Slavko Jovičić

ДУШКО ТРИФУНОВИЋ - Да се не заборави!

Autor sjovicicslavuj | 13 Septembar, 2020 | read_nums (254)

13. септембра 1933. године рођен је

ДУШКО ТРИФУНОВИЋ

Споменик Душку Трифуновићу

у Сремским Карловцима, мјесту

гдје је по властитој жељи и сахрањен

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

СИМО МАТАВУЉ ... Да се не заборави!

Autor sjovicicslavuj | 12 Septembar, 2020 | read_nums (124)

12. септембра рођен је

српски књижевник

Симо Матавуљ

Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји

Српски пјеснички круг

Сједе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ,

Алекса Шантић и Јанко Веселиновић.

Други ред: Слободан Јовановић

и Милорад Митровић.

Трећи ред: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола,

Радоје Домановић, Светолик Јакшић,

Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.

Писац Симо Матавуљ је изричито захтевао да буде сахрањен веома скромно – без помпе, без ларме, без музике, без венаца, без силних попова, без говора, без споменика, без парастоса, дискретно и отмено.

Међутим, десило се да је Матавуљ преминуо на улици испред Народног позоришта, па се његова смрт брзо прочула. На Матавуљеву сахрану је дошла цела Академија наука и уметности и много грађана. Занимљиво је да се догодило и да његова жеља да буде сахрањен у обичној хумци није испоштована до краја. Иако је његово тело у почетку лежало у најобичнијој гробници, на инсистирање његове жене премештено је у раскошну гробницу од белог мермера, с рељефом Богородице и речима „Пресвета Богородице, спаси нас“.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

За православне вјернике ... 12. септембра је Св. АЛЕКСАНДАР НЕВСКИ ... Пренос моштију светог Александра Невског

Autor sjovicicslavuj | 12 Septembar, 2020 | read_nums (70)

Још од малих ногу, овај младић је био окренут Богу. Правдољубив, жалостив и истински побожан, презирао је сујету света. Од своје ране младости заволео је Христа и трудио се да му у свему угоди. Његово основно занимање је било свеноћно бдење и тајна молитва Богу.

Отац му би кнез Јарослав, а 1236 године и сам би наименован у кнеза Новогорског. У бици на реци Неви, која се одиграла 2 јула (15 јула по старом календару) 1240 године, победио је Шведе и добио надимак Невски. Уздао се овај угодник Божји, не толико у војску своју, већ у Бога. Пред полазак у сваку битку он се обраћао својим војницима речима: "Бог је не у сили него у правди". Године 1250, постао је кнез Владимирски и много се трудио да подигне и васкрсне Русију.

Сматран је за великог заштитника и чувара православља, и неустрашивог исповедника Христове вере. Одбио је да се поклони татарским идолима, те га због тога татарски кан Батија веома поштоваше и уважаваше. Пред сам крај свог овоземаљског живота, он се замонаши и у монаштву доби име Алексиј и причестивши се Светим Тајнама мирно се упокоји 1 новембра (14 новембра по старом календару) 1263 године.

- Сахрањен је у манастиру Рождество Пресвете Богородице у граду Владимиру. Интересантно је напоменути да је овај христочежњив подвижник у тренутку када му је митрополит хтео ставити захвалну грамату у руку, широм је отворио и узео, као да је жив.

Његове свете мошти су 1381 године први пут откривене, а 1547 године у време цара Јована Четвртог у његову част и славу, састављена је посебна служба и одређен је овај датум да се празнује као спомен на њега. По наређењу цара Петра Великог, 1724 године његове часне мошти пренете су у Петровград, у Александро-невску лавру, где и дан данас почивају.

Историјат храма Светог Александра Невског у Београду датира још из времена избијања рата између Србије и Турске.
Изражавајући жељу да помогну својој јужнословенској браћи, руске власти доносе одлуку да у Србију пошаљу генерал-лајтнанта, члана Государственог совјета и Војног совјета Михаила Григоровича Черњајева, са задатком да преузме руководство над српском војском и руским добровољачким јединицама. Међу руским добровољцима, словенофилима, налазио се и Николај Николајевич Рајевски, Толстојев узор за јунака Вронског у роману „Ана Карењина“, који је погинуо у борби са Турцима код Алексинца 1876. године.

Руски добровољци са собом доносе у Србију и покретну капелу, војни шатор - цркву посвећену Св. Александру Невском, која је била стационарена испред зграде Београдског универзитета. Освештао је београдски Митрополит Михаило 19. септембра 1876. године.

С обзиром на то да су се у њој вршила богослужења, војници причешћивали пред полазак на фронт, вршила опела погинулих, војна црква је у складу са потребама војске била премештана по фронтовима.

По завршетку рата 1876-77. године, премештена је у круг велике касарне у Београду. Руски добровољци су је поклонили Србији и Београду приликом њиховог повлачеља из земље.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ

Autor sjovicicslavuj | 11 Septembar, 2020 | read_nums (203)

11. септембра 1914. године рођен је

Његова светост патријарх српски

ПАВЛЕ

" БУДИМО ЉУДИ"

ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ

и моја маленкост у Патријаршији у Беграду

Претпостављам да неке ствари

из живота Његове светости
нисте до сад знали ...

НИЈЕ КОРИСТИО ТЕЛЕВИЗОР,

НИТИ ЧИТАО НОВИНЕ,

А СВЕ ЈЕ ЗНАО САМ ДА ПОПРАВИ

Не само по мислима његовим, већ и по самом животу какав је живио можемо научити примјер правог хришћанског живота.

“Позвани смо да чинимо сагласно своме звању, онолико колико можемо и колико нам је Бог дао. Ни мање, ни више, а оно што ми не успемо да учинимо, то остаје да учини Господ и надопуни наше недостатке“.

Кад бисмо само ову од многих порука патријарха Павла упамтили, учинили бисмо живот много бољим и себи и другима. Али, и учење је процес. Ако многе једноставне, а мудре ријечи нисмо докучили за његова живота, није касно да их се подсјетимо, да их памтимо и преносимо.

На данашњи дан 11. септембра 1914. године у селу Кућанци у Славонији, под световним именом Гојко Стојчевић, рођен је патријарх српски господин Павле, 44. врховни поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године.

Рано је остао без родитеља. Када му је било свега три године умро му је отац и остао је са мајком и братом Душаном. Послије тога мајка Ана се преудала и родила три ћерке, и при рођењу трећа је умрла. Душан и Гојко су остали са бабом Драгом и тетком, најстаријом очевом сестром.

Тетка их је одгајила заједно са својом ћерком Агицом која је била девет година старија од Гојка — патријарха Павла. Схвативши да је дијете "врло слабачко", тетка га је поштедјела сеоских послова и омогућила му да се школује.

Гојко је као мали био веома болешљив и слабашног здравља. Одмалена је био посвећен књизи и учењу. Показивао је велики дар за пјевање тако да је у сјећању становника Кућанаца и данас остао надимак који су му дјеца тада дала, звали су га Пјевалица. Основну школу завршио је у родном селу, а гимназију је похађао у Тузли.

Гојков друг из клупе био је писац Меша Селимовић.

Ипак, постоји један детаљ који ријетко ко зна,

а то је да су патријарх и велики српски књижевник

дијелили гимназијску клупу у Тузли!

Гојко Стојчевић и Мехмед Селимовић из школских дана у Тузли

Иако је у тузланској гимназији из вјеронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов избор за наставак школовања била је шесторазредна Богословија у Сарајеву.

У школи је био запажен као добар појац, био је други тенор. Волио је да пјева и у селу, па су га звали "пјевалица".

У Сарајеву је био члан друштва "Трезвена омладина" које се борило против опијања и пушења.

У Београд је дошао 1936. године, гдје је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски факултет је завршио. У Београду га је затекао и Други свјетски рат.

Индекс Гојка Стојчевића

Други свјетски рат провео је у овчарско-кабларском манастиру Свете Тројице и манастиру Вујан. Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године и добио име Павле, према апостолу Павлу. 1954. постаје јеромонах, протосинђел је постао исте 1954, а архимандрит 1957. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви светог Ђорђа.

Ријетко ко би могао да препозна свеца који је ходао земљом
и са којим су многи имали прилике да живе,

да се срећу, да разговарају ...

На слици је Његова светост патријарх ПАВЛЕ, тада владика.

Као епископ рашко-призренски свједочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Писао је извјештаје Светом синоду о тешком положају Срба и православне цркве на Косову и Метохији.

По својој епархији је углавном ишао пјешке, од Пећи до манастира Пећке патријаршије, од Приштине до манастира Грачанице. Гдје није могао пјешке ишао је аутобусом.

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, додијелио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.

За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. Сутрадан, 2. децембра, устоличен је у Саборној цркви у Београду. Церемонију је извршило 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона. Избор је обављен за живота претходног патријарха Германа.

Свако јутро, осим ако није ишао у неку другу цркву, служио је литургију у Патријаршији и причешћивао се, а свако вече је био на вечерњој служби у Саборној цркви заједно са осталим свештеницима за певницом. Са собом је увек носио Свето писмо и молитвеник.

По Београду је ишао градским превозом или пјешке. Живио је аскетским животом, сам је шио и крпио одијело и ципеле, и обављао остале мајсторске послове у Патријаршији.

Није користио телевизор, ни радио, нити је читао новине, знајући да су "прилике такве да ће оно што је од важности доћи и до њега".

Знао је све сам да поправи, било да су то ципеле, наочаре, ролетне. Сам је кувао, шио и ниједан физички посао му није био ни стран ни тежак.

Када је тек постављен на трон патријарха и када се преселио са Косова у зграду Патријаршије у Београду, још дуго су га затицали како рано ујутро пере степениште. Иако су му говорили да "има ко то ради у Патријаршији", он је узвраћао да је навикао и да му није тешко.

Често би из Патријаршије одлазио да се и не јави, како би без пратње обавио све што је требало.

Када је са епископима возом путовао за Аустрију на један од екуменских сусрета, баш у њиховом вагону није било грејања. По изласку из воза, све владике су се жалиле на хладноћу и како су се смрзли, а патријарх им је, алудирајући на вишак килограма и њихово сало рекао: "А мени није имало шта да се смрзне."

Узречица му је била: "Бог те видео…"

Патријарх српски господин Павле упокојио се у својој 95. години, у Београду на Војномедицинској академији послије дуже болести, у недељу 15. новембра 2009. Рано тог јутра причестио га је јеромонах Методије, а патријарх је касније умро у сну.

Према сопственој жељи израженој у тестаменту, сахрањен је у манастиру Раковица.

Članak in Ekonomija | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

За православне вјернике ... 11.09. је Усековање главе Светог Јована Крститеља

Autor sjovicicslavuj | 11 Septembar, 2020 | read_nums (72)

Српска православна црква данас обиљежава

Усјековање главе Светог Јована Крститеља.

У питању је сјећање на мученичко погубљење Светог Јована,

а на сам дан 11. септембра Црква се сјећа освећења храма

над његовим моштима у Севастији,

који су подигли цар Константин и царица Јелена.

Светом Јовану Крститељу посвећено је 6 празника у току године. На данашњи дан ( 11. септембра), Српска православна црква обнавља успомену на мученичку смрт Христовог Претече. Претеча је онај који хита испред некога да би објавио вест о његовом доласку и то је једно од имена овог свеца. Сасвим оправдано, јер је цео живот Св. Јована, од зачећа до телесне смрти, представљао непрекидно сведочење да је Исус заиста Бог и Син Божји.

Црквени празник који је уједно и једнодневни пост; празник када се Црква сећа великог проповедника покајања и Царства Божијег - Св. Јована Крститеља, и његовог мученичког страдања.

Начин обележавања празника

А Саломија погибе злом смрћу на реци Сикорису (Сули). Смрт светог Јована догодила се пред Пасху, а празновање 29. августа установљено је због тога што је тога дана освећена црква, коју подигоше на гробу његовом у Севастији цар Константин и царица Јелена. У ту цркву положене су и мошти ученика Јованових: Јелисеја и Авдије.

Овај празник слави се од давнина, а сведочанства постоје од V века, у беседама Петра Хризолога (†458), презвитера Хрисипа. Дан се проводи у строгом уздржању и посту. Не једе се и не пије ништа што је црвено, јер то подсећа на проливену крв Јованову.

Црквене песме за овај празник написали су Андрија Критски (II канон), Св. Јован Дамаскин (стихире на Господи возвах, слава на литији, I канон) и цариградски Патријарх Герман (стихире на литији).

Усековање Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арабског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи за сожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу.

Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен том игром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља.

Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру. Ученици Јованови ноћу узеше тело свога учитеља и чесно сахранише, а Иродијада избоде иглом језик Јованов, па главу закопа на неко нечисто место. Шта је даље било с главом Јовановом може се читати под 24. фебруаром. Али убрзо постиже Божја казна ову групу злотвора.

Кнез Арета, да опере част своје ћерке, удари с војском на Ирода и потуче га до ноге. Поражени Ирод би осуђен од кесара римског Калигуле на прогонство најпре у Галију а по том у Шпанију.

Као изгнанци Ирод и Иродијада живеше у беди и понижењу, док се земља не отвори и не прогута их.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Из славне српске православне прошлости ... Манастир Острог с божијим благословом уклапа се у одбрану српских православних светиња ... "НЕДАМО СВЕТИЊЕ"!

Autor sjovicicslavuj | 10 Septembar, 2020 | read_nums (133)

Други пишу ...

1927. године

Манастир Острог најосјетљивија тачка Црне Горе

Манастир Горњи Острог гдје почивају мошти Светога Василија Блаженог, је понос и гордост црногорског мистицизма. Јер овдје је и мистицизам гордост. Они се горде својом побожношћу, мјесто да су смирени њоме-горде се као џефердаром Мандушића Вука. За побожност потребна им је била огромна стрма стијена, која се уздиже са врха једног гребена, као равни зид, и уз коју се приљубио бијели манастир свечев. Има нешто поносито у овом манастиру. То није гнијездо орлово за одмор, то је гнијездо за полет, за царствено обузимање простора-оком, друмова-засједом. Тај манастир спријечио је покрете Турака, наносио им поразе и катастрофе.

Светиње на врхунцима. У њима је неко ослобођење од свега свјетског, неко небесно разведравање. Овде се, још више, осјећа земља, са свим њеним наборима и кланцима, просјецима куд корачају војске, долинама куд проламају себи пута плахи и стијешњени потоци. Овај је манастир један осјетљиви и грчевити чвор овога наборанога, усплахиренога горског предјела; он је најмоћнији живац у животу ових планина и шума, извора и понора.

Ту, драмски, спремљена је Богу засједа, ту моле бога, ту ходочасте, ту се годишње из свих крајева Црне Горе, Херцеговине, Босне и Далмације, скупе десетине хиљада хаџија, да цјеливају мошти свечеве. У шуми, доле, чекају по неколико дана да дођу на ред. Не разазнају се у гори, од дрвета, само долазе до манастира њихови смијешани крици и отегнут жагор. Манастир је некако поврх тих невидљивих звукова, који се ломе кроз грање да допру до њега мутни и покорни…

Манастир Острог је најосјетљивија тачка Црне Горе, славан са својих бојева и чудеса…Са баснословним инстиктом подигли су га Срби у Црној Гори у драмски најосјетљивијем нерву свог брдског завичаја. Ко је био у Острогу, схватио је одједном Црну Гору.

А кад се покуша то сазнање ставити у ријечи, онда се свака ријеч задихано откида, силовито отрже: она би да се испне у галопу ка орловскоме гнијезду које се скаменило изнад вртлога људског-као бијела поносита челенка, која кити цијелу мрку и плаху Црну Гору, што се стрмогљавује на све стране безданим урвинама и суморним шиљцима. Тако, закићена калпака, као старински косовски витез-Црна Гора излази пред Бога и пред људе, пркоси, горди се, ратује кроз историју и игра са судбином.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

ТОЛСТОЈ - Да се не заборави!

Autor sjovicicslavuj | 9 Septembar, 2020 | read_nums (95)

9. септембра 1828. године рођен је
славни руски књижевник

ТОЛСТОЈ

Почетак "Ане Карењине", мисли славног Толстоја:

"Све срећне породице налик су једна другој,

свака несрећна породица несрећна је на свој начин".

Толстој кроз различита животна доба

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Да се не заборави! 8.септембра 2017. године умро је прослављени српски глумац ЉУБИША САМАРЏИЋ СМОКИ

Autor sjovicicslavuj | 8 Septembar, 2020 | read_nums (107)

8.септембра 2017. године умро је

прослављени српски глумац

ЉУБИША САМАРЏИЋ СМОКИ

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

За православне вјернике ... 8. септембра су Свети мученици Адријан и Наталија

Autor sjovicicslavuj | 8 Septembar, 2020 | read_nums (73)

Муж и жена, обоје од племенита и богата рода из Никомидије. Адријан беше начелник претора и незнабожац, а Наталија потајна хришћанка. Обоје млади, и живљаху у браку свега 13 месеци до мучеништва.

Када опаки цар Максимијан посети Никомидију, нареди да се хришћани хватају и на муке стављају. Близу града у једној пећини беху скривени 23 хришћанина. Неко их достави власти, и бише љуто шибани волујским жилама и штаповима, па онда бачени у тамницу. По том их изведоше из тамнице и доведоше претору, да им имена попише. Адријан посматраше ове људе, измученено трпељиве, мирне и кротке, па их закле, да му кажу, шта они очекују од свога Бога за толике муке претрпљене? Они му говораху о блаженству праведних у царству Божјем.

Чувши то и опет посмотривши те људе Адријан се наједанпут окрете писару и рече му: „запиши и моје име са овима светима, и ја сам хришћанин!" Када за то чу цар, упита Адријана: „да ниси с ума сишао?" На што Адријан рече: „нисам с ума сишао него сам к уму пришао." Чувши за ово Наталија веома се обрадова, и када Адријан са осталим сеђаше окован у тамници, она дође и служаше им свима; а када мужа њеног шибаху и мучаху разним мукама, она га храбраше да истраје до краја.

После дугих мука и тамновања нареди цар, да се однесе у тамницу наковањ, и да им се чекићем пребију и ноге и руке. То би и извршено, и Адријан са 23 чесна мужа издахну у претешким мукама.

Мошти њихове пренесе Наталија у Цариград, и тамо их чесно сахрани. После неколико дана јавијој се св. Адријан сав у светлости и красоти и позва је да и она пође Богу, и она мирно предаде дух свој Богу.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

7. септембра 1812. године, вођена је Бородинска битка - једна од најкрвавијих битки у историји човјечанства!

Autor sjovicicslavuj | 7 Septembar, 2020 | read_nums (146)

7. септембра 1812. године догодила се битка на Бородину – највећа битка рата 1812. године, између руске војске под командом генерала Михајла Кутузова и француске војске Наполеона Бонапарте.

Мјесто битке: село Бородино, 125 километара западно од Москве. Руски губици, према различитим подацима, кретали су се од 38 до 58 хиљада људи.

Мало ко зна да се у чувеној Бородинској бици у руској армији борило и десет српских генерала, као и мноштво српских војника нижег ранга. У саставу царске армије Александра Првог под командом фелдмаршала Кутузова борили су се: генерали Георгиј Емануил, Јован Шевић, Јован Адамовић, Никола Вујић, Иљја Дука, Петар Ивелић и Никола Ивановић те Прерадовић. Скоро сви они су били представници друге или треће генерације српских исељеника у Русију у 18. вијеку за вријеме владавине Петра Великог и Елизабете.

Бородинска битка најзначајнија је битка Наполеонових ратова и једна од најкрвавијих битака свих времена. Битка се одиграла у рејону села Бородино, 115 км западно од Москве. Линија фронта била је дугачка свега десетак километара. Руском војском командовао је Генерал Михаил Иларионович Кутузов а француском Наполеон Бонапарте. Кутузов је под командом имао 110.000 војника, 10.000 резервиста, 7.000 козака и 640 топова. Наполеон је командовао са 130.000 војника и 587 топова.

Дан уочи битке кроз редове руске војске кретала се литија са иконом Смоленске Богородице. Литија се кретала са војницима који су носили пушке окренуте ка земљи.

----------

Кад слике говоре све и ништа. Унутрашњост затвореног Музеја Бородинске битке ... Невјероватан призор, рељефно, тонски и војно дочаравање битке у аутентичном музејском простору...

Бородинска битка је најзначајнији ратни окршај који је руска војска водила против Наполеонове агресије (1812) - Бородинска битка ...

Овај музеј је јединствен по свему. У затвореном простору је дочаран скоро аутентичан сукоб војски.

Призор и све виђено није могуће описати.

-------------

Имао сам велику част и срећу да 2009. године
посјетим Музеј Бородинске битке.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Срећан рођендан - ЉИЉНИ ХАБЈАНОВИЋ - ЂУРОВИЋ

Autor sjovicicslavuj | 6 Septembar, 2020 | read_nums (128)

6.9. 1953. године рођена је једна

од најуспјешнијих и најпознатијих

српских књижевница

Љиљана Хабјановић

Ђуровић

Љиљана Хабјановић -Ђуровић:

"Љубав никада није једнострана.

Љубав је оно што везује две снажне,

слободне личности.

Само таква љубав даје слободу.

Све остало је зависност.

А свака зависност је болест".

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Пјесма о посљедњем хајдуку из Босне и Херцеговине – хајдучици Мари

Autor sjovicicslavuj | 5 Septembar, 2020 | read_nums (156)

Други пишу ...

Поред чувене народне пјесме односно севдалинке “Откако је Бањалука постала“ која је опјевала Бањалуку из времена турске окупације, кроз уздахе за младом бањалучком удовицом Џафер-бега Капетановића, још једна пјесма говори о жени из бањалучког краја. И то не било каквој жени, него харамбаши!

То је пјесма о хајдучици Мари за коју се сматра да има ослонца у истинитом догађају јер, према истраживању др Сафета-бег Башагића, у турским писаним изворима има података о хајдуковању једне жене у околини Бањалуке. Хајдучица Мара је опјевана и у пјесмама Вука Стефановића Караџића и Ивана Фрање Јукића.

Хајдучица Мара – посљедњи хајдук из околине
Бања Луке, родом из челиначког краја

Према ауторима књиге “Бањалука – знамените жене у историји града“, а према истраживању Симе Карановића, свештеника који се посветио изучавању културне заоставштине Крајине, у околини Бањалуке првих година аустријске окупације, хајдуковао је Вуксан хајдук и са њим једна жена. Такође, постоје неки записи да су Мару и хајдука Симу Вуксана опколили жандарми аустроугарске војске која је хтјела да се обрачуна и заустави хајдучију у свом царству. Симо се тада предао да би заштитио Мару која је била трудна, њега су потом убили, а Мара је због хајдучије одробовала пет година.

Иако тематски сасвим различите, обје пјесме говоре о женама, али о два различита женска менталитета, прва о заљубљивој и заводљивој удовици, друга као њен антипод – о борбеном, ратничком типу жене. Једна се пјева заносно, севдалијски, а друга са осјећањем пркоса пред турским завојевачем. Почетак пјесме говори да је Мара била харамбаша девет година, а десете године је ухватише:

Одметну се одметница Мара

Преко Бајне луке у хајдуке

Девет годин’ арамбаша била

Кад десета година наступила

Подигла се чета Бајнолучка

Да уфати одметницу Мару…

У пјесми о хајдучици Мари, истиче се хероизам српске жене кроз израз отпора и немирења са ропским животом. То је посебно наглашено у стиховима гдје се говори о њеним мукама, након што је Турци ухватише и разапеше на ченгеле (“на ченгел ‘итише“), када она пркосно и достојанствено одговара бањалучким булама:

Ако ј’ Мара по гори ходила,

Није Мара копиле родила

Како сте ви буле Бајнолучке,

Те ишаше у Врбас у воду.

Овим стиховима је, изнад свега, изражено непристајање на ропски положај жене тога доба и немирење са судбином многих жена оног времена када су биле пашине сексуалне ропкиње. Иако бачена на муке и у том тренутку физички немоћна да се одупре таквом положају, овдје проговара духовна надмоћност Марина над турским женама-робињама. То опет показује и доказује да жена ратник никако не може да буде и жена робиња. Ропској судбини се није повиновала ни бањалучка љепотица Фајка из пјесме “Фајка се одмеће у хајдуке“. Када су је ухватили, свезали у гвожђа и мучили, она није одала своју дружину која ће је касније и ослободити “на срамоту паше бањалучког“. Слично Мари, и Фајка пркосно проговара:

Прије бих се у воду бацила,

Ол на ватри жива изгорјела,

Нег у кулу паши затворила

Са његових тридест јенђибула!

Музичка интерпретација (севдалинка) под називом “Одметну се Мара у хајдуке“ је, заправо, комбинација двају пјесама, ове о Мари и оне о Фајки. Наиме, у музичкој интерпретацији је додата епизода о уцјени за издају дружине које нема у првој верзији из Вукове збирке.

Српску народну пјесму “Одметница Мара“ први пут је забиљежио Вук Караџић и објавио у књизи “Народне српске пјесме. Књига прва у којој су различне женске пјесме“, објављена у Липисци, 1824. године.

Постоји више каснијих верзија ове пјесме, па се поред имена Мара помињу и Ајка (Фајка) и Фата. Ајка на два мјеста: Али Риза Даутовић: Дилберке (српске народне умотворине), Босанска вила, год. XII , бр. 11, 15. јуни 1897. и Stojan Rubić: Narodne pjesme: Duvno u Bosni (drugo kolo). Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena (Zagreb), knjiga XXIV, 1919. Фата се, пак, помиње тек у каснијим издањима народних пјесама, из 1940. и 1944. године: Ahmet Aličić: Narodne pjesme, Novi behar, god. XIII, 13-18, 1940. и Hamid Dizdar: Sevdalinke: Izbor iz bosansko-hercegovačke narodne lirike, Sarajevo, 1944.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ - Да се не заборави!

Autor sjovicicslavuj | 4 Septembar, 2020 | read_nums (152)

4. септембра 2018. године

умро је академик

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ

----------

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

ЈОВАН РИСТИЋ - Да се не заборави!

Autor sjovicicslavuj | 4 Septembar, 2020 | read_nums (108)

4. септембра 1899. године умро је

ЈОВАН РИСТИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји

Споменик и Трг Јована Ристића у Крагујевцу

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

За православне вјернике ... 4. септембра Српска православна црква прославља Светог мученика Агатоника

Autor sjovicicslavuj | 4 Septembar, 2020 | read_nums (82)

Свети мученик Агатоник

Св. Агатоник беше грађанин Никомидијски и хришћанин по вери. Са великим усрђем одвраћаше он Јелине од идолопоклонства и поучаваше их вери истинитој.

По наређењу цара Максимијана намесник царски љуто гоњаше хришћане. При том гоњењу ухвати св. Зотика у неком месту Карпину, распе на крст његове ученике, а Зотика доведе у Никомидију, где ухвати и веза још и св. Агатоника, Принкипса, Теопрепија (Богољепа), Акиндина, Северијана, Зенона и друге многе.

Све везане чврсто поведе их у Византију, но уз пут помреше од рана и изнемоглости св. Зотик, Теопрепије и Акиндин. Близу Халкидона убише св. Северијана, а Агатоник са осталима би преведен у Тракију, у место Силимврију, где после мучења пред самим царем бише мачем посечени и пређоше у живот вечни и у радост Господа свога.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

ПРИЈАТЕЉ И ПРИЈАТЕЉИ

Autor sjovicicslavuj | 3 Septembar, 2020 | read_nums (119)

ПРИЈАТЕЉ(И) ...

ПРИЈАТЕЉЕ

сами бирамо

и они бирају нас!

Подршка, пажња, вријеме,
повјерење, њежност и разумијевање.

Да, али често нам баш то недостаје
у нашем окружењу.

Друштво које себи одаберемо,

пружа нам још нешто, што нисмо свјесно одабрали,
а што је једнако важно као и оно за шта смо

потпуно свјесни да нам је потребно.

Друштво потврђује слику коју имамо о себи. О томе како смо великодушни, забавни, паметни и потребни. Заправо, друштво нам омогућава да аутентично играмо улоге које су нам потребне да бисмо нахранили свој его и сачували добро мишљење о себи, као и да бисмо испољили и препознали своје доминантне квалитете.

***********

Шта су о пријатељству рекли:

Ништа на свету нема прекрасније од пријатељства.

Оно служи као утеха садашњега живота. Шта може бити веће

и драгоценије од тога када имаш коме открити своје срце,

поделити оно што је тајно,

поверити му оно што је од других сакривено?

Шта може бити утешније него ли када имаш

искрено преданог ти човека који дели с тобом радост

када си у добру, у несрећи пак узима саучешће,

у страдању пружа ти савете и утехе?

Св. Амвросије Милански

+++++++++++

Верни пријатељ је еликсир живота.

Пријатељ се тиме и разликује од ласкавца што ласкавац

ради насладе и уживања беседи, док пријатељ говори

и оно што може огорчити (тј. ако пријатељу

истину каже у очи).

Св. Василије Велики

+++++++++

Са пријатељем, свако сиромаштво је подношљиво,

а без њега и здравље и богатство неподношљиво.

Имати пријатеља јесте имати другога себе;

то је слога и склад којем ништа није једнако.

Света Антуса, мајка светог Јована Златоустог

++++++++++++

Пријатељ је човек добар, здраве душе, мисли исправно,
воли врлину, беспрекорног је морала, веран је у љубави,
искрен на речима, постојане је душе, искрен је саветник,
отворен је, истинољубив и правдољубив.

Пријатељ је слика и прилика свога пријатеља
и до крајности осетљив
осећа душевно расположење пријатељево
и страда душевним страдањем свога пријатеља.

Пријатељ постаје разум,
осећање и око пријатеља.

Пријатељ је оличење врлине.

Нико ко мрзи није пријатељ.

Свети Нектарије Егински

++++++++++

Веран пријатељ је благо са душом,

затворени врт и запечаћени студенац

што се у прави час отвара и из којег се захвата,

а пријатељима називам добре и лепе
и оне са којима смо сједињени по врлинама.

Свети Григорије Богослов

+++++++++++

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

МИЛОЈЕ ВАСИЋ - Да се не заборави!

Autor sjovicicslavuj | 3 Septembar, 2020 | read_nums (93)

3. септембра 1869. године рођен је

свјетски познати археолог Србин

МИЛОЈЕ ВАСИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји

У Великом Градишту, родном мјесту

познатог професора, 20. априла 2007. године

постављена је његова спомен биста

испред Средње школе Велико Градиште.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Покушавам да отргнем од заборава ... ЗНАМЕНИТЕ СРПКИЊЕ - Даровита и нежна ћерка Лазе Лазаревића

Autor sjovicicslavuj | 2 Septembar, 2020 | read_nums (75)

Други пишу ...

Анђелија Лазаревић, сликарка и књижевница

- ЛЕПА ЛАЗИНА КЋИ

Била је једна од најлепших жена свога доба. Привлачила је погледе на улици мушкараца и жена који су јој се дивили или јој потајно завидели на лепоти и уметничком дару

Деда јој је био председник српске владе а отац један од најпознатијих српских књижевника. И поред тога остала је увек своја и окренута својој звезди судбине. Анђелија Лазаревић је својим сликама, песмама и прозним радовима обележила једно доба Београда и Србије данас давно прохујало...

Анђелија Лазаревић рођена је 1885. године у Београду, у угледној породици. Отац јој је био познати српски лекар и књижевник Лаза Лазаревић, а мајка Полексија, кћерка Николе Христића, политичара, министра и председника владе. Још као дете показивала је склоност ка певању, музици и цртању. Са свега шест година умела је да нацрта оца и мајку као и мртву природу, воће на столу коју би јој послуга поставила само за њу као сликарски модел.

Од оца је наследила дар за писање, прву песму је написала са свега десет година и месецима је крила испод јастука јер се стидела да је било коме покаже или прочита. Зато је волела да рецитује француске песнике и често је одушевљавала посетиоце дома Лазаревића предивним стиховима. Анђелија је била миљеница Лазе и Полексије који су поред ње имали и сина Милорада. Двоје деце, синови Кузман и Владан умрли су годину, односно две године по рођењу.

Анђелија је била крхког здравља и често је побољевала. Отац Лаза, лекар по професији, чинио је све да својој мезимици помогне али је ипак због болести морала да прекине редовно школовање. Основну школу завршила је тако што је учила код куће а испите полагала у школи. То је време и када се ломи у себи око две велике своје љубави, сликарства и књижевности, али брзо схвата да никада неће једно моћи да одбаци науштрб другог.

Од 1908. до 1911. године, најпре као ванредна, затим и као редовна ученица, похађала је сликарску школу Ристе и Бете Вукановић коју је завршила са одличним оценама. Већ тада чувена сликарска Бета Вукановић у Анђелији је видела изузетно надарену уметницу и подстицала је на даљи рад. Често је умела да јој нагласи како је „женском бићу у Србији много теже бавити се сликарством него мушкарцу али и утолико лепше када се успех постигне, а најважнији је успех онај у сопственој души.”

Године 1911. постаје учитељица сликања у Првој женској гимназији у Београду. Била је омиљена наставница, ученице су је волеле и поштовале. Анђелија је умела код сваке девојке да подстакне таленат да се развије у правом смеру, чак и код оних мање даровитих није желела да убија вољу и жељу већ им је говорила да сликају „за себе а не за друге” јер је битно да сликарство њих чини срећним. Сећала се Бетиних савета и примењивала их на прави начин.

Анђелија Лазеревић, Предео поред језера, око 1905.

И поред посвећивања сликарству у Анђелији није нестала књижевница. Своје прво озбиљније прозно дело „Лутања” Анђелија Лазаревић пише 1913. године и ту спаја књижевност и сликарство јер је роман говорио о веселом животу младих београдских сликара. Иако је ово дело аутобиографско, Анђелија је главној јунакињи дала име Марија. Плашила се да ли ће јој славно презиме и славни отац можда бити превелико бреме за први роман, али јој похвале тада највећег ауторитета у области књижевне критике Јована Скерлића дају пресудни подстицај и охрабрење. Нажалост, прерана Скерлићева смрт и почетак Великог рата спречавају да се „Лутања” објаве у Српском књижевном гласнику иако су била припремљена за штампу.

Велики, односно Први светски рат Анђелију Лазаревић затиче у Минхену где је отишла да се усаврши у сликарству. Иако је могла да остане, ни тренутка се није премишљала и одмах се вратила у своју поробљену отаџбину. Одлази у Прокупље, где јој се у то време налазила и мајка Полексија. Тамо ради као болничарка. Била је изузетно пожртвована и често је спајала дан и ноћ у збрињавању рањеника, иако је и сама била врло крхког здравља.

После добијања дозволе од окупаторских власти, враћа се у Београд, где затиче родну кућу преметену и покрадену. За време њиховог боравка у Прокупљу у дом Лазаревића уселио се извесни аустријски официр који је приликом бекства однео готово све вредне књиге из кућне библиотеке а Анђелијине слике је исекао из рамова. Анђелија није имала времена да очајава јер је требало прехранити породицу па је са пријатељицом и такође сликарком Наталијом Цветковић бојила ћупове „катрањаче” у боје српске заставе и продавала их у познатој Цвијановићевој књижари. Многим се Београђанима тај гест допао па је и Милош Црњански 1919. године у тексту у листу „Демократија” похвалио замисао и рад Анђелије и Наталије.

Након рата Анђелија наставља да се бави писањем и сликањем. Пријатељица и власница часописа „Мисао” Смиља Ђаковић охрабрује Анђелију да се више окрене поезији. Тада настају неке од њених најпознатијих песама попут „Меланхолија”, „Беле заставе”, „У ноћи”, „Сенка”, „Човек с бременом”, „Врапци”...

О Анђелијином љубавном животу ништа се не зна. И поред несвакидашње лепоте ратни вихор и болест спречили су је да заснује било какву везу а камоли брак. За себе је увек тврдила да је стално пуна љубави и се „љубав може наћи свуда а не само у наклоности према момку”. Када би је неко и запитао постоји ли неки драган у њеном животу, Анђелија би се заруменела јер је била врло стидљива по природи и скретала би разговор на другу тему.

Године 1920. одлази у Париз где слика париске мостове и улице. Све више копни и побољева, кашаљ јој раздире груди. Не жели да своју околину узнемирава причама о својој болести и труди се да буде увек весела и раздрагана али је бледило и све већа физичка немоћ одају. Из Париза одлази у Беч па потом у Словенији где се лечи у санаторијуму. Убрзо прелази на Хвар и у Сплит, где 1924. године добија место наставнице сликања у средњој школи. Ученице је одмах прихватају као и готово цели Сплит, који признаје да „нема лепше госпе на целој риви”.

Тешка болест је ипак неумољива. После две године проведене у Сплиту 1926. враћа се у родни Београд где у 41. години живота умире у санаторијуму на Врачару. Сведоци њених последњих часова кажу да се само угасила са осмејком на уснама. Није дочекала да види своју прву књигу одштампану и у излозима београдских књижара. Са престижним плавим корицама Српске књижевне задруге и предговором Павла Поповића Анђелијина два прозна дела „Лутања” и „Паланка у планини” коначно су угледала светлост дана.

Анђелија Лазаревић, Река са обалом

Ипак, после тога рад Анђелије Лазаревић пада у заборав. Ни подсећање Милоша Црњанског 1929. године на стваралаштво „даровите Лазине кћери” није помогло да књижевни Београд и Србија посвете више пажње свестраној уметници. Као да се и судбина уротила против Анђелије па 6. априла 1941. у бомбардовању немачких „штука” нестају и њени рукописи.

Последњих година полако али сигурно ликовно и књижевно дело Анђелије Лазаревић излази испод вела заборава а успомену на ову даровиту жену носе и улице у Прокупљу и Мачванском Причиновићу крај Шапца, родног града њеног оца Лазе. За живота скромна и стидљива, Анђелија Лазаревић оставила је дело које тек нови нараштаји треба да открију и спознају, као и она што је – да је срећа увек у нама самима.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Драга дјецо, посебно прваци - срећан вам полазак у школу!

Autor sjovicicslavuj | 1 Septembar, 2020 | read_nums (242)

Драга дјецо, посебно прваци

- срећан вам полазак у школу!

Школско звоно сутра ће огласити почетак, по условима, најнеобичније нове школске године. Разреди су у већини школа подијељени на пола, смјене временски раздвојене, да би се оставило времена за дезинфекцију учионица, часови су скраћени, а секције укинуте.

Бранко Ћопић је много писао за дјецу, а кад изговорите његово име, свако дијете које је прочитало макар једну лектиру, помислиће на Николицу с приколицом и друге орлове који рано лете. Јер, све и ако сте друге лектире избјегавали, „Орлове” сте сигурно прочитали.

Можда нисте знали, али, Бранко је био и учитељ.
Школу је завршио у Бања Луци, а радни вијек провео у Београду.

Данас се сјећамо како је он доживио полазак у школу, кроз пјесмицу, духовиту као и сва његова дјела.

Времена су се промијенила,
али су првачићи увијек полазили
у први разред ...