Slavko Jovičić -

Глобална криза..економска рецесија...контраверзе...хиљадити пут!

Autor sjovicicslavuj | 25 April, 2009 | read_nums (423)

    ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

    Све иоле озбиљне економске анализе, сасвим егзактно, указују да проблем глобалне финансијске кризе не може бити ријешен простим краткорочним ад хок мјерама посрнулог тржишта, које се налази у стрмоглавом суноврату. Разлога је много и пошто, по свему судећи,  није могућа неопходна промјена у самој структури система који је дубоко дехуманизован, с обзиром на то да се у његовом центру као врхунска вриједност не налази човјек већ профит, онда се не треба много трудити, па предвидјети да економски колапс свјетске привреде, нажалост, није привременог карактера већ, изгледа, дуготрајнија агонија којој се не наслућује крај.

    Цијели систем капиталистичке привреде није конципиран, нити је усмјерен ка задовољавању потреба човјека као јединке већ напротив, управо је човјек постао производ сведен на квантитативно одређене категорије радног учинка у контексту остваривања капиталистичког профита. С тога, није никакво чудо што је човјек од субјекта куповине постао објекат у једном немилосрдном систему у коме је богатство једина важећа и призната категорија. Након реченог,  није тешко закључити да је основни етички генератор кризе: егоистичка похлепа за личним богатством невиђених размјера.

     Напросто, ово је вријеме сулуде трке ка само једном циљу – трка без старта, али са јасно дефинисаним циљем – профитом и интересом! Дакле, ако искључимо емоције и љубљв, за коју многи кажу да је покретач свега, онда се може констатовати да су и љубав и мржња наметнуте тренутне категорије, а да је само трајна константа – интерес и то заснован на главном стубу потрошачког менталитета и опште грабежи по систему: „дај само мени, и само је битно да ја имам и да сам што материјално богатији“!

     

    Низ је примјера који воде, наравно, ка напретку цивилизације, али ништа није мањи број и оних техничких достигнућа, која су највећа опасност по опстанак исте те цивилизације. Као шлагворт за илустрацију узећу „нобеловца“ Ахтисарија, који је апсурд апсурда вредновања доприноса напретку цивилизације. У ствари, како је могуће да, човјек који је у потпуности сатанизовао српски народ у цјелини,  добије једно од највећих и најпрестижнијих свјетских признања за показане резултате и за „хуманистички допринос" миру?! Невјероватно, али  истинито, нажалост!  Али, Албанци и проалбански орјентисани бјелосвјетски лобисти се сигурно неће сложити са горе реченим.

    Но, ако се присјетимо да је Нобел измислио динамит и да се он, динамит, парафразирам - може користити у корисне сврхе само за минирања у каменоломима или тунелима (мада је и то застарјело, јер савремене машине-кртице и буше и бетонирају тунеле) и замислите - та  награда се зове - Нобелова награда и поред других области друштвених и научних достигнућа, ето, додјељује се и за мир?! Какава црна награда за мир, кад је управо динамит деструктивно откриће, које је, углавном, усмјерено против човјека и његове безбједности, па у коначници и људског опстанка и самог свјетског мира! Да не елаборирам у које се све сврхе користи динамит, но, ипак понављам - користи се много више против човјека!

    То револуционарно откриће је  императив принуде корисника за и против, опет човјека!? Аналогно томе, откриће динамита би било епохално да је било мотивисано само напретком човјечанства, међутим, изопаћеност цивилизације је у први план ставила и динамит као  профит и он је тај који намеће кретање цивилизације, многи мисле, напријед?! Међутим, није баш све тако! О томе најбоље свједочи пораст броја свакоминутних људских страдања широм планете земље, што мултиплицира свјетску нестабилност система  безбедносних и одбрамбених механизама. То засигурно не би био случај да је технолошки напредак и квалитет производа на првом мјесту и да је подређен људском напретку, умјесто што је стављен у функцију деструкције и профита за мали број енормно богатих људи у чијим је рукама огромно богатство, а самим тим и сила и моћ.

    Но, да се вратим свјетској економској рецесији у којој лежи један дубљи проблем, а то је монструозни концепт уништавања основних економских постулата према којима би требало да буду бар донекле уравнотежени - понуда и тражња на тржишту. Тачније, императив времена нам диктира да живимо по формули - прилагодити се, а не одабрати, односно укључити се у нови ток, умјесто одредити га, поготово у случају монополистичких окружења и страховитог економског притиска великих сила и наставак њиховог никад прекинутог тлаћења малих народа, а под тим  мислим и на мале земље, али и на њихове микро економије. Имајући све то у виду, идеја саморегулаторних механизама одржања тржишта у условима дивљег капитализма чиста је бесмислица.

     

    Вриједносну алтернативу дивљем капитализму треба свакодневно показивати у сопственом животу и то у свим сферама, дакле и у кући, у школи, затим на послу, те улици, итд. итд.… Оздрављење друштва од оваквих и сличних потреса није могуће у кратком временском раздобљу, већ у постепеном и прагматичном приступу који у фокусу мора имати малог и обичног човјека, који је  у овим условима, углавном, обесправљен, и уз то још притиснут економском неимаштином и психички и духовно обогаљењн и до очаја унакажен. Неки позитивни обрт ће се тешко десити на макросоцијалном и економско-егзистенцијалном плану и ту ће, како ствари стоје, опет бити пронађен неки нови систем моделиран према интересима најбогатијих и оних најјачих! У том смислу, тражећи излаз из ове кризе – мислим да је одговор у томе да се  константним и упорним истрајавањем морамо одупријети стихији, која нас не смије заслијепити, нити  до краја очарати тзв. напредном цивилизацијом.

    Историја нас учи да су кроз цијело постојање човјечанства, које је пролазило  кроз разне епохе развоја и достигнућа  прве пропадале, у то вријеме, најразвијеније цивилизације, и то, управо онда,  кад су    биле  на врхунцу свог највећег развоја и моћи, рецимо Римско царство...многе империје...диктатуре...династије...друштвени системи...итд. итд. 
     
    Шта нас још учи историја? Старо је историјско правило да све што је пропало -  морало је и требало је да пропадне!  Ко, и шта је сад на реду да у краткој будућности пропадне, е, то не знам, али дугорочно гледано - наслућујем!? 


Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

    My picture!

Kategorije

Arhiva