Сједочење вишегодишпњег логораша, данас посланика у парламенту БиХ, Славка Јовичића о животу и страдањима Срба у концентрацином логору Силос (како га је звао муслимански лидер Алија Изетбеговић). За ужасне злочине о којима Јовичић говори, још нико није одговарао.

  Приредио: Ненад ТАДИЋ

        БИЈЕЉИНА, 27. ЈАНУАРА (СРНА) - Славко Јовичић, посланик у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ, који је и сам био затворен у муслиманском логору Силос током цијелог рата у БиХ, истиче да у транскриптима са 247 сједнице ратног предсједништва БиХ из априла 1994. Алија Изетбеговић под тачком 7. говори да је Силос "концентрациони логор".

        Концентрациони логор Силос, у коме су били затварани Срби цивили и 11 припадника ЈНА, најдуговјечнији је лорог те врсте у БиХ - распуштен је неколико мјесеци послије потписивања Дејтона, 27. јануара 1996.године!?

         "У том логору, потврдили су стручњаци на основу исказа свједока, на 167 начина мучени су логораши. Кад кажем логораши, желим да кажем да је осим 11 војника који су били резервни војници, и ухапшени су на линији у Хаџићима, остали били цивилна лица" - напомиње Јовичић у интервјуу СРНИ.

        Кроз логор Силос, који је отворен 11. маја 1992. године, према Јовичићевим сазнањима и евиденцији, прошло је више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.

        Он описује Силос као "бетонски скелет који је направљен 1953. године по руском моделу који је предвиђен намјенски за складиштење житарица.        "У том логору били су углавном мушкарци од 14 до 90 година, а било је затворено и 11 жена. Чак је била затворена и жена у шестом мјесецу трудноће" - каже Јовичић.

        Логор Силос формирала је прво 9. брдска бригада тзв. Армије БиХ, која је била на подручју Тарчина, и муслиманске полицијске снаге. При самом крају рата надлежност над логором имала је 14 дивизија чији је командат био Заим Имамовић, који погинуо у сукобу са српском војском.         

        "Наиме , муслиманска војска тада је имала план по коме је 20 000 војника сарајевског корупуса, мостарског Четвртог корпуса и Зеничког корпуса требало да изврши, како је наведено, `деблокаду Сарајева`, односно да потпуно уништи преостали живаљ са подручја општина Хаџићи, Вогошћа, Илијаш и Илиџа и Трново" - објашњава Јовичић.

        Јовичић је написао књигу о том логору и препричао оно што је сам видио. Према његовим сазнањима, 24 српска логораша су убијена - усљед тортура и физичког свакодневног злостављања и пребијања, мучења и глади.

        "За прва 63 дана, а ја сам затворен 26. маја 1992. године, смршао сам 43 килограма. А имао сам 78 када су ме увели у логор. Тако сам 8. августа имао свега 34 килограма. Да није било коже - кости би се саме растављале" - прича Јовичић.

        Затвореници су мјерили тежину на вагама које су служиле за вагање жита. Хигијенски услови у Силосу били су невјероватно лоши. Тек након шест мјесеци пружена је могућност да се логораши купају - и то водом која је директно долазила из цијеви, а зна се како је вода хладна - као на Бјелашници!

        "Храна је посебна прича. Сваки дан смо добијали по пет кашика неке текућине и по дванаестину или петнаестину хљеба који није био предвиђен нити је задовољавао било какве норме него га је био 300 или 400 грама.        Тако да се кроз њега `могло видјети`" - свједочи Јовичић и додаје:

        "Сви су доведени у оскудној одјећи - одијелу или пижами, како су већ нађени у кући или на њиви. Више од осам мјесеци спавали смо на бетону на коме није било ни картона. Тек 2. новембра дошли су људи из Црвеног крста, донијели су храну да преживимо и гардеробу, али су нам већину тога покрали муслиманскис стражари и муслиманске власти".

        Он истиче да 1993. године из Силоса почињу прва одвођења на прве борбене линије у Храсницу. Прва екипа је отишла 29. јануара.

        "У другој екипи од 30 логораша био сам и ја и провео сам такође у злогласном логору у Храсници 198 дана од 15. априла 1993. године до 30. октобра исте године. Копали смо све могуће траншеје, бункере, прилазне ровове, правили смо утврђења, даноноћно смо били на првим одбрамбеним линијама муслиманске војске према фирми - бившем гиганту `Фамосу`, затим на Пољопривредном институту и добру према Илиџи. Затим уз саму аеродромску писту радили смо све траншеје.

        Тек касније ћемо сазнати за фамозни тунел како, га данас муслимани зову `тунел спаса`. То је био тунел српског страдања, јер је, према мојим сазнањима и евиденцији, око 50 логораша ту убијено, од чега шест из Силоса, а остали су сви били цивили из Храснице".

        Дакле, напомиње Јовичић, Силос, посљедњи концентрациони логор током грађанском рата у БиХ, затворен је (коинциденција или не - нека историчари утврђују) на исти дан када је у Другом свјетском рату затворен и злогласни фашистички логор Аушвиц.

        "Постоје транскрипти, до којих сам касније дошао радећи професионално у Предсједништву БиХ ( начин на који сам дошао до тих докумената није битан), али оно што је важно - документација о Силосу је била предата тужиоцу Хашког трибунала Карли дел Понте" - истиче он.

        "Бранислав Дукић, као предсједник логораша, ја као потпредсједник, и покојни Саво Ивановић предали смо сву ту документацију. Предали смо 13 огромних фасцикли у Бањалуци, али смо на позив Дел Понтеове то предали и у Хагу.

        Потпуно је јасно да је Карла дел Понте, што сам ја касније директно сазнао и рекао јој у очи, монструм и да је имала само један задатак: да сатанизује Србе у претходном рату и да не подигне ни једну оптужницу против људи који су починили стравичне злочине над српским цивилима, што се касније, нажалост, показало као тачно" - наводи Јовичић.

        Он истиче да ратни злочини не застаријевају,али да је проблем бивших логораша то што су многи логораши од стравичних тортура по логорима преминули.

        "Према мојим сазнањима, од преживјелих - 70 логораша је умрло у међувремену. Дакле, и кад дођу ти процеси, ако икада дођу, неће имати ко свједочити на суду" - сматра Јовичић.

        Он истиче да неки не желе да процесуирају евидентне злочине за које постоје докази. "Ја сам их навео у књизи. Ја ћу свједочити на суду да сам сретао у логору начелника безбједности првог сарајевског корпуса Неџада Ајнагића, који је улазио у сваку челију. Ја сам сретао команданта Првог сарајевског корпуса генерала Вахида Каравелића, који нас је тјерао да радимо даноноћно на изградњи хелиодрома одакле је Алија Изетбеговић путовао по свијету.

        Направили смо зграду 14. муслиманске дивизије само десетак метара од Силоса, и то од украденог српског материјала, у зимском времену када не да нисмо имали топле гардеробе него већ смо били обучени као да је љето.        Просто је невјероватно да је ико успио да преживи такве тортуре у Силосу" - истиче Јовичић.

        Многи затвореници који су преживјели, након стравичних мучења и тортура имају тешке здравствене посљедице. Јовичић је, како каже, имао срећу да је прије три године на ВМА био 20 дана и да се изборио да преживи.

        "Данас имам безброј проблема - без десног сам бубрега, поломљених ребара, не могу на ногама да стојим. Све су то посљедице мучења и даноноћног рада на борбеним линијама у `живом штиту`, гдје су нас муслимански војници истурали да на отвореном копамо и да за њих освајамо линије - то се десило у Храсници и Бутмиру гдје смо за муслиманску војску освојили више од четири километра територије, јер је српска војска видјела да ми копамо и повлачили су се, тако да су у једном моменту линија разграничења била на 30 метара" - сјећа се Јовичић.

        Он објашњава да су затворенци злоупотребљавани у првим борбеним штитовима "везани сајлама и тјерани да раде даноноћно најтеже физичке радове".

        "Оно што желим да нагласим - само код Основне шкоел `Алекса Шантић` у Храсници избројао сам 126 `мотки`, а само на некима је писало - НН. То је било гробље специјално отворено за Србе" - истиче Јовичић.

        Српски логораши по ноћи су врло плитко закопавали убијене. Када је Славко Јовичић 1997. године отишао тамо да види постоји ли још то гробље - затекао је ледину.

        "Неко је, односно муслиманске власти, свјесно извршио ексхумације и дан данас се не зна гдје се налазе ти људи који су тада били сахрањени, као и ко је извршио премјештање и измјештање гробница, ни гдје се налазе кости тих људи. Нажалост, нисам успио да дођем до података, јер друга страна неће да призна да један једини Србин било гдје био затворен и настрадао" - прича Јовичић и закључује:

        "Неки су имали срећу да буду размијењени у приватним размјенама, јер су тада људи продавани. Ко је имао паре успио је да свог ближњег купи".