Да ли је одржива дејтонска БиХ?

Ових мјесеци и дана, сигурно су најактуелније теме:

– „да ли је одржива дејтонска БиХ“ и уставне промјене у БиХ.

Говорити и писати о овако комплексним темама није могуће без неопходног разјашњења многобројних спорних детаља из наше даљне, а поготово из ближе прошлости.

Дакле, мора се говорити о свим догађајима који су претходили трагичном сукобу у региону, јединој квалификацији карактера рата, који је дефинисан и у Дејтонском споразуму, те ратном и поратном турболентном времену у БиХ. Управо, све те неразјашњене ствари су огромно, а нагласио бих, и непремостиво оптерећење за будућност свих народа у БиХ.

Зато пледирам да се у Босни и Херцеговини морају отворити сва, па и она најболнија питања, без обзира на све евентуалне посљедице. Јер, без тога ниједан конститутивни народ, а самим тим ни БиХ, не могу имати будућност, нити могу у перспективи градити било какав заједнички живот на овим просторима.

 Овако постављена тема је, могло би се рећи, тако конципирана да се сагледају сви аспекти функционисања дејтонске Босне и Херцеговине.

Наиме, свима је јасно да су у предратној Босни и Херцеговини преовладавала два непомирљива става и концепта и да се радило о дијаметрално супротним националним циљевима. По сваку цијену, тада Муслимани, данас Бошњаци и Хрвати из БиХ, настојали су Босну и Херцеговину издвојити из уставно-правног и територијалног устројства тадашње СФР Југославије. И нажалост, у томе су и успјели, мада се радило о противуставном насиљу, односно сецесионистичком и сепаратистичком пројекту, зацртаном у идеолошким премисама Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића.

 Истовремено, Срби су се оправдано залагали да Босна и Херцеговина, или барем српски народ из БиХ остане у заједничкој држави, тадашњој Југославији.

Данас, више него икада раније опет се поставља оно судбоносно питање – како помирити ове супротности. Одговор је - скоро никако. Јер, на оваквим питањима реално гледајући и није могуће постићи компромис прихватљив за све народе. Зато Босна и Херцеговина може опстати само на дејтонским принципима. Понављам, све друго води у авантуру са несагледивим посљедицама.

 У последње вријеме настављају се страховити притисци и то је видљиво. У таласима се појачавају удари на Републику Српску. Од Срба се тражи потпуна кооперативност и углавном извршавање онога што се ултимативно нуди, по систему: „узми или остави“, без могућности за било какав маневар. Је ли то, онда, демократија. Наравно да није. Након оваквих јасних позиција није ли то опет покушај доминације најбројнијег бошњачког народа, потпомогнутог хрватским и такође, незаобилазним неким представницима међународних лобистичких и антисрпских група, удружења, фондација итд.

То је напросто слика садашње позиције Срба у Босни и Херцеговини, који су безброј пута до сада рекли да за себе траже – онолико права и власти колико имају и друга два конститутивна народа. И ништа више, али ни мање од тога.

 Опречне су и потпуно супростављене истине које више од скоро двије деценије у јавност пласирају разно-разни политичари, квази интелектуалци, научници, политички и војни аналитичари, многобројни мешетари, и то онако и оним редом како то коме одговара. Многи, „знањем" тако "потковани“ не могу да „побјегну“ од националне искључивости, већ са огромне временске и просторне дистанце тумаче нама - преживјелим жртвама најокрутнијег злостављања – шта нам се то догодило и како нам је било и нажалост, предвиђају како ће нам бити у будућности.

Стално потезање и актуелизовање питања да је Република Српска реметилачки фактор и препрека свакојаког напретка свих народа у БиХ – није ништа друго већ чиста спекулација која српски народ па и све грађане у Републици Српској држи у перманентном страху и грозничавом ишчекивању – шта ће бити сутра. Подгријавање такве атмосфере и непрекидно затезање већ пренапрегнутих националних «струна» не доприноси толеранцији и разумијевању међу народима у Босни и Херцеговини.

 Бјелосвјетски логистичари и лобисти који се залажу за стварање унитарне Босне и Херцеговине напросто се утркују у промовисању само своје истине попут тзв. Међународне кризне групе, разних «бораца за људска права» у лику „Хјуман рајтс воча“, Сорошеве фондације, те друштва за угрожене народе, формалних и неформалних  иних домаћих и још више међународних група исл.

Шта се уствари крије иза настојања тзв. интелектуалних форума који долазе из Сарајева и који се залажу за промјену Устава БиХ. Могу ли се са још увијек претешким бременом никад разјашњене трагичне прошлости кроз коју су прошли сви народи у БиХ наметати само једном народу потпуно неприхватљива рјешења за будућност БиХ.

Након свега што нам се догодило, а и сад се догађа, поставља се кључно питање – како је онда могуће градити БиХ и може ли она уопште и функционисати без међународног старатељства.

Како је и да ли је уопште могуће помирити различите националне интересе када је сваком јасно да нема нити једног јединог Бошњака или Хрвата из Федерације БиХ, о повратницима у РС да и не говорим који није за укидање Републике Српске.

На крају, прочиће деценије а најважнија ствар у Босни и Херцеговини неће се сазнати. Она се зове:  и с т и н а.

Истина је основни предуслов свих будућих и срећних и несрећних дана и времене који очекују све народе у Босни и Херцеговини.