Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 6 Mart, 2016 | read_nums (421)
 
 Jurišić će tražiti odštetu od Srbije?
  Ilija Jurišić, ratni starješina tuzlanske policije, kog je Apelacioni sud u Beogradu prekjuče pravosnažno oslobodio optužbi za napad na kolonu vojnika JNA u Tuzli, ima pravo da traži odštetu od države Srbije i to će, prema najavama njegovog advokata, najvjerovatnije i uraditi! 
Jurišićev branilac Đorđe Dozet rekao je Tanjugu da još nije dobio pravosnažnu presudu, ali da će Jurišić upotrijebiti sva prava koja mu pripadaju, po srpskom i međunarodnim zakonima, pa tako vjerovatno i ono za naknadu štete zbog neosnovanog pritvora, jer je tri i po godine proveo iza rešetaka. Prema propisima u Srbiji, u konkretnom slučaju država bi trebalo da Jurišiću isplati odštetu zbog neosnovanog lišavanja slobode i zadržavanja u pritvoru. Zahtjev za odštetu podnosi se najprije Ministarstvu pravde radi sporazuma o naknadi štete, a ukoliko do sporazuma ne dođe, oštećeni ima pravo da podnese tužbu nadležnom sudu.
Podsjećamo, Jurišić je pravosnažno oslobođen optužbi za ratni zločin na Brčanskoj malti u Tuzli, odnosno napad i masakr na kolonu vojnika JNA, koji su se povlačili iz grada. On je 14. maja 2007. godine bio uhapšen na beogradskom Aerodromu "Nikola Tesla", po međunarodnoj potjernici, a u pritvoru je bio do oktobra 2010, kada ga je Apelacioni sud u Beogradu pustio da se brani sa slobode nakon što je ukinuo prvostepenu presudu kojom je nekadašnji starješina tuzlanske policije bio osuđen na 12 godina zatvora. U ponovljenom postupku, Jurišić je i 2013. godine, pred Odjeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, osuđen na istu kaznu, ali je Apelacioni sud prošle sedmice preinačio i tu odluku, te optuženog Tuzlaka pravosnažno oslobodio optužbi.
Očekivani scenario
Bivši logoraš Slavko Jovičić, koji je u zatočeništvu zloglasnog sarajevskog logora "Silos" proveo 44 mjeseca, te svojevremeno ispred Saveza logoraša RS Tužlaštvu za ratne zločine Srbije predao opsežnu dokumentaciju sa dokazima protiv Jurišića, tvrdi za Press da ga presuda Apelacionog suda nije iznenadila i da je očekivao ovakav scenario.
Žrtve strahovale od politike!
Optužnica je teretila Iliju Jurišića da je 15. maja 1992. godine naredio napad na kolonu JNA, koja se po prethodnom dogovoru povlačila iz Tuzle. U napadu na Brčanskoj malti stradalo je najmanje 50 vojnika, dok je više desetina ranjeno.
- Jurišić je za vrijeme napada bio operativni dežurni u kriznom štabu tuzlanske policije i iz njegovih usta potekla je naredba da se puca na kolonu JNA koja se mirno povlačila iz grada. Ako se u ovaj slučaj ponovo ne uplete politika i neko ne izvrši pritisak na sud da, zarad nekakvog lažnog pomirenja, zaboravi na nedužne žrtve, Jurišić će sigurno biti osuđen - rekao je za Press sredinom 2015. preživjeli vojnik JNA Slavko Novaković, koji je u napadu na kolonu bio teško ranjen.
- Nažalost, svi pravni argumenti su na strani Ilije Jurišića i on ima potpuno pravo da tuži državu Srbiju. Po meni, krivac za ovu sramotnu odluku nije nijedan od sudova pred kojima se sudilo za zločin nad vojnicima JNA, već bivši glavni tužilac za ratne zločine Srbije Vladimir Vukčević i njegov zamjenik Bruno Vekarić. Tim ljudima dali smo 10 fascikli sa dokazima u slučaju "Tuzlanska kolona", ali ih oni nisu uvrstili u dokazni materijal, te su potpuno amaterski ušli u proces protiv Jurišića. Optužnica koju su oni podigli pala bi pred bilo kojim sudom na svijetu - kategoričan je Jovičić.
On dodaje da je tužilaštvo na čijem je čelu bio Vukčević nanijelo ogromnu štetu porodicama žrtava koje neće dobiti nikakvu satisfakciju, a da će je nanijeti i državi Srbiji, koja će morati da plati odštetu Jurišiću.
(Be)značajni dokazi
Jovičić se osvrnuo i na osuđivanje 37 Srba u odsustvu, pred Opštinskim sudom u Orašju, koji su dobili pravosnažne kazne na dugogodišnje robije za navodne ratne zločine, o čemu je Press detaljno pisao prošle sedmice.
- To je samo pokazalo da je pravo apstraktno i da u njemu vlada zakon jačeg. Ljudi su osuđeni bez adekvatne mogućnosti da se brane i te presude su pravosnažne, a u slučajevima gdje se sudi za zločine nad Srbima relevantni dokazi nemaju nikakav značaj - zaključio je Jovičić.
--------------------------------------------------------
Sličan stav danas je iznio i predsjednik Boračke organizacije Republike Srpske Milomir Savčić, koji podsjeća da za masakr na Brčanskoj malti u Tuzli još nema odgovornih.
- Ratni zločin u Tuzli je počinjen, neko je za to odgovoran i tu nema nikakve dileme. Problem je što do sada niko nije odgovarao - naveo je Savčić.
On je podsjetio da je mnogo Srba već osuđeno ili im se i sada sudi bez ikakvih dokaza.
- Jedan od takvih primjera je i optužnica protiv bivšeg generala VRS Novaka Đukića, iako je međunarodna grupa balističara utvrdila da je slučaj "Tuzlanska kapija", onako kako ga je tužilac predstavio, nemoguć - zaključio je Savčić.
 
Autor sjovicicslavuj | 5 Mart, 2016 | read_nums (1093)

На данашњи дан,

5. марта 194о. године, у Београду је рођена 
Оливера Катарина.

Пребогата биографија и умјетничка каријера
диве Катарине, 
 једва могу да стану у само један живот!
 
 
 ****************************************************************
 То је живот!
Вријеме и трајање живота
се не заустављају!
 
ОЛИВЕРА КАТАРИНА
 
 
 Двије српске ЛЕГЕНДЕ -
Оливера Катарина
и Ђорђе Марјановић
 
 
Autor sjovicicslavuj | 4 Mart, 2016 | read_nums (171)


 
 
 

ЗАДУШНИЦЕ; суботњи дани посвећени помену и молитвама за упокојене; посебни дани када се на богослужењима:

Литургијама, парастосима, дељењем милостиње, уређивањем гробова, одаје дужно поштовање упокојеним члановима фамилије и Цркве. Црква се сваке суботе, а нарочито II, III и IV суботе Васкршњег поста моли за упокојене и сећа се свих упокојених Хришћана, отаца и браће наше. Међутим, поред ових редовних суботњих молитвених дана, Црква је одредила посебне дане у току Црквене године, који се називају задушнице. Оне увек падају у суботу.                                         

Задушнице су дан посвећен упокојеним, па према томе, треба отићи на службу у цркву, обићи гробове, прелити их вином, уредити и окитити цвећем и упалити свеће. Уобичајено је да се на задушнице држи Литургија, на којој свештеник прелива вином донешено жито (кољиво), а после службе се одлази на гробља, где се пале свеће, а свештеници обилазе и каде гробове.

Они који нису у могућности да оду на гробља због удаљености, треба да оду до најближег храма, и да ту обаве помен за своје упокојене. Пошто је то дан када се посебно обраћа пажња на делење милостиње, обавезно се сваком просијаку кога сретнемо, удели милостиња и да део хране коју смо понели са собом.

Обичај је у народу да се ο задушницама, као и ο парастосима, износе многа јела. Веровање је, да та изнесена јела треба да се разделе сиротињи и уопште свима који се ту затекну, за покој душе умрлога. Обично се износи погача, жито, вино, као и друга јела.

Autor sjovicicslavuj | 2 Mart, 2016 | read_nums (213)

То је био ОН - МОМО КАПОР!
Слава и божија милост за тебе МОМО 
и хвала ти за пријатељство, овдје на земљи

На данашњи дан /3. 3./ умро је
велики српски књижевник, сликар, стваралац,
једноставно - 

МОМО КАПОР

 
Autor sjovicicslavuj | 1 Mart, 2016 | read_nums (192)
 


Убиство српског свата НИКОЛЕ ГАРДОВИЋА 1. марта 1992. године на Башчаршији у центру Сарајева, било је без икаквих реакција највиших 
муслиманских  функционера у руководству Министрарства унутрашњих послова и Државне безбједности Босне и Херцеговине!

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ 

Муслимански дио руководства у МУП-у БиХ истог дана је знао ко је и како починио злочин тог 1. марта 1992. године, када је на Башчаршији у центру Сарајева убијен српски сват Никола Гардовић.
 
1. марта 1992. године око 18 часова, након убиства Николе Гардовића, у МУП-у БиХ одржан је састанак на којем су са муслиманске стране били присутни тадашњи министар унутрашњих послова БиХ Алија Делимустафић, помоћник министра Јусуф Пушина, подсекретар у Државној безбједности БиХ Авдо Хебиб, а са српске стране присуствовали су замјеник министра Витомир Жепинић и тадашњи помоћник министра и начелник криминалистичке полиције Момчило Мандић. 

Био сам присутан и ја и још неколико припадника из ДБ-еа и МУП-а БиХ.

Хрватских представника који су радили у органима безбједности БиХ није било на састанку, јер тај случај њих није ни интересовао.
 
На састанку су Жепинић и Мандић тражили да се блокира град и да се у најкраћем времену пронађу починиоци овог гнусног и како смо га ми Срби одмах назвали - терористичког акта.

Делимустафић је то обећао, али ништа није учињено да се то и уради. Тек послије мјесец дана, ми српски припадници МУП-а и ДБ-еа БиХ сазнали смо да је муслиманско руководство МУП-а БиХ одмах након извршеног злочина знало ко и како је убио српског свата, али да није жељело да саопшти ко је убица и злочинац.
 
Послије овог састанка, сјећам се, Делимустафић је рекао да уколико се не ријеши ово убиство може доћи до хаоса у БиХ. Међутим, кадрови у МУП-у које је делегирала Странка демократске акције (СДА) учинили су све да се истрага спријечи. Било је очигледно да је у питању био добро испланиран сценарио и потпуна блокада српских кадрова у ДБ-еу и МУП-у БиХ.

Пошто ништа није учињено да се убица пронађе и ухвати, Срби су подигли барикаде у Сарајеву. Сутрадан је Странка демократске акције (СДА) организовала демонстрације и припремила демонстранте који су имали задатак да прођу кроз барикаде све са циљем избијања већих нереда и у цијели хаос потпуно укључивање "Зелених беретки", које су само на папиру словиле као параполицијске формације.

Управо су припадници "Зелених беретки" са значкама регуларних формација МУП-а БиХ, односно пресвучени муслимански полицајци из снајпера са “Унисових” солитера пуцали у масу окупљену испред тадашње скупштине и зграде институција БиХ на масовном протесту. Имали су за циљ да за општи хаос у држави оптуже Србе.

Зато су одмах послије пуцњаве пронијели информацију да је пуцано из хотела “Холидеј ин” гдје су мислили да се у том тренутку у хотелу налазио Радован Караџић. Намјера је била да се он ухвати и линчује. Али тај план није успио. 

Караџић у то вријеме није није био у хотелу.

У хотелу се затекло неколико људи из Караџићевог обезбјеђења који су ухапшени, злостављани и за мало ликвидирани. Муслимански стампедо и велика руља демонстраната рушила је све пред собом. Почела је пљачка бутика и продавница са најлуксузнијом робом и златара, као и хотелског инвентара. Опљачкана је и гаража хотела и покрадено је више од двадесетак најлуксузнијих аутомобила.

Стручњаци су касније утврдили да једна старија жена која је била учесница митинга и која је у организованомј пуцњави рањена -  никако није могла да буде погођена из “Холидеј ина”, већ једино из "Унисових" солитера које су Сарајлије "од миља" звале “Момо и Узеир”. Због опструкције у истрази око убиства Николе Гардовића дошло је до прве значајне подјеле у МУП-у БиХ, која је кулминирала потпуном подјелом, односно одвајањем српских кадрова из тадашњег Министраства унутрашњих послова и Државне безбједности БиХ.

Све је дакле указивало  да је ријеч о добро осмишљеном бошњачком сценарију, који је у наставку имао трагичан епилог - наставак крвавог грађанског рата у БиХ.
********************************************
НАПОМЕНА:

За убиство Николе Гардовића нико није одговарао, иако је предратни сарајевски криминалац Расим Делалић-Ћело касније јавно признао да је убио Гардовића.
 
Кантонално тужилаштво у Сарајеву је тек почетком 2006. године покренуло судски процес против убице, али никада није окончан, јер је овај злочинац убијен 2008. године у Сарајеву.
 
Осим Делалића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, сина оснивача злогласних „Зелених беретки“ Емина Швракића.
 
Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву.
 
 Предратни криминалац Делалић је одмах на почетку ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде такозване Армије БиХ, а од тадашњег предсједника такозваног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића „за заслуге“ је добио на поклон пиштољ са посветом.
 
Autor sjovicicslavuj | 1 Mart, 2016 | read_nums (240)
 
                                                   ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
 
Рат у Босни и Херцеговини није почео 1. марта, а није ни 04. или 06. априла 1992. године, како то желе казати разни „експерти“ опште праксе и политички и војни аналитичари.

Рат у Босни и Херцеговини почео је кад су војне и паравојне фаланге Републике Хрватске напале територију тадашње Босне и Херцеговине, односно подручје око Требиња /село Равно/ у Херцеговини 01. 10. 1991. године. 

Политичку, организациону и логистичку подршку за избијање рата дао је Алија Изетбеговић који је 14. октобра 1991. године у Скупштини Босне и Херцеговине са говорнице рекао ону чувену реченицу: 
"ЗА СУВЕРЕНУ БОСНУ И ХЕРЦЕГОВИНУ СПРЕМАН САМ ЖРТВОВАТИ И МИР"! 
 
ТОМ РЕЧЕНИЦОМ АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ ЈЕ ЗАПОЧЕО КРВАВИ ГРАЂАНСКИ РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ. 

 Послије тога није се дуго чекало, дошло је до потезања обарача. Сасвим је свеједно ко се нашао у тој улози. Сигнал - то је потпуно јасно дао је Алија Изетбеговић. То се догодило пола године прије референдума и како је Алија Изетбеговић волио рећи: "међународног признања Босне и Херцеговине", датума који се данас обиљежава само једном ентитету, односно у Федерацији БиХ.

Дакле, рат у Босни и Херцеговини није почео 1. марта – ни убиством српског свата на Башћаршији Николе Гардовића, а нити је везан за одржавање фамозног референдума 29. фебруара и 1. марта 1992. године.
 
РАТ У тадашњој Босни и Херцеговини је почео 1. октобра 1991. године када су оружане снаге Хрватске напале Босну и Херцеговину на подручју села Равно, општина Требиње.


До првих озбиљнијих оружаних акција дошло је нападом на објекте и припаднике ЈНА. Тако је крајем августа 1991. године у близини Посушја (''Хрватска Херцеговина'') убијен старији водник на редовној служби у формацијама ЈНА. Убили су га припадници ХОС-а (Хрватске оружане снаге). 

Недуго затим, на другом крају БиХ, припадници «Патриотске лиге» код војног складишта Љубаче у Тузли, из заседе, убили су једног поручника ЈНА. На сличан начин и по истом сценарију, муслимански патриотски «лигаши» ликвидирали су још једног подофицира (заставника) ЈНА у Сапни код Зворника.

 Са простора Хрватске из Славонског Брода, артиљеријским оружјем гађана су сва српска насеља у општини Босански Брод, дуж ријеке Саве. Отворена агресија је имала и свој данак: 16. септембра 1991.године, у јутарњим часовима, смртно је страдао инжењер Војислав Горановић, технички директор Индустрије грађевинског материјала `Грамат` у Горњем Клакару. 


Оружана агресија регуларне војске Хрватске на БиХ, боље речено агресија на српски народ у бившој општини Босански Брод, извршена је у ноћи узмеђу 15. и 16. септембра 1991. године.


Напад на општину Брод 3. марта био је само увод за најстрашније и најсвирепије злочине који су се тог мјесеца десили на подручју ове општине.


Били су то - како би «аналитичари» рекли – појединачни унутрашњи "изоловани инциденти". Али добро. Такозваним аналитичарима не треба замерити, јер они се, заправо, увек позивају на варијанту ''накнадне памети''. Још је горе кад се служе са подацима из ''поверљивих'' и неименованих извора, односно кад за своју ''аналитичку памет'' користе углавном туђу памет и већ испричане приче.

Но, као најтежи «инцидент», а могло би се поуздано рећи и званичан почетак рата у Босни и Херцеговини, засигурно јесте напад војске Републике Хрватске на тада регуларну ЈНА. Напад се десио 1. октобра 1991. године у херцеговачком селу Равно у Поповом пољу, општина Требиње. Познато је да је управо у селу Равно још у Другом светском рату од стране усташа почињен стравичан злочин над српским народом. Због комунистичког прекрајања историје и прилагођавања ''истине'' победницима скоро сви догађаји из Другог светског рата у којима су претежно страдали Срби, Брозовим декретима ''морали су бити заборављени'', а огромне српске жртве су биле забетониране у јаме и бездане. Тако је са њима забетонирана и истина о српском страдању. 

Мало тога из тог времена остало је у сећању комунистичким официрима. Јер да је било супротно и да их је ''држало памћење'' онда би им све страхоте о страдању српског народа биле довољна опомена и упозорење и не би се десило да (1. октобра 1991. год.) муслимански пуковник који је био командант једне јединице ЈНА доведе војску у то село.

Проводећи војнике у «маршевском кораку» (!) кроз село у формацији која је бројала близу 200 припадника ЈНА – бојовници војске Републике Хрватске су из добро припремљене акције на зачељу колоне убили 14 војника и старешина ЈНА. Тек након неколико дана дошло је до консолидације у редовима ЈНА чији су се припадници, сада у борбеној формацији вратили у село да извуку своје ликвидиране другове. Дошло је до жестоких борби хрватске војске из Републике Хрватске и ЈНА и то на тлу БиХ!? У редовима «хрватских бојовника» настала је стравична паника и расуло. Хрватски бојовници уз велике губитке морали су се вратити на полазне линије и на своју територију, дакле на простор Републике Хрватске.

Званичним органима БиХ у Сарајево стизале су контрадикторне информације о догађајима у селу Равно. Највиши функционери ХДЗ-а у БиХ говорили су о стравичним злочинима које је наводно ЈНА починила над хрватским цивилним и домицилним становништвом. Дакле, од стране највиших политичких званичника Хрвата и муслимана најхитније је затражено да се формира «државна» делегација БиХ, којој су у задатак ставили - да утврди стварне чињенице и истину о догађајима у Равном.

Све је текло врло брзо, па је одлуком Председништва БиХ састављена мешовита делегација, која је 7. октобра кренула на пут у Херцеговину. На челу делегације био је члан Председништва БиХ, «Југословен» Ејуп Ганић(и). Српски члан делегације био је потпредседник Владе БиХ Миодраг Симовић. Хрвате су представљали члан Владе БиХ и високи функционер ХДЗ-а Миро Ласић и сам Бог би знао како и због чега члан делегације био је и хрватски ''слободни'' књижевник Анђелко Вулетић. (Анђелко Вулетић је родом из тог краја и по националности је Хрват што сам тек тада сазнао (!?!).

Најкраће речено, делегација није до краја испунила свој задатак. Стварни догађаји на том терену и потпуна истина нису одговарали, нити су били у интересу наручилаца извештаја. Јер, ко год је од чланова делегације хтео могао је без обзира на опасност уверити се да су у селу Равно на хрватској страни углавном страдали плаћеници, такозвани «пси рата». Већина њих су били тамнопути и нису припадали белој раси. 

Дакле, ад хок формирана ''државна'' делегација могла је само, а што је она и учинила - направити «оправдану бежанију» из Херцеговине и у Сарајево се вратити са необављеног, боље речено са нарученог задатка. Истинит извештај о свему што се догађало у селу Равно никада није презентован пред надлежним институцијама БиХ, а самим тиме ни пред очима беха јавности.

БИО САМ СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА, 
МНОГИХ ДОГАЂАЈА!

Са ове временске дистанце не знам  да ли сам имао срећу или несрећу па да лично будем сведок краткотрајног путешествија ''државне'' делегације. Али, оно у шта сам потпуно сигуран јесте истина коју сам видео сопственим очима, а богами и чуо властитим ушима. Међутим, како тада тако и данас у зависности од ''приповедача'' слушам разно разне приче и друге само њихове ''истине'' од којих су многе, најблаже речено, проблематичне и дискутабилне и на крају крајева и лажне.

 Иако је истина једна и недељива она је у већини случајева скројена по мери онога ко је био победник у ратовима и конфликтима. Не сме се заборавити да је по устаљеној пракси и аутоматизму  ''истина'' прилагођена и дозирана за јавност  у оној мери и количини која ће произвести најјаче ефекте на онога ко је конзумент те ''истине''.

Сви каснији догађаји у БиХ само су наставак стравичног страдања свих народа у БиХ.
Дакле, након тих догађаја у Источној Херцеговини рат је висио у ваздуху!

Следећи битан догађај је убиство српског свата у центру Сарајева на Башчаршији. Убијен је Никола Гардовић. Иако су муслимани из највиших структура власти, а поготово из МУП-а БиХ исте вечери знали ко је директни починилац тог терористичког и злочиначког акта и ко стоји иза убиства српског свата, тај злочин никада није до краја расветљен нити су починиоци процесуирани. 
И не само да није решен тај злочин, већ скоро да није разјашњен ниједан злочин који су муслимани починили над српским цивилима у Сарајеву.
                    ------------------------------

САСВИМ ЈЕ ЈАСНО да рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године, нити због убиства српског свата Николе Гардовића. 

Такође, не постоји никакав такозвани Дан независности БиХ, јер би се у супротном дао какав такав алиби политици Алије Изетбеговића, која се у континуитету и данас наставља.

Још једноставније – НИКАДА СРБИ у Републици Српској неће прослављати 1. март као наводни „државни“ празник!
 
Autor sjovicicslavuj | 1 Mart, 2016 | read_nums (190)

Свим припадницима 
и Управама Цивилне заштите 

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ И СРБИЈЕ
честитам 1. март, Свјетски дан цивилне заштите 



Срећно прославили свој празник 
са што мање интервенција
у ситуацијама када је потребна ваша помоћ

у спашавању људских живота

и материјалних добара! 

«Prethodni   1 2 3
    My picture!

Kategorije

Arhiva