Прије 106 година, 28. јула 1914. године нападом Аустругарске преко ријеке Дрине на Краљевину Србију почео је Први свијетски рат, познат још и као Велики рат.
Ристо Марјановић - свједок страдања и опстанка српског народа
Захваљујући најпознатијем српском фоторепортеру Ристи Марјановићу, ратном извјештачу великих свјетских новина, свијет је упознат са борбом српског народа у одбрани отаџбине и великим злочинима окупатора. Овај велики човјек заслужио је да се помене и он и његово величанствено дјело.
Марјановић је свједочење о Великом рату, на самом његовом почетку, у најсудбоноснијим данима љета 1914. године, пером и камером започео на Церу, а потом је пратио српску војску до Колубаре и осталих ратишта, преживио је албанску голготу, а извјештавао је касније и са Солунског фронта..
Оно што је најважније у његовом репортерском раду јесте свједочење о звјерствима аустроугрске солдатеске у Мачви, у Лешници, Прњавору и другим мјестима. Снимао је војнике, избјеглице, нејач, страдања, погибаније... Све.
Ристо Марјановић из села Раденковић на сјеверу Мачве први је српски ратни фоторепортер и најзначајнији свједок балканских радова и Првог свјетског рата. На фронту је био ратни извјештач Врховне спрске команде, па су тако све водеће европске новине, првенствено француске, објављивале његове текстове и потресне фотографије са српског ратишта на Дрини, Церу, Колубари...
Највише пажње свјетске јавности привукле су Ристине фотографије о страдању српског народа и до тада невиђеним злочинима разјарених аустоугарских хорди у плавим униформама.
Једна од његових занимљивих фотографија јесте и она када жене помажу српским војницима да гурају топове на Церу. Прича се да је тај снимак имао великог одјека у европској и америчкој јавности, јер је показано како се голоруку народ, па и жене бране своју отаџбину. Свјетска штампа их је назвала храбрим ратницама и тихим хероинама из сјенке.
Ратни албум Ристе Марјановића од 1912-1915. године, јер је раније био фоторепортер у балканским ратовима које је водила Србија, веома је драгоцјен свједок, садржајан је, па се због тога још увијек изучава и користи.
Да није тих фотографија на којима су војници, дјеца, официри, жене, нејач, рањеници, Врховна команда, страдалници, попаљена села и градови, ратне болнице, именовани и непознати ратници – скоро је да не би ни било аутентичних фотографија, истинитих докумената насталих у херојској борби српског народа која је започела 28. јула 1914. године, прво нападом на Београд са ратних бродова, монитора, а онда пјешадијом и артиљеријом – свом силом - преко Дрине на Самуровића ади и Курјачици код семберских села Амајлије и Батар.
Ристо Марјановић био је фоторепортер свјетског гласа, велики мајстор, јер његови снимци осим документарног имају и умјетничку вријдност, па зато и сада могу, стотину и више године од настанка његових ратних фотографија, бити путоказ и савременим репортерима који, за разлику од њега, имају најсавременију фототехнику.
Врховна српска команда га је послије преласка албанских планина, послала у Париз да припреми изложбу ратне фотографије о борби српског народна. Он то чини 1916. године, а након тога поставка је приказана и у Уједињеном краљевству и Сједињеним Америчким Државама.
По повратку из Европе на Солунском фронту Ристо Марјановић је добио задатак да настави снимање и да извјештава са бојишта. Послије ослобођења, радио је у прес бироу Министарства спољних послова и Агенцији Авала.
У Другом свјетском рату одбија сарадњу са Нијемцима и квислинзима, али наставља у тајности да снима, па је тако и октобра 1944. године фотографисао улазак Народноослободилачке војске у Београд.
У новој држави наставља да ради у Новинској агенцији Тањуг. Умро је 1969. године у Београду у осамдесет трећој години живота.
Забиљежена је и занимљива прича о сусрету Ристе Марјановића са својим Раденковчанима, војницима из његовог родног села. Мачвани су одбили да се фотографишу, јер су тврдили да ће након тога сви изгинути, али их је Ристо увјерио да ће сви који он сними преживјети рат и вратити се кући.
- Тако је и било. Раденковчани су се окупили, а међу њима и мој дјед Иван Филиповић, резервни официр, стали су испред Ристине камере и начињена је чувена фотогрфија која се сада чува у великом броју раденковачких кућа. И заиста се догодило – нико од Ристиних комшија из Мачве, које је фотографисао на Солунском фронту, није погинуо и сви су се вратили живи и здрави кући, каже књижевник и новинар Миомир Филиповић Фића.
И ова годишњица, додуше стотину шеста од почетка Великог рата, прилика је да се и на овај начин присјетимо тих херосјких дана спрског народа и оних који су се борили за слободу отаџбине, па и легендарсног фоторепортера Ристе Марјановића, родом Мачванина, али хуманисте свјетског гласа.
у српској књижевности.
Ово је најстарија фотографија српске војске икад направљена.
У овом тексту видећете неке фотографије које су тек сад први пут објављене. Право уживање за све љубитеље историје на овим просторима
На друштвеној мрежи Фејсбук једна од најзанимљивијих страница у последње време јесте "Збирка пропагандних постера", која је посвећена плакатима који су обележили 19. и 20 век.
На овој веома занимљивој страници постоји само једно правило, а оно гласи: "Без идеолошких расправа"!
- Пропагандна делатност, као један од облика друштвене комуникације, стара је колико и сама људска комуникација. Иако је у различитим историјским епохама пропаганда различито коришћена, схватана и тумачена, пропагандна комуникација била је неизбежан пратилац сваке људске комуникације уопште, и својим деловањем оставила је снажан печат развоју људске цивилизације - наводи се на овој страници.
Одабрали смо неке од најзанимљивијих фотографија, које се тичу наше земље и њене историје.
Овако је наша војска водила заробљене Турке у затвор на Калемегдану
Најстарија фотографија српске војске.
Војници српске коњице с командантом Костом Вучевићем 1854. године
Српска војска у ослобођеном Загребу 1918. године
У овом тексту видећете неке фотографије које су тек сад први пут објављене. Право уживање за све љубитеље историје на овим просторима
На друштвеној мрежи Фејсбук једна од најзанимљивијих страница у последње време јесте "Збирка пропагандних постера", која је посвећена плакатима који су обележили 19. и 20 век.
На овој веома занимљивој страници постоји само једно правило, а оно гласи: "Без идеолошких расправа"!
- Пропагандна делатност, као један од облика друштвене комуникације, стара је колико и сама људска комуникација. Иако је у различитим историјским епохама пропаганда различито коришћена, схватана и тумачена, пропагандна комуникација била је неизбежан пратилац сваке људске комуникације уопште, и својим деловањем оставила је снажан печат развоју људске цивилизације - наводи се на овој страници.
Одабрали смо неке од најзанимљивијих фотографија, које се тичу наше земље и њене историје.
Овако је наша војска водила заробљене Турке у затвор на Калемегдану
Најстарија фотографија српске војске.
Војници српске коњице с командантом Костом Вучевићем 1854. године
Српска војска у ослобођеном Загребу 1918. године
СРПСКИ ЗАРОБЉЕНИК ИЗ ЛОГОРА КЕНИГСБРИК КОД ДРЕЗДЕНА, СВИРА НА ГАЈДАМА НА ВИДОВДАН 28. ЈУНА 1918. ГОДИНЕ
Читуља палом Београду након окупације 1915. године.
Слика васкршњег ручка српске војске у Митровици, снимљено на Васкрс 1913. године
Српска војска пред Једреном
Налазећи се на важном саобраћајном чвору Тракије, Једрене, град на ушћу Тунџе у Марицу, још у раној историји било је претворено у значајну тврђаву, коју су касније Турци поправили и претворили у утврђени логор, ослонац њихових освајања долином Марице.
Заробљени турски низам у пратњи српског војника код Једрена
Улазак српске коњице у Скопље
Читуља палом Београду након окупације 1915. године.
Слика васкршњег ручка српске војске у Митровици, снимљено на Васкрс 1913. године
Српска војска пред Једреном
Налазећи се на важном саобраћајном чвору Тракије, Једрене, град на ушћу Тунџе у Марицу, још у раној историји било је претворено у значајну тврђаву, коју су касније Турци поправили и претворили у утврђени логор, ослонац њихових освајања долином Марице.
Заробљени турски низам у пратњи српског војника код Једрена
Улазак српске коњице у Скопље
Краљ Петар на фронту, илустрација из италијанског часописа
Краљ Петар на фронту, илустрација из италијанског часописа
Потписници Лондоског мира којим је завршен Први балкански рат
Потписници Лондоског мира којим је завршен Први балкански рат
УСТАШКИ ДЕЧЈИ ЧАСОПИС ИЗДАВАН У ТОКУ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
ГЕНЕРАЛ МИХАИЛО ЖИВКОВИЋ, КОМАНДАНТ IV АРМИЈЕ НА ЧЕЛУ СВОЈЕ ВОЈСКЕ УЛАЗИ У НОВИ ПАЗАР
УСТАШКИ ДЕЧЈИ ЧАСОПИС ИЗДАВАН У ТОКУ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
ГЕНЕРАЛ МИХАИЛО ЖИВКОВИЋ, КОМАНДАНТ IV АРМИЈЕ НА ЧЕЛУ СВОЈЕ ВОЈСКЕ УЛАЗИ У НОВИ ПАЗАР
БРАВО НЕМАЊА!
СРПСКИ џудиста Немања Мајдов освојио је сребрну медаљу на Европском првенству у Прагу, у категорији до 90 килограма, пошто је у финалу поражен од Руса Михаила Игољникова.
Мајдов је у финалу поражен за само 75 секунди. Игољников је искористио напад нашег џудисте и оборио га на леђа.
Игољников је и прије двије године, на Европском првенству у Тел Авиву, савладао Мајдова у финалној борби.
Српски џудиста освојио је друго сребро на континенталним шампионатима, уз злато и бронзу са свјетских шампионата.
Ово је друга медаља за српски џудо на шампионату Европе у Прагу, пошто је већ сребро освојила Андреа Стојадинов.
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
У Републици Српској је празник и нерадни дан.
Имао сам част што сам познавао
Његову светост патријарха Иринеја.
Вјечна му слава у Царству Небеском.
У петак, 20. новембра 2020. године у 7:07 часова у Војној ковид болници "Kарабурма" у Београду упокојио се у Господу Његова светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић).
Вечан му спомен и Царство Небеско!
У Бањалуци су јуче, 19. новембра 2020. године обиљежене 102 године од уласка српске војске у овај град.
У Саборном храму Христа Спаситеља служен је парастос за погинуле војнике и убијене цивиле у Првом свјетском рату.
Положени су вијенци и цвијеће на споменик бану Светиславу Милосављевићу.
Улазак српске војске у Бањалуку 1918. године представља велики историјски догађај који је означио слободу за српски народ са ових простора након вишевјековног ропства под Турцима, те од 1878. године под Аустрогарском.
У Првом свјетском рату погинуло је око 1,3 милиона Срба, готово трећина становништва тадашње Србије.
Након херојске борбе и пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. године, српска војска је за 45 дана ослободила Београд, а у Бањалуку је ушла 21. новембра 1918. године.
У пробоју Солунског фронта и даљем ослобађању у саставу српске војске било је и око 25.000 добровољаца из тафашње БиХ који су били присилно мобилисани у аустроугарску војску, из које су бјежали и предавали се српској војсци.
Обиљежавање овог догађаја одвијало се уз поштовање епидемиолошких мјера због пандемије корона вируса.
Овај догађај је обиљежен у организацији Одбора за његовање традиција ослободилачких ратова влада Републике Српске и Србије.
Војници српске војске из састава Првог батаљона 13. пјешадијског пука "Хајдук Вељко" под командом мајора Драгољуба Бајаловића ушли су на Аранђеловдан 1918. године у Бањалуку.
У Првом свјетском рату погинуло је 1.300.000 Срба, односно 28 одсто српске популације - 53 одсто мушкараца у доби од 25 до 45 година.
Солунски фронт једна је од највећих операција у Великом рату, чији је резултат био капитулација Бугарске, Аустроугарске и Њемачке, ослобођење Србије и прелазак српске војске у прекодринске крајеве.
живјеће и ТОМА!
НЕКА ДЈЕЦА РАСТУ
Свјетски дан дјетета или Међународни дан дјетета је годишњи међународни догађај који се слави 20. новембра.
Установљен је од стране Генералне скупштине Уједињених нација 1954. године, са циљем да се у свим државама слави истог дана.
Осмишљен је да промовише међусобну интеракцију и разумијевање међу дјецом и добробит дјеце у свијету.
Овај дан се обиљежава и да би се скренула пажња јавности
на обавезе друштва према дјеци, као и на актуелне проблеме са којима се дјеца суочавају.
Уједињених нација 1989. године,
Д Е Т Е
Љубивоје Ршумовић
Дете није детеИграчка за стрине и тетеДете је детеДа га волите и разумете.
Нећете ми вероватиИ велики песник ГетеНекада је био бебаИ веома немирно дете.
Бркати хајдук ВељкоШто је злотвору прашио петеУ почетку је сисао палацИ био немогуће дете.
Јунаци космосаШто лете на друге планетеПрво су седели на ношамаА после су сели у ракете.
Дете није детеИграчка за стрине и тетеДете је детеДа га волите и разумете.
Почетак "Ане Карењине", мисли славног Толстоја:
Млада српска џудисткиња Андреа Стојадинов у свом првом учешћу на сениорском првенству Европе, које се одржава у Прагу, освојила је сребрну медаљу у категорији до 48 килограма.
У борби за златну медаљу Андреа се суочила са Ширин Букли, још једном француском џудисткињом. Послије само 40 секунди борбе Стојадинов је изгубила финале
ЗБОГОМ ФИЋКО!
"Фића" (Застава 600, 750, 850) је аутомобил који се израђивао у Крагујевцу од средине педесетих година 20. вијека, по лиценци италијанског ФИАТ-а.
У вријеме СФРЈ "фића" је био прво возило у већини југословенских породица, а до данашњег дана остао је симбол моторизације за многе бивше Југословене.
17. новембра 1882. године
умро је славни српски филолог,
и први секретар Југословенске академије
наука и умјетности.
СРБИ
своју славну прошлост,
16. новембра 1914. године,
почела је Колубарска
за опстанак СРБИЈЕ!
Срба у нашој историји
У тренутку када је цијели свијет очекивао капитулацију Краљевине Србије, вођена одлучним и енергичним ђенералом Живојином Мишићем наша војска успјела је да избори побједу над Аустроугарима.
На данашњи дан, 16. новембра 1914. године, почела је Колубарска или Сувоборска битка, најзначајнији окршај између војске Краљевине Србије и Аустроугарске у Првом свјетском рату.
Окончана је након мјесец дана успјешном противофанзивом коју су извеле снаге Прве армије под командом ђенерала Живојина Мишића, против бројније и боље опремљене аустроугарске војске, у тренутку када је читав свијет очекивао вијести о капитулацији Краљевине Србије.
Прије Колубарске битке искусни стратег и ратник војвода Радомир Путник је сумњао да српска војска може изаћи на крај са надирућим аустроугарским трупама. На то су утицали и поразни извештаји са фронта. Команданти дивизија су јављали да читаве јединице одступају у нереду и паници. Хаос је захватио српску војску у толикој мјери да ни стрељање војника због самовољног напуштања јединица није имало никаквог ефекта. Код већине војника се видјела премореност и жеља да се све једном заврши, поручивали су "да дођу да се бију Краљ Петар и Никола Пашић, ако им треба". Уз војску су одступали сељани, бабе са унуцима, ту су били и рањеници и тешки болесници...
Суочен са овако тешком ситуацијом војвода Путник је предложио да се са Аустроугарском закључи примирје и то саопштио врховном команданту регенту Александру II Карађорђевићу у Ваљеву пред тадашњим помоћником начелника штаба врховне команде Живојином Мишићем.
рекао је Путник.
Са Мишићем је регент обишао фронт да би се увјерио у стање ствари. Они су му рекли да код њих постоји воља, али да су им потребни храна и муниција. Два дана уочи Колубарске битке, у ноћи 14. новембра, командант Прве армије генерал Петар Бојовић је рањен и због тога повучен са дужности. Путник је одлучио да за команданта постави Живојина Мишића.
Испоставило се то као права одлука јер је био прави човјек за командовање Првом армијом. Одлучан и енергичан Мишић је предузео мјере да се смањи бујица нередовног одступања. Суочен са пробојем фронта и сопственом процјеном да би повлачење по наредби српске врховне команде од 26. новембра довело до потпуног краха Прве армије,
Живојин Мишић самоиницијативно доноси одлуку о повлачењу на положаје западно од Горњег Милановца и издаје наредбу да се са извршењем отпочне рано изјутра 29. новембра.
Мишић предочава своју одлуку српској врховној команди и остаје при њој иако му је предочено да ће због његове одлуке додатно бити погоршан, ионако тежак, положај осталих српских трупа, а да ће Београд, као пријестоница, бити практично предат без борбе.
"Нећу у овом часу никога да слушам
има да буде како ја мислим
у уџбеницима!
Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен примјер да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко вријеме реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз.
Тактика прегруписавања само I армије и концентрисаног удара на VI армију (која је била развучена на широком фронту) коју је извео Живојин Мишић данас се изучава на војним школама широм свијета. Колубарска битка је значајна и по томе што обjе војске у операцијама нису имале стратегијске резерве, којима би могле да ојачају своје линије тамо гдjе је то неопходно, већ су то постизале пребацивањем снага са једног на други дiо фронта.
На крају српска врховна команда усваја његов приједлог и издаје директиву осталим снагама да изврше повлачење по плану од 26. новембра. Упркос претњама врховне команде, Мишић је извео свој план до краја.
Послије одмора од неколико дана и када је стигла пушчана и артиљеријска муниција. Наредио је да пјешадија добро нишани, а да све друге батерије отворе ватру када примјете непријатеља.
Када команданти осјете пометњу код непријатеља треба кренути у енергичан напад.
напред јунаци!"
Хроничари су забиљежили да је почела фаза рата у којој су аустроугарску казнену експедицију претворили у - кажњену. Непосредно прије тога српски војници су напуштали бојно поље у нереду, а сада су јуришали на непријатеља као да сваки има три живота.
Када су им се потом придружиле и армије под командом Степе Степановића и Павла Јуришића Штурма - катастрофа аустроугарске војске била је потпуна.
Српска врховна команда могла је да објави да нема више аустроугарских војника, већ само заробљеника!
Битка на Колубари спасила је Србију 1914. године. Уједно била је то велика Мишићева битка. Водио ју је у свом родном крају, у својој постојбини, и био унапријеђен у чин бојног војводе (маршала).
За многе је то било изненађење јер је регент Александар тражио да буде суспендован зато што је двије године прије тога очитао лекцију лично њему и Бојовићу.
Био је збуњен и начелник штаба врховне команде Радомир Путник. Позвао је регента телефоном и питао га шта му је то требало.
"Требало ми је да одам највеће признање човеку који није изгубио главу у време када је други већ нису имали", узвратио је Александар II Карађорђевић.
Отаџбина
И овај камен земље Србије,
и тиранској Европи ...
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже кô црв.
Јевропи гордој на холи суд:
„Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!
Усева наших отима плод.
Пресуди, силна, да л’ живет може
У таквом игу несрећни род?...
Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно —
Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил’ гроб!“
Празник Светог великомученика Георгија - Ђурђиц (16.новембар), слава или преслава многих српских места и породица. Празник Светог Георгија (Ђурђевдан) се слави 6.маја, а јесења слава је у спомен преноса моштију Светог Ђорђа (Георгија) из Никомидије у Лиду палестинску.
Овај свети мученик пострада за Христа и веру хришћанску 303 године, по наређењу цара Диоклецијана, који је прогонио хришћане. Би му одсечена глава. Пред смрт своју, он распрода своје имање и раздели га сиромасима, а свог верног слугу, замоли да по његовој смрти узме његово тело и пренесе га у Палестину, у родно место његове мајке и слуга изврши последњу господареву жељу.
За време цара Константина Великог, у Лиди би сазидан храм у част и славу светог Георгија. Сазидаше га побожни хришћани, а приликом освећења тог храма, пренете су мошти овог светитеља и ту сахрањене.
