Autor sjovicicslavuj |
8 Jun, 2019 |
read_nums (157)
Пјесма за данас ...
- О ДЕЛИМА ЉУБАВИ
Аутор: Иван В. Лалић, био је академик
и пјесник, рођен на данашњи дан:
- Рођен је у Београду, 08. 06. 1931. године
- Умро у Београду, 28. 07. 1996. године.
Autor sjovicicslavuj |
7 Jun, 2019 |
read_nums (217)
ПОПЕЛА СЕ НА ВРХ СВИЈЕТА И РАЗВИЛА СРПСКУ ЗАСТАВУ!
Долорес Ал Шелех (29), чија је мајка из Куршумлије а отац из Јордана, попела се на кров свијета-Монт Еверест, и развила српску заставу. Долорест живи у Дубаију у Уједињеним Арапским Емиратима.
Драгана Рајбловић (50) прва је Српкиња која је освојила Монт Еверест, а донедавно је била и једина: сада, 12 година касније, у том подвигу успјела је и Долорес Ал Шелех. Њено достигнуће је вишеструко: имајући у виду да она живи у Уједињеним Арапским Емиратима, да јој је мајка из Куршумлије, али да је по оцу Јорданка, успоном на Еверест Долорес је постала прва Јорданка, али и прва жена из Арапских Емирата која се попела на највиши врх свијета.
- Ево мене, стојим на врху свијета и поносна сам што могу да кажем да сам прва Јорданка на Евересту, прва Арпакиња која је пришла са пролаза Норт Кол, а друга Српкиња. Без речи сам. Ово су била најдужа два мјесеца у мом животу и најдужи дан успона, пун срећних и тужних прича, након година напорног рада и компромиса – написала је Долорес на Фејсбуку.
Највиши врх свијета, Монт Еверест, висок је 8.840 метара, дио је хималајског ланца, а лоциран је на граници између зоне Сагармата у Непалу, и аутономне регије Тибет у Кини. Долорес је успјела да га освоји прошлог четвртка, тачно у 10.15 часова, а још увијек је у повратку ка Дубаију, гдје иначе живи.
Шелех је изјавила да је циљ њеног пењања био да скрене пажњу на промовисање кориштења обновљиве енергије и здрав начина живота.
Autor sjovicicslavuj |
7 Jun, 2019 |
read_nums (332)
Драгиша Недовић
----------------------------
"U lijepom starom gradu Višegradu",
Ко је био Драгиша Недовић
Дуго година се мислило да је ово
изворна народна пјесма, али није.
Најљепше пјесме у бившој Југославији
написао је текстописац и композитор
Драгиша Недовић, рођен је 20. jулаa 1916. године
у Крагујевцу, гдје је живио и радио
све до своје смрти 31. jануара 1966. године.
изворна народна пјесма, али није.
Најљепше пјесме у бившој Југославији
написао је текстописац и композитор
Драгиша Недовић, рођен је 20. jулаa 1916. године
у Крагујевцу, гдје је живио и радио
све до своје смрти 31. jануара 1966. године.
Драгиша Недовић
Milan Babic
Negde u daljini
***************
Negde u daljini pogled mi se gubi
nekog u daljini moje srce ljubi
prolazi mi mladost i u ceznji vene
daleko si draga, daleko od mene
Ja ceznem i zudim za dalekim krajem
i za tvojim draga toplim zagrljajem
tebe srce zeli i o tebi sanja
tuzna mi je mladost bez tvog milovanja
Daleko si draga, daleko si mila
daljina je mnoga srca rastavila
dal' je verno tvoje, osecanje pravo
dal' ne gasne ljubav tihim zaboravom
Negde u daljini
***************
Negde u daljini pogled mi se gubi
nekog u daljini moje srce ljubi
prolazi mi mladost i u ceznji vene
daleko si draga, daleko od mene
Ja ceznem i zudim za dalekim krajem
i za tvojim draga toplim zagrljajem
tebe srce zeli i o tebi sanja
tuzna mi je mladost bez tvog milovanja
Daleko si draga, daleko si mila
daljina je mnoga srca rastavila
dal' je verno tvoje, osecanje pravo
dal' ne gasne ljubav tihim zaboravom
---------------------------------------------------------
Од мноштва пјесама Недовић је
Од мноштва пјесама Недовић је
написао и компоновао и ове:
"U lijepom starom gradu Višegradu",
"Tekla reka Lepenica",
"Krca, krca nova kola",
"Smederevo, grade od starina",
"Kome šumiš, oj Moravo",
"Negde u daljini pogled mi se gubi",
"Na Moravi vodenica stara",
"Karanfil se na put sprema",
"Šumadijo rodni kraju",
"Kosio sam seno, dole kraj Morave",
"Grošnica",
"Bašto moja, puna li si cveća",
"Siromah sam druže",
"Harmoniko moja, suzom nakvašena",
"Ajd' d' idemo Rado",
"Jesen prođe, ja se ne oženi'",
"Jutros mi je ruža procvetala",
"Lepe li su nano, Gružanke devojke",
"Stani, stani Ibar vodo",
"Obraše se vinogradi",
"Prođoh Bosnom, kroz gradove",
"Pluća su mi bolna",
"Stade se cveće rosom kititi",
"Ja posadih jednu ružu belu",
"Ja ne žalim oči svoje",
"Ništa lepše od naše seljanke",
"Lepo ti je biti čobanica",
"Zasviraj mi, stara frulo",
"Pesma harmonici",
"Ako pitaš srce moje",
"Tanko, Tanko Tankosava",
"Vidiš majko ono gore selo",
"Dragobraćo",
"Ima jedno selo Beloševac",
"Korićani (Sretoh Danu kraj vajata)",
"Teci teci hladna Jesenice",
"Tebi moja Šumadijo",
"Što da žalim mladost svoju"
i mnogo, mnogo drugih.
---------------------------------------------
---------------------------------------------
Ко је био Драгиша Недовић
Драгиша Недовић се родио 1916. године у Крагујевцу, од оца Андреје и мајке Гине. Детињство му је било тешко и гладно, као многа детињства у Србији, па је он, још као шеснаестогодишњак, кренуо трбухом за крухом, са половном гитаром у рукама и лепим гласом као јединим извором прихода.
Са старом гитаром, у својој 16. години напустио је родни град и отишао у Босну и Херцеговину да пише севдалинке ...
Са старом гитаром, у својој 16. години напустио је родни град и отишао у Босну и Херцеговину да пише севдалинке ...
И тако се обрео се у Босни, где настају севдалинке за које сви мисле да су, како рекосмо, народне песме, поникле у анонимности колектива. Међу њима се нарочито истиче „У лијепом старом граду Вишеграду“, која је настала 1936. године под насловом „Јутрос рано слушам“.
После рата, њоме се прославио Химзо Половина, који је, да би је „побошњачио“, избацио завршне стихове ове аутобиографске лирске повести (достојне наследнице Шантићеве „Емине“), о Недовићевој љубави према вишеградској муслиманској девојци, Кики.
Стихови су гласили: „Устај, испрати ме, морам да путујем,/ у Србију идем, своме родном граду,/ за тобом ћу, Кико, вечно да тугујем,/ зашто сам те саму оставио младу“.
После Босне, млади и материјално оскудни Недовић („Сиромах сам, друже“ је песма у којој он описује своје једино „богатство“ − „скршену гитару“) прелази у Далмацију, где настају његове „приморске“ песме, међу којима се нарочито истичу
„Кад си била, мала Маре“ и „О, липа ти незнанко“. Ова потоња била је препев једног догађаја који се збио у предратном Сплиту – лепа Американка, на јадранском крстарењу, загледа се у Сплићанина и одведе га са собом. Недовић тада испева: „О липа ти незнанко/ из којег си града?/ А ча ћеш ти у Сплиту?/ Ча тражиш тамо врага?“ И дода, патриотски (чак локалпатриотски): „Ово је наше море,/ наши су момци из Сплита,/ а не за липу незнанку/ што белим светом лута“…
Данас би Хрвати пре признали злочине из „Бљеска“ и „Олује“ него да то нису народне далматинске песме. Године 1962, Иван Деметар, директор хрватског Завода за заштиту малих ауторских дела, писао је београдском Заводу за заштиту ауторских права малих извођача, у циничном тону, тражећи од Недовића да докаже да су песме његове. Недовић је то урадио, и додао: „Као Србин живео сам некада тамо и компоновао много хрватских, то јест далматинских песама, и то ћу увек бити у стању да им докажем“.
По повратку у Србију, Недовић наставља с компоновањем. Године 1941, поведу га на стрељање у Крагујевцу, али неки Немац (вероватно фолксдојчер) га препозна, и, уместо да га убију, пошаљу га да робује у немачки град Дормаген, одакле се, нарушеног здравља, враћа у родни град, и установљава да су многе његове песме уништене. Ипак, не предаје се, него решава да још више ради.
Са друговима оснива Удружење композитора и писаца песама са народним мотивима.
Године 1950. разболи се од туберкулозе, која је у то време била неизлечива. Пише песму „Плућа су ми болна“ (пева је потресно Нада Мамула), али песма бива забрањена због изазивања самоубилачких склоности код ТБЦ болесника.
Ипак, кад је пеницилин пронађен, Недовић се излечи.
Био је ожењен, и отац двоје деце – Александра и Раде, којој је посветио песму „Ајд д’ идемо, Радо“. Рада је била певачки обдарена на оца. У међувремену, Недовић постепено губи вид, а његове песме, не марећи за ауторска права, сви поткрадају.
Власти су га, као и Шумадију коју је опевао, презирале: обичан КВ радник (Недовић је, пре рата, био уписао гимназију, али није имао пара да се школује па је завршио машинску школу), а компонује, резоновали су „културњаци“. Кад би га неко од „буџована“ питао: „Како живиш, друже Недовићу?“, одговарао је: „Како живе директори, ја живим као пас.
Како живе пси, ја живим као директор“. Своју патњу носио је отмено и достојанствено. Поверио се само хартији, на којој стоји запис једне његове песме: „О мом животу мало когод знаде,/ да ли сам сретно проводио век./ Живео сам, друже, у великој беди,/ песма ми је била утеха и лек“. Умро је 1966. у родном граду.
Тек однедавно, захваљујући напорима различитих људи (новинар Драган Алемпијевић је 1999. објавио фељтон о њему у „Гласу јавности“ ), сазнало се о његовом раду и чињеници да је аутор низа песама за које се мисли да су народне. Чак ни његов син Александар, који је имао свега дванаест година кад му је отац умро, није знао пуно о његовом стваралаштву, па су му се, после фељтона у „Гласу“, многи јављали с новим сведочењима.
Од 2006. у Врњачкој Бањи организује се фестивал Драгиши Недовићу у част. Зна се да је славуј мала птица, сиромашног перја, али чији се глас ни са чим не може поредити, по лепоти и по слободи и по разноликости израза. Драгиша Недовић је био србски славуј.
--------------------------
NAJTUŽNIJA PJESMA JUGOSLAVIJE: Ljudi su se ubijali zbog nje, Tito ju je zabranio…
Autor sjovicicslavuj |
7 Jun, 2019 |
read_nums (169)
са огромним бројем сиротиње у свијету.
Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Демократија је најлакши
облик владања народом!
Декокатију је измислио мали број
супер богатих свјетских моћника како
би путем силе и мотке лакше владао са огромним бројем сиротиње у свијету.
Патерналистички ставови су врло опасни, јер у крајњој линији они за циљ имају амбицију за старатељством над оним другима и другачијим, а све због изражених тежњи за хегемонизмом и доминацијом!
Стварне патерналистичке амбиције показују само они који су јаки над онима који су слаби. Та брига није искрена нити је поштена, нити је са намјерама да се слабијем помогне. Заправо, ради се о бризи ради својих интереса и личне користи.
Нема владања над другима без доминације, а свака доминација се остварује силом и моћи. Таквим недемократским методама /ма коме је стало до демократије?!/ служе се они најјачи и они који своје тежње остварују силом. Сила се у почетку манифестује најблажим вербалним методама, које касније еволуирају у притисаке и уцјене и на крају се користи и оружје. То значи да се иде и до коначног слома и пораза, односно иде се и до коначног уништења оног слабијег и беспомоћнијег.
Нико своје хегемонистичке циљеве никада није остварио љубавним „методама“, већ напротив, то је могуће само гажењем свих људских права и потпуне немоћи оних који су слабији, јер да нису слабији пружили би какав такав отпор тиранима.
Но, то у вечини случајева изостаје, јер за илустрацију таквог стања најбоља је народна пословица: "Шукаст се никад не боде са рогатим“ . Значење и поруку која долази из пословице они најјачи никада нису уважавали, него су силом крчили себи пут да би стигли до својих циљева, занемарујући право и правду других, углавном слабијих.
Зато су у свјетским размјерама неравноправно распоређени моћ и сила. Право и правда остају тако само фикције и они су непостојећи инструменти за одбарну слабијих и угњетаваних народа, а њих је и највећи број на овој планети, планети земљи из које све потиче и у коју се на крају крајева све и враћа, па и сам живот.
Autor sjovicicslavuj |
6 Jun, 2019 |
read_nums (217)
СРБИЈА
је на Свјетском првенству у Јапану
Србија је прву утакмицу у Зрењанину
добила са 14 голова разлике (33:19).
добила са 14 голова разлике (33:19).
Наша репрезентација
58 минута утакмице у Лубину /Пољска/
водила са три четири гола разлике,
но ипак је несхватљивим глупостима
изгубила утакмицу.
Пољска - СРБИЈА 30:27
Autor sjovicicslavuj |
6 Jun, 2019 |
read_nums (351)
Честитајући крсну славу
желим да Вам Господ Бог подари
На многаја љета
СРБИМА у нашој Бања Луци,
као и у нашем братском Београду,
наискреније честитам
крсну славу градова
крсну славу градова
- Вазнесење Господње СПАСОВДАН!
Честитајући крсну славу
желим да Вам Господ Бог подари
све оно што је свето и честито!
На многаја љета
АМИН!
ХРАМ СВЕТОГ САВЕ БЕОГРАД
Autor sjovicicslavuj |
6 Jun, 2019 |
read_nums (214)
Александар Сергејевич Пушкин
- рођен је у Москви 6. јуна 1799. године.
Смртно је страдао у Санкт Петербургу
10. фебруара 1837. године.
Био је руски књижевник.
Многи га сматрају за најбољег руског пјесника
и оца модерне руске књижевности.
----------------------------------
Споменик Пушкину
у Парку Ћирила и Методија у Београду.
Споменик је поклон
Савеза књижевника Русије.
у Парку Ћирила и Методија у Београду.
Споменик је поклон
Савеза књижевника Русије.
Autor sjovicicslavuj |
6 Jun, 2019 |
read_nums (158)
Многобројне вести које говоре о вазнесењу неједнако говоре о дану и датуму вазнесења. Једне говоре о вазнесењу или одмах са васкрсењем, или за време целе Педесетнице или у педесети дан са празником Силазка Св. Духа. О вазнесењу после јављања ученицима кроз четрдесет дана говоре само Дела апостолска (Дап.) 1, 3, док ап.Лука у јеванђељу 24, 36-63 не спомиње дан вазнесења, тако да би се по овом излагању могло мислити да је вазнесење било одмах иза васкрсења.
Празник Вазнесења зове се и аналипсис ту кириу имон Иису Христу, или само аналипсис. Григорије Ниски каже да се овај празник у Кападокији звао и еписозомема, ваљда српски Спасово, Спасовдан, по свој прилици зато, што се у овај дан довршило дело нашег спасења и искупљења. Исто тако зову овај празник и св. Јован Златоусти и други писци. У Антиохији се ова реч додавала ка недељи која претходи Вазнесењу или које долази иза њега. У српскословенским текстовима овај празник се зове преводом грчке речи α̉νάληψις, наиме узеће, а негде се и данас отуда зове овај празник „вазам“. Овај дан се звао четрдесети дан (5. канон никејског синода). Ова реч у овом канону означава четрдесети дан иза Пасхе, а не пост св. четрдесетнице.
Вазнесење се првобитно није славило посебним празником у четрдесети дан после Васкрса, но је првобитно Педесетница, тј. Време од педесет дана, била тако рећи један јединствен празник са више успомена, а успомена на вазнесење била је утопљена у Педесетницу, време од педесет дана. Зато неки ранији писци из 3. века као нпр. Тертулијан и Ориген не спомињу овај празник. Најстарије беседа на овај празник можемо наћи у време св. Јована Златоустог и Григорија Ниског, дакле крајем 4. века издељена је успомена вазнесења Христова од Педесетнице, педесетог дана иза Васкрса и дана Силазка Св. Духа, и постављена је на своје место у четрдесети дан иза Васкрса.
Апостолске установе казују да се седмица иза Васкрса славила као „достојанствен празник“ и наставља овако: „Тада бројте од првог дана Господњег 40 дана и славите од дана Господњег (тј. Пасхе) до четвртка (тј. 40 дана) Вазнесење Господа, у који је Он целу економију и план искупљења извршио и вратио се натраг ка Богу Оцу, пошто се посадио с десне стране моћи и сада чека, док не буду Његови непријатељи положени код ногу његових“.
Као што се у Јерусалиму у четрдесети дан иза Васкрса ишло у Витлејем у литији, тако се и у другим местима Истока, где се славило Вазнесење, излазило на литију, као нпр. У Цариграду и Антиохији, тако је такође и у нашој Цркви се у овај дан носи литија. При увођењу литургичких обичаја руководило се принципом што већег подражавања радњама Спаситељевим. У овом случају имало се у виду да је Господ извео своје ученике на Елеонску Гору, што значи у правцу према Витанији.
Место са кога се Господ узнео на небо, било је одмах веома поштовано. Већ царица Јелена је дала саградити на Елеонској Гори велелепну базилику, коју су Сарацени на жалост разорили, и више није подигнута. Данас само једна мала црквица означава место, које се већ у IV –ом веку означавало као место вазнесења, и где се још и данас назире траг од стопе Спаситеља.
Вазнесење Господње слави црква у четрдесети дан после Васкрсења Христова, када се Господ узнео на небо, и увек пада у четвртак шесте недеље после Васкрса. Пошто се Господ кроз четрдесет дана иза свога васкрсења јављао ученицима говорећи им о Царству Божијем и пошто им је заповедио да се не одаљују од Јерусалима но да чекају обећање Св. Духа, извео је Господ своје ученике до Витаније, подигао је своје руке и благословио их је, и благосиљајући их узнео се на небо. Када су ученици са Горе Елеонске гледали на облак који је Господа сакрио од њихових очију и на небо, објавише им анђели да ће исти Исус који се од њих узнео на небо на исти начин доћи, као што су га видели да се узноси на небо.
Многобројне вести које говоре о вазнесењу неједнако говоре о дану и датуму вазнесења. Једне говоре о вазнесењу или одмах са васкрсењем, или за време целе Педесетнице или у педесети дан са празником Силазка Св. Духа. О вазнесењу после јављања ученицима кроз четрдесет дана говоре само Дела апостолска (Дап.) 1, 3, док ап.Лука у јеванђељу 24, 36-63 не спомиње дан вазнесења, тако да би се по овом излагању могло мислити да је вазнесење било одмах иза васкрсења.
Празник Вазнесења зове се и аналипсис ту кириу имон Иису Христу, или само аналипсис. Григорије Ниски каже да се овај празник у Кападокији звао и еписозомема, ваљда српски Спасово, Спасовдан, по свој прилици зато, што се у овај дан довршило дело нашег спасења и искупљења. Исто тако зову овај празник и св. Јован Златоусти и други писци. У Антиохији се ова реч додавала ка недељи која претходи Вазнесењу или које долази иза њега. У српскословенским текстовима овај празник се зове преводом грчке речи α̉νάληψις, наиме узеће, а негде се и данас отуда зове овај празник „вазам“. Овај дан се звао четрдесети дан (5. канон никејског синода). Ова реч у овом канону означава четрдесети дан иза Пасхе, а не пост св. четрдесетнице.
Вазнесење се првобитно није славило посебним празником у четрдесети дан после Васкрса, но је првобитно Педесетница, тј. Време од педесет дана, била тако рећи један јединствен празник са више успомена, а успомена на вазнесење била је утопљена у Педесетницу, време од педесет дана. Зато неки ранији писци из 3. века као нпр. Тертулијан и Ориген не спомињу овај празник. Најстарије беседа на овај празник можемо наћи у време св. Јована Златоустог и Григорија Ниског, дакле крајем 4. века издељена је успомена вазнесења Христова од Педесетнице, педесетог дана иза Васкрса и дана Силазка Св. Духа, и постављена је на своје место у четрдесети дан иза Васкрса.
Апостолске установе казују да се седмица иза Васкрса славила као „достојанствен празник“ и наставља овако: „Тада бројте од првог дана Господњег 40 дана и славите од дана Господњег (тј. Пасхе) до четвртка (тј. 40 дана) Вазнесење Господа, у који је Он целу економију и план искупљења извршио и вратио се натраг ка Богу Оцу, пошто се посадио с десне стране моћи и сада чека, док не буду Његови непријатељи положени код ногу његових“.
Као што се у Јерусалиму у четрдесети дан иза Васкрса ишло у Витлејем у литији, тако се и у другим местима Истока, где се славило Вазнесење, излазило на литију, као нпр. У Цариграду и Антиохији, тако је такође и у нашој Цркви се у овај дан носи литија. При увођењу литургичких обичаја руководило се принципом што већег подражавања радњама Спаситељевим. У овом случају имало се у виду да је Господ извео своје ученике на Елеонску Гору, што значи у правцу према Витанији.
Место са кога се Господ узнео на небо, било је одмах веома поштовано. Већ царица Јелена је дала саградити на Елеонској Гори велелепну базилику, коју су Сарацени на жалост разорили, и више није подигнута. Данас само једна мала црквица означава место, које се већ у IV –ом веку означавало као место вазнесења, и где се још и данас назире траг од стопе Спаситеља.
- Свети Владика Николај -
Јеванђеље о вазнесењу Господа
Autor sjovicicslavuj |
5 Jun, 2019 |
read_nums (183)
ВЕЛИМИР БАТА ЖИВОЈИНОВИЋ
На данашњи дан, 5. јуна 1933. године,
рођен је славни српски глумац
рођен је славни српски глумац
ВЕЛИМИР БАТА ЖИВОЈИНОВИЋ
Легендарни глумац Велимир Бата Живојиновић,
велики ЗВЕЗДАШ
и његов колега велики Партизановац Бора Тодоровић
који су сједили тик уз терен.
Био је то 55. вјечити дерби, из октобра 1974. године.
Бата је бодрио Звезду, Бора свој Партизан, а славили су,
као и много пута црвено-бели са 3:1.
велики ЗВЕЗДАШ
и његов колега велики Партизановац Бора Тодоровић
који су сједили тик уз терен.
Био је то 55. вјечити дерби, из октобра 1974. године.
Бата је бодрио Звезду, Бора свој Партизан, а славили су,
као и много пута црвено-бели са 3:1.
Autor sjovicicslavuj |
5 Jun, 2019 |
read_nums (156)
Данас, 5. јуна је Свјетски дан
заштите животне средине!
Још само да
заштитимо људе
заштитимо људе
и биће добро!
Autor sjovicicslavuj |
5 Jun, 2019 |
read_nums (148)
На данашњи дан, 5. јуна рођен је
славни шпански пјесник
Федерико Гарсија Лорка
Autor sjovicicslavuj |
5 Jun, 2019 |
read_nums (129)
На данашњи дан, 5.6. рођен је
драмски и филмски глумац и пјевач
Душко Јакшић
Autor sjovicicslavuj |
4 Jun, 2019 |
read_nums (144)
Прије 27 година десио се страшан и трагичан догађај не само за општину Пале, него и за читаву Сарајевско-романијску регију. На једној локацији, у једном дану, погинуло је 45 српских бораца и с правом се може рећи да је то један од најтрагичнијих догађаја у новијој историји Пала.
Био је то напад на хуманитарну колону, која је ишла да обезбиједи неопходна средства, прије свега, храну, за припаднике ЈНА који су обезбјеђивали релеј на репетитору Зловрх.
И поред договора, и овог пута се показало да се непријатењу није могло вјеровати, али српска наивност се и овај пут крваво потврдила као и безброј пута раније. Нико није одговарао за стравичан злочин муслимана који су на подмукао и кукавички начин направили запреке које су нашу колону са техником спријечиле да пруже било какав отпор.
Српска колона је дочекана у кланцу, а када су изашли на брисани простор, муслимани су баражном ватром са обје стране поубијали српске јунаке.
Колона је нападнута са свих страна, српски војници су убијани. Припадници такозване Армије БиХ су 12 заробљеника затворили у оближњу шталу и живе запалили.
У овом масакру углавном су страдали борци са Пала. Међу погинулим су била и три српска борца из општине Источни Стари Град, гдје им је касније постављена спомен-плоча.
Обиљежавање страдања српских војника на Жепи уврштено је у календар обиљежавања значајних датума из ослободилачких ратова у Републици Српској.
Код спомен-обиљежја у Жепи данас је обиљежено 27 година од страдања 45 припадника Војске Републике Српске које су припадници муслиманских снага напали из засједе и мучки убили, а потом масакрирали.
Био је то напад на хуманитарну колону, која је ишла да обезбиједи неопходна средства, прије свега, храну, за припаднике ЈНА који су обезбјеђивали релеј на репетитору Зловрх.
И поред договора, и овог пута се показало да се непријатењу није могло вјеровати, али српска наивност се и овај пут крваво потврдила као и безброј пута раније. Нико није одговарао за стравичан злочин муслимана који су на подмукао и кукавички начин направили запреке које су нашу колону са техником спријечиле да пруже било какав отпор.
Српска колона је дочекана у кланцу, а када су изашли на брисани простор, муслимани су баражном ватром са обје стране поубијали српске јунаке.
Колона је нападнута са свих страна, српски војници су убијани. Припадници такозване Армије БиХ су 12 заробљеника затворили у оближњу шталу и живе запалили.
У овом масакру углавном су страдали борци са Пала. Међу погинулим су била и три српска борца из општине Источни Стари Град, гдје им је касније постављена спомен-плоча.
Обиљежавање страдања српских војника на Жепи уврштено је у календар обиљежавања значајних датума из ослободилачких ратова у Републици Српској.
Уз свештенике Српске православне цркве и преживјеле учеснике тог трагичног догађаја и данас је одржан парастос, прислужене су свијеће и положено цвијеће на спомен-обиљежје у Жепи.
На мјесном гробљу у мјесту Љубогошта у општини Пале реконструисано је спомен-обиљежје борцима погинулим на Жепи 4. јуна 1992. године.
ВЈЕЧНА СЛАВА СРПСКИМ ЈУНАЦИМА!
Autor sjovicicslavuj |
3 Jun, 2019 |
read_nums (243)
Пјесма за данас ...
ЈОВАН ДУЧИЋ
П Е С М А
"... Који је сат у свемиру?
Дан или поноћ, шта ли је? ..."
Autor sjovicicslavuj |
3 Jun, 2019 |
read_nums (322)
Одмах по доласку на трон цар Константин је имао три велика непријатеља: тиранина Максенција у Риму, Ските на Дунаву и Византију.
Српска православна црква слави Светог цара Константина и царицу Јелену.
Црква је овај римски царски пар прогласила светитељима, јер је цар Константин Миланским едиктом 313. дао хришћанима слободу вјере и окончао њихов прогон.
Хришћанској цркви, у којој је почео да тражи ослонац, дао је многе привилегије и на Првом васељенском сабору у Никеји 325. Помогао је у борби против аријевске јереси.
Одмах по доласку на трон цар Константин је имао три велика непријатеља: тиранина Максенција у Риму, Ските на Дунаву и Византију.
Пред борбу са Максенцијем, према предању, на небу му се указао сјајан крст као знак побједе. Он је наредио да се искује велики крст који је ношен пред војском, и ову борбу окончао је као своју велику побједу.
Одмах потом 313. године, издао је знаменити Едикт у Милану, којим је престао прогон хришћана. Послије побједе над Византијом, саградио је диван град на Босфору и назвао га Константинопољ.
Када се цар тешко разболио, јавили су му се апостоли Петар и Павле и савјетовали да га епископ Силвестер крсти. Одмах потом је оздравио.
Константин је сазвао Први васељенски сабор у Никеји 325. године због раздора у Цркви насталог појавом јеретика Арија. Сабор је осудио јерес и утврдио православље.
Света Јелена, царева мајка, радила је много за вјеру Христову. Пронашла је Часни Крст Господњи, сазидала цркву Васкрсења на Голготи и многе друге цркве на Светој земљи. Ова света жена умрла је 327. године, а цар Константин поживио је још десет година послије своје мајке. Умро је у Никомидији 337. године, а сахрањен је у цркви светих апостола у Цариграду.
Autor sjovicicslavuj |
2 Jun, 2019 |
read_nums (175)
Чудни су путеви господњи ...
На слици су некадашњи, један од најпопуларнијих предсједника Сједињених Америчких Држава Џон Кенеди и тада млађани, а каснје такође предсједник САД, ратни злочинац Бил Клинтон.
За каснију историју човјечанства била је то кобна тадашња случајност ...
За оне који памте то вријеме или су бар чули за то:
Џон Фицџералд „Џек“ Кенеди је био 35. предсједник Сједињених Америчких Држава од 1961. до 1963. године као члан Демократске странке.
Кенеди је био најмлађи предсједник и први католик на том мјесту.
Атентат на њега, 22. новембра 1963. године се често сматра дефинишућим моментом америчке историје 1960-их година ...
Autor sjovicicslavuj |
2 Jun, 2019 |
read_nums (171)
На данашњи дан, 2. јуна погинуо је
један од најбољих кошаркаша
За сјећање и памћење ...
На данашњи дан, 2. јуна погинуо је
РАДИВОЈЕ КОРАЋ
један од најбољих кошаркаша
који је икада рођен
на балканским просторима ...
Радивој Кораћ је погинуо у 30. години
у саобраћајној несрећи
2. јуна 1969. године, код села Каменице,
у саобраћајној несрећи
2. јуна 1969. године, код села Каменице,
12 км од Сарајева,
послије утакмице између репрезентације Југославије
и селекције Босне и Херцеговине.
и селекције Босне и Херцеговине.
Радивој Кораћ је први спортиста
који је сахрањен у Алеји великана у Београду.
Autor sjovicicslavuj |
1 Jun, 2019 |
read_nums (166)
У здравље!
На многаја љета!
На многаја љета!
Живот ће ти проћи узалуд!
Кад престанеш бити оно што си некад био,
кад постанеш неко, а то раније никад ниси био.
кад постанеш неко, а то раније никад ниси био.
Кад заборавиш ко си и шта си некад био,
кад помислиш да ће вјечно трајати ово што си сад,
а што прије никад ниси био.
кад помислиш да ће вјечно трајати ово што си сад,
а што прије никад ниси био.
Кад заборавиш на све људе који су били уз тебе,
кад помислиш да си самом себи довољан,
кад заборавиш како си стигао до врха,
и кад не будеш имао времена да размишљаш о свему,
и кад почнеш да падаш у амбис и у понор без краја,
тад никоме не пружај руке,
јер нико ти неће дати подршку,
нити ће пожељети да ублажи твоје падање.
кад помислиш да си самом себи довољан,
кад заборавиш како си стигао до врха,
и кад не будеш имао времена да размишљаш о свему,
и кад почнеш да падаш у амбис и у понор без краја,
тад никоме не пружај руке,
јер нико ти неће дати подршку,
нити ће пожељети да ублажи твоје падање.
Тада ти неће помоћи никакво кајање,
јер садашњост те неће
јер садашњост те неће
подсјећати на прошлост.
Ничим добрим никога ниси задужио.
Нема се кад, све је прошло!
Завршио си и прије него
што си након сласти осјетио горчину.
Нема се куд даље!
Autor sjovicicslavuj |
31 Maj, 2019 |
read_nums (294)
На данашњи дан, 31. маја рођен је бард српског глумишта славни
ЉУБА ТАДИЋ
На данашњи дан, 31. маја рођен је
бард српског глумишта славни
ЉУБА ТАДИЋ
Autor sjovicicslavuj |
31 Maj, 2019 |
read_nums (223)
Битка на Чегру, је била једна од пресудних битака вођених у Првом српском устанку између српских устаника и Турака.
Битка на Чегру, је била једна од пресудних битака вођених у Првом српском устанку између српских устаника и Турака.
Битка се одиграла 31. маја 1809. године на брду Чегар, код села Каменица, надомак Ниша.
Својим јунаштвом истакао
се славни ресавски војвода
Стеван Синђелић
На данашњи дан 1809. године погинуо је српски национални јунак Стеван Синђелић, ресавски војвода, испаливши из кубуре хитац у складиште муниције у шанцу на узвишењу Чегар код Ниша, у јеку борбе с бројно надмоћним Турцима у Првом српском устанку.
Не могавши да побиједи бројно јаче турске снаге које су продрле у шанац, Синђелић је пуцао из кубуре у подземни магацин барута. У страшној експлозији настрадали су сви српски војници и много Турака.
Да би застрашио Србе, турски паша је у знак освете и опомене наредио да се од лобања палих српских устаника сагради Ћеле- кула на улазу у Ниш, у коју су узидане 952 лобање и која данас стоји као симбол борбе Срба за независност.
СПОМЕНИК ЧЕГАРСКИМ ЈУНАЦИМА
Споменик на Чегру на брду Чегар, надомак Ниша, на мјесту гдје се одвијала чувена битка из Првог српског устанка налази се споменик подигнут у знак сјећања на храбре војнике и њиховог команданта Стевана Синђелића, који су погинули на овом мјесту...
