Autor sjovicicslavuj |
13 Septembar, 2019 |
read_nums (163)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ ...
На данашњи дан 13. 9. рођен је
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ
----------------
------------------------------
Споменик Душку Трифуновићу
у Сремским Карловцима, мјесту
гдје је по властитој жељи и сахрањен
Autor sjovicicslavuj |
12 Septembar, 2019 |
read_nums (228)
Уврштен у 100 најзнаменитијих
На данашњи дан, 12.9. рођен је
српски књижевник
Симо Матавуљ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Autor sjovicicslavuj |
12 Septembar, 2019 |
read_nums (239)
Још од малих ногу, овај младић је био окренут Богу. Правдољубив, жалостив и истински побожан, презирао је сујету света. Од своје ране младости заволео је Христа и трудио се да му у свему угоди. Његово основно занимање је било свеноћно бдење и тајна молитва Богу.
Отац му би кнез Јарослав, а 1236 године и сам би наименован у кнеза Новогорског. У бици на реци Неви, која се одиграла 2 јула (15 јула по старом календару) 1240 године, победио је Шведе и добио надимак Невски. Уздао се овај угодник Божји, не толико у војску своју, већ у Бога. Пред полазак у сваку битку он се обраћао својим војницима речима: "Бог је не у сили него у правди". Године 1250, постао је кнез Владимирски и много се трудио да подигне и васкрсне Русију.
Сматран је за великог заштитника и чувара православља, и неустрашивог исповедника Христове вере. Одбио је да се поклони татарским идолима, те га због тога татарски кан Батија веома поштоваше и уважаваше. Пред сам крај свог овоземаљског живота, он се замонаши и у монаштву доби име Алексиј и причестивши се Светим Тајнама мирно се упокоји 1 новембра (14 новембра по старом календару) 1263 године.
- Сахрањен је у манастиру Рождество Пресвете Богородице у граду Владимиру. Интересантно је напоменути да је овај христочежњив подвижник у тренутку када му је митрополит хтео ставити захвалну грамату у руку, широм је отворио и узео, као да је жив.
- Сахрањен је у манастиру Рождество Пресвете Богородице у граду Владимиру. Интересантно је напоменути да је овај христочежњив подвижник у тренутку када му је митрополит хтео ставити захвалну грамату у руку, широм је отворио и узео, као да је жив.
Његове свете мошти су 1381 године први пут откривене, а 1547 године у време цара Јована Четвртог у његову част и славу, састављена је посебна служба и одређен је овај датум да се празнује као спомен на њега. По наређењу цара Петра Великог, 1724 године његове часне мошти пренете су у Петровград, у Александро-невску лавру, где и дан данас почивају.
Историјат храма Светог Александра Невског у Београду датира још из времена избијања рата између Србије и Турске.
Изражавајући жељу да помогну својој јужнословенској браћи, руске власти доносе одлуку да у Србију пошаљу генерал-лајтнанта, члана Государственог совјета и Војног совјета Михаила Григоровича Черњајева, са задатком да преузме руководство над српском војском и руским добровољачким јединицама. Међу руским добровољцима, словенофилима, налазио се и Николај Николајевич Рајевски, Толстојев узор за јунака Вронског у роману „Ана Карењина“, који је погинуо у борби са Турцима код Алексинца 1876. године.
Руски добровољци са собом доносе у Србију и покретну капелу, војни шатор - цркву посвећену Св. Александру Невском, која је била стационарена испред зграде Београдског универзитета. Освештао је београдски Митрополит Михаило 19. септембра 1876. године.
С обзиром на то да су се у њој вршила богослужења, војници причешћивали пред полазак на фронт, вршила опела погинулих, војна црква је у складу са потребама војске била премештана по фронтовима.
По завршетку рата 1876-77. године, премештена је у круг велике касарне у Београду. Руски добровољци су је поклонили Србији и Београду приликом њиховог повлачеља из земље.
Изражавајући жељу да помогну својој јужнословенској браћи, руске власти доносе одлуку да у Србију пошаљу генерал-лајтнанта, члана Государственог совјета и Војног совјета Михаила Григоровича Черњајева, са задатком да преузме руководство над српском војском и руским добровољачким јединицама. Међу руским добровољцима, словенофилима, налазио се и Николај Николајевич Рајевски, Толстојев узор за јунака Вронског у роману „Ана Карењина“, који је погинуо у борби са Турцима код Алексинца 1876. године.
Руски добровољци са собом доносе у Србију и покретну капелу, војни шатор - цркву посвећену Св. Александру Невском, која је била стационарена испред зграде Београдског универзитета. Освештао је београдски Митрополит Михаило 19. септембра 1876. године.
С обзиром на то да су се у њој вршила богослужења, војници причешћивали пред полазак на фронт, вршила опела погинулих, војна црква је у складу са потребама војске била премештана по фронтовима.
По завршетку рата 1876-77. године, премештена је у круг велике касарне у Београду. Руски добровољци су је поклонили Србији и Београду приликом њиховог повлачеља из земље.
Autor sjovicicslavuj |
11 Septembar, 2019 |
read_nums (256)
Не само по мислима његовим, већ и по самом животу какав је живио можемо научити примјер правог хришћанског живота.
Ипак, постоји један детаљ који ријетко ко зна,
Други свјетски рат провео је у овчарско-кабларском манастиру Свете Тројице и манастиру Вујан. Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године и добио име Павле, према апостолу Павлу. 1954. постаје јеромонах, протосинђел је постао исте 1954, а архимандрит 1957. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви светог Ђорђа.
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан 11. 9. рођен је
Његова светост патријарх српски
ПАВЛЕ
"БУДИМО ЉУДИ"
ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ
и моја маленкост у Патријаршији у Беграду
Претпостављам да неке ствари
из живота Његове светости
нисте до сад знали ...
нисте до сад знали ...
НИЈЕ КОРИСТИО ТЕЛЕВИЗОР,
НИТИ ЧИТАО НОВИНЕ,
А СВЕ ЈЕ ЗНАО САМ ДА ПОПРАВИ
Не само по мислима његовим, већ и по самом животу какав је живио можемо научити примјер правог хришћанског живота.
“Позвани смо да чинимо сагласно своме звању, онолико колико можемо и колико нам је Бог дао. Ни мање, ни више, а оно што ми не успемо да учинимо, то остаје да учини Господ и надопуни наше недостатке“.
Кад бисмо само ову од многих порука патријарха Павла упамтили, учинили бисмо живот много бољим и себи и другима. Али, и учење је процес. Ако многе једноставне, а мудре ријечи нисмо докучили за његова живота, није касно да их се подсјетимо, да их памтимо и преносимо.
На данашњи дан 11. септембра 1914. године у селу Кућанци у Славонији, под световним именом Гојко Стојчевић, рођен је патријарх српски господин Павле, 44. врховни поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године.
Рано је остао без родитеља. Када му је било свега три године умро му је отац и остао је са мајком и братом Душаном. Послије тога мајка Ана се преудала и родила три ћерке, и при рођењу трећа је умрла. Душан и Гојко су остали са бабом Драгом и тетком, најстаријом очевом сестром.
Тетка их је одгајила заједно са својом ћерком Агицом која је била девет година старија од Гојка — патријарха Павла. Схвативши да је дијете "врло слабачко", тетка га је поштедјела сеоских послова и омогућила му да се школује.
Гојко је као мали био веома болешљив и слабашног здравља. Одмалена је био посвећен књизи и учењу. Показивао је велики дар за пјевање тако да је у сјећању становника Кућанаца и данас остао надимак који су му дјеца тада дала, звали су га Пјевалица. Основну школу завршио је у родном селу, а гимназију је похађао у Тузли.
Гојков друг из клупе био је писац Меша Селимовић.
Ипак, постоји један детаљ који ријетко ко зна,
а то је да су патријарх и велики српски књижевник
дијелили гимназијску клупу у Тузли!
Гојко Стојчевић и Мехмед Селимовић из школских дана у Тузли
Иако је у тузланској гимназији из вјеронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов избор за наставак школовања била је шесторазредна Богословија у Сарајеву.У школи је био запажен као добар појац, био је други тенор. Волио је да пјева и у селу, па су га звали "пјевалица".
У Сарајеву је био члан друштва "Трезвена омладина" које се борило против опијања и пушења.
У Београд је дошао 1936. године, гдје је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски факултет је завршио. У Београду га је затекао и Други свјетски рат.
Индекс Гојка Стојчевића
Други свјетски рат провео је у овчарско-кабларском манастиру Свете Тројице и манастиру Вујан. Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године и добио име Павле, према апостолу Павлу. 1954. постаје јеромонах, протосинђел је постао исте 1954, а архимандрит 1957. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви светог Ђорђа.
Ријетко ко би могао да препозна свеца који је ходао земљом
и са којим су многи имали прилике да живе,
и са којим су многи имали прилике да живе,
да се срећу, да разговарају ...
На слици је Његова светост патријарх ПАВЛЕ, тада владика.
Као епископ рашко-призренски свједочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Писао је извјештаје Светом синоду о тешком положају Срба и православне цркве на Косову и Метохији.
По својој епархији је углавном ишао пјешке, од Пећи до манастира Пећке патријаршије, од Приштине до манастира Грачанице. Гдје није могао пјешке ишао је аутобусом.
Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, додијелио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.
За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. Сутрадан, 2. децембра, устоличен је у Саборној цркви у Београду. Церемонију је извршило 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона. Избор је обављен за живота претходног патријарха Германа.
Свако јутро, осим ако није ишао у неку другу цркву, служио је литургију у Патријаршији и причешћивао се, а свако вече је био на вечерњој служби у Саборној цркви заједно са осталим свештеницима за певницом. Са собом је увек носио Свето писмо и молитвеник.
По Београду је ишао градским превозом или пјешке. Живио је аскетским животом, сам је шио и крпио одијело и ципеле, и обављао остале мајсторске послове у Патријаршији.
Није користио телевизор, ни радио, нити је читао новине, знајући да су "прилике такве да ће оно што је од важности доћи и до њега".
Знао је све сам да поправи, било да су то ципеле, наочаре, ролетне. Сам је кувао, шио и ниједан физички посао му није био ни стран ни тежак.
Када је тек постављен на трон патријарха и када се преселио са Косова у зграду Патријаршије у Београду, још дуго су га затицали како рано ујутро пере степениште. Иако су му говорили да "има ко то ради у Патријаршији", он је узвраћао да је навикао и да му није тешко.
Често би из Патријаршије одлазио да се и не јави, како би без пратње обавио све што је требало.
Када је са епископима возом путовао за Аустрију на један од екуменских сусрета, баш у њиховом вагону није било грејања. По изласку из воза, све владике су се жалиле на хладноћу и како су се смрзли, а патријарх им је, алудирајући на вишак килограма и њихово сало рекао: "А мени није имало шта да се смрзне."
Узречица му је била: "Бог те видео…"
Патријарх српски господин Павле упокојио се у својој 95. години, у Београду на Војномедицинској академији послије дуже болести, у недељу 15. новембра 2009. Рано тог јутра причестио га је јеромонах Методије, а патријарх је касније умро у сну.
Према сопственој жељи израженој у тестаменту, сахрањен је у манастиру Раковица.
Autor sjovicicslavuj |
11 Septembar, 2019 |
read_nums (152)
Црквени празник који је уједно и једнодневни пост; празник када се Црква сећа великог проповедника покајања и Царства Божијег - Св. Јована Крститеља, и његовог мученичког страдања.
Овај празник слави се од давнина, а сведочанства постоје од V века, у беседама Петра Хризолога (†458), презвитера Хрисипа. Дан се проводи у строгом уздржању и посту. Не једе се и не пије ништа што је црвено, јер то подсећа на проливену крв Јованову.
Црквене песме за овај празник написали су Андрија Критски (II канон), Св. Јован Дамаскин (стихире на Господи возвах, слава на литији, I канон) и цариградски Патријарх Герман (стихире на литији).
Српска православна црква данас обиљежава
Усјековање главе Светог Јована Крститеља.
У питању је сјећање на мученичко погубљење Светог Јована,
а на сам дан 11. септембра Црква се сјећа освећења храма
над његовим моштима у Севастији,
који су подигли цар Константин и царица Јелена.
Светом Јовану Крститељу посвећено је 6 празника у току године. На данашњи дан ( 11. септембра), Српска православна црква обнавља успомену на мученичку смрт Христовог Претече. Претеча је онај који хита испред некога да би објавио вест о његовом доласку и то је једно од имена овог свеца. Сасвим оправдано, јер је цео живот Св. Јована, од зачећа до телесне смрти, представљао непрекидно сведочење да је Исус заиста Бог и Син Божји.
Црквени празник који је уједно и једнодневни пост; празник када се Црква сећа великог проповедника покајања и Царства Божијег - Св. Јована Крститеља, и његовог мученичког страдања.
Начин обележавања празника
А Саломија погибе злом смрћу на реци Сикорису (Сули). Смрт светог Јована догодила се пред Пасху, а празновање 29. августа установљено је због тога што је тога дана освећена црква, коју подигоше на гробу његовом у Севастији цар Константин и царица Јелена. У ту цркву положене су и мошти ученика Јованових: Јелисеја и Авдије.
Овај празник слави се од давнина, а сведочанства постоје од V века, у беседама Петра Хризолога (†458), презвитера Хрисипа. Дан се проводи у строгом уздржању и посту. Не једе се и не пије ништа што је црвено, јер то подсећа на проливену крв Јованову.
Црквене песме за овај празник написали су Андрија Критски (II канон), Св. Јован Дамаскин (стихире на Господи возвах, слава на литији, I канон) и цариградски Патријарх Герман (стихире на литији).
Усековање Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арабског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи за сожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу.
Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен том игром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља.
Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру. Ученици Јованови ноћу узеше тело свога учитеља и чесно сахранише, а Иродијада избоде иглом језик Јованов, па главу закопа на неко нечисто место. Шта је даље било с главом Јовановом може се читати под 24. фебруаром. Али убрзо постиже Божја казна ову групу злотвора.
Кнез Арета, да опере част своје ћерке, удари с војском на Ирода и потуче га до ноге. Поражени Ирод би осуђен од кесара римског Калигуле на прогонство најпре у Галију а по том у Шпанију.
Као изгнанци Ирод и Иродијада живеше у беди и понижењу, док се земља не отвори и не прогута их.
Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен том игром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља.
Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру. Ученици Јованови ноћу узеше тело свога учитеља и чесно сахранише, а Иродијада избоде иглом језик Јованов, па главу закопа на неко нечисто место. Шта је даље било с главом Јовановом може се читати под 24. фебруаром. Али убрзо постиже Божја казна ову групу злотвора.
Кнез Арета, да опере част своје ћерке, удари с војском на Ирода и потуче га до ноге. Поражени Ирод би осуђен од кесара римског Калигуле на прогонство најпре у Галију а по том у Шпанију.
Као изгнанци Ирод и Иродијада живеше у беди и понижењу, док се земља не отвори и не прогута их.
Autor sjovicicslavuj |
10 Septembar, 2019 |
read_nums (226)
Пјесмом нам је поручио,
али ми ништа нисмо схватили
и зато и даље лутамо
"од немила до недрага"!
Autor sjovicicslavuj |
8 Septembar, 2019 |
read_nums (204)
Тренер: Зоран Терзић 
СРПКИЊЕ
ПРВАКИЊЕ ЕВРОПЕ
СРБИЈА - Турска
3:2 (21:25, 25:21, 25:21, 22:25, 15:13)
СРБИЈА:
Маја Огњеновић,
Слађана Мирковић,
Ана Бјелица,
Тијана Бошковић,
Силвија Поповић,
Теодора Пушић,
Стефана Вељковић,
Маја Алексић,
Мина Поповић,
Бранкица Михајловић,
Јелена Благојевић,
Бјанка Буша,
Бојана Миленковић
и Катарина Лазовић.
Autor sjovicicslavuj |
8 Septembar, 2019 |
read_nums (208)
На данашњи дан, 8.септембра рођен је
прослављени српски глумац
ЉУБИША САМАРЏИЋ СМОКИ
Autor sjovicicslavuj |
8 Septembar, 2019 |
read_nums (155)
Муж и жена, обоје од племенита и богата рода из Никомидије. Адријан беше начелник претора и незнабожац, а Наталија потајна хришћанка. Обоје млади, и живљаху у браку свега 13 месеци до мучеништва.
Када опаки цар Максимијан посети Никомидију, нареди да се хришћани хватају и на муке стављају. Близу града у једној пећини беху скривени 23 хришћанина. Неко их достави власти, и бише љуто шибани волујским жилама и штаповима, па онда бачени у тамницу. По том их изведоше из тамнице и доведоше претору, да им имена попише. Адријан посматраше ове људе, измученено трпељиве, мирне и кротке, па их закле, да му кажу, шта они очекују од свога Бога за толике муке претрпљене? Они му говораху о блаженству праведних у царству Божјем.
Чувши то и опет посмотривши те људе Адријан се наједанпут окрете писару и рече му: „запиши и моје име са овима светима, и ја сам хришћанин!" Када за то чу цар, упита Адријана: „да ниси с ума сишао?" На што Адријан рече: „нисам с ума сишао него сам к уму пришао." Чувши за ово Наталија веома се обрадова, и када Адријан са осталим сеђаше окован у тамници, она дође и служаше им свима; а када мужа њеног шибаху и мучаху разним мукама, она га храбраше да истраје до краја.
После дугих мука и тамновања нареди цар, да се однесе у тамницу наковањ, и да им се чекићем пребију и ноге и руке. То би и извршено, и Адријан са 23 чесна мужа издахну у претешким мукама.
Мошти њихове пренесе Наталија у Цариград, и тамо их чесно сахрани. После неколико дана јавијој се св. Адријан сав у светлости и красоти и позва је да и она пође Богу, и она мирно предаде дух свој Богу.
Autor sjovicicslavuj |
7 Septembar, 2019 |
read_nums (173)
У Старом Броду код Вишеграда обиљежено је 77 година од страдања више од 6.000 Срба сарајевско-романијске регије, које су 1942. године побиле усташе Јуре Францетића у Старом Броду и Милошевићима.
Освештан је и Спомен-музеј старобродским жртвама, које су 1942. године побиле усташе Јуре Францетића.
Спомен-музеј освештао је Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом са свештенством.
Спомен-музеј освештао је Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом са свештенством.
У Спомен-музеју у Старом Броду постављено је 27 склуптура са 39 ликова, које симболизују збијег и улазак српских мајки са дјецом у наручју у набујалу Дрину.
Спомен-музеј је урадио архитекта Новица Мотика из Зворника, а изградњу су финансирали Миодраг Давидовић Дака и Спасоје Албијанић.
О страдању српског народа на ријецу Дрини у Старом Броду се ћутало 77 година.
Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом је рекао да ће ове године бити покренута процедуру канонизације да би били проглашени светим мученицима.
- Овдје поред нас, у дубинама ове хладне Дрине лежи гробље невиних. Леже наши преци - рекао је митрополит Хризостом који је данас у Старом Броду освештао Спомен-музеј старобродским жртвама.Он је рекао да су ове жртве 77 година чекале да им се служи помен и да их обиђу.
Митрополит је подсјетио да је Дрина 1942. године постала гробница српских цивила које су побиле хрватско-муслиманске усташе предвођене Јуром Францетићем.
Обиљежавању 77 година од стравичног злочина над Србима у Старом Броду и Милошевићима присуствовали су предсједник Републике Српске Жељка Цвијановић, премијер Српске Радован Вишковић, српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик и други званичници из власти Републике Српске.
У мјесту Стари Брод је током 2008. године подигнуто обиљежје у знак сјећања на овај злочин. У плочама од камена су уклесана имена убијених. Нешто касније, у мају 2010. године започета је градња спомен капеле и звонаре.
Српски цивили су били углавном припадници збјегова са подручја мјеста Рогатица, Вишеград, Хан Пијесак, Кладањ, Соколац, Олово, Пале и Сарајево.
Током прољећа 1942. усташе су предузеле офанзиву у источној Босни, којом је требало учврстити власт НДХ на источној граници. Офанзива је почела у марту и кретала се према Дрини, потискујући испред себе десетине хиљада избјеглица.
У Вишеграду су прелаз у Србију блокирали Италијани, па је дио народа кренуо према Старом Броду и Милошевићима, по тешком терену и изложен нападима усташа и муслиманске Ханџар дивизије.
У таквим околностима су људе нагомилане на обали нападали усташе, убијали их, мучили, силовали жене и бацали у воду.
Пригодан сценско-умјетнички програм извела је умјетница Ивана Жигон
Autor sjovicicslavuj |
7 Septembar, 2019 |
read_nums (156)
Бородинска битка је најзначајнији ратни окршај који је руска војска водила против Наполеонове агресије (1812) - Бородинска битка ...
7. септембра 1812. године догодила се битка на Бородину – највећа битка рата 1812. године, између руске војске под командом генерала Михајла Кутузова и француске војске Наполеона Бонапарте. Мјесто битке: село Бородино, 125 километара западно од Москве. Руски губици, према различитим подацима, кретали су се од 38 до 58 хиљада људи.
Мало ко зна да се у чувеној Бородинској бици у руској армији борило и десет српских генерала, као и мноштво српских војника нижег ранга. У саставу царске армије Александра Првог под командом фелдмаршала Кутузова борили су се генерали Георгиј Емануил, Јован Шевић, Јован Адамовић, Никола Вујић, Иљја Дука, Петар Ивелић и Никола Ивановић те Прерадовић. Скоро сви они су били представници друге или треће генерације српских исељеника у Русију у 18. вијеку за вријеме владавине Петра Великог и Елизабете.
Бородинска битка најзначајнија је битка Наполеонових ратова и једна од најкрвавијих битака свих времена. Битка се одиграла у рејону села Бородино, 115 км западно од Москве. Линија фронта била је дугачка свега десетак километара. Руском војском командовао је Генерал Михаил Иларионович Кутузов а француском Наполеон Бонапарте. Кутузов је под командом имао 110.000 војника, 10.000 резервиста, 7.000 козака и 640 топова. Наполеон је командовао са 130.000 војника и 587 топова.
Дан уочи битке кроз редове руске војске кретала се литија са иконом Смоленске Богородице. Литија се кретала са војницима који су носили пушке окренуте ка земљи.
-------------------------------------------------
Кад слике говоре све и ништа. Унутрашњост затвореног Музеја Бородинске битке ... Невјероватан призор, рељефно, тонски и војно дочаравање битке у аутентичном музејском простору...
Бородинска битка је најзначајнији ратни окршај који је руска војска водила против Наполеонове агресије (1812) - Бородинска битка ...
Овај музеј је јединствен по свему. У затвореном простору је дочаран скоро аутентичан сукоб војски. Призор и све виђено није могуће описати
-----------------------------------
Имао сам велику част и срећу да 2009. године
посјетим Музеј Бородинске битке.
посјетим Музеј Бородинске битке.
Autor sjovicicslavuj |
6 Septembar, 2019 |
read_nums (182)
На данашњи дан, 6.9. рођена је једна
од најуспјешнијих и најпознатијих
српских књижевница
Љиљана Хабјановић
-Ђуровић
-Ђуровић
Љиљана Хабјановић -Ђуровић:
"Љубав никада није једнострана.
Љубав је оно што везује две снажне,
слободне личности.
Само таква љубав даје слободу.
Све остало је зависност.
А свака зависност је болест".
Autor sjovicicslavuj |
4 Septembar, 2019 |
read_nums (143)
На данашњи дан, 4. септембра 2018. године
умро је академик
ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ
Био је истакнути српски љекар,
неуропсихијатар, психотерапеут
и књижевник, свестрани ерудита и академик САНУ,
иза себе је оставио прије свега оно
до чега је највише држао -
лијепу ријеч, а онда и научна достигнућа,
али и мудрост, богату животну филозофију ...
Autor sjovicicslavuj |
4 Septembar, 2019 |
read_nums (176)
На данашњи дан 4. септембра 1899. године умро је
ЈОВАН РИСТИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
---------------------------------
Споменик и Трг Јована Ристића у Крагујевцу
Autor sjovicicslavuj |
4 Septembar, 2019 |
read_nums (227)
Свети мученик Агатоник
Свети мученик Агатоник
Св. Агатоник беше грађанин Никомидијски и хришћанин по вери. Са великим усрђем одвраћаше он Јелине од идолопоклонства и поучаваше их вери истинитој.
По наређењу цара Максимијана намесник царски љуто гоњаше хришћане. При том гоњењу ухвати св. Зотика у неком месту Карпину, распе на крст његове ученике, а Зотика доведе у Никомидију, где ухвати и веза још и св. Агатоника, Принкипса, Теопрепија (Богољепа), Акиндина, Северијана, Зенона и друге многе.
Све везане чврсто поведе их у Византију, но уз пут помреше од рана и изнемоглости св. Зотик, Теопрепије и Акиндин. Близу Халкидона убише св. Северијана, а Агатоник са осталима би преведен у Тракију, у место Силимврију, где после мучења пред самим царем бише мачем посечени и пређоше у живот вечни и у радост Господа свога.
Autor sjovicicslavuj |
2 Septembar, 2019 |
read_nums (216)
сами бирамо
Подршка, пажња, вријеме,
повјерење, њежност и разумијевање.
Верни пријатељ је еликсир живота.
Са пријатељем, свако сиромаштво је подношљиво,
ПРИЈАТЕЉ(И) ...
ПРИЈАТЕЉЕ
сами бирамо
и они бирају нас!
Подршка, пажња, вријеме,
повјерење, њежност и разумијевање.
Да, али често нам баш то недостаје
у нашем окружењу.
у нашем окружењу.
Друштво које себи одаберемо,
пружа нам још нешто, што нисмо свјесно одабрали,
а што је једнако важно као и оно за шта смо потпуно свјесни
а што је једнако важно као и оно за шта смо потпуно свјесни
да нам је потребно.
Друштво потврђује слику коју имамо о себи. О томе како смо великодушни, забавни, паметни и потребни. Заправо, друштво нам омогућава да аутентично играмо улоге које су нам потребне да бисмо нахранили свој его и сачували добро мишљење о себи, као и да бисмо испољили и препознали своје доминантне квалитете.
***********
Шта су о пријатељству рекли:
Ништа на свету нема прекрасније од пријатељства.
Оно служи као утеха садашњега живота. Шта може бити веће
и драгоценије од тога када имаш коме открити своје срце,
поделити оно што је тајно,
поверити му оно што је од других сакривено?
Шта може бити утешније него ли када имаш
искрено преданог ти човека који дели с тобом радост
када си у добру, у несрећи пак узима саучешће,
у страдању пружа ти савете и утехе?
Св. Амвросије Милански
+++++++++++Верни пријатељ је еликсир живота.
Пријатељ се тиме и разликује од ласкавца што ласкавац
ради насладе и уживања беседи, док пријатељ говори
и оно што може огорчити (тј. ако пријатељу
истину каже у очи).
Св. Василије Велики
+++++++++
Са пријатељем, свако сиромаштво је подношљиво,
а без њега и здравље и богатство неподношљиво.
Имати пријатеља јесте имати другога себе;
то је слога и склад којем ништа није једнако.
Света Антуса,
мајка светог Јована Златоустог
++++++++++++
Пријатељ је човек добар, здраве душе, мисли исправно,
воли врлину, беспрекорног је морала, веран је у љубави,
искрен на речима, постојане је душе, искрен је саветник,
отворен је, истинољубив и правдољубив.
Пријатељ је слика и прилика свога пријатеља
и до крајности осетљив
осећа душевно расположење пријатељево
и страда душевним страдањем свога пријатеља.
воли врлину, беспрекорног је морала, веран је у љубави,
искрен на речима, постојане је душе, искрен је саветник,
отворен је, истинољубив и правдољубив.
Пријатељ је слика и прилика свога пријатеља
и до крајности осетљив
осећа душевно расположење пријатељево
и страда душевним страдањем свога пријатеља.
Пријатељ постаје разум,
осећање и око пријатеља.
осећање и око пријатеља.
Пријатељ је оличење врлине.
Нико ко мрзи није пријатељ.
Свети Нектарије Егински
++++++++++
Веран пријатељ је благо са душом,
затворени врт и запечаћени студенац
што се у прави час отвара и из којег се захвата,
а пријатељима називам добре и лепе
и оне са којима смо сједињени по врлинама.
и оне са којима смо сједињени по врлинама.
Свети Григорије Богослов
+++++++++++
Autor sjovicicslavuj |
1 Septembar, 2019 |
read_nums (169)
Иларион Руварац
Рођен је као Јован 1. септембра 1832. године
у Сремској Митровици.
у Сремској Митровици.
Био српски историчар, свештеник,
архимандрит фрушкогорског манастира Гргетег,
ректор манастиру Гргетег и академик.
Сматра се за једног од зачетника
критичког правца у српској историографији.
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Срба у нашој историји
Манастир Грегетег /на Фрушкој Гори/
Умро је у манастиру Грегетег
/на Фрушкој Гори/,
8.августа 1905. године.
8.августа 1905. године.
Гроб Илариона Руварца у манастиру Гргетег
Autor sjovicicslavuj |
31 Avgust, 2019 |
read_nums (201)
Репрезентативка Србије
Јасмина Миловановић
освојила је бронзану медаљу ваздушним пиштољем
четвртог дана Свјетског купа у Рио де Жанеиру
и тако изборила олимпијску квоту.
Ово је пета виза за Игре у Токију српских стријелаца. Претходне четири донијели су Зорана Аруновић, Дамир Микец (обоје пиштољ), Милутин Стефановић, Сања Вукашиновић (обоје пушка).
Autor sjovicicslavuj |
31 Avgust, 2019 |
read_nums (240)
С љубављу и све за љубав
Пише: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Много сам срео људи, многе од њих сам и упознао. Много прича смо
испричали и ријетко која је почињала или се завршавала а да у њој није поменута љубав, неријетко и мржња. Велика је разлика између та два појма или боље речено – између та два стања; стања духа, толеранције и поштовања и с друге стране изопачености и мржње ...
Ма колико сами себе оптерећивали ситним, па и оним крупним људским бригама, пословима и проблемима, увијек се негдје у подсвијести или свијести, негдје у дубини крије нека стара рана са тешким ожиљцима тегобног живота, али увијек или у вечини појаве се свјетлосне сјенке љубави која побјеђује сваку усамљеност и самоизолованост, па на крају крајева и тугу и тешке ране из прошлости.
Није живот само музика, поезија, умјетност и свака друга божија благодет. Живот је и борба против усамљености и сваке врсте бола, страдања и патњи.
Шта више, чак много пута, та бол и страдања нас чине узвишеним и ојачаним у способностима да осјећамо и да патимо. Чудноватно је, али и таква стања су природна само човјеку, па се и ту могу наћи и неке љепоте. Јер, за све се побринула природа, па тако и сунчан и лијеп дан мора се догодити након облака, кише и суморних тренутака. Сва та природна дешавања само се пресликавају у стварни живот живих бића и створења, од Господа Бога створених као баланс страдања и недокучиве љепоте проткане љубављу коју једино пружа живот.
Дакле, од настанка свијета све је у равнотежи љепоте проживљених дана, коју лијепим чине управо они лоши и суморни дани људске свакодневице.
Само живот омеђен сваком врстом љубави има смисла и он се одвија као садржај у посуди која је омеђена зидовима како би дала смисао оној празнини унутра. Сличне ствари и једино упоредиве су и са људским срцем које зна да воли. Јер и сама љепота је значајна само ако се може упоредити са оним лошим стварима и нељепотом.
Љубав би требала бити круна живота сваког човјека, требала би бити звијезда водиља око које се врти читав свијет нашег битисања. Љубав би требала бити једини садржај свега онога што чинимо или не чинимо док живимо и постојимо на овоземаљком свијету.
С љубављу и све за љубав
Зато, живимо за љубав и с љубављу
према ближњем свом, али и према другим људима.
Сваки егоизам није ништа друго већ потпуна
искључивост и деградација смисла људског постојања.
искључивост и деградација смисла људског постојања.
Autor sjovicicslavuj |
30 Avgust, 2019 |
read_nums (198)
Kикбоксерка из Kосовске Mитровице
Наталиjа Савић
европска jе шампионка у кик-боксу.
Oна jе на Eвропском jуниорском првенству
у Mађарскоj у финалноj борби убједљиво
побиједила такмичарку из Русиjе.
