анђели се увек сликају као млади људи и то зато што они немају телесних жеља и брига као људи, јер шта доприноси да се људима наберу боре на челу, да оседе, огрубе и остаре, већ брига, телесни напор и страсти. 
Пошто анђели немају ничег телесног, зато се и претпоставља да немају никаквог узрока који би кварио и ружио њихову младост и лепоту, и зато су они вечно млади и лепи. Пошто анђели лете где год их Бог пошаље, а у природи је тешко замислити да неки живи створ може летети без крила, на иконама им се сликају и крила. Анђели су увек обучени у белу одећу, плаштове, у знак чистоте и невиности, а само се Архистратиг Михаило слика у оделу какво су у давна времена носиле војводе.
Бог је створио тај духовни свет - анђеле, да га славе, да га слушају и да чине добра. Све што је живо, дужно је да слави свога Творца, али анђели, као најразумнији од свих бића, најбоље га и непрестано славе серафимском песмом, облетајући око његовог престола.
Анђели извршавају Божје заповести тачно и брзо као жива ватра. 

Кад је Бог изгнао прве људе из раја, поставио је на улазу у рајски врт херувима са ватреним оружјем да чува приступ к дрвету живота, као стражар. Кад је требало однети коме какву вест, као свештенику Захарију, или Светој Дјеви Марији, Бог је слао архангела Гаврила. Кад је требало кога избавити какве опасности, на пример апостола Петра из тамнице, или кога казнити, опет је Бог слао неког од својих анђела и они су ту заповест тачно извршавали.

Трећа дужност анђела је да чине добра и да све ствари у овом свету одржавају у оном реду и поретку како је Бог одредио; а нарочито да помажу људима, као својој младој и несавршенијој браћи, у сваком добром делу. 

Сваки човек, кад постане хришћанин, на дан крштења добије свога анђела, који се назива анђео мирни, верни учитељ, чувар душа и тела, и ти анђели чувају човеку живот и здравље и пазе да човек, због свог незнања или несмотрености не направи какву погрешку. Анђели, као добри чувари, не туторишу човека, већ га саветују, али га остављају и удаљавају се кад намерно греши, кад неће да се каје и поправи, кад говори ружне и непристојне речи, кад другога оговара, кад пакости ближњему, кад се дружи са лошим људима, и уопште кад чини зла. Људи чују глас свог анђела; а то је она душевна борба са самим собом, кад се неко решава да учини какво зло дело, а анђео га одвраћа; а чују глас анђела и кад учине какво добро и племенито дело, јер су тада радосни и задовољни, а ту радост и задовољство им анђео улива. Анђели су чувари и читавих градова, држава, покрајина, цркава и манастира.

Први међу архангелима је Архангел Михаило (што значи - ко је као Бог?), који је први ступио у борбу са злим духом и Деницу збацио с неба. Од тог доба Архангел Михаило непрестано се бори за славу Божју и зато се он на икони и представља као борац - војвода, са мачем или копљем у руци, а народно веровање сматра да он долази и узима људске душе, кад је коме куцнуо час. На икони се понекад представља како је победио Деницу, оковао га веригама и стао му ногом за врат.
Да би се одала општа слава свим анђелима, одређен је новембар месец, дан осми (21. новембар, по новом календару), и тај дан се прославља под именом Сабор Архистратига Михаила и осталих бестелесних сила, док народ обично тај дан зове Свети Аранђео или Аранђеловдан.

Новембар је одређен за празновање светог Аранђела зато што је тај месец био девети, у време кад су се месеци бројали од марта, а број девет одговара чиновима анђелским којих има девет. А узет је датум осми зато што ће осмог дана у дан страшног суда доћи Исус Христос по други пут, са свим својим анђелима, да суди живим и мртвим људима.
----------------
Но, осим Архангела Михаила има још архангела. 

- сруги је Архангел Гаврило (што значи - Сила Божја), 
- трећи је Архангел Рафаил (што значи - помоћ или исцељење Божје), 
- четврти је Архангел Урил (што значи - светлост или ватра Божанска), 
- пети Архангел Салатил (врховни служитељ молитава), 
- шести Архангел Јегудил (хвала Божја) и
- седми је Архангел Варахил (делитељ благослова Божјих).
----------------------------------------------------------------------------------
Како би се одала пошта свим анђелима одређен је осми дан месеца новембра и тај дан се прославља под именом. " Сабор Архистратига Михаила и осталих бестелесних сила". У народу се тај дан зове Свети Аранђео или Аранђеловдан.

Новембар је одређен за ову славу зато што је то, по старом начину бројања месеци, био девети месец, а број девет одговара броју ангелских чинова, којих такође има девет. Аранђеловдан се по старом календару слави 8. новембра. Тај датум је изабран због подсећања да ће осмог дана Страшног суда доћи Исус Христос по други пут, са свим својим анђелима да суди живима и мртвима.

Многи који славе Аранђеловдан не спремају славско жито, наводно зато што је Архангел Михаило уз Архангела Гаврила и Светог Илију, живи светац. Сви светитељи су живи и од Бога прослављени.
Славско жито се не спрема за подушје светитељу, већ је оно символ васкрсења, односно, смртног тела и живота бесмртне душе у светлости Царства небеског.
Ако се у нашим манастирима, који славе ове светитеље, спрема жито, онда је то сасвим довољан пример како треба радити. Не спремање жита, и поред упозорења цркве, може се сматрати грехом.

Архистратиг Михаило је, како тумачи Свето писмо, војвода збора ангела који обухвата девет небеских чинова: шестокрилате серафиме, многоочите херувиме, богоносне престоле, господства, силе, власти, начала, архангеле и ангеле. Његово име на јеврејском језику значи "ко је раван Богу" и говори да он поседује "необичну, беспримерну духовну силу". Још од раних хришћанских времена свети архангел Михаило се приказује као војвода који у десној руци држи копље са платненом пантљиком и црвеним крстом на врху, а у левој зелену палмову гранчицу.

Архангел Михаило се сматра чуварем православне вере и борцем против верских јереси. Поштује се као исцелитељ болесних, борац, ратник под чију се заштиту стављају народи и земље. Култ архангела Михаила настао је у 3. веку и развио се најпре у Фригији. Према општем веровању, архангел Михаило прихвата душе умрлих и, мерећи добра и зла дела њихова на земљи, шаље их у рај или пакао.

  ПАЛЕ /датум је данашњи и види се на фотографији - 18. 11. 2014. године/!

Празник Светог великомученика Георгија - Ђурђиц (16.новембар), слава или преслава многих српских места и породица. Празник Светог Георгија (Ђурђевдан) се слави 6.маја, а јесења слава је у спомен преноса моштију Светог Ђорђа (Георгија) из Никомидије у Лиду палестинску.

Овај свети мученик пострада за Христа и веру хришћанску 303 године, по наређењу цара Диоклецијана, који је прогонио хришћане. Би му одсечена глава. Пред смрт своју, он распрода своје имање и раздели га сиромасима, а свог верног слугу, замоли да по његовој смрти узме његово тело и пренесе га у Палестину, у родно место његове мајке и слуга изврши последњу господареву жељу. 

За време цара Константина Великог, у Лиди би сазидан храм у част и славу светог Георгија. Сазидаше га побожни хришћани, а приликом освећења тог храма, пренете су мошти овог светитеља и ту сахрањене. 

Многа чудеса су се дешавала и дешавају се и дан данас на његовом гробу, под дејством чудотворних моштију овог великомученика Христовог. Господ га је, због његове искрене и непоколебљиве вере учинио моћним да помаже свима који се нађу у невољи и који га искрено славе и призивају његово име.

ИМАЈУ троји свети врачи - бесребрници, по имену Козма и Дамјан. Једни од њих родише се од оца незнабошца и мајке Теодотије, побожне хришћанке; они се мирно упокојише, и бише сахрањени на месту званом Фереман.

Други живљаху у Риму, и окончаше од руке завидљивог учитеља њиховог, који их преваром заведе у гору тобож да беру лековито биље, па их тамо поби камењем.

 

Слављени свуда због свог учења и својих чудеса, ови свети лекари бише ухваћени од игемона, за царовања злочестивих царева Диоклецијана и Максимијана, гонитеља и мучитеља хришћана. Доведени у град Киликију, ови свети врачи Козма и Дамјан предстадоше игемону Лисију. Игемон их најпре распитиваше за њихова имена, отаџбину и веру, па их онда стаде приморавати да идолима принесу жртву. Али пошто они не хтедоше то учинити, већ неустрашиво Христа исповедише, игемон нареди да их најпре бију без милости и бездушно. Затим их свезане баци у дубину морску.

Но они се силом Божјом спасоше од потопљења, јер их анђео Господњи раздреши уза и изведе здраве на копно. Видевши то, игемон нареди да их доведу пред њега, и упита их: Реците ми, каквом се враџбином спасосте из мора? Јер и ја хоћу да последујем вашем учењу. - Они одговорише: Ми смо хришћани, и никакву враџбину ми нити знамо нити потребујемо, него имамо силу Христову, која нас избавља од сваке беде, и која спасава свакога ко призива пресвето име Христово.

После тога свети мученици бише одведени у тамницу. Сутрадан их изведоше из тамнице, и мучитељ нареди те их у огањ вргнуше, али они и у огњу остадоше неповређени: јер огањ изгуби своју природну силу, и не дотаче их се, нити их повреди. Веома зачуђен, игемон нареди да свете лекаре обесе и да их немилосрдно муче. Затим слуге, по наређењу мучитеља, бацаху камење на њих, да их убију, али камење се одбијаше од њихових тела као од стене и падаше на оне који га бацаху и њих убијаше.

После тога стрелама стрељаху свете мученике, но и стреле се одбијаху од њих, ни најмање их не поврећујући, а устрељиваху оне који их пуштаху. Најзад видећи да су страдалци непобедиви, игемон их осуди на посечење мачем. И посечени бише за Христа свети бесребрници Козма и Дамјан, са друга три хришћанина: Леонтијем, Антимом и Евтропијем (по другима: Евпрепијем). И сви они бише погребени заједно.

Они не само за живота, него и после смрти имађаху дар да чине многа чудеса, јављајући се болесницима и исцељујући их. Молитвама њиховим нека и ми добијемо исцељење наших душевних и телесних болести.
Амин.