Све док буде жена биће и празника!
Autor sjovicicslavuj | 8 Mart, 2013 | read_nums (512)
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Дан жена!?
Требале су године и године да прођу, па да сазнам шта значи тај дан и зашто се уопште и слави? Мада сам и прије поласка у Основну школу знао да тај дан треба нешто да купим и да поклоним мами. То ме научила старија сестра.
А онда сам пошао у школу. Четири године учила ме иста учитељица и знам да смо нашој драгој учитељици сваког 8. марта нешто поклањали. Прије тог дана врло брзо смо прикупљали паре, јер је од сваког ученика радио барем отац. А сви су у разреду имали живе родитеље, хвала Богу. Елем, кад би прикупили новац, онда би цијели разред одлазио у најближу и у најбољу продавницу и ту би сви онако заједно бирали поклон за нашу учитељицу.
Прве године, дакле док смо били први разред, учитељици смо купили ручни сат, а цвијеће би по неко од нас доносио од куће, јер није било цвјећара као данас на сваком ћошку. Цвијеће би углавном доносили у саксијама које су наше мајке чувале у кућама да се цвијеће не смрзне од зиме!
Друге године, дакле у другом разреду, истој драгој учитељици купили смо златни прстен. Церемонија је скоро била иста. Сви смо, онако колективно - цијели разред, одлазили да бирамо поклон....Чуј да бирамо? Нисмо имали појма ни шта да бирамо, а још мање шта да изаберемо.
Трговци су нам углавном помагали. Купили смо прстен и знам да нам је остало пара, а онда смо отишли у сластичарну коју је држао неки Шиптар и тамо би за остатак пара купили "црвене цигле" /неке тврде колаче/, које смо могли да изломимо и да свима подијелимо по неки дио.
У трећем разреду учитељицу смо обрадовали са наруквицом, јер смо сакупили много више пара.
У четвртом разреду Основне школе нашој учитељици купили смо златни ланчић, јер смо се свакако на крају школске године опростили са њом....
У старијим разредима не знам како, а ни због чега, разредници су нам били мушкарци и нисмо се баш пуно трудили да наставницама, које су нам предавале друге предмете купујемо поклоне. Било је бунтовника који су били мало лошији ђаци и били су кивни на наставнице због лошијих оцјена и увијек су опструисали наше акције. Види сад ову ријеч - опструисали (!!!).
У осмом разреду, као и претходних година био сам предсједник Разредне заједнице и покренуо сам акцију да за Дан жена купимо поклон наставници музичког васпитања, иако нам није била разредни старјешина. Годину дана раније завршила је Педагошку академију и дошла је у нашу школу да предаје. О боже мој! И сад мислим да никада у животу нисам видио љепшу дјевојку-жену и оваквог, каквог ме је само Драги Бог створио, врло брзо сам се заљубио (!!!) у наставницу .
Боље би ми било да сам тада избчен из школе, иако сам увијек био одличан ученик, него што сам се заљубио. Често бих послије наставе остајао и наравно кришом само пратио гдје се креће моја наставница, "моја љубав"??? Једног несрећног дана свијет се срушио и сви моји снови и сањарења кад сам своју прелијепу наставницу видио како шета са момком који је загрлио. Мислио сам да ћу умријети.
Прошло је доста година и таман кад сам завршио средњу школу, ни сад не знам да објасним како, али срео сам своју бившу наставницу. Заправо, она ме са пар метара "прозвала" као у учионици - презименом. Стао сам као укопан, али тада сам имао много више самопоуздања у себе и био сам више него храбар, па сам је позвао на сок.
Сједили смо дуго, дуго и кад ми је рекла да се удала, па развела од оног "њеног" /ух како сам само мрзио тог човјека/. Нисам знао шта да јој кажем. Али смогао сам снаге да јој испричам све моје патње из осмог разреда Основне школе и да јој кажем да сам за њом био луд...
Све даље није важно, јер како сам одрастао тако сам постајао и паметнији, али никад довољно паметан да неке ствари схватим, нити да их поредам онако по некој важности!
Само знам да ће се и даље прослављати Дан жена!
ДРАГЕ ДАМЕ - ЧЕСТИТАМ ВАМ ДАН ЖЕНА!!!
