Slavko Jovičić -

Босна и Херцеговина - БиХ1 опасан вирус!!!

Autor sjovicicslavuj | 7 Avgust, 2009 | read_nums (359)

                                          ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

    Добро је! Ево, већ више од десетак дана нема никаквих вести о новом ширењу вируса грипе Х1Н1, односно како га  неки "стручњаци" безвезе назваше - "свињски грип?

    Али, свакодневно се и незаустављиво шире многобројни политички вируси, изгледа, својствени само БиХ. Ти вируси, назваћу их - БиХ1,2,3...или 1.000..., евидентно је да разједају и да распамећују менталне склопове  многобројних конзумената и знатижељника сензационалистичких информација и медијских ексклузивитета ...

    Слика број 1.

    Пре само месец дана или нешто више, појавили су се шокантни снимци на којима се јасно види како Атиф Дудаковић издаје наређење да се непријатељски заробљеници ("абдићевци") одмах стрељају! Те ужасне снимке објавиле су само телевизијске медијске куће у Републици Српској и веома мали број у Републици Србији ... А, онда на ноге су  скочили готово сви, и они позвани, али много је више било  и оних "непозваних", и сви су с разлогом реаговали на стравичне бруталности, евидентног и смишљеног ратног злочина, снимљене егзекуције ратних заробљеника ... Та, углавном, медијска еуфорија трајала је врло кратко, рекао бих, да је била темпирана са ограниченим дејством, уосталом, као и свако "чудо" које траје три-четири дана. И онда, по већ виђеном и  доживљеном сценарију, све је пало у заборав и те стравичне сцене су нестале са малих екрана и из медија.  А, видело се све. Снимци су показали како разјуларерена и крвожедна пијана злочиначка банда атифових "глумаца" већ мртве заробљенике вуче по земљи натопљеном њиховом крвљу.  Након тог хорор, али истинитог филма страве и ужаса, сви су  заћутали, али је најгоре и најсрамотније што Тужилаштво БиХ никада ништа није ни проговорило о томе, а  требало је прво!

    А, шта је заправо још требало? Требало се, пак,  само  подсетити да је Савез логораша Републике Српске све те снимке и многобројне друге доказе предао тадашњој главној тужитељици Хашког трибунала, сада већ давне 2005. године. Али, шта ћемо сад? У заборав је, ето, отишла и жена-монструм Карла дел Понте, којој никада није ни на ум пало да било кога из реда бошњачког народа оптужи за небројене ратне злочине које су муслимани починили над српским народом. Признаћу да грешим. Карла дел Понте је била оптужила  Насера Орић за злочине почињене над Србима из Сребренице и Братунца, али тако је направила оптужницу да га ни Општински суд у Калесији не би могао осудити!? У добро  стратегијсkи осмишљеној тзв. Карлиној оптужници, није ни било никаквих доказа, јер их она није хтела ни да прикупља. Радило се, дакле, о свесној манипулацији и невиђеној правно-процесној лакрдији коју је смислила Карла дел Понте и њен антисрпски тим самозваних истражитеља... Ни сам не знам зашто се враћам на овај случај, кад он више никога не интересује и кад је, ето, већ одавно заборављен, као што су заборављени и многи други ...

    Слика број 2.

    Ових дана читам у штампи како Рафи Грегоријан, заменик високог представника у БиХ, поздравља проналазак посмртних остатака пуковника тзв. Армије БиХ Авде Палића. Поздрављам и ја. Рафи даље каже да ће ОХР наставити да врши притисак на институције Републике Српске да се убице Авде Палића изведу пред лице правде.

    Разумљиво је да  му на памет не пада да, пре свега,  тражи одговорност од оних који су, могу слободно да кажем, свесно прикривали посмртне остатке Авде Палића који су ексхумирани још пре осам (!?!) година. То су чињенице које су требале и међународној заједници и бошњачким члановима Комисије за тражење несталих, како би се вршили стравични политички и правни притисци на власти у Републици Српској.

    Међутим, разлика између Рафија и мене је у томе што он (Рафи) саосећа своју бол само са Есмом Палић, супругом покојног Авде Палића, а ја осећам бол за десетинама хиљада људи страдлих у ратној катаклизми која је задесила све народе у БиХ. Све патње и боли сам на сопственој кожи осетио и доживео, јер сам и сам био жртва злочиначких муслиманских хорди које су ме 44 месеца држале и стравично мучиле у пет муслиманских конц-логора, терајући ме, заједно са мојим српским сапатницима,  на најтеже физичке радове и то на првим борбеним линијама и у живим штитовима у одбрани муслиманских запоседнутих територија!

    Тако, Рафи Грегоријан подсећа да је храбра госпођа Есма Палић добила правну сатисфакцију на Уставном суду БиХ, кад је уважена њена апелација о несталом супругу. Ипак, Рафи Грегоријан или не зна, а много је вјероватније да неће да зна, и за, такође, Одлуку Уставног Суда БиХ од 27. маја 2005. године, којом сам и ја као заступник породица несталих стотињак Срба у Сарајеву, добио правну сатисфакцију доношењем одлуке у нашу корист, односно у корист апеланата, које сам заступао на Уставном суду БиХ. Нажалост, та Одлука Уставног суда БиХ никада није извршена, мада је морала бити спроведена у року од 30 дана од доношења, а то значи да власти Федерације још нису откриле ниједну локацију на којој се налазе посмртни остаци зверски ликвидираних Срба у Сарајеву. Но, питање је да ли више, уопште, и постоје било какви остаци тих несрећних људи, ако сви поуздани подаци говоре да су муслиманске власти свесно и на организован начин уклониле и за сва времена уништиле све материјалне и друге доказе о страдањима Срба у Сарајеву!

    Горе напред,  рекао сам да се радило о стотињак несталих Срба у Сарајеву!? Да. За толико несталих Срба сам имао  одобрења њихових породица које трагају за својим најмилијима. Али, суштинско је питање -  како је било могуће да нетрагом нестану живи људи у најурбанијем и главном граду БиХ, поготово у граду у којем је цело време рата столовала комплетна муслиманска политичка и војна власт! 

    Дакле, радило се о апелацијама, које сам упутио Уставном суду БиХ и да још једном поновим - добио цели процес у нашу корист. Међутим, она још трагичнија истина о тачном броју страдалих Срба у Сарајеву се никада неће сазнати. А, и како би - кад су целе српске породице ликвидиране, па их данас нема нико ни пријавити као зверски уморене.

    Али, ни Рафи Грегоријан, нити било ко други из међународне заједнице неће никада рећи да ће ОХР вршити притисак на органе Федерације БиХ да испоштују Одлуку Уставног Суда БиХ, и да већ једном саопште истину о судбини и о несталим Србима у Сарајеву .. То Рафија не интересује, очито је! А, и зашто би ....??? Уосталом, о чему даље да пишем?

     Слика 3...4...5... стота...хиљадита...

    Чињенице говоре све. Опште познато је да никада ниједан међународни званичник, без обзира на његов политички, дипломатски  или било који други ранг, ето, још никада није посетио ниједно стратиште где су Срби страдали, а таквих је на стотине локација широм ове напаћене земље. 

    Све даље што бих рекао, а има тога и превише, било би бесмислено, јер нијдна моја реч  никада неће уразумети представнике тзв. међународне заједнице да престану да се,   једнострано, пристрасно и селективно понашају у БиХ и да се не стављају у одбрану само једне стране, а та страна је, зар треба наглашавати - бошњачка!


Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

    My picture!

Kategorije

Arhiva