Slavko Jovičić

Од обичног сарајевског криминалаца до убице једног од највећих усташких крвника Макса Лубурића

— Autor sjovicicslavuj @ 14:43
 
"ПУТОВАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕПЛОВ"!



За оне који имају времена 
и за оне који воле да читају
 
Илија Станић, сарајевски криминалац и сарадник УДБЕ као син усташе и због тога под сталним надзором југословенске тајне полиције, био је идеалан кандидат за удбашког егзекутора. Човек који је део своје младости провео у Коњицу код брата Луке и у Зрењанину, код тетке, где је учио керамичарски занат. Где год би се појављивао, Илија Станић би крао и радио себи и рођацима невоље.

ИЛИЈА СТАНИЋ, на Башћаршији неких, сада већ давних година...

После једне рације у Сарајеву побегао је из СФРЈ у Аустрију. Одатле бежи у Француску, где је ухапшен због крађе. Југословенски конзул Миле Нешић га је тада спасио затвора. Брбљив и слаткоречив, Илија Станић се тада овом конзулу и обавештајцу СИД-а први пут понудио да изда свог кума Вјекослава Макса Лубурића.

Чак је Нешићу нудио и писане документе о Лубурићу и усташама у Шпанији. Једног дана је донео и Лубурићев план о минирању Амбасаде Југославије у Паризу. 

После тога СДБ БиХ је ухапсила Илију Станића, натоварила му на врат и крађе, а и терористичке акције против домовине. Да би се заштитила од Станићеве издаје, СДБ БиХ га је заплашила да ће му браћа и мајка отићи у затвор, и тако га «уверила«да крене на свог кума Макса Лубурића.

Отац Лубурићевог убице, Винко Станић, пореклом из Херцеговине, био је у II светском рату члан Максове чете. Када се 1942. у околини Коњица, Винку Станићу родио син, Вјекослав Лубурић га је крстио и дао му име Илија. Винко Станић је погинуо 1949. године, након усташке издаје фра Бекавца, који је пред бег у САД, пријавио крижаре припадницима Удбе БиХ. Ту издају и страдање свог оца, Илија Станић никада није заборавио хрватским , емигрантима и одбеглим усташама. Тако барем иде прича од њега према јавности. На наговор СДБ ССУП-а, Илија Станић, који је добио кодирано име „Мунгос“, пребегао је у Италију, а преко Француске у Шпанију и успео 1966. године да се запосли код кума Макса Лубурића као кувар и возач, са задатком и личном намером да „генерала Дрињанина“ у погодном тренутку убије и тако освети свог оца Винка Станића.

Усташки крвник 
Вјекослав Макс Лубурић

Пуне две године Илија Станић је провео у дому свог кума Вјекослава Лубурића у месту Каркахенте код Валенсије, а онда се изненада уплашио и 1968. године из Шпаније побегао у Немачку. Његови познаници тврде да се Станић зближио са Лубурићевом кћерком, што је наљутило генерала Дрињанина, па га је истерао из свог дома.
Када се, међутим, вратио у Сарајево необављена посла, начелник СДБ Фехим Халиловић га је послао натраг у Шпанију. Плаћени убица је одвезен југословенским колима у Италију, до француске границе, где је пуштен да иде на задатак, али му је шофер из СДБ СФРЈ пре тога узео црвени пасош. У досијеима босанске и хрватске тајне полиције Илија Станић је био регистрован и као Станко Илић, односно „Мунгос“, док је Макс Лубурић био само „М“. Читава акција ликвидације ратног злочинца Вјекослава Лубурица вођена је под шифром „Кобра“.

Операција "Кобра"

Сам Илија Станић, удбашки убица, испричао је своју причу:
„Била је зима 1969. године, када сам се преко Италије, илегално убацио у Француску. Дошао сам возом до Нице, ту преноћио, а онда возом до Париза. Свратио сам код Миљенка Дабе Перанића, са којим сам прошле године боравио код Макса Лубурића. Дабо ме је одмах питао: „.. Где си ти нестао?..“

Објаснио сам му да сам илегално ишао за Немачку, па ме је полиција ухватила у крађи и протерала за Југу. Он је поверовао, али ми је рекао да ми генерал не верује и да је љут на мене. Од Дабе сам узео моју шпанску личну карту и отпутовао возом за Барселону, а не директно за Валенсију, да бих видео да ли ме неко прати. У Барселони узмем карту за Валенсију. Први разред. Легнем и пробудим се у Валенсији. Право са станице отишао сам код мог пријатеља Жељка Бебека. Четири-пет дана избегавао сам да одем до Макса, који је већ чуо да сам ја дошао. Једно јутро стави ме Жељко у ауто и одвезе до генерала у Кахакенте. Дочекао ме је усиљеним речима: „Гдје си куме мој!“

Како су дани пролазили, тако се Максово поверење у мене враћало. Жељко и ја били смо већ три месеца у његовој кући. Дао нам је собу у приземљу, јер је ону на спрату претворио у магацин књига. У фебруару 1969. године Максова кућа је била пуна људи. Ту му жена, син, ја, Жељко, а појавио се и пуковник Штеф Црнићки, који је дошао из Кливиленда. У то су стигле вести да је Удба убила Мила Рукавину, Тоља и Маричића, а мени Макс у поверењу каже: “ Чувај се куме, видиш што Удба ради! Отвори и очи и уши!“ – Видим, видим мој генерале! Мајку им комунистичку. Пазићу се не брините! И не бојте се ви, пазићу и вас.

– Генерал је тих дана лично био јако нервозан. Посвађао се са женом, па га је она напустила. Кажем ја себи: Одлично! Посвађао се он и са Жељком Бебеком, а на Бранка Марича, који је пристигао из Франкфурта потегнуо је и пиштољ. Видим и ја да му Бранко досађује, па викнем на њега: “ Што ћеш ти, остави ми генерала на миру!“

Чекао сам свој тренутак. Ишао сам на сигурно. Знао сам да нико не може бити тако присан са Максом, нити му ико може прићи тако близу као ја. Кувао сам му, сређивао кућу, возио га напоље, примао и пазио на госте. Зато сам чекао. Боље је ићи на сигурно, полако, него наврат нанос. И сачекао сам. Одредио сам да то буде крајем фебруара. Међутим, опет су нам дошли Дабо Перанић, па неки Драгутин Језина из Лиона и Анте Ножина из Франкфурта. Седимо ми тако и причамо. А ја питам Макса Лубурића: „Генерале, када ћемо у Хрватску?“ „Куме, сигурно, за три године“ каже он, а ја мислим: „Нећеш никад мој куме!“

У то време Макс Лубурић је покушавао да дође у контакт са Русима. Писао је писма у Москву и тражио да га Руси пусте у Мађарску. Добијао је од КГБ нека кодирана писма. Генерал је тада имао обичај да каже: „Боље Хрватска са руским базама, него са југословенском војском!“ Макс је шуровао са старим и са младим усташама. Први су му били потребни због новца, а други због акције, дрскости и безобзирности. Успео је у Шведској да створи јак одбор борбених усташа. Био је добар и са једнима и са другима. Сви су се у хрватској емиграцији те 1969. године пробудили. Загреб им је дао знак да опет долази 1941. година, а Макс Лубурић је сањао да буде нови Павелић.

Дана шеснаестог април 1969. године, у Валенсији ми је поштар донео једно писмо на име Станко Илић. Удба ми пише да ми шаље курира у Шпанију специјално за мене. Он ми је донео прах за Макса. Дао ми је и две новчанице од по сто долара. Поручио ми је да чекам да ми неко дође из БиХ или Хрватске у помоћ. Рекао сам му да ми нико не треба. Нећу да чекам. Знао сам ја свој тренутак. У календару сам већ заокружио двадесети април. Рекао сам куриру да висе нећу да се јављам. Сви су гости из Максове куће отишли, ја сам био спреман. Донео сам у собу чекић и штанглу. Припремио сам документе за излазак из Шпаније. Ја сам код Макса био пријављен као лектор у листу „Дрина“, а у Шпанској личној карти ми је писало да сам професор хрватске књижевности.

У Удби, међутим, нико ми није веровао да ћу средити Макса. Размишљао сам, ако то учиним у суботу, нећу имати довољно времена да побегнем. Недеља је била боља. Мали иде у цркву, Макс спава, а ја имам слободан дан, па ме нико неће одмах тражити. Двадесети април, дан после мог рођендана. Целе ноћи, у суботу на недељу нисам могао да заспим. Лежим у кревету и гледам на сат. Знојим се. Звоно на цркви звони сваких петнаест минута. Два, три, четири, пет. Устао сам, нисам више могао да лежим. Прегледао сам све ствари да нешто не заборавим. Опет се знојим. Живци ми раде. Сиђем доље, покуцам. Макс ми отвори: „Добро јутро генерале, како сте спавали?“ „Добро, добро“ каже он.

Десет и двадесет и пет. Син му Тончи Лубурић донео новине и оде у цркву. Макс ми тражи да му скувам кафу. Кафа готова за три минуте. Прах који сам добио био је лош. Растопио се у кесици коју сам држао за појасом. Морао сам прстом да га мажем на шољу. Руке сам прао пет пута. Узмем чекић, који сам донео из собе, ставим га за појас и однесем генералу кафу. Двадесет и пет до једанаест. Макс пије кафу. Ја држим чекић у панталонама. Пије. Ништа. Попи све и ништа. Однесем шољу у кухињу. Извадим чекић и ставим га на судоперу. Хтео сам да одем у собу по штанглу. Јебем ти прашак! Штангла је најбољи лек, као за Хрвоја Урсу у Франкфурту. У десет до једанаест Макс ме зове: „Илија, мени је зло!“

Видим поцрнео као земља. Диже се и повраћа. Поведем га у кухињу на чесму. Он повраћа у судоперу, а ја му руком пљускам воду по лицу. У трен узмем чекић и лупим га по челу: „Туп!“ Макс паде као свећа. Мислио сам више се дићи неће. Кад ме он погледа као звер. Замахнем опет чекићем, а он диже руке да се заштити. Ја викнем: „Мајку ти јебем усташку. Овако си ти маљем убијао децу у Јасеновцу! Видиш што те чека!“

Погоди га чекић кроз прсте у чело. Пуче лубања. Извучем чекић из главе и окренем се. Одем до врата да проверим да ли сам их добро закључао. Кад се вратим у кухињу, Макс устао и дахће као животиња. Сто кила у њему. Узмем ону штанглу, па га распалим по челу. Пуче глава као лубеница. Крв се расу по кухињи. Макс тресну доле као да је пао са сто метара висине. Пукнем га још једном. Он се умири. Умотам га у деку. Макс отежао, једва га довучем под отоман. Фино сам га спаковао да га брзо не нађу. Да Шпанска полиција помисли да је отетет. Чекић и штанглу бацим у магацин. Пресвучем се брзо, изађем на улицу и узмем такси за Валенсију: Колико кошта до града питам “ Тристо педесет песета“ каже таксиста. „Ево ти пет стотина, ја частим!“ У осам сати и пет минута навече са железничке станице послао сам телеграм „брату“ у Коњиц: „М. никад више!“
Од славе до немилости

Након повратка у тадашњу Југославију, удбашки егзекутор, постао је славна звезда, новине су писале о њему, а постојала је могућност да га прими и одликује лично, Јосип Броз Тито.  /Ово никада није потврђено, нити доказано, јер да је Броз имао ту намеру, он би то и урадио!/.

Дакле, до тога никада није дошло из много разлога. Наиме, популарност Илије Станића у партијским круговима била је превелика и угрожавала је директно оне изнад њега у хијерархији, што је резултирало директним планом за ликвидацијом убице усташког генерала, од стране властитих људи.

Иако се не може рећи како није добро финансијски ситуиран након овога, наиме, купљен му је ауто БМW, стан у Београду и стан у Сарајеву, плаћено му је школовање и нађен му је посао у Заводу за запошљавање тадашње Социјалистичке Републике БиХ, те је наравно и у готовини нешто зарадио, убиства су се увек добро плаћала. 

Осамдесетих се Станић повукао у миран живот, али распадом Југославије, Илија Станић постаје високопозиционирани функционер ХДЗ-а Босне и Херцеговине, све док у првој половини деведесетих није откривен као УДБИН плаћени убица.


Усташки геноцид у Јасеновцу - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 14:37

22. априла 1945. године - Организовано је бјекство затвореника из усташког Јасеновачког концентрационог логора смрти. Овај датум обиљежава се као Дан сјећања на жртве холокауста, геноцида и друге жртве фашизма у Другом свјетском рату.

---------------------------------------------------

 +++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
 
 

Теби Бања Луко с љубављу! ЧЕСТИТКА!

— Autor sjovicicslavuj @ 14:35

22.4.2018.



 

Цртица из свакодневице ... Запис у пролазу ... Просјечни, надпросјечни и исподпросјечни - дилеме у просјеку могућег!

— Autor sjovicicslavuj @ 08:12

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Друштвена дилема или дилеме у стварности или можда свакодневица живљења у просјеку могућег.

     Ко су они просјечни, а ко ванпросјечни? О исподпросјечнима сви знају све и о њима се брине статистика. Немам одговора на многа питања, јер ми се ништа не уклапа у шему онога што већ знам, мада много тога и не знам. Признајем.

     Није могуће огрнути пончо и кренути на рад у фабрику кад нема ни понча, а сасвим је мали број фабрика у којима радници нешто раде. Упаде ми ово размишљање онако, право ни откуд, јер сваки успјех се мјери продуктивношћу, а свугдје око себе видим само назадовање и у многим областима пропадање. А кад се назадује, онда нема ни шансе да се напредује.

     Како даље и куда?

    Је ли рјешење ставити минђушу у уво или ставити пирсинг у пупак и прошетети се по отаџбини?! Исти еквивалент је у распону између оног што је могуће и оног што је немогуће. Кад је тако, а јесте, питали се ико више – а гдје ми је отаџбина? А отаџбине нема без села.

   Знамо ли ми гдје нам је село и од тога треба почети. Села су уништена и зато и нема пророка, мада је у свом селу најлакше бити пророк. Али прошла су та времена.

     Данас су сви напрасно постали европејци. Сви су у хаотичној журби да што прије стигну под скуте Европске уније. Сви су се укључили у “савремене трендове” и због те чињенице сви одскачу од свог интелекта. Бјежећи из једног /домаћег/ стања сви покушавају да стигну до неког благостања, не знајући да тако упадају у још горе сивило изопаћене Европе. Сви су слуђени колоритом боја и европским благостањем.

     У Европи ипак не размишљају као ми и они су се осавременили. Они не контају да нас онако на кварно, извађеном тарабом из плота клепе по њушци. Они нас много брже и софтифицирано убијају разним савременим методама и пошастима, а ми ходамо као уштројени и поносно марширамо уз звуке наших маршева. Тумарамо тако од немила до недрага и никако да застанемо и да се одморимо и у међувремену пресаберемо.

     "Звијезде Гранд продукције” разваљују и ничу као печурке послије кише. "Звијезде Пинка-а" су по истој матрици, али само контра "Гранд продукцији" и то по оној народној: "Нек' комшији цркне крава", јер за комшију свакако нико и не пита, а и не брине. Ријалити шоуу "Парови", упарени "од зла оца и још горе матере" су најновији домаћи производ, брендиран за домаћу употребу по потреби и по "глави становника", односно конзумената и ишчекивања ко ће кога да зајаши или да одалами онако из све снаге, прво по здравој памети, а онда и по њушци.  

Јесу ли ријалити програми интересантни 
без Змаја од Шипова?

   Тако и "Змај од Шипова" забија шипове у омеђену међу распамећеног народа. Срећа је па из прошлог циклуса никога нисам запамтио, а и како бих кад нисам ништа ни пратио. А и да јесам, морао бих све да их заборавим, јер треба се само још мало стрпити и стићиће на десетине нових “звијезда”.

     На сваком кораку се осјећа учмалост и апатија.
Људи скоро да и не разговарају, јер немају о чему.
Не знам о чему би народ и разговарао?
О политици?
Ма јок, а и што би кад су у политици сви лопови, а народ се плаши лопова.
Остаје питање без одговора - да ли је овај народ заборавио да мисли? 
 
Нек' цвјета цвијеће, нек' вода тече 
и нек' дани пролазе ...

 

Да се не заборави! На данашњи дан 20.4. рођен је славни српски књижевник ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

— Autor sjovicicslavuj @ 08:56
 
На данашњи дан 20.4.
рођен је славни српски књижевник

ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ
 
 

СЛАВНА СРПСКА ПРОШЛОСТ И НЕИЗБРИСИВО ПАМЋЕЊЕ ИЗ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ - ИСКРЦАВАЊЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ НА КРФ!

— Autor sjovicicslavuj @ 13:05
 
Прије стотину и двије године једна држава напустила је своју територију и преко друге двије отишла у трећу, савезничку. Одлука да и Влада и војска и цивили крену пут Албаније и Црне Горе, голгота и крфски период - јединствени су догађаји и у српској историји и у свијету. Данас се обиљежава стотину и двије  године искрцавања српске војске на Крф.

Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пјешке. Прије стотину и двије године, најиздржљивији српски војници савладали су муке и искрцали се на Крф, гдје су се опорављали и спремали да поврате дио своје окупиране територије.

Албанска голгота и период на Крфу, јединствени су у историји и најзначајнији догађаји за Србију током Првог свјетског рата.

У тренутку када су српске трупе са Владом и краљем дошле на албанску обалу послије тешке албанске голготе, оне су биле једини симбол присуства Срба у међународној заједници и политици.
Албанску голготу и искрцавање српске војске на Крф, путем штампе пажљиво је пратио и свијет - поготово земље савезнице.

То је вријеме великих сукоба француских и њемачких армија код Вердена када је требало подићи морал тих савезничких армија, посебно француске, и када је српски случај служио као врста стимуланса да се издржи на фронту.

Као и догађај, и страдање је било без преседана. Погинуло је више од 77.000 војника и 140.000 цивила. Због глади, тифуса, страдања у логорима - неке су процјене да је број умрлих и до милион.

Било је потребно вријеме да Србија изађе из демографског минуса.  Догодила се велика промјена у структури популације - која је писала даљу историју.

Тај пут се може поредити са Кинеским великим маршем, са сјеверним маршем у Руској револуцији, али страшније је, јер је било много цивила.
Српски народ је успио да се обнови послије тога, увијек се послије неког времена обнови, али толико страдање није забиљежено.
Као и у свим великим ратовима, роде се нови људи, али најбољи страдају у рату - и то је најтежа посљедица свега.
 

МИЛИЦА РАКИЋ - НЕМА ЗАБОРАВА, А НИ ОПРОСТА НАТО ЗЛОЧИНЦИМА!

— Autor sjovicicslavuj @ 01:19
 
 Навршило се пуних 19. година од како су  НАТО злочинци 17. априла 1999. године, убили трогодишњу Милицу Ракић.

Трагедија се догодила након што је гелер од распрскавајуће бомбе улетио у купатило и погодио девојчицу у главу док је сједела на ноши.
Споменик НАТО агресије. 
На мермерном обиљежју у Ташмајданском парку 
у Београду је скулптура Милице Ракић

Милица Ракић је након погибије постала симбол српског страдања 1999. године, а њене слике и прича о њеној судбини брзо су обишли свијет. 

Злочинци и убице никад се нису покајали, али и мртве очи Милице Ракић из Царства небеског ће прогањати злочинце из НАТО Алијансе.                                                            

ВЈЕЧНА ТИ СЛАВА МИЛИЦЕ,

НАШЕ СРПСКО ЧЕДО!

*************************************
 

СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 01:17
 
На данашњи дан, 17.априла умро је 
славни српски књижевник и пјесник

СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

Живио је врло кратко, 
јер је био мучен по аустријским логорима...


-------------------------------------
 

Вјечна слава великом умјетнику Божидару Бокију Милошевићу

— Autor sjovicicslavuj @ 01:15
 
15. априла 2018. умро је велики умјетник
 
Божидар Боки Милошевић
 





ДОЊА ГРАДИНА - Дан сјећања на жртве усташког злочина геноцида

— Autor sjovicicslavuj @ 13:27
 
 У Спомен-подручју Доња Градина данас jе обиљежeн Дан сјећања на жртве усташког злочина - геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту, Доњој Градини.
 
На основу првих ексхумација које је урадила државна комисија Федеративне Народне Републике Југославије, а које је потврдио центар “Симон Визентал”, закључено је да је у јасеновачким логорима нестало 500.000 Срба, 80.000 Рома, 32.000 Јевреја и неколико десетина хиљада антифашиста различитих националности.

Међутим, у меморијалном комплексу Јасеновац, који данас припада Хрватској, као жртве су наведени само они који су идентификовани, односно 83.145 убијених.

Међу страдалима, за 1.337 дана постојања логора Јасеновац, било је више од 20.000 дјеце.

Логор Доња Градина оформљен је 1942. године у систему усташког логора Јасеновац, а био је активан све до завршетка Другог свјетског рата 1945. године и слома Независне Државе Хрватске.

Доња Градина била је једно од највећих стратишта јасеновачког логора, гђе су убијани махом Срби, Јевреји и Роми.

Доња Градина - Фото: РТРС

Доња Градина
 
У Спомен-подручју Доња Градина данас се обиљежава Дан сјећања на жртве усташког злочина - геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту, Доњој Градини. 

Обиљежавању Дана сјећања присуствују предсједник Српске Милорад Додик, премијерка Жељка Цвијановић и предсједник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић.

У Спомен-подручју Доња Градина, у општини Козарска Дубица, комеморација је почела полагањем вијенаца на гробном пољу "Тополе".

У име институција Србије, вијенац је положила предсједник Скуштине Србије Маја Гојковић.
Служењем Свете архијерејске литургије у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Козарској Дубици јутрос је почела централна манифестација обиљежавања Дана сјећања на жртве усташког злочина - геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњој Градини.
 
 

Да се не заборави ... Прва Српкиња академски сликар - Катарина Ивановић

— Autor sjovicicslavuj @ 13:23
 
15. априла 1811. рођена је 
 
Катарина Ивановић
 
- прва жена академски сликар у Србији

------------------------------------
Дочек Српкиње Јелене, 
угарске краљице - 1869. године
-----------------------------------------
Ослобођење Београда, 1806. — 1857.
-----------------------------------
Смрт сиротице
 


СВЕ ЗБОГ ЉУБАВИ И СВЕ ЗА ЉУБАВ ... Пише: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

— Autor sjovicicslavuj @ 20:56

Срео сам много људи. Многе од њих сам и упознао. Много прича смо једни другима испричали. Ријетко која је почињала или се завршавала, а да у њој није поменута љубав, неријетко и мржња. Велика је разлика између та два појма или боље речено – између та два стања, стања духа, толеранције,  (само)поштовања и потпуног безнађа.

Ма колико сами себе оптерећивали ситним, па и оним крупним људским бригама, пословима и проблемима, увијек се негдје у подсвијести или свијести, негдје у дубини душе крије нека стара рана са тешким ожиљцима тегобног живота. Увијек или у већини случајева појаве се свјетлосне сјенке љубави која побјеђује сваку усамљеност и самоизолованост, па на крају крајева и тугу и тешке ране из прошлости.

Није живот само музика, поезија, умјетност и свака друга божија благодет. Живот је и борба против усамљености и сваке врсте бола, страдања и патњи.

Чак шта више, много пута та бол и страдања нас чине узвишеним и ојачаним у способностима да осјећамо и да трпимо свакојаке патње. Чудноватно је, али и таква стања су природна и иманентна су само човјеку, па се и у томе могу наћи и неке љепоте. Јер, за све се побринула природа, па тако и сунчан и лијеп дан мора се догодити након облака, кише и суморних тренутака. Сва та природна дешавања само се пресликавају у стварни живот живих бића и створења, од Господа Бога створених као баланс страдања и недокучиве љепоте проткане љубављу коју једино пружа живот.

Дакле, од настанка свијета све је у равнотежи љепоте проживљених дана. Љепота је увијек изнад оних лоших и суморних дана људске свакодневице.

Само живот омеђен сваком врстом љубави има смисла и он се одвија као садржај у посуди која је омеђена зидовима како би дала смисао оној празнини унутра. Сличне ствари и једино упоредиве су и са људским срцем које зна да воли. Јер и сама љепота је значајна само ако се може упоредити са оним лошим стварима и нељепотом.

Љубав би требала бити круна живота сваког човјека. Требала би бити звијезда водиља око које се врти читав свијет нашег битисања. Љубав би требала бити једини садржај свега онога што чинимо или не чинимо док живимо и постојимо на овоземаљком свијету.

Зато живимо за љубав и са љубављу према ближњем свом, али и према другим људима, јер сваки егоизам није ништа друго већ потпуна искључивост и деградација смисла људског постојања.

И зато, и не само због тога - ЖИВЈЕЛА ЉУБАВ!
 
 

Дође то с годинама ... Цртица из свакодневице ...

— Autor sjovicicslavuj @ 14:07

 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ Славуј 


Дође то с годинама или је, заправо, било потребно много времена да прође, па да схватим да у претходном периоду многе ствари нисам знао и да тек сад долазим до многих истина. 

Много раније оне су ми биле чак и потребније како бих разумио и како бих посложио све чињенице у мозаик времена у којем сам живио.

 Имао сам срећу да се дружим са неким паметним људима, мада би ближе истини могло да буде: врло често сам био у друштву паметних људи. Тада сам мислио да је било лако да се приближим тим људима. 

А баш то лако које ми се тада чинило, уствари било је само пука случајност или стицај разних околности које су се дешавале, онако спонтано. Додуше, за почетак циљ је био да нешто паметно чујем и научим. Мада нисам имао неких великих претензија, па да то што чујем и запамтим и да онда некад кад ми за многе одлуке буде било потребно много више памети то и искористим, свакако у свом интересу.

Много раније или мало касније, мислио сам да су такве ствари једноставне и да сам остварио циљ самим тим што ми се то десило. Међутим, тај циљ је био много далеко, па можда и још даље и од саме близине људи са којима сам био у друштву.  

Иако су ми многи циљеви били достижни они су се губили у мојим нереалним очекивањима.  Послије тога упуштао сам се у јурњаву са временом и у настојању да све оно што сам пропустио, а пропустио сам много тога, касније и надокнадим. То и данас траје. А вода и даље тече.
 
 

Данас, 10. априла Љета Господњег 2018. је Васкрсни или Светли уторак

— Autor sjovicicslavuj @ 14:05
 

 
СВЕТЛИ УТОРАК, ВАСКРСНИ УТОРАК (грч: Τρίτη Διακαινησίμου), други дан по Васкрсу, када се наставља прослављање највећег хришћанског празника - Васкрса, како у Црквеним богослужењима, тако и у домовима Православних верника. Службе су исте као и претходна два дана.

…И ако то чује намјесник, ми ћемо га увјерити и вас ослободити бриге. А они узевши новце, учинише као што бијаху научени. И разгласи се ова ријеч међу Јудејцима до данас. А Једанаест ученика отидоше у Галилеју, на гору куда им је заповједио Исус. И када га видјеше, поклонише му се; а неки посумњаше. И приступивши Исус рече им говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин“ (Мт. 28, 1-20).
Народни обичаји

У већини наших крајева, Васкршњи празници трају три дана. На Васкрсни уторак се настављају гозбе и весеља, на коме се угошћавају рођаци, кумови, комшије и пријатељи. То је време када се окупља родбина и из удаљенијих крајева. У народу се овај уторак сматра најбољим уторком у целој календарској години. Понегде се у селима, мада није раширен обичај, одржавају свадбе, јер се време празновања Хришћанске Пасхе сматра посебном благодаћу, па се та благодат жели пренети и на нове супружнике и њихову новоосновану породицу.


На Европском купу у Лињану у Италији, Андреа Стојадинов је освојила бронзано одличје.

— Autor sjovicicslavuj @ 12:45
 
Наша Андреа Стојадинов наставила је низ врхунских резултата на међународној такмичарској сцени и уједно освојила прву медаљу у кимону Црвене звезде. 



На Европском купу у Лињану у Италији, Стојадинов
је освојила бронзано одличје.

Млада шампионка а од недавно и чланица нашег 
трофејног клуба, не крије радост јер је постала 
члан црвено-беле џудо породице.



 


Данас, 9. априла 2018. је Васкрсни понедјељак

— Autor sjovicicslavuj @ 12:42
Хришћани славе Васкрс три дана, па су у календару Српске православне цркве црвеним словом обиљежени Васкршњи понедјељак и Васкршњи уторак.

Васкрс се слави од времена првих апостола и његово начело и суштина објашњавају се ријечима Светог апостола Павла, записаних у апостолским дјелима: "Ако Христос не васкрсне, празна је проповијед наша и празна је вјера наша".
Празновањем Васкрсења хришћани наглашавају своју вјеру и побједу живота над смрћу.

И изишавши брзо из гроба, са страхом и радошћу великом похиташе да јаве ученицима његовим. А кад иђаху да јаве ученицима његовим, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши ухватише се за ноге његове и поклонише му се. 

Тада им рече Исус: Не бојте се, идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видјети. А док оне иђаху, гле, неки од стражара дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. А они саставши се са старјешинама учинише вијеће, и дадоше војницима довољно новаца, говорећи: Кажите: ученици његови дођоше ноћу и украдоше га док смо ми спавали…


ХРИСТОС ВАСКРСЕ - ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

— Autor sjovicicslavuj @ 23:36
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

+++++++++++++
+++++++++++++
++++++++++++++
+++++++++++++++

МОМО КАПОР - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 23:33

На данашњи дан, 8. априла, рођен је 
славни српски књижевник, 
сликар, новинар ...

МОМО КАПОР




-----------------------------------------------------
 Част и привилегија су били - бити пријатељ и дружити се са Момом Капором, па макар то биле и ријетке прилике ...

Хвала ти Момо ...
 

ВАСКРС или Ускрс?!

— Autor sjovicicslavuj @ 18:03
 
У сусрет највећем  
хришћанском празнику!


Као и сваке године повела се дилема да ли је правилније рећи "ускрс" или "васкрс", а на друштвеним мрежама она је прерасла и у расправе, гдје поједини грађани кажу да је искључиво "васкрс" у духу српског језика.

Васкрс или Ускрс: Како се правилно каже?

Да је разлика између ове двије речи заправо политичког карактера пише у Српском језичком приручнику, чији су аутори Павле Ивић, Иван Клајн, Митар Пешикан и Бранислав Брборић.

У овом Приручнику пише да постоји велики број хрватских ријечи чије преузимање не долази у обзир, али и да је "број таквих ријечи донекле и вјештачки повећан посљедњих година, политички мотивисаним (мада сасвим ненаучним) тврдњама да је тобоже домовина "хрватски" а само отаџбина српски, или да "хрватске" облике Ускрс, ускршњи треба замијенити "српским" Васкрс, васкршњи".

Ипак, у Правопису српског језика пише да, иако се обје речи користе у српском књижевном и наративном изразу, извјесне разлике постоје. Оне су стилског карактера, па је тако префикс "вас-" свечанији, а префикс "ус-" припада стилски неутралном стандарду.
 
 
Тешко је све ово разумјети, али се ипак разумијемо!

Сутра је највећи хришћански празник. Како се честита -  Христос васкрсе или Христос воскресе, који хришћани упућују једни другима поводом Ускрса, односно Васкрса

Не би се требало поздрављати са Христос васкресеХристос воскрсеХристос васкрс и сл. Како се ови облици и даље чују (чак се по новинама налазе и погрешна упутства читаоцима), ево поводом управо актуелних ускршњих празника (хришћани се васкршњим поздравом обраћају једни другима све до Спасовдана), поново нешто о томе.

            Облици Васкрс, Васкрсеније, васкрснути, васкрсе (у значењу ускрсну) припадају старом српском црквеном и књижевном језику, који се до средине XVIII вијека употребљавао у српској средини, односно у свим крајевима под управом Српске православне цркве. То је тзв. српскословенски језик – српска редакција старословенског језика (језика превода богослужбених књига са грчког на језик солунских Словена, средином IX вијека). Српска редакција старословенског језика (изговор старословенског у духу српског језика, тј. на српски начин) настала је у вријеме када су Срби у својој средини примили словенско богослужење и словенску писменост (током X, а најкасније до првих деценија XI вијека). Од тада па до првих деценија XV вијека Срби су поменуте ријечи изговарали са полугласником иза почетног в, а од XV вијека па надаље изговарају их са а.

            Српскословенски језик као званични црквени језик Срби су средином XVIII вијека замијенили руским црквеним језиком (тзв. рускословенским). Од средине XVIII вијека до данас рускословенски језик се употребљава у Српској православној цркви као званичан црквени језик. У том црквеном језику ријечи о којима говоримо изговарају се на руски начин (са о у првом слогу): Воскресеније, воскреснути, воскресе.

            Срби нису заборавили ни свој стари назив за овај празник, па се данас може чути и Васкрс(еније)васкрснути, поред Воскресеније, воскреснути  и сл.

Ријеч Ускрс припада српском народном језику, у којем је у веома давно вријеме почетно у добијено од старог почетног в (иза кога је слиједио тврди полуглас). 

Тако данас имамо Ускрс (српско народно), Васкрс (старо српско књижевно и црквено) и Воскресеније (данашње српско црквено). 
У поздраву  није уобичајen народни изговор Христос ускрсну. 
 Сачувано је старо српско црквено (српскословенско) Христос васкрсе.

            Остали облици који се чују (Христос воскрсе/васкресе/васкрс) не припадају ни старом ни данашњем српском црквеном језику.
 

Живот се враћа кроз васкрсење - поновно рађање!

— Autor sjovicicslavuj @ 17:59
 

 

1 2 3 ... 211 212 213  Sledeći»

Powered by blog.rs