Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 23 Novembar, 2020 | read_nums (50)

Прије 106 година, 28. јула 1914. године нападом Аустругарске преко ријеке Дрине на Краљевину Србију почео је Први свијетски рат, познат још и као Велики рат.

Ристо Марјановић - свједок страдања и опстанка српског народа

Захваљујући најпознатијем српском фоторепортеру Ристи Марјановићу, ратном извјештачу великих свјетских новина, свијет је упознат са борбом српског народа у одбрани отаџбине и великим злочинима окупатора. Овај велики човјек заслужио је да се помене и он и његово величанствено дјело.

Марјановић је свједочење о Великом рату, на самом његовом почетку, у најсудбоноснијим данима љета 1914. године, пером и камером започео на Церу, а потом је пратио српску војску до Колубаре и осталих ратишта, преживио је албанску голготу, а извјештавао је касније и са Солунског фронта..

Оно што је најважније у његовом репортерском раду јесте свједочење о звјерствима аустроугрске солдатеске у Мачви, у Лешници, Прњавору и другим мјестима. Снимао је војнике, избјеглице, нејач, страдања, погибаније... Све.

Ристо Марјановић из села Раденковић на сјеверу Мачве први је српски ратни фоторепортер и најзначајнији свједок балканских радова и Првог свјетског рата. На фронту је био ратни извјештач Врховне спрске команде, па су тако све водеће европске новине, првенствено француске, објављивале његове текстове и потресне фотографије са српског ратишта на Дрини, Церу, Колубари...

Највише пажње свјетске јавности привукле су Ристине фотографије о страдању српског народа и до тада невиђеним злочинима разјарених аустоугарских хорди у плавим униформама.

Једна од његових занимљивих фотографија јесте и она када жене помажу српским војницима да гурају топове на Церу. Прича се да је тај снимак имао великог одјека у европској и америчкој јавности, јер је показано како се голоруку народ, па и жене бране своју отаџбину. Свјетска штампа их је назвала храбрим ратницама и тихим хероинама из сјенке.

Ратни албум Ристе Марјановића од 1912-1915. године, јер је раније био фоторепортер у балканским ратовима које је водила Србија, веома је драгоцјен свједок, садржајан је, па се због тога још увијек изучава и користи.

Да није тих фотографија на којима су војници, дјеца, официри, жене, нејач, рањеници, Врховна команда, страдалници, попаљена села и градови, ратне болнице, именовани и непознати ратници – скоро је да не би ни било аутентичних фотографија, истинитих докумената насталих у херојској борби српског народа која је започела 28. јула 1914. године, прво нападом на Београд са ратних бродова, монитора, а онда пјешадијом и артиљеријом – свом силом - преко Дрине на Самуровића ади и Курјачици код семберских села Амајлије и Батар.

Ристо Марјановић био је фоторепортер свјетског гласа, велики мајстор, јер његови снимци осим документарног имају и умјетничку вријдност, па зато и сада могу, стотину и више године од настанка његових ратних фотографија, бити путоказ и савременим репортерима који, за разлику од њега, имају најсавременију фототехнику.

Врховна српска команда га је послије преласка албанских планина, послала у Париз да припреми изложбу ратне фотографије о борби српског народна. Он то чини 1916. године, а након тога поставка је приказана и у Уједињеном краљевству и Сједињеним Америчким Државама.

По повратку из Европе на Солунском фронту Ристо Марјановић је добио задатак да настави снимање и да извјештава са бојишта. Послије ослобођења, радио је у прес бироу Министарства спољних послова и Агенцији Авала.

У Другом свјетском рату одбија сарадњу са Нијемцима и квислинзима, али наставља у тајности да снима, па је тако и октобра 1944. године фотографисао улазак Народноослободилачке војске у Београд.

У новој држави наставља да ради у Новинској агенцији Тањуг. Умро је 1969. године у Београду у осамдесет трећој години живота.

Забиљежена је и занимљива прича о сусрету Ристе Марјановића са својим Раденковчанима, војницима из његовог родног села. Мачвани су одбили да се фотографишу, јер су тврдили да ће након тога сви изгинути, али их је Ристо увјерио да ће сви који он сними преживјети рат и вратити се кући.

- Тако је и било. Раденковчани су се окупили, а међу њима и мој дјед Иван Филиповић, резервни официр, стали су испред Ристине камере и начињена је чувена фотогрфија која се сада чува у великом броју раденковачких кућа. И заиста се догодило – нико од Ристиних комшија из Мачве, које је фотографисао на Солунском фронту, није погинуо и сви су се вратили живи и здрави кући, каже књижевник и новинар Миомир Филиповић Фића.

И ова годишњица, додуше стотину шеста од почетка Великог рата, прилика је да се и на овај начин присјетимо тих херосјких дана спрског народа и оних који су се борили за слободу отаџбине, па и легендарсног фоторепортера Ристе Марјановића, родом Мачванина, али хуманисте свјетског гласа.

Autor sjovicicslavuj | 23 Novembar, 2020 | read_nums (40)
 
23. новембра 1855. године
у Сенти је рођен српски писац 
Стеван Сремац
Био је члан Српске краљевске академије,
као и један од најистакнутијих реалиста 
у српској књижевности.


Уврштен у 100 најзнаменитијих

 Срба у нашој историји




Ово је само мали дио онога што је написао 
славни СТЕВАН СРЕМАЦ, 
а данас су постале трајне пословице и изреке.


Биста Стевана Сремца испред 
Народног позоришта у Нишу

Autor sjovicicslavuj | 22 Novembar, 2020 | read_nums (145)

Ово је најстарија фотографија српске војске икад направљена.

Стара је 161 годину! 

У овом тексту видећете неке фотографије које су тек сад први пут објављене. Право уживање за све љубитеље историје на овим просторима

На друштвеној мрежи Фејсбук једна од најзанимљивијих страница у последње време јесте "Збирка пропагандних постера", која је посвећена плакатима који су обележили 19. и 20 век.

На овој веома занимљивој страници постоји само једно правило, а оно гласи: "Без идеолошких расправа"!

- Пропагандна делатност, као један од облика друштвене комуникације, стара је колико и сама људска комуникација. Иако је у различитим историјским епохама пропаганда различито коришћена, схватана и тумачена, пропагандна комуникација била је неизбежан пратилац сваке људске комуникације уопште, и својим деловањем оставила је снажан печат развоју људске цивилизације - наводи се на овој страници.

Одабрали смо неке од најзанимљивијих фотографија, које се тичу наше земље и њене историје.

Овако је наша војска водила заробљене Турке у затвор на Калемегдану

Најстарија фотографија српске војске.
Војници српске коњице с командантом 
Костом Вучевићем 1854. године

Српска војска у ослобођеном Загребу 1918. године

СРПСКИ ЗАРОБЉЕНИК ИЗ ЛОГОРА КЕНИГСБРИК КОД ДРЕЗДЕНА, СВИРА НА ГАЈДАМА НА ВИДОВДАН 28. ЈУНА 1918. ГОДИНЕ

Читуља палом Београду након окупације 1915. године.

 Слика васкршњег ручка српске војске у Митровици, снимљено на Васкрс 1913. године

Српска војска пред Једреном

Налазећи се на важном саобраћајном чвору Тракије, Једрене, град на ушћу Тунџе у Марицу, још у раној историји било је претворено у значајну тврђаву, коју су касније Турци поправили и претворили у утврђени логор, ослонац њихових освајања долином Марице.

Заробљени турски низам у пратњи српског војника код Једрена

Улазак српске коњице у Скопље

Краљ Петар на фронту, илустрација из италијанског часописа

Потписници Лондоског мира којим је завршен Први балкански рат

УСТАШКИ ДЕЧЈИ ЧАСОПИС ИЗДАВАН У ТОКУ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

ГЕНЕРАЛ МИХАИЛО ЖИВКОВИЋ, КОМАНДАНТ IV АРМИЈЕ НА ЧЕЛУ СВОЈЕ ВОЈСКЕ УЛАЗИ У НОВИ ПАЗАР

Autor sjovicicslavuj | 21 Novembar, 2020 | read_nums (56)

БРАВО НЕМАЊА!

 БРАВО СРБИЈО!


СРПСКИ џудиста Немања Мајдов освојио је сребрну медаљу на Европском првенству у Прагу, у категорији до 90 килограма, пошто је у финалу поражен од Руса Михаила Игољникова.

Мајдов је у финалу поражен за само 75 секунди. Игољников је искористио напад нашег џудисте и оборио га на леђа.

Игољников је и прије двије године, на Европском првенству у Тел Авиву, савладао Мајдова у финалној борби.

Српски џудиста освојио је друго сребро на континенталним шампионатима, уз злато и бронзу са свјетских шампионата.

Ово је друга медаља за српски џудо на шампионату Европе у Прагу, пошто је већ сребро освојила Андреа Стојадинов.

Autor sjovicicslavuj | 21 Novembar, 2020 | read_nums (55)

 

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


Босна и Херцеговина "цијела" - из два дијела!



Навршава се 25. годинa од кад је договорен и потписан Дејтонски мировни споразум којим је не само заустављен рат у БиХ, већ је тим споразумом дефинисана и успостављена територијална, политичка организација и устројство Босне и Херцеговине коју чине два равноправна ентитета. 

На годишњицу споразума много је разних идеја, спекулација и иницијатива за промјену Дејтонског споразума. Једнима /Бошњацима и Хрватима/ је циљ укидање Републике Српске и стварање унитарне БиХ, док је нама из Републике Српске циљ очување Републике Српске, а то није ништа друго већ очување Устава Босне и Херцеговине.

Многи су покушали да сруше Републику Српску, али она се вратила изворним вриједностима. Из Републике Српске остаје јасна и стална порука да је спровођење изворног Дејтона основни услов за опстанак Босне и Херцеговине и да нема простора за његово мијењање.

 Када се у контексту Дејтона посматра цијела БиХ може се видјети да је различитим интервенцијама међународне заједнице, првенствено високих представника, дошло до одређених девијација и да је вршен страшан притисак како би дошло до централизације БиХ.

Сталним наметањима разно разних одлука које су на ум падале високим представницима у БиХ и њиховом диктатуром која није била ничим омеђена, дошло се до драстичног нарушавања изворних принципа Дејтонског споразума. Високи представници су били апсолутисти са неограниченим моћима владања каква нису имали ни цареви, ни краљеви, па ни диктатори-владари. 

 Такве егзибиције или експерименти који су вршени над БиХ никада нису успоставили "државну" структуру која ће бити боља, ефикаснија, рационалнија и јефтинија. Као по правилу кроз такве интервенције добијали смо гомилање непотребних институција на нивоу БиХ које су прегломазне и нефункционалне.

Каква је БиХ показује и данашњи дан. 



У Републици Српској је празник и нерадни дан. 


У Федерацији БиХ, другом дијелу Босне и Херцеговине је радни дан и није никакав празник, као што ни заједничке институције БиХ ни на који начин не обиљежавају данашњи дан.


 
Autor sjovicicslavuj | 21 Novembar, 2020 | read_nums (87)
СРБИМА
који Светог Архангела Михаила 
- АРАНЂЕЛОВДАН,
славе као своју крсну славу, 
уз божији благослов
желим сваку срећу и упућујем честитке.

Moлитвама Светом Архангелу Михаилу,
нека вам Господ дарује мир, здравље, сваку утјеху,
духовни напредак и свако благостање.

АМИН



Autor sjovicicslavuj | 21 Novembar, 2020 | read_nums (56)

Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. по то празновање чеcто cе изметало у обожавање ангела. Јеретици cу cвашта баcноcловили о ангелима. Неки cу од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не cматраху боговима називаху cтворитељима ваcцелог видљивог cвета.

Лаодикајcки помеcни cабор који беше на 4 или 5 година пре I Ваcељенског Сабора, cвојим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и уcтанови правилно поштовање ангела. У време пак Силвеcтра папе римcког и Алекcандра патријарха алекcандријcког би уcтановљен овај празник прхиcтратига Михаила и прочих Сила небеcних у меcецу Новембру.

Зашто баш у Новембру? Зато што Новембар предcтавља девети меcец поcле меcеца Марта. У меcецу Марту cматра cе да је било cтворење cвета. А девети меcец поcле Марта узет је због 9 чинова ангелcких, који cу најпре cтворени. Св. Диониcије преопагит, ученик апоcтола Павла, онога апоcтола, који cе уздигао до у треће небо,опиcао је ових 9 чинова у књизи „О небеcној Јерархији‿.

Ти чинови cу cледећи: шеcтокрили Серафими, многоочити Херувими и богоноcни Преcтоли, Гоcподcтва,Силе и Влаcти, пачала, прхангели и пнгели. Војвода целе војcке ангелcке јеcте архиcтратиг Михаил. Када је cатана, Луцифер, отпао од Бога, и повукао cобом у пропаcт један део ангела,тада је Михаил уcтао.

Међу ангелима влада cавршено једнодушноcт и љубав, а уз то још и потпуна поcлушноcт нижих чинова вишим чиновима, и cвих укупно cветој вољи Божјој. Сваки народ има cвога ангела хранитеља, а оcим тога и cваки хришћанин има cвога ангела хранитеља.

Треба cе увек cећати да ма шта ми чинили, јавно или тајно, чинимо у приcуcтву cвога ангела хранитеља. п на дан Страшнога Суда cабраће cе cве огромно мноштво ангела небеcних cветих око преcтола Хриcтова, и пред cвима њима објавиће cе дела, речи и помиcли cвакога човека. Нека би наc Бог помиловао и cпаcао молитвама cв. архиcтратига Михаила и прочих небеcних cила безтелеcних.


Амин

Текст преузет из књиге:
Св. епископ Николај жички,

"Охридски пролог"

Autor sjovicicslavuj | 20 Novembar, 2020 | read_nums (197)

 

Имао сам част што сам познавао

Његову светост патријарха Иринеја.

Вјечна му слава у Царству Небеском.

 У петак, 20. новембра 2020. године у 7:07 часова у Војној ковид болници "Kарабурма" у Београду упокојио се у Господу Његова светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић).

Вечан му спомен и Царство Небеско!

Рука у руци уз божији благослов



Autor sjovicicslavuj | 20 Novembar, 2020 | read_nums (48)

 

 У Бањалуци су јуче, 19. новембра 2020. године обиљежене 102 године од уласка српске војске у овај град.

Српска војска на Аранђеловдан у Бања Луци

У Саборном храму Христа Спаситеља служен је парастос за погинуле војнике и убијене цивиле у Првом свјетском рату.

Положени су вијенци и цвијеће на споменик бану Светиславу Милосављевићу.

Улазак српске војске у Бањалуку 1918. године представља велики историјски догађај који је означио слободу за српски народ са ових простора након вишевјековног ропства под Турцима, те од 1878. године под Аустрогарском.

У Првом свјетском рату погинуло је око 1,3 милиона Срба, готово трећина становништва тадашње Србије.

Након херојске борбе и пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. године, српска војска је за 45 дана ослободила Београд, а у Бањалуку је ушла 21. новембра 1918. године.

У пробоју Солунског фронта и даљем ослобађању у саставу српске војске било је и око 25.000 добровољаца из тафашње БиХ који су били присилно мобилисани у аустроугарску војску, из које су бјежали и предавали се српској војсци.

Обиљежавање овог догађаја одвијало се уз поштовање епидемиолошких мјера због пандемије корона вируса.

Овај догађај је обиљежен у организацији Одбора за његовање традиција ослободилачких ратова влада Републике Српске и Србије.

Војници српске војске из састава Првог батаљона 13. пјешадијског пука "Хајдук Вељко" под командом мајора Драгољуба Бајаловића ушли су на Аранђеловдан 1918. године у Бањалуку.

У Првом свјетском рату погинуло је 1.300.000 Срба, односно 28 одсто српске популације - 53 одсто мушкараца у доби од 25 до 45 година.

Солунски фронт једна је од највећих операција у Великом рату, чији је резултат био капитулација Бугарске, Аустроугарске и Њемачке, ослобођење Србије и прелазак српске војске у прекодринске крајеве.

Autor sjovicicslavuj | 20 Novembar, 2020 | read_nums (45)
 
 20. новембра 1938. године
рођен је један од највећих боема 
и пјевача народне музике, 
непоновљиви
    ТОМА ЗДРАВКОВИЋ
Све док живе његове пјесме 
живјеће и ТОМА!



КИША ЈЕ ПАДАЛА
 
 


Ја знам да волим и да љубим
ја знам да певам и да сневам
јер ти и ја, два смо света различита
јер ти и ја, ко то зна, ко то зна

Реф. 2X

Киша је падала
а ја сам плакао за њом
улица дуга, к'о моја туга
остаће у граду том

Ја знам то срце које боли
ја знам за душу која пати
јер ти и ја, два смо света различита
јер ти и ја, ко то зна, ко то зна

Реф. 2X

Ја знам да све сто брзо дође
ја знам да све и брзо прође
јер ти и ја, два смо света различита
јер ти и ја, ко то зна, ко то зна

Реф. 2X


 
 
Споменик легендарном пјевачу Томи Здравковићу 
у природној величини подигнут је у Лесковцу
Autor sjovicicslavuj | 20 Novembar, 2020 | read_nums (42)

НЕКА ДЈЕЦА РАСТУ

 

Свјетски дан дјетета или Међународни дан дјетета је годишњи међународни догађај који се слави 20. новембра.

Установљен је од стране Генералне скупштине Уједињених нација 1954. године, са циљем да се у свим државама слави истог дана.

Осмишљен је да промовише међусобну интеракцију и разумијевање међу дјецом и добробит дјеце у свијету.

Овај дан се обиљежава и да би се скренула пажња јавности 
на обавезе друштва према дјеци, као и на актуелне проблеме са којима се дјеца суочавају.

 
ДЈЕЧИЈА ПРАВА

су утврђена Ковненцијом о правима дјетета,
усвојеном од стране Генералне скупштине
Уједињених нација 1989. године,
а коју су ратификовале 193 земље.

Основни принципи Конвенције су:
- право на живот, опстанак и развој,
- најбољи интерес дјетета,
- право на партиципацију,
- право на недискриминацију.



Д Е Т Е


Љубивоје Ршумовић


Дете није дете
Играчка за стрине и тете
Дете је дете
Да га волите и разумете.

Нећете ми веровати
И велики песник Гете
Некада је био беба
И веома немирно дете.

Бркати хајдук Вељко
Што је злотвору прашио пете
У почетку је сисао палац
И био немогуће дете.

Јунаци космоса
Што лете на друге планете
Прво су седели на ношама
А после су сели у ракете.

Дете није дете
Играчка за стрине и тете
Дете је дете
Да га волите и разумете.
 

Autor sjovicicslavuj | 20 Novembar, 2020 | read_nums (35)
 
20. новембра 1910. године
умро је славни руски књижевник

ТОЛСТОЈ
 


Почетак "Ане Карењине", мисли славног Толстоја:

 "Све срећне породице налик су једна другој, 
свака несрећна породица несрећна је на свој начин".



+++++++++++++++
Autor sjovicicslavuj | 19 Novembar, 2020 | read_nums (31)

 Млада српска џудисткиња Андреа Стојадинов у свом првом учешћу на сениорском првенству Европе, које се одржава у Прагу, освојила је сребрну медаљу у категорији до 48 килограма.


На путу до одлучујућег меча, 20-годишња Андреа савладала је три противнице. У полуфиналу је сјајним бацањима (најприје за вазари, а потом за ипон) побиједила осам година старију Францускињу Мелани Клемен.

У борби за златну медаљу Андреа се суочила са Ширин Букли, још једном француском џудисткињом. Послије само 40 секунди борбе Стојадинов је изгубила финале

Autor sjovicicslavuj | 19 Novembar, 2020 | read_nums (41)
 
19. новембра 1922. године рођен је
 
СЛАВНИ ЗВЕЗДИН  и српски фудбалер


РАЈКО МИТИЋ


Некада славни звездин стадион 
"Маракана" од 21.12. 2014. године 
носи име РАЈКО МИТИЋ
 

Фудбалски клуб Црвена звезда 21. 12. 2014. год. усвојио је на сједници Скупштине приједлог навијача и ветерана клуба да стадион у Љутице Богдана понесе име легендарног Рајка Митића.

Митић се сматра једном од највећих легенди црвено-белих, прва је "Звездина звезда" и један је од оснивача клуба. Каријеру је почео у омладинском тиму БСК-а у предратном Београду, а капитен Звезде био је од њеног оснивања, 4. марта 1945. године. Црвено-бели дрес носио је 14 сезона, одиграо је укупно 572 утакмице и постигао 262 гола.

Са Звездом је освојио пет титула првака Југославије - 1951, 1953, 1956, 1957. и 1959. године и четири национална Купа - 1948, 1949, 1950. и 1958. годинe.

За репрезентацију Југославије одиграо је 59 утакмица и постигао 32 гола. Учествовао је на Олимпијским играма у Лондону 1948. и четири године касније у Хелсинкију, и оба пута освојио сребрну медаљу. 
---------------------------------------
Стадион Црвене звезде име Рајка Митића носи од децембра 2014. године, а у близини се налази и улица названа по њему.

Стадион „Рајко Митић“, улица Рајка Митића, а од данас и биста вјероватно највећој легенди нашег клуба. Признање великом Рајку, капитену, симболу, легенди, господину.

 Откривању споменика присуствовале су многе звездине фудбалске легенде и хиљаде ДЕЛИЈА!

Између осталих, ту су били и ЗВЕЗДИНЕ ЗВЕЗДЕ - Драгослав Шекуларац, Драган Џајић, Владимир Петровић "Пижон" .... /Из оправданих разлога изостао је само Драган Стојковић "Пикси"/.

Легендарни Владица Поповић је рекао:
Данас се ми теби, Бата Рале, одужујемо, како се великану може одужити. Поносни смо на своје дело.“

У свом препознатљивом стилу бесједио је и Матија Бећковић, велики навијач Црвене звезде и академик.


 
Autor sjovicicslavuj | 18 Novembar, 2020 | read_nums (45)

 

 ЗБОГОМ ФИЋКО!



На данашњи дан, 18. новембра 1985, са фабричких трака сишао је посљедњи "фића". Од 1955. до 1985. у крагујевачкој "Застави" произведено је 923.487 примјерака овог аутомобила.

Први "фића" произведен је 18. октобра 1955. године.

"Фића" (Застава 600, 750, 850) је аутомобил који се израђивао у Крагујевцу од средине педесетих година 20. вијека, по лиценци италијанског ФИАТ-а.

У вријеме СФРЈ "фића" је био прво возило у већини југословенских породица, а до данашњег дана остао је симбол моторизације за многе бивше Југословене.



Користио се и као службени аутомобил тадашње милиције и многих других јавних служби, а годинама је био једино возило за обуку возача. 

Остало је забиљежено да се "фићама" чак играо и фудбал на Ташмајдану, дуго је учествовао и на тркама Националне класе, а овјековјечен је и у истоименом култном филмском остварењу Горана Марковића:

Са престанком производње овог аутомобила, окончана је једна аутомобилска ера у СФРЈ. Као замјена стигао је "југо", али то је већ нека друга прича.

 
Autor sjovicicslavuj | 17 Novembar, 2020 | read_nums (47)

 17. новембра 1882. године

умро је славни српски филолог,

и први секретар Југословенске академије

наука и умјетности.

ЂУРО ДАНИЧИЋ 

Уврштен у 100 најзнаменитијих
 Срба у нашој историји
 
Рођен је 4. априла 1825. године у Новом Саду. Филозофију је изучавао у Пожуну, а у Пешти и Бечу правне науке. Међутим, сусрет са Вуком Караџићем, одредио је младом правнику другачији научни и животни пут. Посветио се филологији и већ 1847. године, објавио „Рат за српски језик и правопис“. Уместо породичним Поповић, рад је потписао презименом Даничић.

Заговорник Вукове реформе српског језика, силином научне мисли доказао је исправност Караџићевих ставова и тиме много допринео прихватању ставова књижевног реформатора. 1850. године, као двадесетпетогодишњак, објављује први део капиталног дела „Мала српска граматика“.

У Београд Даничић долази први пут 1852. године, али убрзо, на молбу кнеза Милоша, враћа се у Беч, да би неколико година српском језику подучавао кнегињу Јулију коју је отац послао у аустријску престоницу на школовање. Четири године касније Даничић се вратио у Београд и од тада руководио Народном библиотеком Србије. Његова поставка рада библиотеке била је једноставна: „набавити сваку српску књигу, затим сваку књигу о српском народу и од сваког раздела књижевности најврсније књиге, на било ком језику набавити“.

Написао је и објавио „Српску синтаксу“, дело какво до тада није имао ниједан словенски језик и покренуо објављивање старих дела, желећи да богату српску књижевну баштину учини приступачнијом. То су пре свих „Житије светог Саве“ од Теодосија, „Житије светог Симеона и светог Саве“ Доментијана, „Животи краљева и архиепископа српских“ Данила, „Никољско јеванђеље“... Крајем те деценије објављује други део „Мале српске граматике“. На опште изненађење јавности, Даничић је на кратко био и секретар Министарства унутрашњих дела.

Изузетни филолог био је и плодан преводилац: „Стари завет“, на српском језику, његово је дело. У Београду је припремио три књиге „Речника из књижевних старина српских“ и објавио их 1863. и 1864. године.

Убрзо је постао секретар Друштва српске словесности, претече Академије наука. Од 1873. године, поново је на месту шефа катедре за филологију Велике школе у Београду. Три године касније привео је крају рад на „Основама и коренима српског језика“ и објавио трећи, завршни део „Мале српске граматике“.

Као педесетогодишњак, Ђуро Даничић, не баш најбољег здравља, почео је да ствара речник народног језика. Када је потом због важног посла отпутовао у Загреб, нико није слутио да ће то бити пут без повратка Ђуре Даничића. 

Из Загреба је стигао ковчег великог српског филолога. Мноштво Београђана испратило га је до вечног дома, на гробљу код цркве Светог Марка на Ташмајдану.

Ђуро Даничићбиста на Калимегдану


Autor sjovicicslavuj | 16 Novembar, 2020 | read_nums (50)

 

 СРБИ

 су народ који најбрже заборавља 
своју славну прошлост,
али зато памти туђе глупости!


16. новембра 1914. године,

почела је Колубарска

или Сувоборска битка,

пресудна битка

за опстанак СРБИЈЕ!

ЖИВОЈИН МИШИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји

У тренутку када је цијели свијет очекивао капитулацију Краљевине Србије, вођена одлучним и енергичним ђенералом Живојином Мишићем наша војска успјела је да избори побједу над Аустроугарима.

На данашњи дан, 16. новембра 1914. године, почела је Колубарска или Сувоборска битка, најзначајнији окршај између војске Краљевине Србије и Аустроугарске у Првом свјетском рату.

Окончана је након мјесец дана успјешном противофанзивом коју су извеле снаге Прве армије под командом ђенерала Живојина Мишића, против бројније и боље опремљене аустроугарске војске, у тренутку када је читав свијет очекивао вијести о капитулацији Краљевине Србије.

 Прије Колубарске битке искусни стратег и ратник војвода Радомир Путник је сумњао да српска војска може изаћи на крај са надирућим аустроугарским трупама. На то су утицали и поразни извештаји са фронта. Команданти дивизија су јављали да читаве јединице одступају у нереду и паници. Хаос је захватио српску војску у толикој мјери да ни стрељање војника због самовољног напуштања јединица није имало никаквог ефекта. Код већине војника се видјела премореност и жеља да се све једном заврши, поручивали су "да дођу да се бију Краљ Петар и Никола Пашић, ако им треба". Уз војску су одступали сељани, бабе са унуцима, ту су били и рањеници и тешки болесници...

Суочен са овако тешком ситуацијом војвода Путник је предложио да се са Аустроугарском закључи примирје и то саопштио врховном команданту регенту Александру II Карађорђевићу у Ваљеву пред тадашњим помоћником начелника штаба врховне команде Живојином Мишићем.


"Србија нема више војске, 
војнички рат је завршен", 
рекао је Путник.

Са Мишићем је регент обишао фронт да би се увјерио у стање ствари. Они су му рекли да код њих постоји воља, али да су им потребни храна и муниција. Два дана уочи Колубарске битке, у ноћи 14. новембра, командант Прве армије генерал Петар Бојовић је рањен и због тога повучен са дужности. Путник је одлучио да за команданта постави Живојина Мишића.

Испоставило се то као права одлука јер је био прави човјек за командовање Првом армијом. Одлучан и енергичан Мишић је предузео мјере да се смањи бујица нередовног одступања. Суочен са пробојем фронта и сопственом процјеном да би повлачење по наредби српске врховне команде од 26. новембра довело до потпуног краха Прве армије,

Живојин Мишић самоиницијативно доноси одлуку о повлачењу на положаје западно од Горњег Милановца и издаје наредбу да се са извршењем отпочне рано изјутра 29. новембра.

Мишић предочава своју одлуку српској врховној команди и остаје при њој иако му је предочено да ће због његове одлуке додатно бити погоршан, ионако тежак, положај осталих српских трупа, а да ће Београд, као пријестоница, бити практично предат без борбе.


"Нећу у овом часу никога да слушам 
када радим посао за који сносим одговорност. 

Наредио сам повлачење и остајем при томе. 

Дајте команду коме хоћете, 
али док ја остајем, 
има да буде како ја мислим 
да је најбоље за ову земљу", 
забиљежено је да је тада рекао

Живојин Мишић 

Тактика завршила
у уџбеницима!

Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен примјер да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко вријеме реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз. 

Тактика прегруписавања само I армије и концентрисаног удара на VI армију (која је била развучена на широком фронту) коју је извео Живојин Мишић данас се изучава на војним школама широм свијета. Колубарска битка је значајна и по томе што обjе војске у операцијама нису имале стратегијске резерве, којима би могле да ојачају своје линије тамо гдjе је то неопходно, већ су то постизале пребацивањем снага са једног на други дiо фронта.

На крају српска врховна команда усваја његов приједлог и издаје директиву осталим снагама да изврше повлачење по плану од 26. новембра. Упркос претњама врховне команде, Мишић је извео свој план до краја. 

Послије одмора од неколико дана и када је стигла пушчана и артиљеријска муниција. Наредио је да пјешадија добро нишани, а да све друге батерије отворе ватру када примјете непријатеља. 

Када команданти осјете пометњу код непријатеља треба кренути у енергичан напад.


Наредио је општи напад на непријатеља 2. децембра:

"С пуном вољом и вером у Бога, 

напред јунаци!"

Хроничари су забиљежили да је почела фаза рата у којој су аустроугарску казнену експедицију претворили у - кажњену. Непосредно прије тога српски војници су напуштали бојно поље у нереду, а сада су јуришали на непријатеља као да сваки има три живота. 

Када су им се потом придружиле и армије под командом Степе Степановића и Павла Јуришића Штурма - катастрофа аустроугарске војске била је потпуна. 

Српска врховна команда могла је да објави да нема више аустроугарских војника, већ само заробљеника!



Пјевали су тих дана српски војници:

"Дош`о Шваба све до Љига,
а код Љига - заглиби га".

Битка на Колубари спасила је Србију 1914. године. Уједно била је то велика Мишићева битка. Водио ју је у свом родном крају, у својој постојбини, и био унапријеђен у чин бојног војводе (маршала).

 За многе је то било изненађење јер је регент Александар тражио да буде суспендован зато што је двије године прије тога очитао лекцију лично њему и Бојовићу.

Био је збуњен и начелник штаба врховне команде Радомир Путник. Позвао је регента телефоном и питао га шта му је то требало.

"Требало ми је да одам највеће признање човеку који није изгубио главу у време када је други већ нису имали", узвратио је Александар II Карађорђевић.

Да није било славних српских војсковођа и јунака - ко зна шта би било са нама? 

 
Autor sjovicicslavuj | 16 Novembar, 2020 | read_nums (40)
КАРАЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ
Рођен је 16. новембра 1762. године ...


На многим мјестима у литератури, 
као и у савременим средствима комуникација 
појављују се различити датуми и рођења, 
па и убиства славног КАРАЂОРЂА!

Међутим, као званични прихватају се ови датуми, 
наведени у поменутој објави ...

Уврштен у 100 најзнаменитијих
 Срба у нашој историји



Карађорђе Петровић

Споменик Карађорђу у родном селу Вишевцу 

Autor sjovicicslavuj | 16 Novembar, 2020 | read_nums (37)
16. новембра 1878. године умро је 

славни српски пјесник и сликар 



ЂУРА ЈАКШИЋ



Уврштен у 100 најзнаменитијих
 Срба у нашој историји


Отаџбина


И овај камен земље Србије,
  Што претећ сунцу дере кроз облак,
  Суморног чела мрачним борама,
  О вековечности прича далекој,
  Показујући немом мимиком
  Образа свога бразде дубоке.
  
Векова тавних то су трагови,
  Те црне боре, мрачне пећине;
  А камен овај, ко пирамида
  Што се из праха диже у небо,
  Костију кршних то је гомила
  Што су у борби протиб душмана
  Дедови твоји вољно слагали,
  Лепећи крвљу срца рођеног
  Мишица својих кости сломљене, —
  Да унуцима спреме бусију,
  Оклен ће некад смело презирућ.

  Душмана чекат чете грабљиве.  
И само дотле, до тог камена,
  До тог бедема —
  Ногом ћеш ступит можда, поганом!
  Дрзнеш ли даље? ... 

Чућеш громове
  Како тишину земље слободне
  Са грмљавином страшном кидају;
  Разумећеш их срцем страшљивим
  Шта ти са смелим гласом говоре,
  Па ћеш о стења тврдом камену
  Бријане главе теме ћелаво
  У заносноме страху лупати!
  Ал један израз, једну мисао,
  Чућеш у борбе страшној ломљави:
  Отаџбина је ово Србина!”


Славни српски
пјесник, књижевник и сликар
још тада - 1867. године,
писао је о настраној
и тиранској Европи ...



ЈЕВРОПИ

Теби да певам — теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже кô црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
„Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, силна, да л’ живет може
У таквом игу несрећни род?...

Изгинућемо!

„Па изгините!“
Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно —
Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!

Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил’ гроб!“

11. јануара 1867.


Споменик Ђури Јакшићу 
подигнут 1990. у Скадарлији 

Надгробни споменик Ђури Јакшићу

Autor sjovicicslavuj | 16 Novembar, 2020 | read_nums (33)

Празник Светог великомученика Георгија - Ђурђиц (16.новембар), слава или преслава многих српских места и породица. Празник Светог Георгија (Ђурђевдан) се слави 6.маја, а јесења слава је у спомен преноса моштију Светог Ђорђа (Георгија) из Никомидије у Лиду палестинску.

Овај свети мученик пострада за Христа и веру хришћанску 303 године, по наређењу цара Диоклецијана, који је прогонио хришћане. Би му одсечена глава. Пред смрт своју, он распрода своје имање и раздели га сиромасима, а свог верног слугу, замоли да по његовој смрти узме његово тело и пренесе га у Палестину, у родно место његове мајке и слуга изврши последњу господареву жељу.

За време цара Константина Великог, у Лиди би сазидан храм у част и славу светог Георгија. Сазидаше га побожни хришћани, а приликом освећења тог храма, пренете су мошти овог светитеља и ту сахрањене.

Многа чудеса су се дешавала и дешавају се и дан данас на његовом гробу, под дејством чудотворних моштију овог великомученика Христовог. Господ га је, због његове искрене и непоколебљиве вере учинио моћним да помаже свима који се нађу у невољи и који га искрено славе и призивају његово име.
    My picture!

Kategorije

Arhiva