Slavko Jovičić -

Božić u Sarajevu 2009. godine?

Autor sjovicicslavuj | 9 Januar, 2009 | read_nums (560)

                             Saborna crkva u Sarajevu         

      PIŠE: Slavko Jovičić Slavuj

    Ne znam kako bih počeo ovu priču, kratku, ali jasnu do bola. Najradosniji hrišćanski praznik Božić je i ove, kao uostalom i svih prethodnih godina, na svečan i tradicionalan pravoslani način proslavljen u celoj Republici Srpskoj. Zaista,  bilo je svećano i  dostojanstveno u svakom mestu i skoro u svakoj srpskoj porodici u Republici Srpskoj. 

     Sasvim druga slika i priča proslave Hristovog rođenja dolazila je, nažalost, iz  Federacije BiH. Istina, i tamo je proslavljen Božić, ali pak  skoro da nije imao ko da ga slavi. Jer, sve procene govore da na području Federacije BiH danas živi jedva tri do četiri procenta od broja predratnih Srba koji su živeli na tim prostorima. I da naglasim da nigde, sem Tuzle, nije bilo nikakvih incidenata. U Tuzli je uoči Božića na pravoslavnom hramu koji se obnavlja zapaljena pravoslavna zastava.

     No, ja sa pomešanim osećanjima, radosti i tuge, želim da pišem o jednoj drugoj proslavi najradosnijeg našeg praznika, proslavi u glavnom gradu Bosne i Hercegovine. Na jutarnjoj božićnoj liturgiji, koja je počela u 9 sati, u  Sabornoj crkvi u centru Sarajeva, koju je, uz sasluženje sveštenika iz oba grada - Sarajeva i Istočnog Sarajeva služio Njegovo visokopreosveštenstvo mitropolit dabrobosanski Nikolaj – bilo je više nego tužno, da ne kažem žalosno.

     Bio sam sa porodicom u stanu i pratio sam direktan televizijski prenos koji je realizovala TV BH1 - prenos svećanog bogosluženja. Kadrovi koje sam gledao su me više nego rastužili. U svetoj crkvi na bogosluženju je bilo, slovom i brojem, svega oko pedesetak srpskih pravoslavnih vernika?!  Bilo bi ih i manje da desetak njih nije došlo  iz Lukavice, iz Istočnog Sarajeva. Dakle, sve prisutne na bogosluženju sam skoro, pa mogao prepoznati. Uglavnom se radilo o starim ljudima i ženama. Kroz glavu su mi prolazile razne slike. Iako je Božić porodični praznik, oprhvan tugom, jadom i čemerom i slikom koja je dolazila sa malih ekrana, ne znam zbog čega, ali  nazvao sam prijatelja Milorada i brzo smo se dogovorili da sa Pala odemo do crkve u Sarajevo.

     U tom magnovanju i haotičnom spremanju, i pored sve želje, ipak smo zakasnili na liturgiju. Kad smo došli pred crkvu u njoj smo zatekli samo tri starije žene, dok su radnici BH TV1 već skoro bili pokupili svu  TV-opremu i odnosili su je do reportažnih kola, koja su bila u crkvenoj porti.

     Još uvek je okolo crkve stajalo nekoliko policijskih vozila, dok su se policajci zabavljali na svoj način.

     Nakon što smo moj prijatelj i ja prislužili sveće u crkvi, prošetali smo kroz dve najprometnije ulice u gradu. Nekadašnja Ulica Vase Miskina sad se drukčije zove i nikad se i ne potrudim da zapamtim njen novi ratni i posle ratni naziv. Ta ulica se „utapa“ u najveću ulicu u Sarajevu – nekadašnju Titovu ulicu. /Napomena: Ne znam da li se još i danas tako zove?/ Svratili smo u predratnu najpoznatiju kafe-slastičarnu "Galeriju", koja danas ima drukčiji naziv. Tu smo, u prepunom prostoru gostiju, popili po kafu. 

    Već više od deceniju osećam se strancem u gradu u kojem sam išao u školu, u kojem sam radio i u koji danas dolazim  samo zbog funkcije poslanika u Parlamentarnoj skupštini BiH. Dakle, dolazim u Sarajevo na privremeni rad?!

     Šetali smo ulicom iako je bilo dosta hladno. Još više me je rastužila strašna slika nekada i mog grada. Skoro svaki prolaznik me je prepoznao. Ništa čudno. Tako je na svakom mestu gde se pojavim, iako nisam estradna zvezda, no mnogi kažu da jesam politička i medijska??? Svi su me čudno zagledali i kao da su se pitali: otkud ja na Božić u Sarajevu? Zagledali su me kao vanzemaljca, okretali su se za mnom, ali samo jedan od hiljde njih koji su se skoro, pa „oćešali“ o mene, prišao mi je i onako šapatom mi ćestitao Božić. Nisam zapamtio kako mu je ime, ali mi je rekao da je bošnjačke nacionalnosti.

     A nekada, čak i u komunističko vreme, po nekoliko hiljada sarajevskih Srba je dolazilo u tri pravoslavna hrama u Sarajevu. Zaustavljao se i tramvajski saobračaj. U crkvenim portama za pravoslavne praznike odjekivali su zvuci muzike...

     Eh, to neko prošlo  vreme? Nekada multietnički, multikulturalni, multi... grad, a danas?  Danas je Sarajevo ostalo bez Srba. Danas je Sarajevo jednonacionalni grad, grad Bošnjaka. Oseća se to i vidi na svakom koraku u Sarajevu. U prošloj godini u Sarajevu je rođeno samo dvoje srpske dece, u porodilištu gde se dnevno rađa preko trideset mališana!? Sarajevo je za sva vremena izgubljeni grad što se tiče Srba. Ništa se tu više i nikakvim merama, niti političkim potezima ne može promeniti....Zbogom Sarajevo!

     Nemam snage da dalje pišem....A i šta da napišem?

         НАПОМЕНА:Текст написан на latinici, с разлогом.


Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

    My picture!

Kategorije

Arhiva