Autor sjovicicslavuj |
31 Oktobar, 2017 |
read_nums (375)
АМИН!
.jpg)
Родом је био из Антиохије Сиријске. Још у својој раној младости изучио је грчку филозофију, медицину и живопис. У време деловања и рада Господњег овде на земљи, лицем у лице срео се са Спаситељем, чуо је Његову спасоносну науку и био је сведок чудесних дела Његових.
Због тога, његово срце се испуни Божанском мудрошћу и Божанским знањем, поверова у Истинитог Бога и би увршћен у седамдесет апостола и би послан да проповеда Божанско Јеванђеље у свету. Заједно са Клеопом указа му се Васкрсли Исус, Господ наш, на путу за Емаус (Лк. 24).
По силаску Духа Светога на апостоле, Лука се врати у Антиохију и тамо постаде сатрудник апостола Павла, путујући свуда са њим у Рим, и обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. Написао је јеванђеље на молбу многих хришћана око 60-те године, а по мученичкој смрти апостола Павла поче да проповеда Јеванђеље Христово и по Далмацији, Италији, Македонији и другим местима.
Његово дело огледа се и у томе што је живописао иконе. И то икону: Пресвете Богородице (три иконе), и иконе светих апостола Петра и Павла. Због тога се и сматра оснивачем хришћанског иконописа. Ни старост га није могла спречити да путује Светом и шири Јеванђеље.
Проповедање је наставио у Ливији, горњем Мисиру, одакле се вратио у Грчку, где је наставио са обраћењем људи у хришћанску веру. Написао је и многа дела Апостолска, која је посветио Теофилу, кнезу Агаје.
Упокојио се у 84 години овоземаљског живота, када су га злобни незнабожци ставили на муке и обесили о једну маслину у граду Теби, Христа ради. Његове свете мошти пренете су у Цариград за време цара Констанција, сина знаменитог и светог цара Константина.
Због тога, његово срце се испуни Божанском мудрошћу и Божанским знањем, поверова у Истинитог Бога и би увршћен у седамдесет апостола и би послан да проповеда Божанско Јеванђеље у свету. Заједно са Клеопом указа му се Васкрсли Исус, Господ наш, на путу за Емаус (Лк. 24).
По силаску Духа Светога на апостоле, Лука се врати у Антиохију и тамо постаде сатрудник апостола Павла, путујући свуда са њим у Рим, и обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. Написао је јеванђеље на молбу многих хришћана око 60-те године, а по мученичкој смрти апостола Павла поче да проповеда Јеванђеље Христово и по Далмацији, Италији, Македонији и другим местима.
Његово дело огледа се и у томе што је живописао иконе. И то икону: Пресвете Богородице (три иконе), и иконе светих апостола Петра и Павла. Због тога се и сматра оснивачем хришћанског иконописа. Ни старост га није могла спречити да путује Светом и шири Јеванђеље.
Проповедање је наставио у Ливији, горњем Мисиру, одакле се вратио у Грчку, где је наставио са обраћењем људи у хришћанску веру. Написао је и многа дела Апостолска, која је посветио Теофилу, кнезу Агаје.
Упокојио се у 84 години овоземаљског живота, када су га злобни незнабожци ставили на муке и обесили о једну маслину у граду Теби, Христа ради. Његове свете мошти пренете су у Цариград за време цара Констанција, сина знаменитог и светог цара Константина.
------------------------
СРБИМА
који
СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЕВАНЂЕЛИСТУ ЛУКУ
славе као своју крсну славу,
уз божији благослов желим сваку срећу
и упућујем честитке!
Moлитвама СВЕТОМ ЛУКИ,
нека вам Господ дарује мир,
здравље, сваку утјеху,
духовни напредак
и свако благостање!
АМИН!
Autor sjovicicslavuj |
27 Oktobar, 2017 |
read_nums (368)
Буди и надаље стража нашем престоном граду, утврди га у Православљу, помози верницима, подигни недужне и тужне, а усопшим родитељима нашим, браћи и деци измоли вечни покој и вечно спасење, света Петко, Божја светитељко.
Свима помози, па и мени не одмози.
Добре у добру сложи, и свако им добро умножи.
Да се кроз тебе прослави Бог у Тројци, навек века.
Света Петка или Параскева (грч. Παρασκευή - петак) је била хришћанска подвижница из 11. века.
Родила се у граду Епивату (Пиват - на турском Бојадис), који се налазише између Силимврије и Цариграда у Тракији половином десетог столећа.
Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског (989-996).
Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном да иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих.
Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота она напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, живећи строгим отшеличким животом, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват.
Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11. столећу.
Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других.
Богоугодни хришћани из тог места после јављања светитељке у сну неком Георгију и Јефимији пронашли су место где су биле закопане њене мошти, извадили су их из земље и положили у храм светог Петра и Павла у Епивату.
Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете Петке налазе у румунском граду Јашију.
Широм српских земаља налази се и велики број лековитих извора, који су посвећени св. Петки. Један од њих је извор св. Петке у Калемегданској тврђави у Београду где су њене мошти дуго времена почивале.
Света Петко, Божја светитељко, моли Бога за нас.
Удостојила си се гледања лица Божја, као чедо нашег народа, славна Петко светитељко, па имамо слободу теби говорити, сродници нашој, и тебе молити за спашење душа наших.
Слава си и похвала Београду, где чудотворна вода твоја привлачи множине многе, као негда Витезда, и даје слепима вид, узетим здравље, малаксалим снагу, и свима бодрост и радост, Христова девице, наша помоћнице.
Буди и надаље стража нашем престоном граду, утврди га у Православљу, помози верницима, подигни недужне и тужне, а усопшим родитељима нашим, браћи и деци измоли вечни покој и вечно спасење, света Петко, Божја светитељко.
Свима помози, па и мени не одмози.
Добре у добру сложи, и свако им добро умножи.
Да се кроз тебе прослави Бог у Тројци, навек века.
АМИН!
Autor sjovicicslavuj |
20 Oktobar, 2017 |
read_nums (287)
Ови свети и дивни мученици и јунаци вере Христове беху најпре први великаши на двору цара Максимијана. И сам их цар уважаваше много због храбрости, мудрости и верности. Али кад чу цар, да су ова два великаша његова хришћани, промени љубав своју према њима на гнев.
И једном када беше велико жртвоприношење идолима цар позва Сергија и Вакха, да заједно с њима жртве принесу, али они отворено отказаше цару послушност у томе. Ван себе од јарости цар нареди, те свукоше с њих војничко одело, и прстење, и одликовања, и обукоше их у женске хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху улицама града Рима на подсмех свима и свакоме.
По том их посла цар у Азију, своме намеснику Антиоху, на истјазање. А овај Антиох беше се и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха, који га у своје време препоручише цару. Када их Антиох поче саветовати, да се одрекну Христа, и да себе спасу бешчешћа мука и смрти, одговорише ови светитељи: „и чест и бешчешће, и живот и смрт — све је једно ономе ко иште царства небескога."
Антиох баци Сергија у тамницу, и нареди прво да се мучи Вакх. Слуге се мењаху један за другим тукући Вакха светога, све док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тела св. Вакха изађе душа његова света и на рукама ангелским оде Господу.
Пострада св. Вакхо у граду Варвалису.
Тада Сергије свети би изведен, и обувен у гвоздене опанке, с начичканим ексерима, па тако отеран у град Росаф у Сирију, и тамо мачем посечен; и душа му оде у Рај, да тамо заједно са Вакхом, другом својим, приме венце славе бесмртне од Христа Цара к Господа свога. Пострадаше ови красни витези вере Христове око 303. г.
И једном када беше велико жртвоприношење идолима цар позва Сергија и Вакха, да заједно с њима жртве принесу, али они отворено отказаше цару послушност у томе. Ван себе од јарости цар нареди, те свукоше с њих војничко одело, и прстење, и одликовања, и обукоше их у женске хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху улицама града Рима на подсмех свима и свакоме.
По том их посла цар у Азију, своме намеснику Антиоху, на истјазање. А овај Антиох беше се и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха, који га у своје време препоручише цару. Када их Антиох поче саветовати, да се одрекну Христа, и да себе спасу бешчешћа мука и смрти, одговорише ови светитељи: „и чест и бешчешће, и живот и смрт — све је једно ономе ко иште царства небескога."
Антиох баци Сергија у тамницу, и нареди прво да се мучи Вакх. Слуге се мењаху један за другим тукући Вакха светога, све док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тела св. Вакха изађе душа његова света и на рукама ангелским оде Господу.
Пострада св. Вакхо у граду Варвалису.
Тада Сергије свети би изведен, и обувен у гвоздене опанке, с начичканим ексерима, па тако отеран у град Росаф у Сирију, и тамо мачем посечен; и душа му оде у Рај, да тамо заједно са Вакхом, другом својим, приме венце славе бесмртне од Христа Цара к Господа свога. Пострадаше ови красни витези вере Христове око 303. г.
Autor sjovicicslavuj |
19 Oktobar, 2017 |
read_nums (417)
На име: васкрсли Господ поново се јавио ученицима, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: пружи руку твоју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран.
И Тома узвикну: Господ мој и Бог мој (Јов. 20).
После силаска Св. Духа, када апостоли метаху коцку, где ће ко ићи на проповед, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости, што мораде ићи у тако далеку страну, али му се Господ јави и охрабри га.
У Индији св. Тома обрати многе, великаше и сиромахе, у веру Христову, и заснова тамо цркву, и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома у веру и две сестре, жене двојице кнежева Индијских, Тертијану и Мигдонију. Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева, с којима не хтеше живети после крштења свога, и отпуштене. 
Кроз његову сумњу у васкрсење Христа Господа добила се нова потврда тога чудесног и спасоносног догађаја.
На име: васкрсли Господ поново се јавио ученицима, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: пружи руку твоју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран.
И Тома узвикну: Господ мој и Бог мој (Јов. 20).
После силаска Св. Духа, када апостоли метаху коцку, где ће ко ићи на проповед, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости, што мораде ићи у тако далеку страну, али му се Господ јави и охрабри га.
У Индији св. Тома обрати многе, великаше и сиромахе, у веру Христову, и заснова тамо цркву, и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома у веру и две сестре, жене двојице кнежева Индијских, Тертијану и Мигдонију. Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева, с којима не хтеше живети после крштења свога, и отпуштене.
Ослободивши
се брака оне поживеше богоугодним животом до смрти. Дионисије и
Пелагија, најпре верени међусобно, када чуше апостолску проповед, не
саживеше се, него се посветише подвигу.
Пелагија сконча живот као мученица за веру, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа.
Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме Тома крсти и жену и сина, Азаиа, осуди апостола на смрт, и посла 5 војника, који га прободоше са 5 копаља. И тако предаде душу своју у руке Xристу своме свети апостол Тома.
Пре смрти своје и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан, он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна.
Пелагија сконча живот као мученица за веру, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа.
Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме Тома крсти и жену и сина, Азаиа, осуди апостола на смрт, и посла 5 војника, који га прободоше са 5 копаља. И тако предаде душу своју у руке Xристу своме свети апостол Тома.
Пре смрти своје и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан, он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна.
И
тако Тома свети тамо својим неверовањем утврди веру у васкрсење
Господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављење Матере
Божје.
-----------------------------------------------
Autor sjovicicslavuj |
14 Oktobar, 2017 |
read_nums (246)
Од увек је црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим ходатајственим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима.
Догађај који црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. 1. октобра 911. год. у време цара Лава Мудрога (или Философа) било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је св. Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ.
Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама.
Св. Андреј видећи то јављање показа руком Епифанију блаженом, и упита га: „видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: „видим, оче, и ужасавам се!" Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.
Autor sjovicicslavuj |
12 Oktobar, 2017 |
read_nums (323)
Родио се у граду Коринту, у време цара Теодосија Млађег. Отац му је био презвитер свете Саборне Цркве. Свети Киријак се назива Отшелником због својих честих пустињачких усамљивања.
Још од детињства, време је проводио читајући Свето Писмо и дивећи се Богу како је од почетка света све премудро уредио за спасење људско. У осамнаестој пође он у Јерусалим, где посети света места, и презими у манастиру Светог Сиона.
Ту се почео подвизавати у монашком животу, он стиже на сам врх врлинског живота, он отиде у пустињу преподобном Јевтимију, који га с љубављу прими и предаде га светом Герасиму на реци Јордану, који му нареди да живи код њега у општежићу манастирском и да буде послушан.
И ту се млади Киријак показао спреман да изврши све трудове, са благодарношћу Богу, не дајући себи одмора. Након што се упокоји преподобни отац Јевтимије, Киријак се пресели у његову лавру у пустињу.
Заветова се он на ћутање, једини разговор би са Богом. Након тога он се пресели у Сикијски манастир, где би примљен као искушеник, обављајући сва послушања и дужности те након четири године би постављен за ђакона, а затим за презвитера и канонарха.
У том послушању проведе пуних осамнаест година, али ни то га не задовољи те напусти и тај манастир и оде у пустињу и поведе са собом једног ученика.
Чинио је чудеса, јер беше велики угодник Божији. Прочу се он надалеко, многи долазише к њему у пустињу, једни ради благослова, други ради исцељења, а трећи да разговарају са њим и добију какав користан савет за душу.
Није желео славу, те се повуче у још дубљу самоћу у пустињу, али и ту га људи пронађоше, доносећи своје болесне ради исцељења, јер свети Киријак својом молитвом исцели многе и из многих истера демоне.
Својом молитвом и речју он је сатирао безбожно учење јеретичко, заблуделе је одвраћао од заблуде, а православне утврђивао у вери. Упокоји се у Господу у 109 години живота, овај велики угодник Божији.
-----------------------
МИХОЉДАН
Православни вјерници данас обиљежавају празник,
у народу познат као Михољдан.
Михољдан је везан за смјену љета и јесени.
Према народном вјеровању,
послије Михољдана наступа права јесен
која је календарски већ увелико почела.
Октобарски топли дани везани за овај народни
и вјерски празник познати су као Михољско љето.
У православном календару се на овај празник помиње
и освештање базилике Светог Михаила у околини Рима,
што је и објашњење за назив празника.
Михољдан је и слава многих српских домова.
Слави се у Боки Которској као заштитник помораца,
а у појединим српским селима
одржавају се заветине и организују литије.
Autor sjovicicslavuj |
9 Oktobar, 2017 |
read_nums (286)
На данашњи дан ...
9. октобра 1892. године,
рођен је славни српски нобеловац
ИВО АНДРИЋ
-----------------------------------------------
ИВО АНДРИЋ - Шта је Босна?
Autor sjovicicslavuj |
9 Oktobar, 2017 |
read_nums (302)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан, 9. октобра 1.854. године,
рођен је славни српски научник свјетског гласа
МИХАЈЛО ПУПИН
Autor sjovicicslavuj |
9 Oktobar, 2017 |
read_nums (242)
Син рибара Зеведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника свете Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остависвога оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. И од тада се више није одвајао од Господа свога до краја. Са Петром и Јаковом присуствовао је васкрсењу кћери Јаирове и Преображењу Господа.
На Тајној Вечери ставио је био главу на прси Исусове. Када су сви други били оставили распетога Господа, Јован је са светом Богомајком остао под Крстом. По наређењу Господа он је после био као син светој Дјеви Марији и брижно је служио и чувао до успенија њеног.
По успенију Пресвете Богородице отишао је Јован са учеником својим Прохором на проповед Јеванђеља у Малу Азију. Највише се бавио и радио у Ефесу. Својом надахнутом проповеђу и чудотворством он обрати многе у хришћанство и пољуља незнабоштво из темеља. Незнабошци озлојеђени везаше га и послаше у Рим цару Дометијану.
По успенију Пресвете Богородице отишао је Јован са учеником својим Прохором на проповед Јеванђеља у Малу Азију. Највише се бавио и радио у Ефесу. Својом надахнутом проповеђу и чудотворством он обрати многе у хришћанство и пољуља незнабоштво из темеља. Незнабошци озлојеђени везаше га и послаше у Рим цару Дометијану.
Пред царем беше мучен и бијен; но како ненашкоди ни најљући отров, који му дадоше да испије, нити кључало масло,у које га вргоше, цар се уплаши, и сматрајући га бесмртним посла га уизгнанство на острво Патмос. На том острву свети Јован преведе многе ухришћанство речима и чудесима, и утврди добро цркву Божју.
Ту је написао Јеванђеље и Откровење. У време цара Нерве, који даде слободу свима сужњима, Јован се упути поново у Ефес, где проживе неко време утврђујући ту своје раније започето дело. Беше му преко 100 година када се представи у Господу. Када му ученици после отворише гроб, не нађоше тело његово, али сваке године 8/21. маја исходио је из његовог гроба некиситан прах, мирисан и лековит.
После дугог, многотрудног и многоплодног живота на земљи пресели се овај љубљени ученик Христов и стуб цркве у радост Господа свога, у мирну и бесмртну радост.
Autor sjovicicslavuj |
7 Oktobar, 2017 |
read_nums (287)
Православни хришћани обиљежиће данас Михољске задушнице и, према традицији, изаћи на гробове, прислужити свијеће и у храмовима дати помене својим преминулим прецима.
Вјерници на тај дан упућују молитве Богу за милост према упокојенима и опроштај гријехова.
Задушнице увијек падају у суботу, када се организују и богослужења посвећена упокојенима, јер је Христос дан уочи Васкрсења, које се увијек слави у недјељу, провео у гробу.
У Цркви се на задушнице помињу и ријечи Светог Јована Златоустог, једног од највећих богослова: "Помозите покојнима и помињите их. Не оклијевајте, дакле, да помогнете онима који су отишли и принесите ваше молитве за њих".
Осим Михољских или јесењих, у календару Српске православне цркве постоје још и Духовске или љетне, прољећне – у седмици прије почетка Великог поста и Митровске или зимске.
На Задушнице се у цркама служи Света литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, а послије службе се иде до гробова покојника. На гробовима се прислужују свијеће, а свештеници обављају појединачне парастосе и читају молитве за преминуле.
Ако није могуће отићи на гроб покојника, њима се служи помен у цркви.
Autor sjovicicslavuj |
7 Oktobar, 2017 |
read_nums (280)
Света првомученица Текла равноапостолна. Рођена у Иконији од родитеља знаменитих али незнабожачких. Као осамнаестогодишња девојка била верена за некога младића у оно време, када апостол Павле дође са Варнавом у Иконију на проповед Јеванђеља.
Слушајући Павла три дана и три ноћи Текла се обрати потпуно вери Христовој и завешта се живети у девству. Видевши је мајка, како и не гледа више на свога вереника нити помишља на брак, поче је најпре саветовати а по том тући и морити глађу. Најзад је предаде судији и захтеваше, опака мајка, да је огњем сажеже. Судија је баци на огањ, но Бог је спасе неповређену. Тада Текла пође за апостолом Павлом, и дође са њим у Антиохију.
Привучен спољашном красотом Теклином некакав старешина градски хтеде је узети к себи силом, но Текла се ишчупа из његових руку. Тај старешина оптужи је кнезу као хришћанку, која се гнуша брака. Кнез је осуди на смрт и баци пред зверове, но зверови се не такнуше тела свете девице. Удивљен овим упита је кнез: „ко си ти, и каква је сила у теби, да ти ништа не може нашкодити?" Одговори му Текла: „слушкиња сам Бога живога". Тада је кнез пусти на слободу, и она пође проповедати Јеванђеље, и успе да обрати многе у веру истиниту, међу којима и неку угледну и чесну удовицу Трифену.
По томе се св. Текла, по благослову апостола Павла, удаљи у једно пусто место близу Селевкије. Ту се она дуго подвизаваше и исцелењем болесника чудотворном силом обраћаше многе у хришћанство. Позавидеше јој лекари и врачари из Селевкије, те послаше неке младе људе, да је оскверне, надајући се да ће она кад изгуби девичанство изгубити и моћ своју чудотворну.
Текла бегаше од оних дрских младића, и кад виде да ће је ухватити, она се помоли Богу за помоћ пред једном стеном, и стена се раступи и сакри ову св. девицу и невесту Христову. И би јој та стена и скровиште и гроб.
О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели св. Златоуст „чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство а другом руком мучеништво".
Слушајући Павла три дана и три ноћи Текла се обрати потпуно вери Христовој и завешта се живети у девству. Видевши је мајка, како и не гледа више на свога вереника нити помишља на брак, поче је најпре саветовати а по том тући и морити глађу. Најзад је предаде судији и захтеваше, опака мајка, да је огњем сажеже. Судија је баци на огањ, но Бог је спасе неповређену. Тада Текла пође за апостолом Павлом, и дође са њим у Антиохију.
Привучен спољашном красотом Теклином некакав старешина градски хтеде је узети к себи силом, но Текла се ишчупа из његових руку. Тај старешина оптужи је кнезу као хришћанку, која се гнуша брака. Кнез је осуди на смрт и баци пред зверове, но зверови се не такнуше тела свете девице. Удивљен овим упита је кнез: „ко си ти, и каква је сила у теби, да ти ништа не може нашкодити?" Одговори му Текла: „слушкиња сам Бога живога". Тада је кнез пусти на слободу, и она пође проповедати Јеванђеље, и успе да обрати многе у веру истиниту, међу којима и неку угледну и чесну удовицу Трифену.
По томе се св. Текла, по благослову апостола Павла, удаљи у једно пусто место близу Селевкије. Ту се она дуго подвизаваше и исцелењем болесника чудотворном силом обраћаше многе у хришћанство. Позавидеше јој лекари и врачари из Селевкије, те послаше неке младе људе, да је оскверне, надајући се да ће она кад изгуби девичанство изгубити и моћ своју чудотворну.
Текла бегаше од оних дрских младића, и кад виде да ће је ухватити, она се помоли Богу за помоћ пред једном стеном, и стена се раступи и сакри ову св. девицу и невесту Христову. И би јој та стена и скровиште и гроб.
О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели св. Златоуст „чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство а другом руком мучеништво".
СВЕТА ТЕКЛА
Мошти Свете Текле, њена десна рука, донесена је у Србију из Антиохије у вријеме првог српског архиепископа Светог Саве 1233. године, а 1730. године ју је тадашњи патријарх српски Арсеније Четврти Јовановић поклонио Старој цркви у Сарајеву.
Њену свету десницу митрополит сарајевски Сава Косановић однио је 1873. године у Русију гдје је за њу израђена бисерна рукавица са наруквицом.
Међу православним свијетом у Сарајеву и околини и данас се препричава занимљив и поучан догађај везан за свету и часну десницу Свете Текле који се збио у вријеме Другог свјетског рата.
Пошто ову светитељку не славе само православни него и други хришћани, а њене мошти, као и рука светог Јована Крститеља, која се налази на Цетињу, имају велику вриједност и значај за њих, усташе су покушале да је однесу из цркве.
Када је група Хрвата усташа, који су упали у храм, пошла да изађе са светим моштима Теклиним из цркве, на излазним вратима је онај који је носио свету Теклину десницу пао и на мјесту остао мртав.
Видјевши шта се десило, усташе су брже-боље светињу вратиле у храм.
Мошти ове светитељке чувају се данас у дрвеном изрезбареном кивоту, који има облик цркве са урезаним иконама са стране које показују чуда свете Текле. Кивот је рад Бранка Шотре из 1939. године.
Дио моштију Свете Текле чува се и у манастиру Свете Тројице код Пљеваља.
Света Текла равноапостолна,
Од девица првомученица,
Тело беше духу покорила,
Дух и тело Христу свемогућем,
Зато и њој све покорно беше:
Огањ страшни и зверови љути,
И демони, и људски недузи -
Све покорно вери и чистоти,
Све послушно светој невиности,
Невиности Христове невесте.
Није л' мајка благо превелико?
Шта је мајка - с Христом поређена?
И вереник од земље саздани
Прашина је пред славом Христовом.
И богатство и земна красота -
Сан пролазни и ветар крилати.
Једна стена само вечно стоји,
Времена се ни буре не боји.
То је женик Текле мученице,
То је Христос, Цар над царевима.
Света Текло, Рајем обасјана,
Помоли се Христу Спаситељу,
И нас грешне од греха да спасе.
Autor sjovicicslavuj |
6 Oktobar, 2017 |
read_nums (297)
Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божија; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су цијелог живота жељели и од Бога просили једно дијете; чудо зачећа Јованова у престарјелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења.
Јер са Јованом имађаше Бог нарочито велике намјере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу свијета.
Преко својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездјетне Саре, и Самсона од бездјетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездјетних, Захарије и Јелисавете.
Преко ангела својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намјере.
Како су се могла родити дјеца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то зна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свијет, и који за стварање првога човјека, Адама, није потребовао никакве родитеље, ни старе ни младе.
Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природних закона, у које оковани ми бисмо, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав.
Autor sjovicicslavuj |
3 Oktobar, 2017 |
read_nums (253)
Велики војсковођ римски у време цара Тита и Трајана. Иако незнабожац, Плакида (тако му беше име незнабожачко) беше човек праведан и милостив, сличан капетану Корнилију, кога крсти апостол Петар (Дап 10). Ходећи једном у лов, он погна једног јелена. Божјим Промислом јави се крст светао међу роговима јелена, и дође глас Господњи Плакиди, који овога упућиваше, да иде свештенику хришћанском и крсти се. На крштењу он доби име Евстатије, његова жена – Теопистија (Боговерна), а њихови синови – Агапије и Теопист.
По крштењу Евстатије оде на оно исто место, где се преко јелена јавило откровење, и клекнувши заблагодари Богу што га је привео истини. У том му се опет јави глас Господњи и предрече му страдање за име Његово, и укрепи га. Тада Евстатије тајно напусти Рим са својом породицом с намером, да се повуче међу прост народ, и да у непознатој и скромној средини послужи Богу.
Чим приспе у Египат, одмах навалише на њега искушења. Неки зли варварин оте му жену, а оба сина ухватише му зверови и однеше. Но убрзо тај варварин погибе, а децу му од зверова спасоше чобани. Евстатије се настани у неком селу египатском, Вадисис, и ту као најамник сеоски проживи петнаест година. После тога нападоше варвари на Римско царство, и цар Трајан жаљаше, што му нема храброг војводе Плакиде, који је, где год је ратовао, победу односио. И посла цар два своја официра да по целом царству траже великог војводу.
По Божјем Промислу ти официри, негдашњи другови Евстатијеви, дођу у оно село Вадисис, нађу Евстатија и доведу га цару. Евстатије скупи војску и победи варваре. На путу натраг за Рим Евстатије пронађе и своју жену и оба сина. Када стиже у Рим, цар Трајан беше умро, и цар Адријан беше на престолу. Кад Адријан позва војводу Евстатија да принесу жртве боговима, Евстатије му рече, да је он хришћанин.
Цар га баци на муке заједно са женом и синовима. Но како им зверови не нашкодише ништа, бацише их у усијаног металног вола. Трећег дана извадише њихова тела мртва, али од огња неповређена. Тако овај славни војвода даде и „Ћесару ћесарево и Богу Божје”, и пресели се у вечно Царство Христа Бога нашега.
Autor sjovicicslavuj |
30 Septembar, 2017 |
read_nums (441)
Живели и страдали у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија - мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој.
У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12,Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди.
Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде."
Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше.
Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.
Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде."
Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше.
Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.
Autor sjovicicslavuj |
28 Septembar, 2017 |
read_nums (330)
На вест да је Часни Христов крст пронађен, слегло се мноштво народа - сви су желели да га виде, додирну и целивају. Они удаљенији су желели макар да га виде, па патријарх Макарије одлучи да подигне Крст на једно узвишење.
То прво уздизање ("воздвижење") Часног крста догодило се 326. године, а од тада је Часни крст стајао у сребрном ковчегу у Храму Христовог васкрсења који је царица Јелена потом подигла на Гологоти.
27.9.2017.
Крстовдан је празник посвећен проналажењу Христовог Крста на месту Његовог распећа.
Историја каже да је међу првим подухватима којих се свети цар Константин Велики подухватио пошто је преузео власт над целим Римским царством, било је обнављање хришћанских светиња у Светој земљи.
Једна од највећих жеља светог цара Константина и његове мајке, свете царице Јелене, била је да пронађу Часни крст на којем је 3 века раније био распет Исус Христ.
Тешке муке царица Јелена успела је да од неког старца дозна место где се налази Часни крст - било је то место на којем је потом био изграђен Венерин храм. Царица је наредила да се то идолско светилиште сруши и да се на том месту копа.
После извесног времена копачи осетише диван мирис из земље, а недуго затим откопаше и три крста, таблицу на којој је писало "Исус Назарећанин, цар Јудејски" и клинове којима је био прикован за Крст.
Не могавши да разазнају на којем је тачно крсту био распет Христ, досете се да на мртваца чија је погребна поворка пролазила у близини положе сва три крста. Када је Часни крст дотакао тело мртваца, он је васкрсао, а Крст је однесен на Голготу.
Историја каже да је међу првим подухватима којих се свети цар Константин Велики подухватио пошто је преузео власт над целим Римским царством, било је обнављање хришћанских светиња у Светој земљи.
Једна од највећих жеља светог цара Константина и његове мајке, свете царице Јелене, била је да пронађу Часни крст на којем је 3 века раније био распет Исус Христ.
Тешке муке царица Јелена успела је да од неког старца дозна место где се налази Часни крст - било је то место на којем је потом био изграђен Венерин храм. Царица је наредила да се то идолско светилиште сруши и да се на том месту копа.
После извесног времена копачи осетише диван мирис из земље, а недуго затим откопаше и три крста, таблицу на којој је писало "Исус Назарећанин, цар Јудејски" и клинове којима је био прикован за Крст.
Не могавши да разазнају на којем је тачно крсту био распет Христ, досете се да на мртваца чија је погребна поворка пролазила у близини положе сва три крста. Када је Часни крст дотакао тело мртваца, он је васкрсао, а Крст је однесен на Голготу.
То прво уздизање ("воздвижење") Часног крста догодило се 326. године, а од тада је Часни крст стајао у сребрном ковчегу у Храму Христовог васкрсења који је царица Јелена потом подигла на Гологоти.
Тај дан се слави као Крстовдан, један од најзначајнијих празника у години. Обележен је црвеним словом и на тај дан се обавезно пости.
Autor sjovicicslavuj |
26 Septembar, 2017 |
read_nums (359)
26.09.2017.
Милош Милаковић и Срђан Буторац
донијели сребрно одличје са Свјетског првенства из Казабланке.
Српска репрезентација у боћању већ годинама по правилу са великих такмичења, Европских и Свјетских првенстава, доноси медаље.
Тако је било и овог пута на Свјетском првенству
које је одржано у Мароку, у Казабланки, одакле су се
Милош Милаковић и Срђан Буторац
вратили са сребрном медаљом освојеном у дисциплини пар
послије пораза у финалу од Словенаца.
Autor sjovicicslavuj |
26 Septembar, 2017 |
read_nums (409)
Крстовдан је празник посвећен проналажењу Христовог Крста на месту Његовог распећа.
Историја каже да је међу првим подухватима којих се свети цар Константин Велики подухватио пошто је преузео власт над целим Римским царством, било је обнављање хришћанских светиња у Светој земљи.
Једна од највећих жеља светог цара Константина и његове мајке, свете царице Јелене, била је да пронађу Часни крст на којем је 3 века раније био распет Исус Христ.
Тешке муке царица Јелена успела је да од неког старца дозна место где се налази Часни крст - било је то место на којем је потом био изграђен Венерин храм. Царица је наредила да се то идолско светилиште сруши и да се на том месту копа.
После извесног времена копачи осетише диван мирис из земље, а недуго затим откопаше и три крста, таблицу на којој је писало "Исус Назарећанин, цар Јудејски" и клинове којима је био прикован за Крст.
Не могавши да разазнају на којем је тачно крсту био распет Христ, досете се да на мртваца чија је погребна поворка пролазила у близини положе сва три крста. Када је Часни крст дотакао тело мртваца, он је васкрсао, а Крст је однесен на Голготу.
На вест да је Часни Христов крст пронађен, слегло се мноштво народа - сви су желели да га виде, додирну и целивају. Они удаљенији су желели макар да га виде, па патријарх Макарије одлучи да подигне Крст на једно узвишење.
То прво уздизање ("воздвижење") Часног крста догодило се 326. године, а од тада је Часни крст стајао у сребрном ковчегу у Храму Христовог васкрсења који је царица Јелена потом подигла на Гологоти.
Историја каже да је међу првим подухватима којих се свети цар Константин Велики подухватио пошто је преузео власт над целим Римским царством, било је обнављање хришћанских светиња у Светој земљи.
Једна од највећих жеља светог цара Константина и његове мајке, свете царице Јелене, била је да пронађу Часни крст на којем је 3 века раније био распет Исус Христ.
Тешке муке царица Јелена успела је да од неког старца дозна место где се налази Часни крст - било је то место на којем је потом био изграђен Венерин храм. Царица је наредила да се то идолско светилиште сруши и да се на том месту копа.
После извесног времена копачи осетише диван мирис из земље, а недуго затим откопаше и три крста, таблицу на којој је писало "Исус Назарећанин, цар Јудејски" и клинове којима је био прикован за Крст.
Не могавши да разазнају на којем је тачно крсту био распет Христ, досете се да на мртваца чија је погребна поворка пролазила у близини положе сва три крста. Када је Часни крст дотакао тело мртваца, он је васкрсао, а Крст је однесен на Голготу.
То прво уздизање ("воздвижење") Часног крста догодило се 326. године, а од тада је Часни крст стајао у сребрном ковчегу у Храму Христовог васкрсења који је царица Јелена потом подигла на Гологоти.
Тај дан се слави као Крстовдан, један од најзначајнијих празника у години. Обележен је црвеним словом и на тај дан се обавезно пости.
Autor sjovicicslavuj |
22 Septembar, 2017 |
read_nums (611)
Св. Јоаким беше син Варпафира, из колена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше 3 кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку св. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима, и у старим данима својим роди пресвету Богородицу Марију.
50 година живљаху у браку Јоаким и Ана, и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро.
Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан". Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме.
Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету".
И одмах Ана заче и у 9. месецу роди св. Деву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80 а Ана 79 година, и представише се Господу.
50 година живљаху у браку Јоаким и Ана, и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро.
Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан". Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме.
Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету".
И одмах Ана заче и у 9. месецу роди св. Деву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80 а Ана 79 година, и представише се Господу.
Autor sjovicicslavuj |
21 Septembar, 2017 |
read_nums (339)
Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака.
И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном.
Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, Oлтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане.
Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.
Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника.
Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака.
И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном.
Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, Oлтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане.
Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.
Autor sjovicicslavuj |
14 Septembar, 2017 |
read_nums (294)
Значај који су ктитори, Свети Сава и Стефан Првовенчани наменили манастиру Жичи као центру самосталне српске цrркве, крунидбеном месту будућих краљева и саборном храму српског народа, данас истичемо кроз прославу националног јубилеја 800 година постојања и непрекинуте духовне мисије овог светог места.
На данашњи дан, 14. септембра 1219. године, проглашена је аутокефалност Српске православне цркве код ромејског (византијског) цара Теодора I Ласкариса и никејског патријарха Манојла Харитопула.
Аутокефалност је издејствовао Сава Немањић, који је изабран за првог српског архиепископа са седиштем у манастиру Жича.
Цар Стефан Душан Немањић је 1346. године уздигао српску цркву у ранг патријаршије. Успостављање српске патријаршије значило је остваривање духовног јединства српског народа са осталим народима који су живели у Душановом царству.
Оно је, међутим, значило и сукоб са обновљеном Византијом и цариградским патријархом. После пада српске државе под турску власт, патријаршија је престала да постоји.
Обновљена је 1557. године, на заузимање Мехмеда Соколовића, који је за патријарха поставио свог брата Макарија.
