Slavko Jovičić -

ГДЈЕ СМО МИ И КУДА ИДЕ ЖИВОТ?!

Autor sjovicicslavuj | 30 Maj, 2014 | read_nums (234)
     
    ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

    Да није друштвених мрежа уопште не бих знао да и оволико знам, а знам врло мало. У неким областима не знам ништа. Уосталом, то је и логично.

    Нико ни приближно не може казати о којем би се броју објављених изрека, мисли, цитата или неких порука могло радити, а које су, опет се не зна број - “реемитоване”, понављане, преписиване, дописиване, преправљане, позајмљиване, злоупотребљиване итд.

    То се никад не би могло утврдити, а нико нормалан се тиме неће ни бавити. Међутим, оно што се из огромног броја постављених објава може закључити јесте необјективност и не прихватање као чињенице да се велики проценат свих нас уопште не придржава, а нити живи по правилима која су апострофирана путем тих објава, односно тих порука.

    Сви, па нисам ни ја изузетак - постављамо те поруке и објаве као да њима желимо другима да дајемо савјете - како и шта би требали да раде и како и на који начин би неко други требао да живи и да избјегне све непредвидиве замке које стоје пред свима нама, на нашим животним  путевима.

    Мало је оних, или нас је занемарљив број, који ћемо признати да се апсулутно нисмо ни примакли тим савјетима из тих порука, поготово се то односи на божанске законе и свјетоназоре религијских и вјерских завјета, који су од њиховог настајања, па до данашњих дана остали исти, дакле непромјењиви, али увијек примјењиви. У међувремену, од тада па до данас, човјечанство је толико еволуирало и напредовало, као што је, такође, у многим областима и назадовало и данас је опрхвано разним пошастима које уништавају и сам опстанак цивилизације. Безброј је тих цикличних кругова који нам трасирају или диктирају начин живота.

    Нико ни од кога не тражи било какво признање за учињене грешке, а поготово то не тражи овако јавно, јер све оно што је јавно подложно је критикама и у цијелој тој ситуацији скоро да и нема самокритике. Поента је у томе да је важније гледати у комшијино двориште и гледати шта се дешава преко плота, него гледати како ми ходамо и куда идемо? Како размишљамо и да ли су нам намјере племените, поштене и да ли су наша размиљања ослобођена од свих зала, од пакости, злобе, зависти, мржње, похлепе...итд. итд...На сва ова питања још увијек нема одговора, а никад их неће ни бити.

    На задњи пасос можда бих могао одговорити у своје име, али не знам да ли бих дао истинит одговор?! Баш због те дилеме никога нећу позивати да исто то уради...
    НИСАМ безгрешан. Имам много мана и много грешака, које и данас правим, мада имам огромно животно искуство. И сад кад све ово знам, грешке ћу правити и убудуће и то је неминовно.

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

    My picture!

Kategorije

Arhiva