Рођен је у Андријанапољу и од малена је био предан на службу Богу.
Као ђакон, служио је у цркви у Андријанапољу код епископа Теодора.

Свети Алимпије желео је да се посвети Богу и живи у молитви и усамљеништву, па се повукао на једно јелинско гробље од којег су људи бежали због демонских привиђења. Ту је поставио крст и саградио храм у част свете Ефимије која му се јавила у сну.
Покрај храма подигао је стуб, попео се на њега и ту, у посту и молитви, провео 53 године. Ни подсмех људи, ни зла демонска нису га могла одатле померити.

Од свега се ограђивао крсним знамењем и именом Христовим. Најзад, људи су почели да га поштују и да му долазе ради утехе, поуке и исцељења. Око његовог стуба подигнута су два манастира, један мушки и један женски.

У женском манастиру живеле су светитељева мајка и сестра, а он је са свог стуба, примером и речима, указивао људима пут ка спасењу.

Свети Алимпије поживео је сто година и упокојио се 640. године, у време цара Ираклија. Од његових моштију сачувана је глава у Котломушком манастиру на Светој гори.
године, у време цара Ираклија.

Од његових моштију сачувана је глава у Котломушком манастиру на Светој гори.

Рођен у Риму од царскога рода: савременик светих апостола. Мајка му и два брата пловећи по мору, буду занесени буром у разне стране; отац му оде да тражи жену и синове, па се и он изгуби. Тада Климент, будући двадесет четири године стар, пође на исток да тражи своје родитеље и браћу. 

У Александрији упозна апостола Варнаву, потом се придружи апостолу Петру, коме већ следоваху његова два брата, Фаустин и Фаустинијан. 

Промислом Божјим апостол Петар наиђе на мајку Климентову, као старицу просјакињу, а потом и на оца. И тако се опет састави цела породица, и сви као хришћани врате се у Рим. 

Климент се није одвајао од великог апостола, који га постави за епископа пре своје смрти. После мученичке смрти Петрове, епископ у Риму беше Лин, потом Клит - обојица за кратко време - па онда Климент. Са пламеном ревношћу управљаше Климент црквом Божјом, и обраћаше у веру Христову из дана у дан велики број неверних. Још одреди он седам брзописаца, да пишу житија хришћана мученика, који у то време страдаху за свога Господа.

Цар Трајан протера га у Херсон, где Климент нађе око две хиљаде изгнаних хришћана. 
Сви беху запослени на тешком послу тесања камена на једном безводном месту. Климента примише хришћани с великом радошћу, и он им беше живи извор утехе. 

Молитвом својом изведе воду из земље, и обрати у хришћанство толики број неверних мештана, да за једну годину подиже се на том месту седамдесет пет цркава. 

Да не би даље ширио веру Христову, Климент би осуђен на смрт и утопљен у море с каменом о врату, у сто првој године. 

Мошти његове чудотворне извађене су из мора тек у време светих Кирила и Методија.

Прије неколико дана тенисерке ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ радовале су се 12. титули у клупској историји, а да успјех у 2014. години буде комплетан побрунуле су се и њихове колеге.Црвено-бели су у Новом Саду седми узастопни пут подигли шампионски трофеј, а укупно 20. пут у својој богатој историји.

Звездини тенисери су до пехара стигли тријумфом у финалу против Војводине резултатом 4:3. Такмичење је трајало од 1. до 5. децембра на теренима Импулс хола у Новом Саду. Учествовало је укупно 11 екипа, финале је било изузетно занимљиво и узбудљиво, али трофеј није мијењао власника, па ће и седму годину у низу красити витрине београдских црвено-белих.

У освајању јубиларне титуле за Звезду су у финалу наступали: Иван Бјелица, Миљан Зекић, Данило Петровић, Илија Вучић и Никола Ћирић.

Трофејем тенисера је заокружен златни петак Спортског друштва ЦРВЕНА ЗВЕЗДА ове недјеље, јер су истог дана рукометаши убједљиво славили против екипе Рудара на домаћем терену у оквиру шампионата Србије, одбојкашице су максималним резултатом славиле против Колубаре, док су кошаркаши тријумфом у Валенсији остварили велики успјех пласманом у Топ 16 фазу Евролиге.

Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дева украшена царским благолепним одећама и украсима, како и приличи кћери царевој, невести Божјој.

За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степена. Родитељи дигоше Деву на први степен, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац светог Јована Претече, и узевши је за руку уведе је не само у храм него у Святая Святыхъ у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. 

Свети Теофилакт Охридски вели, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет" када је Деву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дома, а Пресвета Дева оста при храму.

И пребиваше она при храму пуних 9 година. Док јој беху родитељи живи посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. 

Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку 12 година би дата свети Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у цркви Хрисотвој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.

 3. децембра рођен је

један од најпознатијих српских правника 20. вијека.

Академик СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ је био човјек

са занимљивом и пребогатом биографијом.