Autor sjovicicslavuj |
24 Februar, 2018 |
read_nums (290)
Репрезентативке Србије Зорана Аруновић и Бобана Момчиловић Величковић освојиле су сребрну, односно бронзану медаљу на ЕП у мађарском Ђеру у дисциплини ваздушни пиштољ.
Аруновић је дошла до трећег континенталног одличја у појединачној конкуренцији, послије бронзе у Ђеру (2016) и злата у Марибору (2017).
Бобана Момчиловић Величковић је такође „погодила" трећу појединачну медаљу на шампионатима Европе, послије титула првака 2010. и 2012.
Аруновић је и јуче у пару са Дамиром Микецом освојила сребро у конкуренцији мјешовитих тимова.
Autor sjovicicslavuj |
24 Februar, 2018 |
read_nums (353)
Ових дана навршава се 22. године од егзодуса сарајевских Срба након потписивања Дејтонског споразума, када је око 140.000 Срба трајно напустило своја прадједовска огњишта и када су оставили своје домове и све што су, прије њих, генерације и генерације Срба вијековима стварале.
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Ових дана навршава се 22. године од егзодуса сарајевских Срба након потписивања Дејтонског споразума, када је око 140.000 Срба трајно напустило своја прадједовска огњишта и када су оставили своје домове и све што су, прије њих, генерације и генерације Срба вијековима стварале.
Фебруар и почетак марта 1996. године ...
Срби су напустили одбрањене општине и насеља тадашњег Српског Сарајева – Грбавицу, Неђариће, Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Вогошћу, Рајловац … и савлађујући сњежну олују, у избјегличким колонама напуштали куће и станове, њиве, воћњаке, очевину и дједовину… Егзодус је почео 17. фебруара 1996. године, а Сарајево не памти црње Задушнице од тадашњих.
Моји хаџићани су у паници. Немају никога да питају шта се ово дешава, мада су сви појединачно донијели одлуке да неће остати у граду који су цијели рат херојски бранили и одбранили. У току скоро четверигодишњег рата било је дана кад је дневно на сам град падало и преко 1000 непријатељских граната. А у септембру 1995. године услиједили су и НАТО удари и бомбардовање више локација на подрручју Хаџића, а злочиначким ударима и бомбардовањима био је изложен некадашњи предратни гигант намјенске војне индустрије Ремонтни завод ондашње Југословенске народне армије.
Народ је био препуштен сам себи и свако се сналазио онако како је знао и умио. Сви су ишчекивали долазак обећаних аутобуса и камиона за евакуацију становништва, али они нису долазили. Паника је надилазила људски разум, јер нико није био спреман да сачека муслиманске осветнике који су потпомогнути снагама тзв. међународне заједнице кидисали на просторе који су Дејтонским споразумом отети од Срба и предати муслиманима.
Такође, у исто вријеме или дан два касније у Илијашу, двије хиљаде људи на гробљу поред илијашке православне цркве, посвећене светом пророку Илији, опраштало се од својих огњишта, која су бранили и одбранили током посљедњег рата.
Народ је био препуштен сам себи и свако се сналазио онако како је знао и умио. Сви су ишчекивали долазак обећаних аутобуса и камиона за евакуацију становништва, али они нису долазили. Паника је надилазила људски разум, јер нико није био спреман да сачека муслиманске осветнике који су потпомогнути снагама тзв. међународне заједнице кидисали на просторе који су Дејтонским споразумом отети од Срба и предати муслиманима.
Такође, у исто вријеме или дан два касније у Илијашу, двије хиљаде људи на гробљу поред илијашке православне цркве, посвећене светом пророку Илији, опраштало се од својих огњишта, која су бранили и одбранили током посљедњег рата.
И око других вјерских објеката и на гробљима дуж Српског Сарајева били су идентични призори. Опроштај је приређен и на Кривоглавачком гробљу смјештеном на узвишици изнад истоименог села, западно од урбаног дијела Вогошће.Преживјели Срби су ископавали своје мртве и са собом су их носили у непознато. Не зна се ко су били мртви, а ко преживјели и тешком трагедијом сломљени и унесрећени Срби.
Срби сарајевских општина /Хаџићи, Илиџa, Илијаш и Вогошћa/ ископавају своје мртве и носе их са собом ...
и тако заједно и живи и мртви у истој колони
крећу на пут неизвјесности и без повратка ...
Тог фебруара и почетком марта 1996. године кренуло је 140.000 Срба у неописивом сарајевском егзодусу ...
Уз
срушену ограду и неколико оскрнављених споменика. Били су то нијеми
свједоци злочина које су у љето 1995. године починиле снаге за тзв. брзе
интервенције с Игмана. Биле су то злочиначке снаге НАТО Алијансе.
У
два-три налета ИФОР-ови хеликоптери брујали су изнад гробља. Падао је
снијег, било је хладно, а опроштај одлазећих Срба са гробовима
најмилијих трајао је дуго. Туга до неба. Бол неописив.
Главни
проблем представљала је чињеница да су такозване међународне
институције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине и
то мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако
велику трагедију сарајевских Срба. Вогошћани и Рајловчани нису ни
слутили да ће морати да крену већ 23. фебруара, иако је првобитни рок,
утврђен у Дејтону, био 19. март.
Остаће запамћено да су за промјену рока сазнали из циничних летака које су им дијелили припадници ИФОР-а.
Уз
стихове Шантићеве пјесме „Остајте овдје“(!?), исписаним на тим
листићима, грађанима је предочено да федерална полиција улази прво баш у
те општине.
Народ
бјеше затечен и збуњен. Услиједиле су дуге и бесане ноћи у кратком
временском периоду фебруара у хаџићким, илиџанским, илијашким и
вогошћанским насељима. Није било ништа од од обећаног конвоја камиона и
аутобуса за исељавање преосталог становништва који је требао да буде на
локацијама 21. и 22. фебруара /више од половине је раније напустило овај
дио Сарајева/. Први аутобуси дошли су тек након два дана. Народ је са
кесама у рукама бјежао спашавајући голе животе.
И ријечи су се ледиле у требевићкој и романијској мећави кроз коју се пробијала непрегледна колона возила.
Уз
пут, Срби су каменовани на поједним мјестима – бјеше то поздрав „за
срећан“ пут бивших комшија и ратних противника, који за три и по године
рата нису успјели да заузму ни педаљ српских општина. Сваки сарајевски
Србин из избјегличке колоне и данас, 22. године од преживљене голготе,
носи своју муку, очај, сјету и завичај у очима, као сјећања и успомене.
Да
су могли, у мјесто будућег живота, а већина њих тада нису знали ни куда
иду и гдје ће да се скрасе, најрадије би понијели све – куће и станове,
ваздух, шуму, сарајевска брда.
Брзо,
као муња прошао је мјесец и још пар дана од како сам био на слободи.
Тада сам вријеме мјерио на сате, дани као да нису ни постојали. Након
1334. дана проведена у муслиманским конц-логорима /из муслиманских
логора смрти изашао сам на Богојављење 19. јануара 1996. год./ опет сам
морао да кренем у неизвијесност, морао сам опет тражити нови дом, морао
сам опет све почињати из почетка са неколико најлон кеса у које је стала
сва моја имовина и имовина мојих предака. Са породицом, троје дјеце и
супругом носио сам само најлон кесе у које је стала сва наша будућност.
Али
тугу сам преживио срећан, јер сам био са својом породицом. Дјеца на
трактору су нијемо све посматрала, јер су мало шта могла да разумују.
Било им је страшно хладно. Тракториста ме плачљивим гласом питао гдје
треба да нас вози? Нисам знао гдје идемо. Размишљао сам да ће ме негдје
неко прихватити, али све су то биле илузије. Паника је била једини
путоказ. Рекао сам му да вози све док има горива, па гдје се зауставимо
... биће то српска земља за нови почетак. И било је тако ... Колективни
центар, један собичак без пећи, без дрва ... Неколико конзерви и тврд
хљеб били су једина нада да постоји живот ...
Прије рата, по попису из 1991. године, у Сарајеву је живјело 157.000 Срба.
По попису становништва из 1971. године Срби су чинили већински народ у Сарајеву, као и деценијама раније.
По попису становништва из 1971. године Срби су чинили већински народ у Сарајеву, као и деценијама раније.
Autor sjovicicslavuj |
24 Februar, 2018 |
read_nums (284)
23.2.2018.
Српски стријелци Дамир Микец и Зорана Аруновић
освојили су сребрну медаљу на првенству Европе у Ðеру у конкуренцији мјешовитих тимова.
Они су у финалу имали 480 кругова, 2,8 мање од руског пара Маргарите Ломове и Антона Цермусова, који су уједно поставили и свјетски рекорд.
Autor sjovicicslavuj |
23 Februar, 2018 |
read_nums (292)
СЛАВНИ ЈОВАН ДУЧИЋ ЈЕ ОВАКО ПРЕДВИДИО СВЕ ШТО ЋЕ ЗАДЕСИТИ СРБЕ!
Будућност нам је била исписана у неколико стихова и редова!
Данас, његове ријечи одзвањају јасније него икада!
Пјесму “Вечној Србији” Јован Дучић је написао 1943. године, пред саму смрт.
Као да је знао да српском народу тек предстоје искушења у годинама које долазе, оставио је ријечи којима савјетује и бодри свој род и дан данас.
Autor sjovicicslavuj |
23 Februar, 2018 |
read_nums (307)
Овај велики светитељ био је епископ у Магнезији. Живео је у време цара Септимија Севера, који је био свирепи прогонитељ хришћана. Не плашећи се гонитеља својих он је слободно проповедао хришћанску веру, те је због тога био много гоњен и мучен, али све те муке олако је подносио, као да су се дешавале неком другом а не њему самом.
Живом су му одрали кожу, али га нису поколебали у његовој вери јер он благосиљаше мучитеље своје увек истим речима: "Хвала вам браћо моја, што остругавши моје старо тело ви обновисте дух мој за нови, вечни живот". Ништа га није могло уплашити, нити натерати да напусти Христа и веру Његову.
Угледајући се на њега и његову издржљивост, многи прихватише хришћанску веру, а међу њима и кћерка незнабожачког цара Севера, Галина. Због тога се разгневи цар те нареди да се овај свет човек, Харалампије, погуби. Приликом свог погубљења, он још једном узнесе молитву Богу, да опрости људима све грехе њихове и да им подари здравље и душевно спасење. Пострадао је овај мученик за Христа Бога нашег 202 године.
Његово тело сахранила је царева кћерка, Галина, по свим хришћанским обичајима, а његове свете мошти поштују хришћани широм света. Глава овог светитеља чува се и дан данас у манастиру Светог Архиђакона Стефана на Метеорима у Грчкој.
Нема сумње, да овај непобедиви и несавладиви мученик Христов посредује за цео свет пред Богом, коме стоји са десне стране престола и својим молитвама моли Бога за све нас и опроштење свих наших грехова.
Овај велики светитељ био је епископ у Магнезији. Живео је у време цара Септимија Севера, који је био свирепи прогонитељ хришћана. Не плашећи се гонитеља својих он је слободно проповедао хришћанску веру, те је због тога био много гоњен и мучен, али све те муке олако је подносио, као да су се дешавале неком другом а не њему самом.
Живом су му одрали кожу, али га нису поколебали у његовој вери јер он благосиљаше мучитеље своје увек истим речима: "Хвала вам браћо моја, што остругавши моје старо тело ви обновисте дух мој за нови, вечни живот". Ништа га није могло уплашити, нити натерати да напусти Христа и веру Његову.
Угледајући се на њега и његову издржљивост, многи прихватише хришћанску веру, а међу њима и кћерка незнабожачког цара Севера, Галина. Због тога се разгневи цар те нареди да се овај свет човек, Харалампије, погуби. Приликом свог погубљења, он још једном узнесе молитву Богу, да опрости људима све грехе њихове и да им подари здравље и душевно спасење. Пострадао је овај мученик за Христа Бога нашег 202 године.
Његово тело сахранила је царева кћерка, Галина, по свим хришћанским обичајима, а његове свете мошти поштују хришћани широм света. Глава овог светитеља чува се и дан данас у манастиру Светог Архиђакона Стефана на Метеорима у Грчкој.
Нема сумње, да овај непобедиви и несавладиви мученик Христов посредује за цео свет пред Богом, коме стоји са десне стране престола и својим молитвама моли Бога за све нас и опроштење свих наших грехова.
Живом су му одрали кожу, али га нису поколебали у његовој вери јер он благосиљаше мучитеље своје увек истим речима: "Хвала вам браћо моја, што остругавши моје старо тело ви обновисте дух мој за нови, вечни живот". Ништа га није могло уплашити, нити натерати да напусти Христа и веру Његову.
Угледајући се на њега и његову издржљивост, многи прихватише хришћанску веру, а међу њима и кћерка незнабожачког цара Севера, Галина. Због тога се разгневи цар те нареди да се овај свет човек, Харалампије, погуби. Приликом свог погубљења, он још једном узнесе молитву Богу, да опрости људима све грехе њихове и да им подари здравље и душевно спасење. Пострадао је овај мученик за Христа Бога нашег 202 године.
Нема сумње, да овај непобедиви и несавладиви мученик Христов посредује за цео свет пред Богом, коме стоји са десне стране престола и својим молитвама моли Бога за све нас и опроштење свих наших грехова.
Autor sjovicicslavuj |
21 Februar, 2018 |
read_nums (294)
На данашњи дан 22. 2. рођен је
славни књижевник
Вишеструки „кандидат“ за Нобелову награду.
Добитник највећих југословенских књижевних признања.
Иако је био прогањан, ипак још за живота
За сјећање и памћење ...
На данашњи дан 22. 2. рођен је
славни књижевник
ДАНИЛО КИШ
Био је један од десет највећих свјетских писаца
друге половине XX вијека.
друге половине XX вијека.
Вишеструки „кандидат“ за Нобелову награду.
Добитник највећих југословенских књижевних признања.
Иако је био прогањан, ипак још за живота
изабрао је своје трајно мјесто
у вјечном царству - у Београду.
Киша је мајка крстила у православној цркви,
што му је спасило живот
у Другом свјетском рату.
у Другом свјетском рату.
Пишчева жеља да буде сахрањен
по православном обреду
била је испоштована и савим јасна.
Autor sjovicicslavuj |
21 Februar, 2018 |
read_nums (268)
Чувајмо наш језик и наше писмо!
Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу.
Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа.
А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу!
Чувајмо наш језик и наше писмо!
Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу.
Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа.
А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу!
Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?
Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика.
Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.
Народ који изгуби своје речи
престаје бити народ.
***********************************
Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.
Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.
Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.
Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.
И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.
Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.
Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.
На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.
Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.
Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.
НАПОМЕНА: Реч Стевана Немање (Стефана Немање — оца Симеона (1166-1196)) изговорене на самртничкој постељи, које је записао његов најмлађи син Растко, Свети Сава (из књиге „Завештање Стефана Немање”, писца Милета Медића).
Autor sjovicicslavuj |
21 Februar, 2018 |
read_nums (277)
Ако изгубимо језик и писмо
и ми ћемо као народ нестати!
Чланице Организације УН за образовање, науку и културу (Унеско) обиљежавају данас Међународни дан матерњег језика, с циљем промовисања језичке културе и разноврсности, као и вишејезичности.
Генерална
скупштина Унеска прокламовала је 1999. године Дан матерњег језика, као
сјећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки у
Источном Пакистану, данас Бангладешу, јер су протестовали зато што њихов
матерњи језик није проглашен за званични.
Према
процјенама, готово свакодневно у свијету нестане по један језик, а
лингвисти прогнозирају да ће од око 6 000 језика, до краја XXI вијека
одумријети више од половине, чак и до 90 одсто.
Највише
су угрожени језици са малим бројем говорника од неколико стотина или
десетина, као и језици који припадају малим заједницама које нису
цивилизоване са становишта западних стандарда и немају институције,
сматрају лингвисти.
Унеско
штити језичке различитости, одаје признање језицима аутохтоних народа и
настоји да се њихов глас чује у пројектовању образовне политике,
развоја и социјалне кохезије. Вишејезичност "живи ресурс" који треба да
се користи за добробит свих.
Лингвисти упозоравају да је пред све већом навалом енглеског језика, Српски језик угрожен у
мјери у којој су то и други језици и да опасност пријети чак и језицима
са великом традицијом - француском, италијанском, њемачком.
з
Autor sjovicicslavuj |
20 Februar, 2018 |
read_nums (356)
Нова сезона у српском рагбију 13 почела је тријумфом Црвене звезде у Суперкупу.
Звезда прегазила Партизан и освојила Суперкуп!
Први трофеј у сезони иде – црвено-белима. У борби за Суперкуп Србије Црвена звезда је прегазила највећег ривала, Партизан са 42:26 (20:10) и тако стигла до другог тријумфа у овом такмичењу са којим традиционално почиње нова сезона у српском рагбију 13.
И ове као и прошле године иста "судбина" је задесила Партизан.
Звезда је есејима Трифуновића, Николића и Ченгаја на половини првог полувремена стигла до значајних 18:0 вођства, што се испоставило као предност коју вјечити ривал није могао да сустигне до краја.
Аустралијанац Џек О’Брајан је соло продором од 70 и есејем дугачким 70 метара сломио црно-белие који су потом психички пали. Услиједили су потом есеји и Жујића, Зоговића и капитена Војислава Дедића, тако да је утакмица резултатски била дефинитивно ријешена.
Истовремено, црвено бели су тако стигли до 13 побједе у јубиларном 20. вјечитом дербију.
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА – Партизан 42:26 (20:10)
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: Зоговић, Трифуновић, Ченгај, Милановић, Штрбац, Николић, Војислав Дедић, Миленковић, Владислав Дедић, Жујић, Ђорђевић, Недељковић, О’Брајан.
Autor sjovicicslavuj |
20 Februar, 2018 |
read_nums (257)
Некадашњи стални представник Русије у Уједињеним нацијама Виталиј Чуркин дао је огроман допринос у обезбјеђивању права Републике Српске, гдје су му чак поклонили и парче земље, испричао је министар спољних послова Русије Сергеј Лавров у филму Сергеја Бриљева „Чуркин“, који је приказан на телевизији „Русија 1“.
„Он је дао огроман допринос рјешавању кризе на Балкану и обезбјеђивању легитимних права Републике Српске“, рекао је Лавров.
„Чак су му поклонили комад земље у Републици Српској, мислим да он тамо никад није био“, истакао је министар.
Чуркин је изненада преминуо 20. фебруара 2017, дан прије свог 65. рођендана. Од 8. априла 2006. године био је стални представник Русије у Уједињеним нацијама у Њујорку, био је представник Русије у Савјету безбједности УН.
Споменик је постављен уз подршку Амбасаде Руске Федерације у БиХ и Општине Источно Ново Сарајево у РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ.
На меморијалној плочи израђеној од црног мермера уз име, године живота и смрти и портрет Виталија Чуркина стоји и натпис на руском:
- Хвала за руско ’ЊЕТ‘.
Чуркин ће у СРБИЈИ и међу Србима у РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ остати запамћен као човјек који је свесрдно бранио интересе српског народа на Ист риверу, а као стални представник Русије у УН 2015. блокирао је у Савјету безбједности нацрт резолуције о Сребреници.
------------------------------------------------
Тада је за документ гласало 10 чланица Савјета, а поред руског вета још четири чланице Савјета безбједности Уједињених нација — Кина, Ангола, Нигерија и Венецуела — биле су уздржане.
Такође, треба запамтити да су за срамну резолуцију на иницијативу Велике Британије гласове "за" дали -
САД, Велика Британија, Француска, Шпанија, Литванија, Нови Зеланд, Чиле, Малезија, Јордан и Чад.
----------------------------------------------
Виталиј Чуркин је преминуо изненада 20. фебруара прошле године, дан пред свој 65. рођендан, а сахрањен је у Москви 24. фебруара.
Вјечна слава и хвала
великом пријатељу српског народа!
СРБИ то не заборављају!
-------------------------------------------------------
Autor sjovicicslavuj |
19 Februar, 2018 |
read_nums (216)
За православне вјернике данас почиње вишенедјељни велики Васкршњи или Часни пост, који се завршава празником Васкрсења Исуса Христа – Васкрсом.
Датум почетка Часног поста зависи од датума празновања највећег хришћанског празника Васкрса, који православни вјерници увијек прослављају у недјељу пуног мјесеца послије прољећне равнодневнице.
Прва недјеља поста зове се Чиста, док се до Васкрса, смјењују – Пречиста, Крстопоклона, Средопосна, Глува, Цвијетна и Страсна или Страдална недјеља.
Према православном учењу, Велики пост нас учи покајању, праштању и правој молитви, а циљ је да се у миру и тишини дочека највећи хришћански празник Васкрс, јер је вјера у Васкрсење основ хришћанства.
Велики или Часни пост, који је име добио према Часном крсту на којем је страдао Исус Христос, установљен је по узору на подвиг Спаситеља који је, послије крштења на ријеци Јордан, отишао у пустињу и постио четредест дана и ноћи, након чега је изашао као побједник из искушња која му је поставио сотона.
Вјерници дане поста проводе у молитви, праштању и покајању како би се припремили за Свето причешће.
Пост представља и уздизање духа над тијелом, побједу духовне стране над чулима и за хришћанина он представља припрему за обељежавање и прославу Васкрса.
Autor sjovicicslavuj |
18 Februar, 2018 |
read_nums (369)
Сјајани резултати српских атлетичара на 23. Балканијади, одакле су донијели четири одличја, од тога су два најсјајнија.
Репрезентација Србије у атлетици такмичила се на Балканском првенству, које је одржано у Истанбулу, а наша земља се са 23. Балканијаде вратила са два злата, једним сребром и једном бронзом.
Балканијада је окупила је преко 300 атлетичара из свих 17 чланица Балканске атлетске федерације, а међу њима нашло се и 16 српских репрезентативаца.
Шампиони Балкана постали су
Амела Терзић и Елзан Бибић.
Амела Терзић успјешно је одбранила титулу у трци на 1500 м са резултатом 4:17,64, што је уједно и њен најбољи резултат ове сезоне.
----------------------------------------
Поред Амеле, злато је освојио и Елзан Бибић. Он је побиједио у трци на 3000 м.
----------------------------------
Тамара Салашки у трци на 400м, морала се задовољити другим мјестом и сребром које је освојила .
Бронзом се окитила Милица Гардашевић, скоком у даљ из треће серије од 6.30 метара.
------------------------------
Асмир Колашинац није успио да се домогне ниједног одличја, због проблема са зглобом. Он је такмичење завршио на четвртом мјесту са даљином од 20.06 метара.
Остали резултати: Ања Лукић – (60м пр – 5. мјесто), Страхиња Јованчевић (скок удаљ – 5. мјесто), Емир Бекрић – (400м – 5. мјесто), Марија Стамболић – (800м – 7. мјесто), Никола Раичевић – (1500м – 7. мјесто), Марко Мишковић – (60м пр – 7. мјесто), Стјепан Бојанић – (400м – 9. мјесто), Теодора Симовић – (3000м – 10. мјесто), Михаил Дудаш – 4.60м (скок мотком). Катарина Сирмић – (60м – 11. мјесто), Јасмин Халили није успио да прескочи почетну висину у скоку увис, остао је без пласмана.
Autor sjovicicslavuj |
17 Februar, 2018 |
read_nums (255)
За сјећање и памћење ...
На данашњи дан 17. 2. рођен
је славни српски пјесник,
је славни српски пјесник,
академик и дипломата
ЈОВАН ДУЧИЋ
Autor sjovicicslavuj |
17 Februar, 2018 |
read_nums (189)
ПИШЕ: СлавкоЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Све се претворило у трку и у борбу за преживљавање.
Мало ко има времена за књиге, поготово за оне које говоре о љубави.
Замрло је све. Једино љубав умире преко реда!
Најмање о књигама мисле они који су пребогати, jер да су мислили о књигама не би ни били богати!
Друга је ствар што је огроман број богатих постао богат бавећи се лоповлуцима...
Али, ко још мари за то, ма нико. ни органе гоњења не интересује како се неки лопов обогатио.
О књигама се једино још брину библиотекари, јер то им је и посао.
Истина, има и оних који, по некад, код куће, онако пред спавање, прочитају неку књигу, мада и они ријетко нађу времена за књиге, јер су заокупирани друштвеним мрежама и интернетом.
Било како било и шта год да је у питању, вријеме је за кафицу ...
А послије одох на друштвене мреже.
А послије одох на друштвене мреже.
Тамо има свега и свачега, а треба живјети бар од нечега!
Ајд', здраво!
Autor sjovicicslavuj |
16 Februar, 2018 |
read_nums (461)
Из славне српске прошлости
Да се не заборави!
На данашњи дан, 16. 2. рођена је
ИСИДОРА СЕКУЛИЋ
Била је прва жена изабрана
за академика Српске академије
наука и умјетности!
Autor sjovicicslavuj |
16 Februar, 2018 |
read_nums (255)
СВЕ!
Али на још горе!
Радоје Домановић
је рекао истину за сва времена!
Шта се од времена Домановића
па до данас промијенило?
СВЕ!
Али на још горе!
Autor sjovicicslavuj |
16 Februar, 2018 |
read_nums (399)
Свети Симеон
---------------
У време цара мисирског Птоломеја Фила-делфа изабран би и овај Симеон као један од знамените Седамдесеторице, којима би поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Симеон рађаше свој посао савесно, но када превођаше пророка Исаију, па дође до оног пророчанства: ево дјева ће затрудњети и родиће сина, он се збуни, па узе нож да избрише реч дјева и замени је са речју "млада жена", и да тако и преведе на грчки.
Али у том тренутку јави се Симеону ангел Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. А да је истинито и тачно, рече му још весник Божји, увериће се и он сам лично, јер по Божјој вољи неће умрети док не види Месију рођенога од девојке.
Обрадова се праведни Симеон таквоме гласу с неба, остави пророчанство неизмењено, и захвали Богу што га удостојава да доживи и види Обећанога.
Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол.
Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје" (Лк 2, 29-30).
Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу.
Ани је тада било осамдесет четири године.
Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце.
---------------
У време цара мисирског Птоломеја Фила-делфа изабран би и овај Симеон као један од знамените Седамдесеторице, којима би поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Симеон рађаше свој посао савесно, но када превођаше пророка Исаију, па дође до оног пророчанства: ево дјева ће затрудњети и родиће сина, он се збуни, па узе нож да избрише реч дјева и замени је са речју "млада жена", и да тако и преведе на грчки.
Али у том тренутку јави се Симеону ангел Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. А да је истинито и тачно, рече му још весник Божји, увериће се и он сам лично, јер по Божјој вољи неће умрети док не види Месију рођенога од девојке.
Обрадова се праведни Симеон таквоме гласу с неба, остави пророчанство неизмењено, и захвали Богу што га удостојава да доживи и види Обећанога.
Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол.
Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје" (Лк 2, 29-30).
Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу.
Ани је тада било осамдесет четири године.
Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце.
Autor sjovicicslavuj |
15 Februar, 2018 |
read_nums (277)
Туђман је према Титу осјећао не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што га је сматрао свјесним Хрватом, и зато што се неизмерно дивио његовим политичким талентима.
Дакле, Јосип Броз је преко Комунистичке партије Југославије (КПЈ) употребио револуционарни терор у смислу осигурања своје побједе за вријеме рата и непосредно послије рата.”, каже Туђман.
Но, историја каже да је један од примјера како се Броз одржавао на власти и оснивање Голог отока, углавном за Србе и Црногорце за које је сматрао да су му највећи противници у очувању власти.
Тито је био до детаља упућен у тортуре на Голом отоку, па ипак, Туђману то није пресудно, јер у Титу види углавном великог политичара: “Имао је”, наставља даље, “храбрости, одважности и државничке далековидости да се супротстави Стаљину у доба кад је пред Стаљином клечала цијела Источна Европа и кад су и Исток и Запад очекивали, и били би захвални, да ће више слушати Стаљина.
Јосип Броз и Фрањо Туђман
Злочиначки антисрпски двојац
на челу са "кормиларом" Јосипом Брозом
Туђман је према Титу осјеаћо не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што га је сматрао свесним Хрватом и који ће ући у историју као заслужан "чимбеник" у стварању самосталне државе Хрватске.
Овај антисрпски двојац је знао да Брозова злочиначка кованица о тзв. братсву и јединству нема будућност и да је то за краткорочну употребу како би се насамарили наивни Срби!
Крајем педесетих година прошлог вијека, у дијелу службене југословенске историографије превладало је мишљење да је Краљевина Југославија у Априлском рату брзо и неславно пропала због хрватске издаје. (А шта се друго могло и очекивати од Хрвата).
Али највећу и непоправљиву историјску грешку Срби су направили 1. децембра 1918. године кад су стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца спасили ова два народа, која ће, кад им се укаже - првом приликом забити нож у леђа својим спасиоцима - Србији.
Крајем педесетих година прошлог вијека, у дијелу службене југословенске историографије превладало је мишљење да је Краљевина Југославија у Априлском рату брзо и неславно пропала због хрватске издаје. (А шта се друго могло и очекивати од Хрвата).
Али највећу и непоправљиву историјску грешку Срби су направили 1. децембра 1918. године кад су стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца спасили ова два народа, која ће, кад им се укаже - првом приликом забити нож у леђа својим спасиоцима - Србији.
------------------------------
О томе је говорио славни српски војвода Живојин Мишић који је након обиласка Хрватске извијестио тадашњег за влашћу похлепнох краља - идиота Александра Карађорђевића.
Из ове ОПОМЕНЕ која је касније постала стварност СРБИ ни до дана данашњег никад ништа нису научили.
-------------------------------------------------
Наиме, један члан Војноисторијског завода написао је за Војну енциклопедију чланак у којем је стајало да је Хрватска “крива за слом Југославије”. Савјет Војне енциклопедије није прихватио ту енциклопедијску јединицу, па је за њено писање потражио новог аутора. И врло брзо га је нашао у имену Фрање Туђмана, који је био је пуковник ЈНА, Хрват и првоборац. Туђманов рад Савет је прихватио без примједби.
Тако туђман каже: "О рату је знао из прве руке, био је учесник, носилац партизанске споменице, илегалац из Загреба и историчар. Али противници су против њега почели да кују страшне завјере.
Тако туђман каже: "О рату је знао из прве руке, био је учесник, носилац партизанске споменице, илегалац из Загреба и историчар. Али противници су против њега почели да кују страшне завјере.
Туђман је посредовањем Ивана Гошњака тада послао Титу своју енциклопедијску јединицу. Тражио је од њега директну арбитражу – и заштиту. Из Београда је добио одговор.
“Немам никаквих примедби. Тито“.
Средином шездесетих на Спомен подручју Јасеновац требало је да буде постављена спомен-плоча на којој је требало да буде уклесано да је у логору побијено 600 хиљада Срба, а како тврди научници и истраживачи историјских чињеница то је неколико пута више него што је установљено утврђивањем идентитета жртава.
“Немам никаквих примедби. Тито“.
Средином шездесетих на Спомен подручју Јасеновац требало је да буде постављена спомен-плоча на којој је требало да буде уклесано да је у логору побијено 600 хиљада Срба, а како тврди научници и истраживачи историјских чињеница то је неколико пута више него што је установљено утврђивањем идентитета жртава.
Међутим, Туђман је био против тога јер је у томе препознао тенденцију доказивања колективне кривице Хрвата па је крајем 1965. написао резиме рада, у којему је објаснио зашто истицање таквог броја сматра погрешним и штетним.
Рад је опет доставио злочинцу Јосипу Брозу, али није добио јавни одговор. Ипак радови на постављању спомен-плоче били су заустављени а сасвим је јасно да су они могли бити заустављени на интервенцију злочинца Јосипа Броза, који је узгред речено обишао све свјетске вукојебине, али му ни на ум није пало да било кад оде у злогласни усташки концентрациони логор Јасеновац.
Седам година касније, против Фрање Туђмана поднијета је оптужница да је “учествовао у обарању постојецћег друштвеног система”.
Мирослав Туђман оптужницу је однио Мирославу Крлежи, који је прочитао и рекао: “То је дим“.Након тога Крлежа се обратио Јосипу Брозу. Послије те интервенције Тито је изрекао најпознатију реченицу: “Туђману не паковати“. То је значило да Удба не смије подметати доказе и да суд не смије бити преоштар.
Јосип Броз је наиме увијек пажљиво балансирао сложене односе у федерацији, па би, према односу снага и сопственим процјенама што му је корисније, стезао или либерализовао режим, подстицао социјалну компоненту у политици, или, понекад, националну.
Рад је опет доставио злочинцу Јосипу Брозу, али није добио јавни одговор. Ипак радови на постављању спомен-плоче били су заустављени а сасвим је јасно да су они могли бити заустављени на интервенцију злочинца Јосипа Броза, који је узгред речено обишао све свјетске вукојебине, али му ни на ум није пало да било кад оде у злогласни усташки концентрациони логор Јасеновац.
Седам година касније, против Фрање Туђмана поднијета је оптужница да је “учествовао у обарању постојецћег друштвеног система”.
Мирослав Туђман оптужницу је однио Мирославу Крлежи, који је прочитао и рекао: “То је дим“.Након тога Крлежа се обратио Јосипу Брозу. Послије те интервенције Тито је изрекао најпознатију реченицу: “Туђману не паковати“. То је значило да Удба не смије подметати доказе и да суд не смије бити преоштар.
Јосип Броз је наиме увијек пажљиво балансирао сложене односе у федерацији, па би, према односу снага и сопственим процјенама што му је корисније, стезао или либерализовао режим, подстицао социјалну компоненту у политици, или, понекад, националну.
Јосип Броз лично се увијек декларисао као Хрват, што је Туђману било јако важно.
Милован Ђилас свједочи о Титовој сујети јер је до краја живота био огорчен пошто на такмичењу аустроугарске војске у мачевању није добио златну медаљу.
Тито је ипак, како тврди Ђилас, вјеровао да ће се југословенски народи с временом стопити у једну нацију и ту се оштро разликовао од свог генерала – који му се читавог живота до те мјере дивио да је Душан Билаџицћ Туђманов однос према Титу описао као заљубљеност.
"Туђману су дошли људи. Он је сам казао како без Тита не би било Југославије, па ни Хрватске. Некима то звучи врло тужно. Туђман је био заљубљен у Тита", рекао је Биланџић у једној телевизијској емисији.
Милован Ђилас свједочи о Титовој сујети јер је до краја живота био огорчен пошто на такмичењу аустроугарске војске у мачевању није добио златну медаљу.
Тито је ипак, како тврди Ђилас, вјеровао да ће се југословенски народи с временом стопити у једну нацију и ту се оштро разликовао од свог генерала – који му се читавог живота до те мјере дивио да је Душан Билаџицћ Туђманов однос према Титу описао као заљубљеност.
"Туђману су дошли људи. Он је сам казао како без Тита не би било Југославије, па ни Хрватске. Некима то звучи врло тужно. Туђман је био заљубљен у Тита", рекао је Биланџић у једној телевизијској емисији.
Мирослав Крлежа, дио злочиначког тима:
Јосип Броз - Фрањо Туђман.
Јосип Броз - Фрањо Туђман.
Крлежа није могао ни смислити Иву Андрића
што се декларисао као Србин и што је добио Нобелову награду за књижевност,
а није он - Мироалав Крлежа.
што се декларисао као Србин и што је добио Нобелову награду за књижевност,
а није он - Мироалав Крлежа.
Мирослав Крлежа, дио злочиначког тима: Јосип Броз - Фрањо Туђман.
Крлежа није могао ни смислити Иву Андрића што се декларисао као Србин и што је добио Нобелову награду за књижевност, а није он - Мироалав Крлежа.
Туђман је према Титу осјећао не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што га је сматрао свјесним Хрватом, и зато што се неизмерно дивио његовим политичким талентима.
О свему је томе Фрањо Туђман отворено проговорио у интервјуу листу Полет, под насловом “Хрватска повијест је моја историја”. Ставови које је тада изрекао Туђман, данас дјелују шокантно. Туђман је у том интервјуу дао најцеловитији став у односу према Јосипу Брозу и уништењу Југославије.
"Тито је несумњиво велика историјска личност хрватскога и југословенског тла. То што се нашао на челу КПЈ у преломном периоду попут Другог свјетског рата, није случајно.
Нашао се на челу КПЈ као хрватски комуниста и као такав схватао је да комунистички покрет у Југославији може успјети само рјешавајуцћи хрватско национално питање, што опет представља традицију хрватског марксистичког покрета из двадесетих година. Такву је идеју могао преносити само припадник марксистичког покрета из хрватских редова, и припадник несрпског народа. Срби су насјели на злочиначки план Јосипа Броза.
"Тито је несумњиво велика историјска личност хрватскога и југословенског тла. То што се нашао на челу КПЈ у преломном периоду попут Другог свјетског рата, није случајно.
Нашао се на челу КПЈ као хрватски комуниста и као такав схватао је да комунистички покрет у Југославији може успјети само рјешавајуцћи хрватско национално питање, што опет представља традицију хрватског марксистичког покрета из двадесетих година. Такву је идеју могао преносити само припадник марксистичког покрета из хрватских редова, и припадник несрпског народа. Срби су насјели на злочиначки план Јосипа Броза.
То што је дошао из редова потлаченог народа у бившој Југославији – велика је ствар. Али тај је хрватски народ имао очувану свијест о својом идентитету. Тежња хрватског народа да има и више права него у Хабсбуршкој монархији, и хрватском комунистичком покрету, наметнула је идеју о ономе што треба остварити.
Таква тежња помогла је и националним покретима несрпских народа у старој Југославији, па тако и Другом свјетском рату, када је припомогла идеји о обликовању федералне Југославије … ”, говорио је Фрањо Туђман.
“Тито је”, наставио је Туђман, “дакле осјећао проблем народа Југославије. Несумњиво је био комуниста, и лењинистима, и стаљиниста. Али … битна разлика између њега и Стаљина јесте у два момента: Тито никада није постао предводником великосрпске политике, а Стаљнин је постао, иако није био Рус него Грузијац – припадник малога неруског народа, проводником великоруско политике.
У својм почецима, Стаљин је заступао марксистичка гледишта, али нашавши се на челу СКП постао је проводником великоруске политике. С друге стране Тито није постао проводником великосрпске политике, остао је хрватски комунист и чврсто је заступао интерес хрватског народа.
Таква тежња помогла је и националним покретима несрпских народа у старој Југославији, па тако и Другом свјетском рату, када је припомогла идеји о обликовању федералне Југославије … ”, говорио је Фрањо Туђман.
“Тито је”, наставио је Туђман, “дакле осјећао проблем народа Југославије. Несумњиво је био комуниста, и лењинистима, и стаљиниста. Али … битна разлика између њега и Стаљина јесте у два момента: Тито никада није постао предводником великосрпске политике, а Стаљнин је постао, иако није био Рус него Грузијац – припадник малога неруског народа, проводником великоруско политике.
У својм почецима, Стаљин је заступао марксистичка гледишта, али нашавши се на челу СКП постао је проводником великоруске политике. С друге стране Тито није постао проводником великосрпске политике, остао је хрватски комунист и чврсто је заступао интерес хрватског народа.
Он је осјећао национални проблем у Југославији, проблем идентитета српског, хрватског, словеначког … народа.
Друга велика разлика између Тита, као и између осталих комунистичких првака у социјалистичким земљама, јесте у томе што је он био политичар великог формата, па и државник великог формата – није случајно он изиграо и Стаљина и Черчила и на крају крајева и Србе и Србе.
Дакле, Јосип Броз је преко Комунистичке партије Југославије (КПЈ) употребио револуционарни терор у смислу осигурања своје побједе за вријеме рата и непосредно послије рата.”, каже Туђман.
Но, историја каже да је један од примјера како се Броз одржавао на власти и оснивање Голог отока, углавном за Србе и Црногорце за које је сматрао да су му највећи противници у очувању власти.
Тито је био до детаља упућен у тортуре на Голом отоку, па ипак, Туђману то није пресудно, јер у Титу види углавном великог политичара: “Имао је”, наставља даље, “храбрости, одважности и државничке далековидости да се супротстави Стаљину у доба кад је пред Стаљином клечала цијела Источна Европа и кад су и Исток и Запад очекивали, и били би захвални, да ће више слушати Стаљина.
Крлежу, штавише, сматра људима који су му спасили живот. Титов утицај, заштита од Удбе, по Туђману је била пресудна … “Иако су и други интервенисали за мене” рецћи ће Туђман у истом интервјуу, “вјероватно је Крлежин утицај на Тита био пресудан, и вјероватно ми је то што нисам био осуђен за шпијунажу, спасило живот.
И самим тим, то је дјеловало и на чињеницу да су и ови други кажњени мање, иако је према Удбиним агентима тада доведена она бугојанска група од 20 усташких терориста, да би се извршила пресија и да се озбиљније казнимо … ”
Туђман о Титу говори још у следећим формулацијама: “он је у комунистички покрет унио нешто ново”; “Титоизам је значио рјешавање националног питања у оквиру социјалистичке револуције, задржавање државности и социјалистичке земље …”
Надаље, “Тито је био велики политичар и у оквиру комунистичког покрета, један од оних који је марксистичку доктрину знао употријебити на стваралачки начин у југословенским приликама …”
“У оквирима свог времена Тито је био велик политичар … одговор на изазове свог времена, а данас, послије његове смрти, многи показују да нису чак ни на његовом нивоу …”
И самим тим, то је дјеловало и на чињеницу да су и ови други кажњени мање, иако је према Удбиним агентима тада доведена она бугојанска група од 20 усташких терориста, да би се извршила пресија и да се озбиљније казнимо … ”
Туђман о Титу говори још у следећим формулацијама: “он је у комунистички покрет унио нешто ново”; “Титоизам је значио рјешавање националног питања у оквиру социјалистичке револуције, задржавање државности и социјалистичке земље …”
Надаље, “Тито је био велики политичар и у оквиру комунистичког покрета, један од оних који је марксистичку доктрину знао употријебити на стваралачки начин у југословенским приликама …”
“У оквирима свог времена Тито је био велик политичар … одговор на изазове свог времена, а данас, послије његове смрти, многи показују да нису чак ни на његовом нивоу …”
Autor sjovicicslavuj |
15 Februar, 2018 |
read_nums (226)
Autor sjovicicslavuj |
15 Februar, 2018 |
read_nums (227)
Српска православна црква и верници славе Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу.
Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу, данас славе Српска православна црква и верници.
Први сусрет Бога и човека под сводовима јерусалимског храма и сретење новорођеног Месије кога је у наручје примио праведни старац, познат као свети Симеон Богоносац, слави се увек четрдесетог дана по Божићу.
Сретење је празник од суштинске важности за хришћанство и његово значење указује на на први сусрет Спаситеља са људима.
Према канону СПЦ, сврстан је у ред Господњих, али и Богородичних празника, јер се на тај дан истовремено велича чистота Богородице коју је, како каже предање, првосвештеник Захарија, отац Јована Крститеља, увео у јерусалимски храм на место одређено за девојке.
Овај догађај из живота цркве описан је у четворојеванђељима где се међу сведоцима помиње и Ана, кћи Фануилова, која је присуствовала Сретењу Господњем, и потом објавила становницима Јерусалима да је "коначно стигао онај који је одавно најављиван и очекиван".
Предање даље каже да су фарисеји обавестили цара Ирода о догађају у јерусламском храму. Уверен да је то нови цар кога су најавили пророци са Истока, Ирод је наредио да убију Исуса.
Међутим, према упутству Анђела Божјег, божанска породица је већ била на путу за Мисир.
Сретење се слави од времена цара Јустинијана, када је епидемија куге односила и до 5.000 живота дневно, а земљотрес у Антиохији оставио за собом велику пустош.
Слава Сретења веома је честа у српском народу, који за овај празник везује своју традицију и обичаје.
Дан Сретења 1804. године пресудан је за историју српског народа, јер је тог дана Крађорђе Петровић подигао у Орашцу Први српски устанак.
На Сретење 1835. године у Крагујевцу је проглашен и први устав кнежевине Србије, познат као Сретењски устав, а Србија на овај дан слави Дан државности.
У нашем народу постоји и веровање да се на Сретење срећу зима и лето.
Ако на Сретење осване сунчан дан, а медведи уплашени од сопствене сенке врате се у зимски сан, верује се да ће зима потрајати још шест недеља.
Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу, данас славе Српска православна црква и верници.
Први сусрет Бога и човека под сводовима јерусалимског храма и сретење новорођеног Месије кога је у наручје примио праведни старац, познат као свети Симеон Богоносац, слави се увек четрдесетог дана по Божићу.
Сретење је празник од суштинске важности за хришћанство и његово значење указује на на први сусрет Спаситеља са људима.
Према канону СПЦ, сврстан је у ред Господњих, али и Богородичних празника, јер се на тај дан истовремено велича чистота Богородице коју је, како каже предање, првосвештеник Захарија, отац Јована Крститеља, увео у јерусалимски храм на место одређено за девојке.
Сретење Господње је један од најсвечанијих догађа и на литургији, у једној од најлепших православних молитви, изговарају се речи праведног Богоносца које изговара са Богомладенцем у наручју - "Отпусти сад раба твојега Господе, јер видеше очи моје спасење твоје".
Овај догађај из живота цркве описан је у четворојеванђељима где се међу сведоцима помиње и Ана, кћи Фануилова, која је присуствовала Сретењу Господњем, и потом објавила становницима Јерусалима да је "коначно стигао онај који је одавно најављиван и очекиван".
Предање даље каже да су фарисеји обавестили цара Ирода о догађају у јерусламском храму. Уверен да је то нови цар кога су најавили пророци са Истока, Ирод је наредио да убију Исуса.
Међутим, према упутству Анђела Божјег, божанска породица је већ била на путу за Мисир.
Сретење се слави од времена цара Јустинијана, када је епидемија куге односила и до 5.000 живота дневно, а земљотрес у Антиохији оставио за собом велику пустош.
Слава Сретења веома је честа у српском народу, који за овај празник везује своју традицију и обичаје.
Дан Сретења 1804. године пресудан је за историју српског народа, јер је тог дана Крађорђе Петровић подигао у Орашцу Први српски устанак.
На Сретење 1835. године у Крагујевцу је проглашен и први устав кнежевине Србије, познат као Сретењски устав, а Србија на овај дан слави Дан државности.
У нашем народу постоји и веровање да се на Сретење срећу зима и лето.
Ако на Сретење осване сунчан дан, а медведи уплашени од сопствене сенке врате се у зимски сан, верује се да ће зима потрајати још шест недеља.
