Slavko Jovičić

Данас, 22.09. је православни празник Светих праведних Јоакима и Ане

— Autor sjovicicslavuj @ 09:25
 
Св. Јоаким беше син Варпафира, из колена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше 3 кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку св. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима, и у старим данима својим роди пресвету Богородицу Марију.

50 година живљаху у браку Јоаким и Ана, и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро.

Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан". Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме.

Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету".

И одмах Ана заче и у 9. месецу роди св. Деву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80 а Ана 79 година, и представише се Господу.

 

МИЛАН МЛАДЕНОВИЋ ... Сјећање на великог музичара из састава Екатарина Велика

— Autor sjovicicslavuj @ 22:42
 
Сјећање на српског музичара

 На данашњи дан, 21.9. 1958. год. рођен је
.

МИЛАН МЛАДЕНОВИЋ 



Фронтмен групе ЕКВ – Милан Младеновић  добиће достојно спомен-обиљежје испред Дома омладине. Дјело чувене вајарке Олге Јеврић, наћи ће се у парку на Топличином венцу.
Ова иницијатива усвојена је на сједници Комисије за споменике и називе тргова и улица.

Милана Младеновића памте генерације љубитеља рока, а група чији је фронтмен био оставила је неизбрисив траг на нашој музичкој сцени. Пјесме „Круг”, „Ти си сав мој бол”, „Пар година за нас”…ушле су у су све анале музичке историје.
 

21.09. је: Рођење Пресвете Богородице - Мала Госпојина

— Autor sjovicicslavuj @ 22:40
 
Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. 

Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака.

И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном.

Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, Oлтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане.

Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.
 

БРАВО СРБИЈО ... БРАВО СРПКИЊО ... НАТАЛИЈА САВИЋ постала свјетска шампионка у јуниорској конкуренцији у кик боксу!

— Autor sjovicicslavuj @ 22:30
 
Наталија Савић из Косовске Митровице 
постала је свјетска  шампионка у кик-боксу. Надмашила је три супарнице и злато освојила за јуниорску репрезентацију
Србије у категорији +60 кг у дисциплини low kick.
Наталија је прво радила са Рускињом, полу-финале са Туркињом и у финалу је поново била боља од руске такмичарке. Русија је велесила у кик-боксу, тако да је побједа над чак двије руске супарнице велики успјех.
 

ЗНАМЕНИТЕ СРПКИЊЕ ... Ове жене обиљежиле су историју и културу Србије ... а које су, нажалост, у новије вријеме скоро заборављене ... То се вијековима зове: "Српска посла"!

— Autor sjovicicslavuj @ 11:59
 

 ЗНАМЕНИТЕ СРПКИЊЕ

Ове жене обиљежиле су историју 

и културу Србије

 
01

*****
ГРАДИТЕЉКА ЧИЈЕ ГРАЂЕВИНЕ И ДАНАС КРАСЕ БЕОГРАД
Одважна дама Јелисавета Начић одабрала је за себе умногоме необичан и несвакидашњи животни пут. Рођена је у богатој и угледној трговачкој породици у Београду 1878. године, школовала се с успјехом и након гимназије одлучила да упише факултет. То је била велика ријеткост у земљи у којој је у вријеме смјене вијекова једва седам процената жена било елементарно писмено.

Баш те, 1896. године, када је Јелисавета стасала за студије, у Београду је отворен посебан архитектонски одсјек на новооснованом Техничком факултету Велике школе у Београду. До тада су студенти ради студија архитектуре одлазили у иностранство, у велике средњоевропске универзитетске центре, па се враћали у домовину и запошљавали у Министарству грађевина.

Тако Јелисавета Начић постаје прва жена која је у Србији уписала овај типично мушки факултет, а 1900. године дио прве генерације дипломираних студената и прва жена дипломирани архитекта у Србији, и то са само 22 године.

Била је и прва жена урбаниста у Србији, а уједно и прва жена запослена у државној управи - Министарству грађевина. У Београдској општини се запошљава након Министарства, и ту остаје све до 1916. године. Те године је на Теразијама поставила славолук у част српских војника који су се враћали из Балканских ратова, на коме је писало „Нису сви Срби ослобођени“. Тада бива протјерана у логор Неџидер у Мађарској, гдје касније упознаје свог будућег мужа, Албанца Луку Лукаја, са којим добија ћерку Луцију.

Након рата живјела је с породицом у Београду и Скадру, гдје је учествовала у подизању устанка, а затим у Дубровнику. 

Умрла је 1955. у Дубровнику.

Са 25 година подигла је чувене Зелене барокне степенице на Калемегдану, преко пута Француске амбасаде. Три године након тога, подиже Основну школу Краљ Петар Први која се налази изнад Саборне цркве и која је и данас, након више од једног вијека, једна модерна грађевина. Као урбаниста је уредила Теразије, Калемегдан, пројектовала Цркву Св. Александра Невског на Дорћолу и цркву у Штимљу на Косову.

*****

ДАМА КОЈА ЈЕ СТВАРАЛА РЕМЕК-ДЈЕЛА СРПСКОГ СЛИКАРСТВА XIX ВИЈЕКА 

Катарина Ивановић је рођена 15. маја 1811. године у породици српског грађевинског предузимача у Веспрему, у Аустријском царству. Дјетињство је провела у малој српској заједници у Београду. Талентована од дјетињства, сликарство је почела да учи захваљујући новчаној помоћи трговца Ђорђа Станковића у Пешти. Касније је њен дар за ликовну умјетност уочила и мађарска грофица Чаки, која јој је омогућила да сликарство учи у Бечу у Умјетничкој академији, гдје жене у то доба иначе нису имале приступ.

Даље се усавршавала на Академији у Минхену, гдје студира скоро двије године историјско сликарство. Ту је започела студију познате композиције „Ослобођење Београда 1806“. Године 1846. одлази у Београд, у ком остаје свега годину дана. Извјесно вријеме живјела је у Паризу и Загребу. Путовала је по Холандији и Италији, гдје је много научила о савременом сликарству. Пред крај живота вратила се у Београд, гдје је живјела и радила све до своје смрти. У том периоду ствара углавном историјске композиције, жанр-слике и мртву природу.

У српско сликарство је унијела нове теме: жанр сцене и мртву природу. Стилски у раскораку између бидермајера и романтизма, опробала се и у сликању историјских композиција, али је највише домете досегла у портрету, а посебну цјелину чине аутопортрети.

Међу њена најпознатија дјела спадају: „Аутопортрет“ (1836), „Портрет младог мушкарца“ (1837), „Грожђе с корпом“ (1838), „Српски Хомер“ (цртеж 1839), „Портрет Симе Милутиновића Сарајлије“ (1840), „Италијански виноградар“ (1842). Послије 1846. „Портрет кнегиње Персиде Карађорђевић“, „Портрет војводе Стевана Книћанина“, „Дјеца Павла Станишића“, „Београђанка“, „Млади Данић“, „Дјечак са соколом“ и др. Катарина Ивановић је насликала укупно 38 слика.

Она је од 1876. члан Српског ученог друштва и тако је постала прва жена академик код Срба. 

Преминула је у Столном Београду у Мађарској 22. септембра 1882. године.
Њени посмртни остаци 1967. пренијети су у Београд у Алеју народних хероја на Новом гробљу.
 
*****

РАТНА ХЕРОИНА - ЛЕГЕНДА КОЈА ЖИВИ
О Милунки Савић, српској хероини балканских ратова и Првог свјетског рата, испредане су легенде и приче.

Рођена је 1890. или 28. јуна 1892. године, како пише у њеној чланској карти Удружења резервних војних старјешина, у селу Копривница код Јошаничке Бање у Рашкој. Имала је двије млађе сестре, Миону и Славку, и брата Милана.

Када је по објављивању Указа о мобилизацији 1912. године дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду.
У српску војску пријавила се као добровољац, одјевена као мушкарац и тврдећи да је Милун Савић.

Била је дио Гвозденог пука, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. У том пуку, осим ње, борила се и Шкоткиња Флора Сандс. Милунка се истакла и као бомбаш у Колубарској бици.

Док је Милунка лежала са Флором Сандс у болници, долази у њихову собу престолонаследник Александар Карађорђевић и уручује Флори златни орден Карађорђеве звезде са мачевима. Тај исти орден добила је и Милунка на Јовањдан 1917. године. Уз то, носилац је и бројних других одликовања.

Више пута је рањавана, а сматра се да су њен прави идентитет саборци открили у Првом балканском рату.

Почетком 1920-их година за заслуге у рату од државе је добила имање у Степановићеву, селу крај Новог Сада, гдје је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком западао у кризу, тако да је сама подизала четворо дјеце.

Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла у Београд, гдје је мјесецима покушавала да нађе посао. За све то вријеме ишколовала је и одгајила тридесеторо дјеце коју је доводила из свог родног села.

Након рата, власт јој је 1945. додијелила пензију. Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. 

Умрла је штрикајући (према исповијести њеног унука) 5. октобра 1973. године. Сахрањена је у алеји великана.

*****
 СКРОМНА НАУЧНИЦА ИЗ СЈЕНКЕ СУПРУГА ГЕНИЈА
Милева Марић-Ајнштајн била је српска математичарка, прва супруга Алберта Ајнштајна, једног од најгенијалнијих људи 20. вијека. Постоје тврдње да је она допринијела раним Ајнштајновим радовима, али је степен њеног учешћа у открићима непознат и предмет је бројних полемика.

Рођена је у Тителу у Војводини, који је тада био дио Аустроугарске. Милева је 1886. године кренула у женску гимназију у Новом Саду, а 1888. је прешла у гимназију у Сремској Митровици, гдје је матурирала 1890. као најбоља у разреду из математике и физике. Од 1890. је похађала Краљевску српску школу у Шапцу. Када се преселила у Загреб, добила је специјалну дозволу да би ишла у школу у коју су ишли само дјечаци.

Студије је наставила у Цириху на медицини, а потом и на Државној политехничкој школи на студијама математике и физике. Она је била тек пета жена примљена у ову школу. Један он њених колега на предавањима из физике био је Алберт Ајнштајн, који је тада имао 17 година.

Једном приликом никако није могао да добије резултат до којег је она дошла путем експеримента. По први пут, Алберт је пришао тихој и повученој колегиници, а она му је мирно и јасно објаснила поступак рада којим је дошла до рјешења. Био је то њихов први контакт.

Љубав је убрзо планула, а Милева је родила дијете незавршивши факултет, због чега ју је породица одбацила. Њихова љубав била је и више него турбулентна, прво дијете, ћерка Лизерл, преминуло је (или дато на усвајање, о томе и даље постоје полемике), али су након тога добили два сина.

Читавог живота њих двоје су заједно истраживали, водили научне расправе, ипак она је све своје знање након рођења дјеце ставила у његову службу.

Њен живот није био нимало лак, љубав је полако испарила, а Алберт Ајнштајн је послије развода отишао да живи са својом рођаком љубавницом којом се оженио.

 Милева је умрла у болници и сахрањена је на циришком гробљу Нордхајм.

*****
ЖЕНА ЧИЈЕ СУ АКРОБАЦИЈЕ ОСТАВЉАЛЕ БЕЗ ДАХА 
Даница Томић била је прва жена пилот у Србији. Било је то тридесетих година прошлог вијека, у доба када је и у свијету ваздухопловство важило за мушку професију.

Своје знање крала је од супруга, команданта 6. ваздухопловног пука, мајора Миодрага Томића, пилота са највећим бројем побједа у Првом свјетском рату.

Као супруга чувеног пилота могла је да ужива у чарима лагодног живота, али је она све више читала књиге о ваздухопловству, летењу, авијатици. Више од свечаних хаљина њу су занимале небеске висине.

Остало је записано да је 1928. године на прослави 15. годишњице аеродрома Даница привукла пажњу престоничких новинара када је летјела „над провалијом дубоком 2.500 метара“.

Лет авионом за њу је било истинско уживање, зато није више жељела да се задовољи обичним „земаљским“ животом.

Када је 1930. године објављен оглас Друштва резервних летача за пријем кандидата у цивилну пилотску школу у Београду, уз подршку супруга и она се пријавила.

Комисија је о њој причала да лети врло мирно, сигурно, сталожено и са веома ријетким самопоуздањем. Записи комисије о кандидатима који су тада учествовали показују да је она била вјештија и од многих мушких кандидата.

Према записима комисије, Даница је била најбоља у својој класи и прва је жена која је изводила лупинге, што је једна од најтежих ваздушних акробација која подразумијева обртај авионом у вертикалној равни од 360 степени.

Након добијања дозволе, Даница је пала у заборав. Њен муж, мајор Томић, пао је у заробљеништво током Другог свјетског рата. Након завршетка рата се преселио у Америку. Супруга је вјјероватно пошла с њим, али јој се од 1933. године губи сваки траг. О Даничином приватном животу нема података. Њен датум рођења и година смрти нису познати.

Није забиљежена чак ни у списима људи који прикупљају информације о авијатици у ондашњој Југославији.


БРАВО СРБИ ... БРАВО СРБИЈИО ... У невјероватној утакмици СРБИЈА је савладала Летонију и постала првак Европе!

— Autor sjovicicslavuj @ 20:13
 
Репрезентација Србије у баскету 3×3 освојила је златну медаљу на Европском првенству у Букурешту.

СРБИЈА - Летонија 19:18

Басекташи Србије потврдили су 
да су најдоминантнија 
екипа на планети, 
пошто су први пут постали 
и прваци Европе!

Послије четири титуле првака свијета, 
ево освојена је и једина титула 
која им је недостајала 
- ПОСТАЛИ СУ ПРВАЦИ ЕВРОПЕ!

Они су у финалу савладали Летонију и објединили 
су титуле шампиона свијета и Старог континента!
 

Екипа је играла у стандардном саставу:

 Душан Домовић-Булут, Дејан Мајсторовић, 
Марко Савић и Марко Ждеро.

Најбољи баскеташ Европског првенства је 
Душан Домовић-Булут!
 

16.9.2018. Директно: ПАЛЕ/Берлин Ватерполисти СРБИЈЕ освојили бронзану медаљу на Свјетском купу у Берлину!

— Autor sjovicicslavuj @ 14:11
 
Ватерполисти
 
 
СРБИЈЕ
 
 освојили су бронзану медаљу,
на Свјетском купу!

СРБИЈА  Њемачка 
15:9 (6:2, 3:2, 3:2, 3:3)

Бронзану медаљу су освојили:

Димитрије Ристичевић, Лазар Добожанов,
Душан Мандић, Никола Јакшић,
Виктор и Страхиња Рашовић,
Радомир Драшовић, Сава Ранђеловић,
Немања Вицо, Ђорђе Лазић,Огњен Стојановић,
Матеја Асановић и Гаврил Суботић.
---------------------------------
 

МИЛОЈЕ ВАСИЋ - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 09:34
 
На данашњи дан, 16. септембра рођен је

свјетски познати археолог Србин 


Милоје Васић
 


Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба

у нашој историји


--------------------------

У Великом Градишту, родном мјесту 
познатог професора, 20. априла 2007. 
постављена је његова спомен биста, 
испред Средње школе Велико Градиште.

 

Пробој Солунског фронта. Вријеме кад је славна српска војска спасила Европу!

— Autor sjovicicslavuj @ 08:50
 
ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ!
ВЈЕЧНА СЛАВА СРПСКИМ ЈУНАЦИМА!
СРБИ СУ СПАСИЛИ ЕВРОПУ! 


Српски непријатељи су их запамтили!
Историја им је одредила заслужена мјеста
овјенчана вјечном славом.
Само ми Срби их заборављамо! 
--------------------------------------------------------------------------
На данашњи дан 15. септембра 1918. године почео је пробој Солунског фронта, у Првом свјетком рату. Једна по једна окупаторска сила је падала пред славном Српском војском!

Прва и Друга српска армија биле су носиоци пробоја, што се испоставило као одлучујуће за слом Централних сила. Мјесец и по дана потом капитулирала је Аустро-Угарска, а убрзо и Њемачка. Српске снаге пресјекле су бугарску војску и присилиле Бугарску да положи оружје 
30. септембра. 

Срби су приликом ослобађања отаџбине наступали тако брзо да је француска команда молила српску Врховну команду да успори напредовање, пошто француске трупе нису успијевале да држе корак са српском пјешадијом.
Строј припадника Прве српске ескадриле
на летелишту Вертекоп код Солуна

Солунски фронт настао је као покушај савезника да помогну Србију у јесен 1915. године против заједничког напада Њемачке, Аустро-Угарске и Бугарске. Помоћ је дошла прекасно и у недовољном броју да спријечи пад Србије. Фронт је утврђен годину дана касније, након опоравка српске војске и обнове српске државе на територији Грчке.

Операције на Солунском фронту почеле су најесен 1917. године. Британска војска поново је напала Турску, а Французи и Срби кренули су на сјевер.
Пробој Солунског фронта отпочео је 15. септембра 1918. године, на команду француског маршала Франша Д'Епереа. Српска војска учинила је невјероватан подвиг, продирући чак 700 километара у правцу своје земље за само петнаест дана.

Кључни сукоб одиграо се у бици код Доброг Поља, у којој је фронт пробијен. На заповест краља Александра, српско напредовање настављено је несмањеном жестином. Бугарска се убрзо предала, а њемачка војска покушала да се организује новим појачањима.
У борбама код Ниша четрдесет седам њемачких батаљона није успјело да заустави двадесет седам српских. Војвода Петар Бојовић савладао је Једанаесту њемачку армију, исту ону која је 1915. године освојила Београд, и 12. октобра ушао у Ниш. Након побједа код Параћина и Крушевца, Срби су већ 19. октобра стигли у Београд.

Пробој Солунског фронта био је одлучијући 
за слом централних сила у Првом свјетском рату.

На данашњи дан, 15. септембра, године 1918. у 5:30 минута дивизије првог ешалона Друге армије, под командом војводе Степе Степановића, почеле су пробој фронта. Српска војска је пребачена на Солунски фронт прољећа 1916. године. Крајем септембра, послије борби и много жртава, заузели су Кајмакчалан и ушли на територију своје државе.

Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана, док су са друге линије, добро укопани у ровове били аустроугарске њемачке и бугарске дивизије.

Између 26. и 30. септембра 1916. врх Кајмакчалан је више пута био заузиман док га српска војска није заузела 30. септембра. Српске снаге су укупно имале 4.643 погинулих, рањених и несталих војника, од којих је Дринска дивизија имала 3.320 односно 3.804 избачених из строја или три четвртине укупног броја војника. Међу погинулима био је и командант добровољачког одреда Војвода Вук.

Упркос том првом успјеху српске војске након катастрофе 1915, Солунски фронт је остао споредно ратиште, па је од 1916. до септембра 1918. углавном владало затишје. Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска коју је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца. Српска војска била је подијељена у двије армије – Прву, којом је командовао Петар Бојовић и Другу, на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић.

Борбе су почеле 14. септембра цјелодневном артиљеријском паљбом и свих савезничких топова по бугарским, њемачким и аустроугарским положајима, да би у зору 15. септембра (у 5.30 часова) послије снажне артиљеријске припреме, кренуле у напад дивизије првог ешалона Друге армије, под командом војводе Степе Степановића на фронту: Сушица – Соко.

Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете.

Већ првог дана пробијено је 11 км фронта, други дан је ширина проширена на 40 км и тиме отпочиње слом централних сила на Солунском фронту чија линија се распала.

Прва армија је силовито напредовала и већ 1. новембра је стигла до Београда и ослободила га. Пробојом Солунског фронта начињен је први продор у окупирану територију коју су држале централне силе, чиме је започео војни расплет рата не само на Балкану, већ и на осталим фронтовима.
++++++++++++
Вјечна слава свим српским јунацима који су изгинули у ратовима за слободу српског народа!

-------------------------------------------------------------
Шта су о величанственом подвигу српске војске 
тада рекли највиши европски функционери:

Франше д’Епере, француски маршал:
То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине...”

Роберт Лесинг, министар спољних послова САД:  
Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”

Винстон Черчил, министар британске морнарице
Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе...”

Пол де Шанел, председник француског парламента
После Турске – Бугарска, после Бугарске – Аустрија, Срби су у Београду. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства и ратовања.”

Алфред Краус, аустријски генерал
Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”

Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди
Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!”
 

БРАВО СРБИЈО ... БРАВО СРПКИЊО ... Сташа Гејо остварила је велики успјех освојивши бронзану медаљу у дисциплини болдер на Свјетском првенству у Инсбруку.

— Autor sjovicicslavuj @ 08:43
Сташа Гејо
 
 
трећа на свијету у болдеру

 
Сташа на трећој стази стигла до врха!

Највећи успјех у сениорској каријери 20-годишња
Нишлијка Сташа Гејо
остварила је освојивши бронзану медаљу 
у дисциплини болдер на Свјетском првенству 
у Инсбруку.

Сташа је у финале ушла као пета, 
али је успјела да дође до постоља.
 




Данас, 14. септембра је ЦРКВЕНА НОВА ГОДИНА: Молитве Богу да нас избави из свих невоља

— Autor sjovicicslavuj @ 08:26
 
 
Данас се у храмовима моли Господу да благослови "венац године" - да сачува православље у миру, да ток године протекне добро, да градове Бог сачува неповређене, да христољубивог владара земље заштити и дарује му победу над противницима.

Такође се моли за победу над кривоверством, за плодове земаљске, здрав ваздух, кишу са небеса, за избављење од свих невоља...
Током историје хришћанства није било јединствености о томе од када треба рачунати почетак године. Некада је то био март месец, потом Васкрс.
Свети Амвросије Медиолански каже да годину треба почети септембра месеца у славу светога цара Константина, рођеног у Нишу.

У Византији је још дуго било двоумљења. Први и шести Васељенски сабори сматрају да је добро да се почетак године стави у септембру, налазећи за то библијско оправдање. Јер, око празника јеврејске Нове године (Рош Хашана), која је била пре неколико дана, Исус Христос, ушавши у синагогу, огласио је годину милости Господње.

До времена цара Душана, код нас је било докумената у којима година почиње марта месеца.

 Црква сматра да је Христос рођен 5508. године по стварању света. У означавању једне године значај имају и друге ознаке, њих помињу само врло ретки и прецизни црквени календари.

Све се заправо понавља у циклусу од 532 године. Почетак године је заправо почетак једног индикта, њих има 15. Значајан је и "круг сунца", њих има 28. "Циклус месеца" се понавља на 19 година.
Од данашњег дана у нашем народу почиње сетва, у неким крајевима се носи семе у цркву да се освети.

Поједини родови данас славе Крсну славу.


На данашњи дан 14. септембра 1219. године проглашена је аутокефалност Српске православне цркве

— Autor sjovicicslavuj @ 08:22
 
Значај који су ктитори, Свети Сава и Стефан Првовенчани наменили манастиру Жичи као центру самосталне српске цrркве, крунидбеном месту будућих краљева и саборном храму српског народа, данас истичемо кроз прославу националног јубилеја 800 година постојања и непрекинуте духовне мисије овог светог места.
 
На данашњи дан, 14. септембра 1219. године, проглашена је аутокефалност Српске православне цркве код ромејског (византијског) цара Теодора I Ласкариса и никејског патријарха Манојла Харитопула.

Аутокефалност је издејствовао Сава Немањић, који је изабран за првог српског архиепископа са седиштем у манастиру Жича.

Цар Стефан Душан Немањић је 1346. године уздигао српску цркву у ранг патријаршије. Успостављање српске патријаршије значило је остваривање духовног јединства српског народа са осталим народима који су живели у Душановом царству.

Оно је, међутим, значило и сукоб са обновљеном Византијом и цариградским патријархом. После пада српске државе под турску власт, патријаршија је престала да постоји.

Обновљена је 1557. године, на заузимање Мехмеда Соколовића, који је за патријарха поставио свог брата Макарија.
 

14.9. је Преподобни Симеон Столпник

— Autor sjovicicslavuj @ 08:15
 

У земљи Кападокији, у селу Сисану, живели су благочестиви супружници, Сусотион и Мавоје слободно време проводио је у молитви.

 Напустио је родитељски дом веома рано отишавши у манастир, где се свима покоравао и служио, живећи строго, узимајући храну само једном седмично. Слава светог подвижника разнесе се свуда и почеше долазити многи, чак издалека, доносећи срта, родитељи Светог Симеона, који је био васпитан у хришћанском духу. Још као дете, одлазио је у цркву, а након службе одлазио би он на неко усамљено место и своје болеснике ради исцељења, истеравања демона...

И нико ко је дошао к њему, није се вратио празан, него је свако добио оно што је и тражио: неко исцељење, неко утеху, неко корисну поуку. Сви су се радосни враћали својим кућама, славећи Бога Свети Симеон Столпник, када би исцелио некога, увек је говорио: "Прослављај Бога који те исцелио и никако се не усуђуј рећи да те Симеон исцели, да те што горе не снађе".

Временом, све то блаженом Симеону постаде тешко, те он нађе начина да се избави од тога и сазида себи стуб на коме поче живети у посту и молитви. И би први Столпник. Тај први стуб био је висок 6 лаката, а временом му људи почеше дизати један по један стуб (од 12 лаката, 22 лакта, 36...), којима се он као лествицама пењао ка небеском свету, трпећи много на њима од кише. 


Чинио је многа чудеса и исцељења за свога живота, те тако би и после његовог упокојења. Када чесне мошти Светога Симеона беху положене на припремљену носиљку, патријарх желећи да узме на благослов неколико длака из свете његове браде, пружи руку, а она му се осуши.

Тек након усрдних молитви, рука патријархова постаде здрава. Примивши светитељево тело, мештани Антиохије га однесоше у велику цркву и догоди се много чудеса и исцељења на гробу његовом. На месту где је био његов стуб подигнута је прекрасна крстолика црква и велики манастир, те се тако испуни обећање његово, да он никада неће напустити своје место, и тако и би, јер ту, на том месту многи се излечише и многа чуда се догодише. 


Изнад стуба се јављала велика и сјајна звезда, која је обасјавала цео крај. То свето место било је неприступачно за жене и строго се пазило да женска нога не крочи ни на праг. Једном се једна жена усудила, преобучена у мушко, дотаћи се прага црквеног, али истог тренутка пала је мртва. Од тада ни једно женско није прилазило ни близу ограде.


.
 

Откривено спомен-обиљежје страдалој дјеци Српског Сарајева

— Autor sjovicicslavuj @ 17:24
 
 Предсједник Републике Српске Милорад Додик и директор Основне школе "Свети Сава" у Источном Новом Сарајеву Данијела Мрда данас су свечано открили спомен-обиљежје страдалој дјеци Српског Сарајева у протеклом одбрамбено-отаџбинском рату и положили вијенце.

Спомен-обиљежје за 120 најмлађе страдалих у минулом рату на овом подручју освештали су свештеници Митрополије дабробосанске, а вијенце су положили и родитељи страдале дјеце Источног Сарајева.

Предсједник Српске Милорад Додик нагласио је да је уназад кроз историју српски народ навикао да му убијају дјецу, почевши од Другог свјетског рата и трагичног Јасеновца. Простори Крајине, рекао је Додик, остали су пусти због наређења да се побије српски народ, поготово новорођене дјеце.

Предсједник Додик се осврнуо на страдање дјевојчица Наташе Учур и Милице Лаловић које су убијене од снајперског метка док су се безазлено играле.
 
Како су злочиначки на Грбавици убијене
МИЛИЦА ЛАЛОВИЋ /10. година/ и НАТАША УЧУР /9. година/ 
док су играле ластиш - прочитати ОВДЈЕ
 
"Морамо покренути истрагу и сазнати ко је убио Милицу и Наташу. Тај злочин не смије остати некажње. Зар је могуће да човјек ко је учинио такав злочин, још увијек хода слободно", упитао је Додик.
Он је упитао и зашто на данашњем догађају нема ниједног представника дипломатског кора и додао да је очигледно да они немају емпатију према страдању српске дјеце.

Најмлађе дијете је похађало први разред, док најстарије није успјело да подигне посљедње свједочанство.

Спомен-обиљежје невино страдалој дјеци са подручја Српског Сарајева од 1992. до 1995. постављено је у дворишту Основне школе "Свети Сава", а на споменику су уклесани стихови пјесника Горана Врачара "Сумрак", који су посвећени страдалој дјеци.

Споменик симболизује голуба раширених крила
Споменик је изграђен на инцијативу школског одбора и Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Источно Сарајево с циљем његовања сјећања на 120-оро убијене дјеце, од којих је најмлађе имало 16 мјесеци, најстарије 17 година. 
 

ДУШКО ТРИФУНОВИЋ - За сјећање!

— Autor sjovicicslavuj @ 11:13
 
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ ...

На данашњи дан 13. 9. рођен је 

ДУШКО ТРИФУНОВИЋ




------------------------------
Споменик Душку Трифуновићу 
у Сремским Карловцима, мјесту 
гдје је по властитој жељи и сахрањен



Свети новомученици јасеновачки ... Зашто новомученици јасеновачки нису црвено слово у календару СПЦ /појашњење/

— Autor sjovicicslavuj @ 11:10
 
13. септембра СПЦ обиљежава дан

Светих новомученика јасеновачких


Први пут 2010. године, цјелокупна Српска православна црква обиљежила је Сабор јасеновачких новомученика, који се, према одлуци из 1960. године Светог архијерејског Сабора СПЦ, обиљежава 13. септембра.

Највише црквено тијело приклонило се већ постојећој традицији која је живјела у Епархији аустралијско-новозеландској, а то је да се 13. септембра или у данима око овог датума, обиљежавају новомученици јасеновачки.

Јасеновац је постао симболичка ријеч за страдање у Другом свјетском рату.

Када се каже новомученици јасеновачки, ту су и јадовински и глински и корићки и пребиловачки новомученици.

Спомен јасеновачких новомученика се у црквеним календарима појавио осамдесетих година 20. вијека и то за вријеме трајања несрећне црквене подјеле у дијаспори. 

У календарима које је штампала тадашња Слободна митрополија из Нове Грачанице код Чикага објављиван је и празник Јасеновачких мученика. Касније, након зацјељења те велике црквене ране заслугом патријарха Павла, митрополита Иринеја и других архијереја.

Празник Светих јасеновачких новомученика
 обавезујући је за читаву Српску цркву. 


 


Многи су се питали, а претпотстављам да нису знали 
и зато сам се потрудио да пронађем ПОЈАШЊЕЊЕ 
– Зашто Дан новомученика јасеновачких није црвено слово 
у Малом црквеном календару Српске православне цркве.

---------------------

Имена у малом џепном календару нису ни издалека сва која се помињу на тај дан. То је мали, џепни календар, а у црквеним књигама из којих се врше богослужења има много више имена. Осим тога, разлика је у томе што се у појединим локалним црквама службе локалних светитеља прослављају и славе веħим богослужењима и празновањем од 1 до 3 дана. 

(Обиљажавају се црвеним словом – нерадни дан, црним „масним“, или пак обичним словима. Срби светитељи се у нашем календару обиљежавају косим словима.) 
Постоји много локалних светитеља у Русији, Грчкој, Малој Азији, Риму, Палестини и т.д. који се тамо прослављају као заштитници, а овде за њих нико није чуо. 
А Господ познаје свакога и нама је немогуħе да све њих достојно прославимо, јер је сам Бог тај који их је прославио. 

Тако је био случај и са Србима када су прешли у Аустроугарску. Добијали су књиге из Русије и у њима је било много локалних (руских и других) светитеља, који су тамо обиљежавани црвеним словом, као нерадни дани и локални празници.
Тако је око 1700 године у календар Српске цркве на територији Аустрогарске, доспјело преко 150 празника – нерадних дана. Што практично значи да је скоро пола године било „нерадно“. 

То је ријешено тако што су ти дани обиљежени умјесто црвеним – црним „масним“ словима, као радни, како се и данас може видјети у нашем малом џепном календару. А сва имена су и даље тамо где су одувек и била, и нико није „избрисан“, нити је икоме пало на памет да се неко уопште може „избрисати“ из календара.
 

Симо Матавуљ - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 09:16
 
На данашњи дан, 12.9. рођен је 
српски књижевник
Симо Матавуљ


Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба

у нашој историји



 

Данас, 12.9. је Св. АЛЕКСАНДАР НЕВСКИ ... Пренос моштију светог Александра Невског

— Autor sjovicicslavuj @ 09:13
 
Још од малих ногу, овај младић је био окренут Богу. Правдољубив, жалостив и истински побожан, презирао је сујету света. Од своје ране младости заволео је Христа и трудио се да му у свему угоди. Његово основно занимање је било свеноћно бдење и тајна молитва Богу.

Отац му би кнез Јарослав, а 1236 године и сам би наименован у кнеза Новогорског. У бици на реци Неви, која се одиграла 2 јула (15 јула по старом календару) 1240 године, победио је Шведе и добио надимак Невски. Уздао се овај угодник Божји, не толико у војску своју, већ у Бога. Пред полазак у сваку битку он се обраћао својим војницима речима: "Бог је не у сили него у правди". Године 1250, постао је кнез Владимирски и много се трудио да подигне и васкрсне Русију.

Сматран је за великог заштитника и чувара православља, и неустрашивог исповедника Христове вере. Одбио је да се поклони татарским идолима, те га због тога татарски кан Батија веома поштоваше и уважаваше. Пред сам крај свог овоземаљског живота, он се замонаши и у монаштву доби име Алексиј и причестивши се Светим Тајнама мирно се упокоји 1 новембра (14 новембра по старом календару) 1263 године.

- Сахрањен је у манастиру Рождество Пресвете Богородице у граду Владимиру. Интересантно је напоменути да је овај христочежњив подвижник у тренутку када му је митрополит хтео ставити захвалну грамату у руку, широм је отворио и узео, као да је жив.

Његове свете мошти су 1381 године први пут откривене, а 1547 године у време цара Јована Четвртог у његову част и славу, састављена је посебна служба и одређен је овај датум да се празнује као спомен на њега. По наређењу цара Петра Великог, 1724 године његове часне мошти пренете су у Петровград, у Александро-невску лавру, где и дан данас почивају. 

 +++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Историјат храма Светог Александра Невског у Београду датира још из времена избијања рата између Србије и Турске.

Изражавајући жељу да помогну својој јужнословенској браћи, руске власти доносе одлуку да у Србију пошаљу генерал-лајтнанта, члана Государственог совјета и Војног совјета Михаила Григоровича Черњајева, са задатком да преузме руководство над српском војском и руским добровољачким јединицама. Међу руским добровољцима, словенофилима, налазио се и Николај Николајевич Рајевски, Толстојев узор за јунака Вронског у роману „Ана Карењина“, који је погинуо у борби са Турцима код Алексинца 1876. године.

Руски добровољци са собом доносе у Србију  и покретну капелу, војни шатор - цркву посвећену Св. Александру Невском, која је била стационарена испред зграде Београдског универзитета. Освештао је београдски Митрополит Михаило 19. септембра 1876. године.

С обзиром на то да су се у њој вршила богослужења, војници причешћивали пред полазак на фронт, вршила опела погинулих, војна црква је у складу са потребама војске била премештана по фронтовима.

По завршетку рата 1876-77. године, премештена је у круг велике касарне у Београду. Руски добровољци су је поклонили Србији и Београду приликом њиховог повлачеља из земље. 
 

ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ - ЗА СВА ВРЕМЕНА!

— Autor sjovicicslavuj @ 03:06
 
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
За сјећање и памћење ...

На данашњи дан 11. 9. рођен је
Његова светост патријарх српски
 
 
ПАВЛЕ
 
 
++++++
 
 
БУДИМО
 
 
 
ЉУДИ
 
 



++++++++++++++++++++++++++++++++++
ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ
и моја маленкост у Патријаршији у Беграду


+++++++++++++++++++++
Претпостављам да неке ствари из живота Његове светости 
нисте до сад знали ...

НИЈЕ КОРИСТИО ТЕЛЕВИЗОР, НИТИ ЧИТАО НОВИНЕ, 
А СВЕ ЈЕ ЗНАО САМ ДА ПОПРАВИ

Не само по мислима његовим, већ и по самом животу какав је живио можемо научити примјер правог хришћанског живота.

Позвани смо да чинимо сагласно своме звању, онолико колико можемо и колико нам је Бог дао. Ни мање, ни више, а оно што ми не успемо да учинимо, то остаје да учини Господ и надопуни наше недостатке“.

Кад бисмо само ову од многих порука патријарха Павла упамтили, учинили бисмо живот много бољим и себи и другима. Али, и учење је процес. Ако многе једноставне, а мудре ријечи нисмо докучили за његова живота, није касно да их се подсјетимо, да их памтимо и преносимо.

На данашњи дан 11. септембра 1914. године у селу Кућанци у Славонији, под световним именом Гојко Стојчевић, рођен је патријарх српски господин Павле, 44. врховни поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године.

Рано је остао без родитеља. Када му је било свега три године умро му је отац и остао је са мајком и братом Душаном. Послије тога мајка Ана се преудала и родила три ћерке, и при рођењу трећа је умрла. Душан и Гојко су остали са бабом Драгом и тетком, најстаријом очевом сестром.

Тетка их је одгајила заједно са својом ћерком Агицом која је била девет година старија од Гојка — патријарха Павла. Схвативши да је дијете "врло слабачко", тетка га је поштедјела сеоских послова и омогућила му да се школује.

Гојко је као мали био веома болешљив и слабашног здравља. Одмалена је био посвећен књизи и учењу. Показивао је велики дар за пјевање тако да је у сјећању становника Кућанаца и данас остао надимак који су му дјеца тада дала, звали су га Пјевалица. Основну школу завршио је у родном селу, а гимназију је похађао у Тузли. 

Гојков друг из клупе био је писац Меша Селимовић.

Ипак, постоји један детаљ који ријетко ко зна, 
а то је да су патријарх и велики српски књижевник дијелили гимназијску клупу у Тузли!

Гојко Стојчевић и Мехмед Селимовић из школских дана у Тузли

Иако је у тузланској гимназији из вјеронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов избор за наставак школовања била је шесторазредна Богословија у Сарајеву.
У школи је био запажен као добар појац, био је други тенор. Волио је да пјева и у селу, па су га звали "пјевалица". 
У Сарајеву је био члан друштва "Трезвена омладина" које се борило против опијања и пушења.

У Београд је дошао 1936. године, гдје је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски факултет је завршио. У Београду га је затекао и Други свјетски рат.
Индекс Гојка Стојчевића

Други свјетски рат провео је у овчарско-кабларском манастиру Свете Тројице и манастиру Вујан. Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године и добио име Павле, према апостолу Павлу. 1954. постаје јеромонах, протосинђел је постао исте 1954, а архимандрит 1957. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви светог Ђорђа.
Ријетко ко би могао да препозна свеца који је ходао земљом
и са којим су многи имали прилике да живе,
да се срећу, да разговарају ...

На слици је Његова светост патријарх ПАВЛЕ, тада владика!

Као епископ рашко-призренски свједочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Писао је извјештаје Светом синоду о тешком положају Срба и православне цркве на Косову и Метохији.

По својој епархији је углавном ишао пјешке, од Пећи до манастира Пећке патријаршије, од Приштине до манастира Грачанице. Гдје није могао пјешке ишао је аутобусом.

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, додијелио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. 
За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. Сутрадан, 2. децембра, устоличен је у Саборној цркви у Београду. Церемонију је извршило 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона. Избор је обављен за живота претходног патријарха Германа.

Свако јутро, осим ако није ишао у неку другу цркву, служио је литургију у Патријаршији и причешћивао се, а свако вече је био на вечерњој служби у Саборној цркви заједно са осталим свештеницима за певницом. Са собом је увек носио Свето писмо и молитвеник. 

По Београду је ишао градским превозом или пјешке. Живио је аскетским животом, сам је шио и крпио одијело и ципеле, и обављао остале мајсторске послове у Патријаршији.

Није користио телевизор, ни радио, нити је читао новине, знајући да су "прилике такве да ће оно што је од важности доћи и до њега".

Знао  је све сам да поправи, било да су то ципеле, наочаре, ролетне. Сам је кувао, шио и ниједан физички посао му није био ни стран ни тежак.
Када је тек постављен на трон патријарха и када се преселио са Косова у зграду Патријаршије у Београду, још дуго су га затицали како рано ујутро пере степениште. Иако су му говорили да "има ко то ради у Патријаршији", он је узвраћао да је навикао и да му није тешко.

Често би из Патријаршије одлазио да се и не јави, како би без пратње обавио све што је требало.

Када је са епископима возом путовао за Аустрију на један од екуменских сусрета, баш у њиховом вагону није било грејања. По изласку из воза, све владике су се жалиле на хладноћу и како су се смрзли, а патријарх им је, алудирајући на вишак килограма и њихово сало рекао: "А мени није имало шта да се смрзне."

Узречица му је била: "Бог те видео…"

Патријарх српски господин Павле упокојио се у својој 95. години, у Београду на Војномедицинској академији послије дуже болести, у недељу 15. новембра 2009. Рано тог јутра причестио га је јеромонах Методије, а патријарх је касније умро у сну.

Према сопственој жељи израженој у тестаменту, сахрањен је у манастиру Раковица.
 

Данас, 11.09. је Усековање главе Светог Јована Крститеља

— Autor sjovicicslavuj @ 03:02
 
Српска православна црква данас обиљежава
Усјековање главе Светог Јована Крститеља.
У питању је сјећање на мученичко погубљење Светог Јована,
а на сам дан 11. септембра Црква се сјећа освећења храма
над његовим моштима у Севастији,
који су подигли цар Константин и царица Јелена.

 Светом Јовану Крститељу посвећено је 6 празника у току године. На данашњи дан ( 11. септембра), Српска православна црква обнавља успомену на мученичку смрт Христовог Претече. Претеча је онај који хита испред некога да би објавио вест о његовом доласку и то је једно од имена овог свеца. Сасвим оправдано, јер је цео живот Св. Јована, од зачећа до телесне смрти, представљао непрекидно сведочење да је Исус заиста Бог и Син Божји.

Црквени празник који је уједно и једнодневни пост; празник када се Црква сећа великог проповедника покајања и Царства Божијег - Св. Јована Крститеља, и његовог мученичког страдања.

Начин обележавања празника

А Саломија погибе злом смрћу на реци Сикорису (Сули). Смрт светог Јована догодила се пред Пасху, а празновање 29. августа установљено је због тога што је тога дана освећена црква, коју подигоше на гробу његовом у Севастији цар Константин и царица Јелена. У ту цркву положене су и мошти ученика Јованових: Јелисеја и Авдије.

Овај празник слави се од давнина, а сведочанства постоје од V века, у беседама Петра Хризолога (†458), презвитера Хрисипа. Дан се проводи у строгом уздржању и посту. Не једе се и не пије ништа што је црвено, јер то подсећа на проливену крв Јованову.

Црквене песме за овај празник написали су Андрија Критски (II канон), Св. Јован Дамаскин (стихире на Господи возвах, слава на литији, I канон) и цариградски Патријарх Герман (стихире на литији).
----------------------------------------------------------------------
Усековање Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арабског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи за сожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу.

Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен том игром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља.


Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру. Ученици Јованови ноћу узеше тело свога учитеља и чесно сахранише, а Иродијада избоде иглом језик Јованов, па главу закопа на неко нечисто место. Шта је даље било с главом Јовановом може се читати под 24. фебруаром. Али убрзо постиже Божја казна ову групу злотвора.


Кнез Арета, да опере част своје ћерке, удари с војском на Ирода и потуче га до ноге. Поражени Ирод би осуђен од кесара римског Калигуле на прогонство најпре у Галију а по том у Шпанију.


Као изгнанци Ирод и Иродијада живеше у беди и понижењу, док се земља не отвори и не прогута их. 
 

1 2 3 ... 224 225 226  Sledeći»

Powered by blog.rs