Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 16 Februar, 2020 | read_nums (41)

Из славне српске прошлости
Да се не заборави!

16.2.1877. године рођена је

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ
Била је прва жена изабрана
за академика Српске академије
наука и умјетности!





Споменик Исидори Секулић
испред Педагошког факултетау Сомбору 
Autor sjovicicslavuj | 16 Februar, 2020 | read_nums (14)
 
16. фебруара 1873. године
рођен је славни српски књижевник
РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји

Радоје Домановић

је рекао истину за сва времена!

Шта се од времена Домановића
па до данас промијенило?
све
али на још горе!
 

Радоје Домановић, 
биста на Калемегдану, Београд
 
Autor sjovicicslavuj | 16 Februar, 2020 | read_nums (13)
Свети Симеон

У време цара мисирског Птоломеја Фила-делфа изабран би и овај Симеон као један од знамените Седамдесеторице, којима би поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Симеон рађаше свој посао савесно, но када превођаше пророка Исаију, па дође до оног пророчанства: ево дјева ће затрудњети и родиће сина, он се збуни, па узе нож да избрише реч дјева и замени је са речју "млада жена", и да тако и преведе на грчки.

Али у том тренутку јави се Симеону ангел Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. А да је истинито и тачно, рече му још весник Божји, увериће се и он сам лично, јер по Божјој вољи неће умрети док не види Месију рођенога од девојке.

Обрадова се праведни Симеон таквоме гласу с неба, остави пророчанство неизмењено, и захвали Богу што га удостојава да доживи и види Обећанога.
Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол.

Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје" (Лк 2, 29-30).
Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу.
Ани је тада било осамдесет четири године.

Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце.
Autor sjovicicslavuj | 15 Februar, 2020 | read_nums (22)
 
СТЕВАНУ МИЧИЋУ
бронзана медаља
 
 

Српски рвачи наставили су традицију освајања медаља на великим такмичењима. Стеван Мићић је освојио бронзану медаљу на Европском шампионату у Риму.

Српски рвачи наставили су традицију освајања медаља на великим такмичењима. Стеван Мићић је освојио бронзану медаљу на Европском шампионату у Риму.

И од саме медаље на Европском првенству ништа није мање важна чињеница што је овим пласманом Мичић који је рођен у Меси у САД, а који наступа у дресу Србије, обезбедио норму за Олимпијске игре у Токију.
 
Autor sjovicicslavuj | 15 Februar, 2020 | read_nums (14)
Српска православна црква и верници славе Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу.
Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу, данас славе Српска православна црква и верници.


Први сусрет Бога и човека под сводовима јерусалимског храма и сретење новорођеног Месије кога је у наручје примио праведни старац, познат као свети Симеон Богоносац, слави се увек четрдесетог дана по Божићу.
Сретење је празник од суштинске важности за хришћанство и његово значење указује на на први сусрет Спаситеља са људима.

Према канону СПЦ, сврстан је у ред Господњих, али и Богородичних празника, јер се на тај дан истовремено велича чистота Богородице коју је, како каже предање, првосвештеник Захарија, отац Јована Крститеља, увео у јерусалимски храм на место одређено за девојке.

Сретење Господње је један од најсвечанијих догађа и на литургији, у једној од најлепших православних молитви, изговарају се речи праведног Богоносца које изговара са Богомладенцем у наручју - "Отпусти сад раба твојега Господе, јер видеше очи моје спасење твоје".

Овај догађај из живота цркве описан је у четворојеванђељима где се међу сведоцима помиње и Ана, кћи Фануилова, која је присуствовала Сретењу Господњем, и потом објавила становницима Јерусалима да је "коначно стигао онај који је одавно најављиван и очекиван".

Предање даље каже да су фарисеји обавестили цара Ирода о догађају у јерусламском храму. Уверен да је то нови цар кога су најавили пророци са Истока, Ирод је наредио да убију Исуса.

Међутим, према упутству Анђела Божјег, божанска породица је већ била на путу за Мисир.

Сретење се слави од времена цара Јустинијана, када је епидемија куге односила и до 5.000 живота дневно, а земљотрес у Антиохији оставио за собом велику пустош.

Слава Сретења веома је честа у српском народу, који за овај празник везује своју традицију и обичај
е.

Карађорђе Петровић
Дан Сретења 1804. године пресудан је за историју српског народа, јер је тог дана Крађорђе Петровић подигао у Орашцу Први српски устанак.

На Сретење 1835. године у Крагујевцу је проглашен и први устав кнежевине Србије, познат као Сретењски устав, а Србија на овај дан слави Дан државности.

У нашем народу постоји и веровање да се на Сретење срећу зима и лето.
Ако на Сретење осване сунчан дан, а медведи уплашени од сопствене сенке врате се у зимски сан, верује се да ће зима потрајати још шест недеља.
Autor sjovicicslavuj | 14 Februar, 2020 | read_nums (28)
 
У Вишеграду је данас обиљежено 216 година
од Првог српског устанка
и Дан бораца Републике Српске
у знак сјећања на 23.184 припадника
Војске Републике Српске 
који су живот дали
у одбрамбено-отаџбинском рату.

Служењем парастоса 
и полагањем вијенаца и цвијећа у Вишеграду 
је обиљежено 216 година од Првог српског устанка 
и Дан бораца одбрамбено-отаџбинског рата 
Републике Српске 
у којем су за Српску живот дала 23.184 припадника 
Војске Републике Српске

У манастриру Добрун служен је парастос погинулим устаницима, а потом су положени вијенци код споменика вожду Карађорђу.

У Вишеграду код централног споменика погинулим борцима Војске Републике Српске служен је помен и положени су вијенаци страдалим Србима. 

Дан Борачке организације Републике Српске и Дан бораца Српске обиљежен је и у Бањалуци, Палама, Бијељини, Приједору, Козарској Дубици и другим градовима Српске.

Први српски устанак подигнут је 15. фебруара 1804. године у Орашцу, а у њему су, осим хајдучких чета, учествовали сеоско становништво и српска војска која је имала 25.000 војника.

У одбрамбено-отаџбинском рату од 1992. до 1995. године био је ангажован 215.671 припадник Војске Републике Српске, а њих 23.184 положила су животе за Српску.

Организатор обиљежавања Дана бораца Српске и Првог српског устанка је Одбор Владе Републике Српске за његовање традиције ослободилачких ратова.

Борцима и српским јунацима
који су створили
РЕПУБЛИКУ СРПСКУ
и Борачкој организацији
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
честитам Дан борачке организације

СРПСКА 

ЗАУВИЈЕК!

ДАНАС КАД  ОБИЉЕЖАВАМО ДАН БОРАЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 
НАЈВЕЋУ ЗАХВАЛНОСТ МОРАМО УПУТИТИ 
НАЈБОЉИМ СИНОВИМА СРПСКОГ НАРОДА 
КОЈИ СУ ДАЛИ СВОЈЕ ЖИВОТЕ ЗА СТВАРАЊЕ 
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
АМИН
Autor sjovicicslavuj | 14 Februar, 2020 | read_nums (23)
 
ИСТИНА и контраверзе 
о непостојећем тзв. Дану "љубави"!

Пише: Славко Јовичић Славуј


Срби, а посебно је то карактеристично у Србији се сваке године на дан 14. фебруара дијеле на "трифуновце" и "валентиновце". Један дан и један светац мало су да у свијету пуном мржње побиједи љубав.

Талас "валентиноваца" запљуснуо је српски народ деведесетих година прошлог вијека. А, посљедњих година Срби се баш око 14. фебруара подијеле на "трифуновце" и "валентиновце" - оне који прате западњачки тренд празновања и друге који инсистирају да је то прастари дан Светог Трифуна, заштитника вина и виноградара. 

Ова два свеца, осим што се помињу истог дана, и то по два различита календара, немају везе један са другим.

- Свети Трифун заштитник је виноградара и вина и крсна слава многих Срба. Треба знати да у православном календару нема свеца који штити љубав. Љубав је Бог!

-------------------
Светог Валентина славе католици и свакога ко то слави треба оставити на миру и његово право треба поштовати. И, код католика није из саме цркве проистекло слављење љубави на тај дан. То се више раширило у народу.
Легенда каже да је свети Валентин венчавао војнике кришом, иако је то римски цар Клаудије Други строго забранио, пошто је то, наводно, смањивало њихову ратничку моћ. Зато му је на овај дан 269. године одрубио главу.

Иако има православних вјерника који прослављају дан љубави, Српска православна црква не гледа на то са осудом или критиком. Један дан и један светац мало су да у свијету пуном мржње заштити љубав. 

Свети Трифун је опет светачки ореол добио 250. године, када је убијен, јер није хтио да се одрекне Христа. У житију овог мученика, који се родио у Кампсади у Малој Азији, пише да је имао исцјелитељски дар и да је истјерао зао дух из ћерке римског цара Гордија. Све царске дарове раздијелио је сиротињи и наставио да у свом селу чува гуске. 

ОБРИСАН ВАЛЕНТИН!

ДОК су Срби за Светог Валентина 
махом чули тек посљедњих деценија, 
Католичка црква га је још прије пола вијека 
избрисала са листе светаца чији дан се светкује.

Разлог је био практичан - 
да се смањи број дана који се празнују. 
А, Валентин је и даље остао светац 
у њиховом календару.
 
Autor sjovicicslavuj | 14 Februar, 2020 | read_nums (13)

Свети Трифун живео је у трећем веку, а рођен је у Кампсади, у Фригији. Родитељи су му били побожни и своју побожност су и на свог сина пренели.

У свом животу бавио се домаћом економијом и чувањем гусака, али пошто је био одан Христовој вери, Бог га је обдарио даром чудотворства, те је многе болеснике од разних болести молитвама лечио.

Прича се да је, између осталих, исцелио и Горду, кћер римског цара Гордијана, која је патила од неке душевне болести од које је ниједан лекар није могао излечити. За то га је цар богато наградио, али он је све дарове раздао сиромасима. За време римског цара Деција, Трифун је претрпео страшно мучење и на крају умро.

Српска православна црква, верујући у чудну моћ молитвеног заступништва светог мученика Трифуна, установила је нарочити молитвени чин, који се врши са њивама или баштама, ако се догоди штета од инсеката, мишева и других животиња. Кад се врши овај чин узима се зејтин из кандила светог Трифуна и богојављенска водица, па свештеник унакрст шкропи њиву, башту или виноград, и поред осталог чита и "заклинаније свјатаго мученика Трифуна". На тај начин свети Трифун се сматра заштитником пољских усева.

Наши виноградари због тога славе светог Трифуна као патрона, па тога дана иду у винограде, орезују по коју лозу и вином заливају по који чокот, да би тиме повратили винограду малаксалу снагу, после дугог зимског мртвила, па да почне бујати у пролеће које се већ почиње примицати. Због тога светог Трифуна у Источној Србији зову Орезач и Заризој.

Ако на Трифундан пада снег или киша, биће кишна и родна година, ако је ведро, година ће бити сушна и неродна. Народ још каже: "Триша забо угарак у земљу, па зато снег и лед почињу да се топе".
Autor sjovicicslavuj | 13 Februar, 2020 | read_nums (24)
 
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Ни мртви и деценијама раније сахрањени Срби 
у Сарајеву немају мира и спокоја.
Радници сарајевских гробаља добили су налог да прекопавају гробове давно умрлих Срба, јер њихова родбина расијана по свијету послије прогона из Сарајева не плаћа накнаду за одржавање гробља.

У том срамном и нечувеном прогону и мртвих Срба, које је почело још 2017. године,  предњаче у градском и највећем гробљу "Баре". Ти поступци засновани су на одлуци о уређењу и одржавању градских гробаља, коју је донијела Скупштина града Сарајева. Одлуком је дефинисано да се гробно мјесто или гробница могу прекопати десет година послије сахране у случају да нису одржавани и да се за њих не плаћа накнада.

Одлука, дабоме, погађа српску популацију, јер је у току рата у Сарајеву током рата убијено преко 5.000 Срба.

 Такође, у току рата и послије њега протјерано је преко 150.000 Срба. Они су данас расељени по свијету и многи од њих ријетко свраћају у Босну и Херцеговину. У Републику Српску још и долазе, али у бошњачко Сарајево скоро никада, па с тога и не знају за одлуку коју је донијела бошњачко-сарајевска Скупштина.
Многи гробови Срба су већ прекопани иако се на том и другим сарајевским гробљима Срби сахрањују деценијама.
Нема никаквог разумијевања од стране власти у бошњачком Сарајеву за ситуацију у којој су се нашли сарајевски Срби који су данас расељени широм свијета. Још гора је ствар што огромна већина потомака сахрањених Срба на сарајевским гробљима и не знају за такву одлуку.

Одлука највише погађа Србе јер њих више и нема у Сарајеву, па како онда неко може очекивати да се неко брине о гробовима њихових предака и чланова породица. То је још једно етничко чишћење, овога пута мртвих Срба, чиме се постепено бришу сва знамења која показују вјековно битисање Срба у Сарајеву.
А не треба заборавити да су све до пописа становништва 1971. године Срби били већински народ у Сарајеву.
Званични подаци бошњачке власти у Сарајеву говоре да је евидентирано између 12.000 и 13.000 гробних мјеста којима се не знају власници или најближи сродници, ко се за њих брине или је за њих непотпуна документација. Сарајевски "Покоп" управља с девет гробаља на подручју Кантона Сарајево - "Баре", "Лав", "Стадион", "Свети Јосип", "Свети Марко", "Свети архангели Георгије и Гаврило", "Свети Миховил", "Обад" и "Влаково".

Током ратних година уништени су многи трагови живота и постојања Срба У Сарајеву, па с тога не изненађује и чињеница да је велики број документације уништен, поготово када је ријеч о градском гробљу "Баре". Већина тих гробних мјеста је запуштена, девастирана и уништена. Тако бошњачке власти у Сарајеву имају законску основу за прекопавање гробних мјеста након десет година неплаћања накнаде. А то што би требало да се ради и хуманим и цивилизацијским стварима никога, изгледа, и не интересује.

Све има своју цијену, па и смирај мртвих Срба, па тако годишња такса за одржавање гробних мјеста износи 8,5 КМ и да дуговања због њеног неплаћања износе неколико милиона марака. Такозвана дуговања су настала из оправданих разлога, јер сасвим мало је остало живих Срба у Сарајеву.

Прекопавање гробног мјеста или гробнице обавља се након што се о намјераваном ископавању објави обавјештење у "Службеном листу" и у једном од дневних листова, а у случају да се у року од два мјесеца од објављивања обавјештења нико не јави.

Сасвим другачија ситуација је у Републици Српској. Никоме ни на ум не падада да посеже за прекопавањем гробних мјеста, иако има много гробница за које више од десет година није плаћена накнада.

Прекопавање гробних мјеста регулише Закон о гробљима и погребној дјелатности Републике Српске. У том закону је наведено да се гробно мјесто, односно гроб који није одржаван и за који нису плаћани трошкови одржавања гробља најмање десет година сматра напуштеним, али погребна предузећа због осјетљивости тих случајева избјегавају да га примјењују.

Пракса погребних предузећа у Европској унији је да странка може уплатити накнаду за одржавање гробља до 13 година унапријед, док се у Сарајеву то може учинити само за годину.

Мртве сарајевске Србе врло често узнемиравају и вандали који руше и скрнаве споменике и чупају крстове на православним гробљима на територији Кантона Сарајево.
Ексхумације ради продубљења гробног мјеста без захтјева сродника рађене су у од 1992. до 1995. године на гробљима у кошевској долини, јер "Покоп" није имао на располагању других гробљанских површина за сахрањивање погинулих и умрлих особа. То је рађено тако што су послије ексхумација посмртни остаци прелагани и спуштани на такозвано дупло или тројно копање.

Тешко је само и на значити шта се све радило и шта се ради са гробовима мртвих Срба у Сарајеву, јер и мртви Срби су опасност за стварање унитарне, суверене и једнонационалне босанске /бошњачке/ Босне и Херцеговине.

Дакле, сасвим је јасно да овиаквим антицивилизацијским потезима  власти у БиХ желе да избришу све трагове постојања Срба у Сарајеву. Када неки народ протјерате, остају његови споменици и гробови, а када и то порушите и спалите, онда бришете све доказе о постојању неких људи на тим просторима. Оваква недјела ће довести до тога да у будућности наши потомци неће знати колико је велики број Срба живио у Сарајеву и колико их је протјерано из тог града.
Поред свега тога, ископавање српских гробова је још један доказ да у том граду постоји дубоко усађена мржња према Србима и да се то дуго неће промијенити. На сваку пријатељски пружену руку од стране Бања Луке и Београда Сарајево ће одговарати овако непријатељским акцијама.
Autor sjovicicslavuj | 13 Februar, 2020 | read_nums (25)
 
13. фебруара 2013. године умро је
чувени водитељ и новинар
МИЋА ОРЛОВИЋ

Чувени новинар урадио је више од 170 репортажа, као и 300 интервјуа, више од 200 ТВ репортажа, 80 радио-емисија и 1.300 ТВ емисија.

Учествовао је у реализацији два квиза „Гинис“ и „Историја српског народа“.

Кршан и маркантан, својевремено је важио за југословенског Џона Вејна. Глумио је у 17 домаћих и страних филмова.

Чувени водитељ и новинар Милоје Мића Орловић преминуо је 13. фебруара 2013. у 79. години живота, у једном старачком дому у Београду.


Autor sjovicicslavuj | 13 Februar, 2020 | read_nums (14)

13.2.1961. године, у Београду је умро 
најпознатији српски сликар 20. вијека

ПЕТАР ЛУБАРДА

---------------

СЛАВНИ СЛИКАР, ДАВНО ПРИЈЕ, 
ЗНАО ЈЕ И КО ЈЕ И ШТА ЈЕ, И КОМЕ ПРИПАДА

Петар Лубарда о себи

Писмо поводом изложбе у ПаризуБеоград, 18. март 1971.

Драги Коларићу,

Желео бих да ти се обратим са једном молбом; унапред се извињавам за узнемирење.

Како си ти члан Одбора за приређивање "Југословенске изложбе кроз векове" у Паризу (од 2. марта до 17. марта 1971. године), молио бих те да на првој идућој седници Одбора прочиташ ово моје писмо.

Као што сам и писмено обавештен од Одбора, учествујем на поменутој изложби са сликом "Сумрак Ловћена", датирана 1970. године, а у саставу који шаље СР Србија (што је и била моја изричита жеља). Међутим како не знам ко шаље податке о аутору који ће изаћи у каталогу (а знајући да се у том обимном послу може подкрасти грешка), решио сам да пошаљем следеће и једине тачне биографске податке о мени. То су: Петар Лубарда, рођен 1907. године, Љуботињ; Србин; живи у Београду, Иличићева бр. 1.

Молим да се ови подаци најхитније (телеграфски) доставе другу који уређује каталог да би могао направити евентуалне исправке.

Што се тиче аранжирања саме изложбе, ја ћу бити слободан да замолим следеће: уколико се изложба аранжира по републикама, односно по националном кључу, да као што је разумљиво - будем у саставу другова-колега СР Србије.

Све сам ово саопштио у телефонском разговору са другом Матвејевићем, као и са проф. др Стеље, такође и са тобом, али желим да то потврдим и писмено, да не би било забуне и нових компликација.

Још једном захваљујем теби као и друговима из Одбора на труду и желим много успеха.

Срдачно те поздрављам,

Петар Лубарда,
Иличићева бр. 1
БЕОГРАД 

Текст према завештању Петра Лубарде од 14. априла 1972. године  које је предато САНУ



Петар Лубарда
Рођен је 27. јула 1907. у Љуботињу у Црној Гори,
по националности Србин,
отац Ђуро И. Лубарда, мајка Марија М. Вујовић.
____________________________
Поглед на Скадарско језеро ...
 
Основну школу похађао у Љуботињу, Цетињу и Херцег Новом, а гимназију у Херцег Новом, Сплиту, Сињу и Никшићу.
Уметничку школу у Београду уписао је 1925. (проф. Б. Вукановић, Љ. Ивановић, И. Шобајић).

Годину дана касније одлази у Париз, где први пут излаже на Салону независних 1927. године. У Паризу остаје до 1932, а непосредно пред Други светски рат поново борави у њему годину дана и путује по Шпанији и Немачкој.

Рат проводи у заробљеништву, а од 1946. до 1950. је на Цетињу где заједно са Милом Милуновићем оснива прву Уметничку школу у Црној Гори. За дописног члана САНУ изабран је 1959, а за редовног 1961.

Добитник је многих значајних награда и признања од којих су најзначајније "Grand prix" на Светској изложби у Паризу 1937, прва награда на Интернационалној изложби у Хагу 1939, прва савезна награда ФНРЈ 1948, прва републичка награда Црне Горе 1948. и 1949, интернационална откупна награда на II Бијеналу у Сао Паолу 1953, награда на II Бијеналу у Токију 1955, Октобарска награда града Београда 1955, Национална награда у Гугенхајму 1956, Седмојулска награда СР Србије 1964, награда АВНОЈ-а 1966. и Хердерова награда 1973. у Бечу.


**************
Autor sjovicicslavuj | 13 Februar, 2020 | read_nums (14)
 
Руђер Јосип Бошковић 
Умро у Милану 13. фебруара 1787. године


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји



Руђер Јосип Бошковић је рођен у Дубровнику 18. маја 1711. године. Умро је у Милану 13. фебруара 1787. 

Био је српски физичар, астроном, математичар и дипломата из Дубровника, један од најзначајнијих научника свога времена. 

Био је професор универзитета, оснивач Миланске опсерваторије и директор Оптичког института Француске морнарице.

Био је универзалан стваралац: филозоф, математичар, астроном, физичар, инжењер, педагог, геолог, архитекта, археолог, конструктор, оптичар, дипломата, путописац, професор, исусовац, најбољи песник на латинском језику осамнаестог века и преводилац-полиглота.

Рођен је као седмо дете трговца Николе Бошковића, Србина из Орахова код Требиња у Херцеговини и мајке Павле, италијанског порекла, из породице Бара Бетере, познатог дубровачког песника. 

Цео радни век провео је у туђини, где је стекао и светску славу, а само једном свратио у свој завичајни Дубровник,1747. године.

Своје отаџбинско порекло никада није крио – остао је Словинац, како су се тада називали Јужни Словени. 

Умро је и сахрањен 13. фебруара 1787.  године, а срце му је пренето у завичај.
 
Autor sjovicicslavuj | 12 Februar, 2020 | read_nums (39)
 
12. фебруара 1961. године,
у центру Загреба пронађен је објешен
славни српски пјесник и књижевник

БРАНКО МИЉКОВИЋ




- Године 1953. одлази у Београд на студије.

- Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду 1957. године.

- Прве песме у Београду му објављује Оскар Давичо у часопису „Дело“.

- Прву збирку песама „Узалуд је будим“ објављује 1956. и с њом постиже велики успех; најзначајнија је збирка „Ватра и ништа“, након које излазе и збирке „Порекло наде“ (1960) и „Крв која светли“ (1961). Збирка „Смрћу против смрти“ објављена је 1959.

- Београд напушта у јесен 1960. године и одлази за уредника културе у Радио Загребу.

- У ноћи између 12. и 13. фебруара 1961. његово обешено тело пронађено је у парку у Загребу. 


Смрт покојног Бранка Миљковића 

никад до краја није разјашњена.

                                               
Имао је само 27 година.


------------------



Autor sjovicicslavuj | 12 Februar, 2020 | read_nums (13)
 
На данашњи дан 12. фебруара,
рођен је славни српски пјесник

ЛАЗА КОСТИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


Лаза Костић био је пјесник, писац, новинар, филозоф, полиглота и политичар, а сматран је једним од највећих умова српске литературе. Посветио се писању поезије и превођењу са европских језика.

Био је најзанимљивија и најистакнутија пјесничка личност друге половине 19. вијека у Србији.
Знао је грчки, латински, њемачки, француски, енглески, руски, мађарски, на свим тим језицима је читао, са неких преводио, а на њемачком, француском и латинском и писао.

Са само осамнаест година, 1859. године, Костић је почео да преводи Шекспира на српски језик. Хеленизам, Шекспир, српска народна поезија - то су три основне претпоставке Костићева дјела.

Своју чувену пјесму "Санта Марија дела салуте" посветио је трагично преминулој Ленки Дунђерски и те стихове многи критичари и познаваоци поезије сматрају најбољим пјесничким остварењем у српској књижевности.
ЛАЗА КОСТИЋ
Santa Maria della Salute
 /Света Маријо поздрављам те/

Једна од наших најљубавнијих пјесама ако не и најљубавнија пјесма српске књижевности је свакако пјесма
Santa Maria della Salute.

Овај пут је ни на блогу нисам поставио, јер се може свугдје наћи на нету. 

Поставио сам кратки текст - коме је посвећена и како је настала пјесма итд.
 
Несрећна љубав

Њему је било већ 50 година, њој тек 20. Ленка Дунђерски била је ћерка
 најимућнијег Србина у Војводини, Лазе Дунђерског. Иако нису били блиски по годинама родила се обострана љубав. Ленка је била опчињена славним песником, а он њеном младошћу и лепотом. Ипак, у педесетој години чак се и одважни Лаза Костић плашио да започне нов, узбудљив, заљубљен живот са тридесет година млађом девојком. 

Уместо романсе, цветало је пријатељство. Уследиле су заједничке вожње кочијама по граду и слушање клавира. Схватајући да је разлика у годинама исувише велика и да је таква љубав просто немогућа, Лаза бежи у манастир Крушедол. На предлог њеног оца жени се богатом наследницом Јулијаном Паланачки из Сомбора, а те исте 1895. године умире Ленка у својој 24-ој години.
 
Званично је прихваћена прича да се Лаза оженио богатом сомборском мираџиком, само да би некако заборавио Ленку, док је она у кратком року преминула у Бечу од тифусне грознице. Ипак, незванични подаци тврде, да је Ленка преминула при абортусу, који је спровођен у Бечу, а да је причу о тифусној грозници исконструисала породица, како би се избегла срамота и како би девојачко име остало неукаљано. Ленка је потом сахрањена у породичној гробници Дунђерских у Србобрану.

Лаза је за Ленкину смрт сазнао на брачном путовању у Венецију, где између осталог посећује цркву Госпе од Спаса (Санта Мариа делла Салуте). Управо од тренутка Ленкине смрти и сусрета са грандиозном лепотом цркве Лаза Костић ће 14 година у себи носити ову песму, све док није добила пуни сјај и постала опроштајна песма, једна од најлепших у српској поезији.

Фатална судбина

Костић је имао несрећу да се под старост заљуби безнадежно у недостижно. Пре те фаталне љубави, прва његова важна љубав за коју историчари знају завршила се смрћу девојке, 1862. године, кад је Костић имао 21 годину. Следећа се удала за другога, а трећа за трећега. Изгледа да су оне, или њихове мајке, на време схватиле и размотриле природу овога генија, и утекле стабилним људима, можда мало безбојним, али постојаним.

Ленка и Јуца, Костићева супруга, не могу се поредити без опасности да се једној или другој не нанесе нека неправда. Кад су се венчали, Јулијани Паланачки је било 46, а Лази 54 године. Јулијана је свога распуштеног генија први пут угледала у некаквим сватовима, и отада та зачарана девојка више ништа није видела до њега, иако га је срела 25 година пре њиховог венчања. Дотле је енергично одбијала просце, који су јуришали на мираз, а никоме није говорила кога то она чека. У браку између Јуце и Лазе не може се рећи да није постојало наклоности, али љубавне страсти засигурно никада није било. Јуца иако је била предобра жена, није могла да надомести Ленку и њено ужасно одсуство.

Ленка Дунђерски и Лаза Костић 
споменици у парку дворца Дунђерски у Кулпину, 
општина Бачки Петровац
Autor sjovicicslavuj | 12 Februar, 2020 | read_nums (17)
У време цара Алексија Комнена, дошло је међу ученим људима у Цариграду до несугласица и препирки, који је од тројице светитеља био највећи.

По једнима је то био Василије Велики, јер је дубоко продро у тајну бића, исти онај Василије који се својим врлинама уподобио Анђелима и такмичио се са њима. Он није тако лако опраштао грешницима, био је строг, јер немаде у себи ничег земаљског.

Насупрот њему, био је свети Јован Златоуст, који је лако опраштао грешницима и привлачио их покајању. Зато га једни сматраше мањим од Василија Великог, а други пак због његове слаткоречивости и разумевања слабости људских већим од Василија.

Постојала је и трећа група, која је величала светог Григорија Богослова, сматравши да је он највећи од њих тројице, јер одликова се он китњастим и дивним стилом, којим је превазилазио све црквене мудраце. И тако дође до поделе међу присталицама њиховим на: Василијане, Григоријане и Јованите.

Али, по промислу Божјем све се заврши у корист Цркве и то чудесним сновиђењем епископа Евхаитског, Јована коме се јавише сва три светитеља рекавши му: "Ми смо једно у Бога, као што видиш и нема у нама ништа противречно, него смо сваки у своје време побуђивани Духом Божјим, писали разне књиге на спасење људи. И међу нама нема ни првог, ни другог, него ако једног споменеш, одмах су и друга двојица ту."

Поучише они епископа Јована да се установи један заједнички празник и да се престане са деобом оних који се споре и препиру око њих.

Састављена је једна заједничка служба и одређен је један заједнички празник за сву тројицу - СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА - који се празнује на данашњи дан, а сваки од ова три светитеља има посебан дан у години када се празнује.

И то: Свети Василије Велики празнује се 14 јануара, Свети Григорије Богослов 7 фебруара и Свети Јован Златоуст 26 новембра. 
Autor sjovicicslavuj | 11 Februar, 2020 | read_nums (27)
 
На данашњи дан 11. 2. 1993. године
у Београду  преминула је наша драга
ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

МАНАСТИР ГРАЧАНИЦА

ОВАКО ЈЕ О НАМА
И О НАШОЈ ГРАЧАНИЦИ
ПЈЕВАЛА НАША ДРАГА
ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ



Славне српске књижевнице
Мира Алечковић и Десанка Максимовић


Autor sjovicicslavuj | 11 Februar, 2020 | read_nums (17)
 
На данашњи дан, 11. фебруара 1953. године
умро је славни српски сликар

УРОШ ПРЕДИЋ



Урош Предић и Лаза Костић
----------------------

Косовка девојка

Весела браћа

Сироче на мајчином гробу
Autor sjovicicslavuj | 11 Februar, 2020 | read_nums (22)
 
На данашњи дан, 11. фебруара 1901. године 
умро је краљ Србије
МИЛАН ОБРЕНОВИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји


 
Autor sjovicicslavuj | 10 Februar, 2020 | read_nums (28)
 
На данашњи дан 10. 2.1890. године рођен је
славни руски пјесник и књижевник 
БОРИС ПАСТЕРНАК
/Аутор  романа Доктор Живаго/.

БОРИС ПАСТЕРНАК - За сва времена


1 2 3 ... 280 281 282  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva