Slavko Jovičić -

Свједок са лица мјеста ... Рат у Босни и Херцеговини није почео 1. марта 1992. године и не постоји никакав Дан независности БиХ!

Autor sjovicicslavuj | 1 Mart, 2016 | read_nums (245)
     
                                                       ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
     
    Рат у Босни и Херцеговини није почео 1. марта, а није ни 04. или 06. априла 1992. године, како то желе казати разни „експерти“ опште праксе и политички и војни аналитичари.

    Рат у Босни и Херцеговини почео је кад су војне и паравојне фаланге Републике Хрватске напале територију тадашње Босне и Херцеговине, односно подручје око Требиња /село Равно/ у Херцеговини 01. 10. 1991. године. 

    Политичку, организациону и логистичку подршку за избијање рата дао је Алија Изетбеговић који је 14. октобра 1991. године у Скупштини Босне и Херцеговине са говорнице рекао ону чувену реченицу: 
    "ЗА СУВЕРЕНУ БОСНУ И ХЕРЦЕГОВИНУ СПРЕМАН САМ ЖРТВОВАТИ И МИР"! 
     
    ТОМ РЕЧЕНИЦОМ АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ ЈЕ ЗАПОЧЕО КРВАВИ ГРАЂАНСКИ РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ. 

     Послије тога није се дуго чекало, дошло је до потезања обарача. Сасвим је свеједно ко се нашао у тој улози. Сигнал - то је потпуно јасно дао је Алија Изетбеговић. То се догодило пола године прије референдума и како је Алија Изетбеговић волио рећи: "међународног признања Босне и Херцеговине", датума који се данас обиљежава само једном ентитету, односно у Федерацији БиХ.

    Дакле, рат у Босни и Херцеговини није почео 1. марта – ни убиством српског свата на Башћаршији Николе Гардовића, а нити је везан за одржавање фамозног референдума 29. фебруара и 1. марта 1992. године.
     
    РАТ У тадашњој Босни и Херцеговини је почео 1. октобра 1991. године када су оружане снаге Хрватске напале Босну и Херцеговину на подручју села Равно, општина Требиње.


    До првих озбиљнијих оружаних акција дошло је нападом на објекте и припаднике ЈНА. Тако је крајем августа 1991. године у близини Посушја (''Хрватска Херцеговина'') убијен старији водник на редовној служби у формацијама ЈНА. Убили су га припадници ХОС-а (Хрватске оружане снаге). 

    Недуго затим, на другом крају БиХ, припадници «Патриотске лиге» код војног складишта Љубаче у Тузли, из заседе, убили су једног поручника ЈНА. На сличан начин и по истом сценарију, муслимански патриотски «лигаши» ликвидирали су још једног подофицира (заставника) ЈНА у Сапни код Зворника.

     Са простора Хрватске из Славонског Брода, артиљеријским оружјем гађана су сва српска насеља у општини Босански Брод, дуж ријеке Саве. Отворена агресија је имала и свој данак: 16. септембра 1991.године, у јутарњим часовима, смртно је страдао инжењер Војислав Горановић, технички директор Индустрије грађевинског материјала `Грамат` у Горњем Клакару. 


    Оружана агресија регуларне војске Хрватске на БиХ, боље речено агресија на српски народ у бившој општини Босански Брод, извршена је у ноћи узмеђу 15. и 16. септембра 1991. године.


    Напад на општину Брод 3. марта био је само увод за најстрашније и најсвирепије злочине који су се тог мјесеца десили на подручју ове општине.


    Били су то - како би «аналитичари» рекли – појединачни унутрашњи "изоловани инциденти". Али добро. Такозваним аналитичарима не треба замерити, јер они се, заправо, увек позивају на варијанту ''накнадне памети''. Још је горе кад се служе са подацима из ''поверљивих'' и неименованих извора, односно кад за своју ''аналитичку памет'' користе углавном туђу памет и већ испричане приче.

    Но, као најтежи «инцидент», а могло би се поуздано рећи и званичан почетак рата у Босни и Херцеговини, засигурно јесте напад војске Републике Хрватске на тада регуларну ЈНА. Напад се десио 1. октобра 1991. године у херцеговачком селу Равно у Поповом пољу, општина Требиње. Познато је да је управо у селу Равно још у Другом светском рату од стране усташа почињен стравичан злочин над српским народом. Због комунистичког прекрајања историје и прилагођавања ''истине'' победницима скоро сви догађаји из Другог светског рата у којима су претежно страдали Срби, Брозовим декретима ''морали су бити заборављени'', а огромне српске жртве су биле забетониране у јаме и бездане. Тако је са њима забетонирана и истина о српском страдању. 

    Мало тога из тог времена остало је у сећању комунистичким официрима. Јер да је било супротно и да их је ''држало памћење'' онда би им све страхоте о страдању српског народа биле довољна опомена и упозорење и не би се десило да (1. октобра 1991. год.) муслимански пуковник који је био командант једне јединице ЈНА доведе војску у то село.

    Проводећи војнике у «маршевском кораку» (!) кроз село у формацији која је бројала близу 200 припадника ЈНА – бојовници војске Републике Хрватске су из добро припремљене акције на зачељу колоне убили 14 војника и старешина ЈНА. Тек након неколико дана дошло је до консолидације у редовима ЈНА чији су се припадници, сада у борбеној формацији вратили у село да извуку своје ликвидиране другове. Дошло је до жестоких борби хрватске војске из Републике Хрватске и ЈНА и то на тлу БиХ!? У редовима «хрватских бојовника» настала је стравична паника и расуло. Хрватски бојовници уз велике губитке морали су се вратити на полазне линије и на своју територију, дакле на простор Републике Хрватске.

    Званичним органима БиХ у Сарајево стизале су контрадикторне информације о догађајима у селу Равно. Највиши функционери ХДЗ-а у БиХ говорили су о стравичним злочинима које је наводно ЈНА починила над хрватским цивилним и домицилним становништвом. Дакле, од стране највиших политичких званичника Хрвата и муслимана најхитније је затражено да се формира «државна» делегација БиХ, којој су у задатак ставили - да утврди стварне чињенице и истину о догађајима у Равном.

    Све је текло врло брзо, па је одлуком Председништва БиХ састављена мешовита делегација, која је 7. октобра кренула на пут у Херцеговину. На челу делегације био је члан Председништва БиХ, «Југословен» Ејуп Ганић(и). Српски члан делегације био је потпредседник Владе БиХ Миодраг Симовић. Хрвате су представљали члан Владе БиХ и високи функционер ХДЗ-а Миро Ласић и сам Бог би знао како и због чега члан делегације био је и хрватски ''слободни'' књижевник Анђелко Вулетић. (Анђелко Вулетић је родом из тог краја и по националности је Хрват што сам тек тада сазнао (!?!).

    Најкраће речено, делегација није до краја испунила свој задатак. Стварни догађаји на том терену и потпуна истина нису одговарали, нити су били у интересу наручилаца извештаја. Јер, ко год је од чланова делегације хтео могао је без обзира на опасност уверити се да су у селу Равно на хрватској страни углавном страдали плаћеници, такозвани «пси рата». Већина њих су били тамнопути и нису припадали белој раси. 

    Дакле, ад хок формирана ''државна'' делегација могла је само, а што је она и учинила - направити «оправдану бежанију» из Херцеговине и у Сарајево се вратити са необављеног, боље речено са нарученог задатка. Истинит извештај о свему што се догађало у селу Равно никада није презентован пред надлежним институцијама БиХ, а самим тиме ни пред очима беха јавности.

    БИО САМ СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА, 
    МНОГИХ ДОГАЂАЈА!

    Са ове временске дистанце не знам  да ли сам имао срећу или несрећу па да лично будем сведок краткотрајног путешествија ''државне'' делегације. Али, оно у шта сам потпуно сигуран јесте истина коју сам видео сопственим очима, а богами и чуо властитим ушима. Међутим, како тада тако и данас у зависности од ''приповедача'' слушам разно разне приче и друге само њихове ''истине'' од којих су многе, најблаже речено, проблематичне и дискутабилне и на крају крајева и лажне.

     Иако је истина једна и недељива она је у већини случајева скројена по мери онога ко је био победник у ратовима и конфликтима. Не сме се заборавити да је по устаљеној пракси и аутоматизму  ''истина'' прилагођена и дозирана за јавност  у оној мери и количини која ће произвести најјаче ефекте на онога ко је конзумент те ''истине''.

    Сви каснији догађаји у БиХ само су наставак стравичног страдања свих народа у БиХ.
    Дакле, након тих догађаја у Источној Херцеговини рат је висио у ваздуху!

    Следећи битан догађај је убиство српског свата у центру Сарајева на Башчаршији. Убијен је Никола Гардовић. Иако су муслимани из највиших структура власти, а поготово из МУП-а БиХ исте вечери знали ко је директни починилац тог терористичког и злочиначког акта и ко стоји иза убиства српског свата, тај злочин никада није до краја расветљен нити су починиоци процесуирани. 
    И не само да није решен тај злочин, већ скоро да није разјашњен ниједан злочин који су муслимани починили над српским цивилима у Сарајеву.
                        ------------------------------

    САСВИМ ЈЕ ЈАСНО да рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године, нити због убиства српског свата Николе Гардовића. 

    Такође, не постоји никакав такозвани Дан независности БиХ, јер би се у супротном дао какав такав алиби политици Алије Изетбеговића, која се у континуитету и данас наставља.

    Још једноставније – НИКАДА СРБИ у Републици Српској неће прослављати 1. март као наводни „државни“ празник!
     

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

    My picture!

Kategorije

Arhiva