Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 7 Novembar, 2020 | read_nums (30)



Православни верници данас обележавају један од четири највећа празника посвећена мртвима - Митровске задушнице.

Празник пада уочи дана Светог великомученика Димитрија због чега се задушнице и називају Митровске.

На задушнице се у православним црквама служи света литургија и парастос на ком свештеник вином прелива жито, а после службе људи обилазе гробља. На гробовима се пале свеће, а свештеници обављају појединачне парастосе и читају молитве за умрле. Ако није могуће отићи на гроб покојника њима се служи помен у цркви.

Према учењу Цркве на задушнице се верници моле у храмовима и на гробљима за покој душа умрлих, а чине и милостињу.

Задушнице увек падају у суботу, кад се организују и богослужења посвећена упокојенима, јер је Христос дан уочи Васкрсења, које се увек слави у недељу, провео у гробу. 

У цркви се на задушнице помињу и речи једног од највећих хришчанских богослова Светог Јована Златоустог:

У Цркви се на задушнице помињу и ријечи Светог Јована Златоустог, једног од највећих богослова: "Помозите покојнима и помињите их. Не оклијевајте, дакле, да помогнете онима који су отишли и принесите ваше молитве за њих".
Autor sjovicicslavuj | 6 Novembar, 2020 | read_nums (121)

6. новембра 1932. године
рођен је велики српски умјетник

Предраг Гојковић Цуне



Autor sjovicicslavuj | 6 Novembar, 2020 | read_nums (26)

 

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

 На данашњи дан, 6. новембра 1918. године.               

Побједничка армија којом је командовао славни војвода Степа Степановић, јунак из многих битака у Првом свјетском рату славодобитно и побједнички је умарширала у Сарајево. 

Прослављени војвода

СТЕПА СТЕПАНОВИЋ

уврштен је у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји

Прослављени војсковођа и војвода очекивао је борбе већ на Дрини, али непријатељске формације су бјежале пред јуришним јединицама српске војске.  Српски војници су се брзо приближавали граду у ком су послије убиства престолонасљедника-туђина Фердинанда на Видовдан 1914. године почео Први свјетски рат.
Народ Сарајева, углавном и већински сарајевски Срби са великом љубављу су дочекали српске ослободиоце. Био је то спас за Србе који су били велика већина становника у Сарајеву. Одушевљење Срба је било тријумфално. Тако нешто до тог времена Сарајево није запамтило.  Градоначелник Аристотел Петровић је војводи и његовим војницима  пожелио братску и срдачну добродошлицу.
Мара Љубибратић је славном војводи подарила ловоров вијенац.
Остало је записано њено сјећање на тај тренутак и на српско славље у Сарајеву.
"Велики наш војвода, са сузама у очима, пољуби предати му вијенац, а ми у том величанственом моменту, кличући Краљу, Војводи, Српској војсци, Слободи, заборависмо на све патње и понижења, уздигнусмо се, да по примјеру овог великог  човјека, ширимо љубав, братство,  јединство. Са свију страна похрли и старо и младо, слабо и нејако, да се поклони свом великом хероју и да својим очима види Слободу. 
Када је видјела Војводу, једна угледна муслиманка огрнула га је дивном старинском махрамом и у свом поздравном говору замолила је Војводу да узме и њих у заштиту. Војвода јој је одговорио да ће сви грађани без разлике у вјери уживати иста права и слободу", говорила је пресрећна Мара Љубибратић. 

 Сачувани су говори у којима српски првак Василије Грђић као и први предсједник Народне владе у Сарајеву Атанасије Шола с поетским жаром изражавају усхићење због доласка српских трупа. 

Посебно се издваја добродошлица тадашњег реиса Џемалудина Чаушевића који српску армију назива "јуначком војском неумрлих заслуга".
"Драга браћо јунаци! Ја вас увјеравам да ће муслимани БиХ знати увијек достојно цијенити братске заслуге и очувати у успомени овај сусрет након бурних стољећа", рекао је тада Чаушевић, реис улема Исламске заједнице у БиХ. 
Улазак српске Друге армије на челу
са славним Војводом Степом Степановићем
у ослобођено Сарајево, 1918. године.

Сам војвода Степа није дозвољавао насиља и освете. Живио је у скромном стану; шетајући чаршијом изазивао je симпатије и поштовање. Скромне природе, када је почетком 1920. послије обављене дужности напуштао Сарајево, одбио је величанствен испраћај који су Сарајлије намјеравале да му приреде. 

Град је и годинама касније наставио да празнује 6. новембар, дан када је угледао слободу.
 
На годишњицу ослобођења, сарајевска делегација посјетила је војводу Степу у његовој кући у Чачку гдје је проводио пензионерске дане, живећи у улици која се звала ни мање ни више до – Сарајевска. Додијелили су му диплому са звањем почасног грађанина Сарајева. Славни војвода и ослободилац Сарајева се са великом учтивости захвалио и одговорио:
"Слободу нисам вам донео ја, већ на мачевима својим наши храбри и издржљиви јунаци, а понајвише шајкача и опанак".

Био је усхићен и дирнут. 
"Преко вас грлим моје драго Сарајево и целу Босну поносну!", рекао је на крају. 

Када је славни војвода умро 1929. године, стизале су поворке и телеграми саучешћа из свих југословенских покрајина. Стигле су и десетине њих из његовог вољеног града, од муслимана и од православаца, од католика и Јевреја. 

Живко Нежић je у име сарајевских добровољаца на сахрани изговорио:
"Ми се још врло добро сјећамо кад си дошао у праскозорје 1918. године; сишао си у наше Сарајево, које те данас тако и толико воли и у сузама остало је када смо јуче пошли за Чачак да те испратимо до вјечне куће.  Велика хвала у име Босне и Херцеговине, коју си задужио док траје вијека и свијета. Наша Босна и Херцеговина никад прежалити тебе неће".

Саучешће је уручило и муслиманско удружење Народна узданица из Сарајева са др Мусакадићем, градоначелник Травника Салих Сујанџић, муслимански прваци из Крајине, Градачца, Вишеграда, Високог, Оџака, Санског Моста, Грачанице, Власенице, Модриче, Тузле, Зворника, Крупе. 

Начелник Селманагић из Сребренице је написао:
"Поводом немилог губитка нашег непрежаљеног војводе вијеће општине закључило је да вам изјави наше искрено саучешће". 

Прохујале су деценије и Миљацком је протекло много воде, Миљацком која извире на Палама. У међувремену су Срби и муслимани претурили преко главе још један крвави Други светски рат у којем су опет Срби трагично страдали.

Дошао је нови друштвени поредак са побједом Јосипа Броза. И Србима и муслиманима, а и другима српство је учинио огавним, злим, друштвено неприхватљивим. Братство и јединство се градило по цијену ћутања и заборава. И тако је трајало све до деведесетих година прошлог вијека. Сила није Бога молила, каже народна пословица.


А онда су стигле деведесете године прошлог вијека, дошла је и 1992. година. Срби у Босни и Херцеговини су били уљуљкани сулудим Брозовим братством и јединством. Сви српски непријатељи су преко ноћи настојали да затру славну српску прошлост у искривљеном сопственом идентитету неких других народа. 

Сарајево и некадашња најдужа 
Улица Војводе Степе Степановића
Кокарда војводе Степе била је у то доба за сарајевске муслимане аветињски знак, као и шајкача коју су српски ослободиоци 1918. носили на главама. 

У посљедњеем рату, српски народ није имао новог Степу. Српска војска постала је Југословенска народна армија, што је била највећа српска заблуда. Мит о етици, чојству и свијетлом оружју из минулих ратова већ на почетку је осуђена од српских непријатеља. 
Када је убијен српски сват Гардовић на Башчаршији, није требало да прође много времена па да Сарајево захвати незаустављиви ратни пожар.

Данас, у ожиљцима, етнички очишћено од Срба, Сарајево више није исти град. Ослободилачка 1918. више није ослободилачка, добри обичаји су заборављени: Нема више братства и јединства. Сарајево је град српског страдања и незапамћеног егзодуса из којег је у фебруарским и мартовским хладноћама 1996. године град напустило више од 150 хиљада сарајевских Срба. 

Биле су то непрегледне колоне ратом обогаљењних, али истовремено и поносних Срба који су одлазили са кесама у рукама у непознато, на пут без повратка. Са собом су носили и тек ексхумиране мртве претке. 

 Не постоје више проходни мостови који би поново спојили долазеће генерације. Ти мостови су остали само у пјесми Халида Бешлића и његове копије Ивице Дачића.

Српска омладина скоро ништа не зна ко су јој били ђедови и гдје су војевали. Сулудо би онда било очекивати да млади Бошњаци уопште знају да су у Сарајеву постојале двије најдуже улице - Улица Војводе Степе Степановића и Улица Војводе Радомира Путника. О Гаврилу Принципу и Мосту са његовим именом преко Миљацке наравно да не знају ништа. А и што би знали кад су данас Срби у Сарајеву на нивоу статистичке грешке.

Све је нестало. Али на дипломи почасног грађанина Сарајева урученој војводи Степи доминирала су два сарајевска мотива: Градска вијећница и Принципов мост.  Бошњаци и Сарајево се данас више не сјећају Војводе Степе нити шта о њему знају. 

Питање је само колико о њему знају и Срби.

Историја никад Србе ничему није научила и остаће велика глупост да је "историја учитељица живота"!
Autor sjovicicslavuj | 6 Novembar, 2020 | read_nums (36)

6. новембра 1787. рођен је
Вук Стефановић Караџић
- реформатор Српског језика и правописа.


Уврштен у 100 најзнаменитијих 

Срба у нашој историји

Издао је више збирки народних песама и приповедака, прву српску граматику ("Писменица") и речник (1818). Уређивао је алманах "Даница" и настојао да Европу упозна са српским народним благом.

Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика. Умро је у Бечу 1864, а његови посмртни остаци су 1897. пренети из Беча у Београд и сахрањени уз Доситеја Обрадовића испред Саборне цркве у Београду.

 

Вук је рођен у породици у којој су деца умирала, па је добио име Вук да га вештице не би убуле. Рођен је 1787. године у Тршићу. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића, који је био једини писмен у крају. 

Образовање је наставио у Лозници, а касније у манастиру Троноши. 

Како га у манастиру нису учули, него терали да чува стоку, отац га врати кући. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петриње. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја, свог вољеног просветитеља. Овај га грубо отера од себе и Вук разочаран одлази у Јадар и почиње да ради као писар код Јакова Ненадовића. Кад је отворена Велика школа у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо обољева и одлази на лечење у Пешту. 

Касније се враћа у Србију и када устанак пропада, одлази у Беч. У Бечу упознаје Јернеја Копитара који му даље помаже у остварењупланова. Започео је свој рад на реформи језика и правописа и увођењу народног језика у књижевност. Због проблема са кнезом Милошем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а  и у аустријској држави, својим радом стиче пријатеље и помоћ у Русији, где добија сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.

Као година Вукове победе узима се 1847. година јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик", „Песме" Бранка Радичевића, Његошев „Горски вјенац" и Вуков превод Новог завета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. године, четири године након његове смрти.

Умро је 1864. године у Бечу. Његове кости пренесене су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањене у Саборној цркви, поред Доситеја Обрадовића.

Вуков гроб испред Саборне цркве у Београду

Вуков споменик у Београду
 
Autor sjovicicslavuj | 5 Novembar, 2020 | read_nums (114)
 
Сјећање на српског музичара 

МИЛАНА МЛАДЕНОВИЋА 

који је 5. новембра 1994. године
завршио свој прекратак живот ...


 
Autor sjovicicslavuj | 5 Novembar, 2020 | read_nums (22)
 
5. новембра 1938. године
рођен је један од највећих 
и најзабавнијих естрадних шоумена 
и тв лица на естрадној сцени 
МИЛОВАН ИЛИЋ МИНИМАКС


 

Autor sjovicicslavuj | 5 Novembar, 2020 | read_nums (22)

5. новембра 1938. године рођен је
један од најбољих кошаркаша
свих времена на Балкану

 РАДИВОЈ КОРАЋ - ЖУЋКО



Autor sjovicicslavuj | 5 Novembar, 2020 | read_nums (24)

5. новембра 1930. године, 
у Београду, рођен је славни српски глумац
Боривоје „Бора” Тодоровић
 
 
 
Легендарни глумци 
Велимир Бата Живојиновић, 
велики ЗВЕЗДАШ 

и његов колега велики 

Партизановац Бора Тодоровић 
сједили су тик уз терен.

Октобар 1974. година.
Узгред речено - 
ЗВЕЗДА је тада побиједила Партизан са 3:1
 
Autor sjovicicslavuj | 5 Novembar, 2020 | read_nums (24)
Беше он син праведног Јосифа, обручника Свете Деве Марије, из првог брака. Још од своје ране младости заволео је строг живот, кога се у потпуности придржавао. Никада, овај преподобни младић није јео масти ни зејтина, живео је чисто, испоснички, једући само хлеб и пијући воду. Једном речју, одбацивао је све оно што телу доноси задовољство.

Сваку ноћ је проводио у молитви, једном речју до краја живота био је прави девственик. Постоји веровање, по старом предању да је његов отац лежећи на самртничкој постељи позвао своје синове ради деобе имања. Успротивише се они ради очеве жеље да један део имања остави и Исусу, сину Деве Марије, но само Јаков пристаде на то, али браћа беху упорна те он рече да ће брата свог Исуса примити на свој део имања и узети га као сунаследника. Зато се с правом и назива Братом Господњим, а такође и због тога, што када се оваплоти Господ наш Исус Христос, и када Пречиста Дева Марија бежаше са Сином и Јосифом испред цара Ирода, пође са њима и Јаков и пратише их у стопу. Био је он омиљени апостол Господу, те му се Он након васкрсења јави одвојено од других апостола. Живео је свети Јаков богоугодно и праведно, и би уврштен у седамдесеторицу апостола Божјих.

У својој 34 -ој години по Божјем промислу поставише га за епископа јерусалимске цркве -мајке Хришћанске Цркве. Руковођен Светим Духом он састави и написа Свету Литургију, коју касније због немоћи људске скратише Свети Василије Велики и Свети Јован Златоуст. 

Једног дана, првосвештеник јеврејски, Ананије, нареди Светом Јакову да на дан Пасхе (јеврејски празник) стане пред народ и проповеда против Христа. Изађе Свети Јаков на кров храма и обрати се сабраном народу са речима: "Што ме питате о Сину човечијем који добровољно пострада ради нас, би распет и погребен и у трећи дан васкрсну из мртвих? Он сада седи са десне стране Вишњега и опет ће доћи на облацима да суди живима и мртвима".

Народ се обрадова овим речима и поверова у Христа, а фарисеји и књижевници разљутише се и гурнуше Јакова са крова, те он паде на земљу. Онда га каменоваше и убише на свиреп начин. И док је умирао у мукама, овај Праведник Божји, молио је Бога да им опрости грехе њихове, јер нису знали шта раде. Тако сконча мученичком смрћу овај преславни апостол Христов и пресели се у Царство Господа свога.
Autor sjovicicslavuj | 4 Novembar, 2020 | read_nums (55)
 
 4. новембра 1929. године 
рођена је славна српска глумица
МИРА БАЊАЦ


Судбине великих људи су углавном тужне.
Судбине малих људи су увијек тужне и жалосне!


ТУЖНА СУДБИНА МИРЕ БАЊАЦ: 

"Јаукала сам београдским улицама, морала сам да позајмљујем новац, а онда сам наишла на зеленаше"

У једном тренутку живота наша глумачка легенда имала је велике дугове.

Она је највећа глумачка легенда, и даље ради иако је напунила 89 година. Живот је није мазио, али Мира, никада није одустајала. Корачала је кроз живот уздигнуте главе.

Још у дјетињству одрастала је у току страшног рата и ужаса.

Ја, у ствари, уопште и нисам била дете. Била сам, ето, неко биће. Одрасла сам у току страшног рата и ужаса. Друго, живела сам код бабе. 

Мој отац је био Американац. Довели су га овде кад је имао двадесет и неку годину. Није ни знао српски, оженили су га мојом мајком која је била лепа девојка – рекла је у једном интервју Мира Бањац, а онда насатавила да су њени родитељи живели свега четири године заједно, а онда се тата вратио за Америку, с обећањем да ће послати њеној мами папире за њу и малу Миру. Желео је да и оне дођу. Обећање је испунио, али се десило нешто што ће дуго памтити.

– Моји ујаци нису дали. И тако, ми не одосмо. Онда је мајка отишла у Београд, где се запослила. Примаче се рат, затворише се границе између Србије и Хрватске, она оста у Београду, ја у Ердевику, где сам и рођена, код бабе и тетке по оцу, која је такође дошла из Америке и слабо говорила српски. Те две жене су се страховито свађале, а ја сам живела у томе и у чежњи за мајком. Због њих две, баке и тетке, никада нисам научила енглески – испричала је Мира Бањац.

Остварила је велике улоге током живота ...

Када је дипломирала, одмах се удала и то за своју прву велику љубав, Андреју Јовановића. Упознали су се на студијама глуме у Новом Саду. Мира је већ у 24. постала мајка, родила је сина Бранислава Брану.  Развели су се..
Пошто је рано остала сама, није имала пуно времена да се посвети сину и приватни живот трпео је на уштрб каријере.

Мира Бањац је у једном кризном моменту 
размишљала да себи одузме живот. 
Није имала пара, а дуговала је доста новца.


"Јаукала сам београдским улицама, била сам на ивици да се убијем. Морала сам да позајмљујем новац. Прво сам наишла на зеленаше, који су узимали по три пута више и то је био рашомон. Једног дана сам отишла у хотел 'Метропол', наручила кафу, села да напишем писмо и хтела да се бацим доле", рекла је Мира Бањац.

- У једном тренутку позвао ме је Стипе Делић. Каже хоће да радим велику главну улогу. Била је то чувена Марија, из логора, због које су ме шишали до главе. Уговор је био милионски. Потпишем и вратим све дугове. То је био мој мрак, али и прочишчење. Пола динара више у животу нисам позајмила! Да умирем - не бих - рекла је Мира Бањац у једном интервјуу.

Живот траје ...
Autor sjovicicslavuj | 4 Novembar, 2020 | read_nums (19)

4. новембра 1956. године

умро је свјетски познати археолог Србин 


Милоје Васић


Уврштен у 100 најзнаменитијих 

Срба у нашој историји


У Великом Градишту, родном мјесту 
познатог професора, 20. априла 2007. године 
постављена је његова спомен биста 
испред Средње школе.

Autor sjovicicslavuj | 3 Novembar, 2020 | read_nums (45)
Јелена Жигон
Рођена је 3. новембра 1933. године у Београду.

Била је српска и југословенска глумица.

Њен супруг је био глумац Стево Жигон,
а кћерка јој је умјетница Ивана Жигон.
 
 
 
 
 
Autor sjovicicslavuj | 2 Novembar, 2020 | read_nums (42)

 Други пишу ...

Аустроугарско освајање Босне и Херцеговине извршено је у раздобљу од 29. јула до 20. октобра 1878. године, на основу одлуке Берлинског конгреса. Током војних дејстава,  аустроугарске снаге су у појединим областима Босне и Херцеговине наишле на отпор локалних јединица, састављених првенствено од муслиманских војника, који су се противили аустроугарском запосједању земље. Одговор на отпор је био бруталан и произвео је велике људске жртве. Почеци аустроугарске владавине нису запамћени по добру .

Најзимљивији, описи борби за Сарајево остали су у записима владике Саве Косановића, архиепископа и митрополита сарајевског од 1881. године. У то вријеме Косановић је објављивао своја запажања под псеудонимом протопоп Недељко и сам је учествовао у догађајима о којима свједочи.

Косановић тврди да је при заузимању Сарајева било 42.000 редовне аустријске војске док јој се супротставило непуних 5.000 неорганизованих Сарајлија. 

Филиповићево освајање Сарајева

Барон Јосип Филиповић био је артиљеријски генерал аустроугарске војске, рођен у  Госпићу. У Сарајеву је боравио од дана заузимања (19. август) до 2. децембра 1878. године. Кратки период његовог боравка, Сарајево памти по злу, прогонима и масовним погубљењима. Аустоугарски извори говоре о хиљаду убијених Сарајлија у само једном дану. Остало је записано његово обраћање представнику сарајевских муслимана: “А, ви, лопови и скотови, ви хрђе и кукавице! Ви и ваша блистатељна Порта, којој сваки траг смрди, као што се ни вашим улицама не може проћи од смрада и нечистоће. а зашто јуначки и поштено не објависте рат, него курвински и лоповски. Показаћу ја вама силу Аустрије, бунтовници и скотови“.

Упркос свему, остаје траг да је генерал Филиповић 13.11.1878. проглашен првим Почасним грађанином Сарајева, а велика касарна испод Бистрика носила је име по њему.

Косановић нам говори да је борба за Сарајево трајала “седам пунијех сати”. Филиповићу није успјело да на царев рођендан заузме Сарајево, закаснио је један дан. Храна за војску и коње је поскупјела, није је било довољно ни за грађанство. Путеви снабдјевања Сарајева храном били су прекинути, “ока хљеба 60-70 крајцара, и још да га је било!”.

Причају очевици да је генерал Филиповић у шехер Сарајеву од муке чупао своје косе на глави. Кад на ово стање помислимо, онда нам нехотично излази пред очи слика грофа Андрашија и падају на памет оне његове ријечи:  да Аустро-Угарску свак радо чека у Босни и Херцеговини и да ће она само са једним регементом војске и музиком ући у Сарајево”.

Сарајево је заузето уз жестоке уличне борбе и велику одмазду над домаћим становништвом.

Злочини над Србима у околини Сарајева

Генерал Емерик Кајфел је водио десно крило напада и продирао је од Блажуја, Илиџе, Которца, преко Лукавице и Враца до Дебелог брда. Косановић је забиљежио да су том приликом убијани Срби који нису пружали никакв отпор.

При уласку окупационе војске у Сарајево погинуло је од окупационе војске савим невине православне српске чељади у Сарајеву и око Сарајева за Врацима до 40 душа, мада та чељад нијесу били учесници у тој отпорној борби противу војске, него мирно сједили у својим кућама или пазили на своје радње да их ко не пороби.” Даље се наводи да је у својој кући убијена Ана Скопљанка док је Мара Поповић остала без ноге. Слиједи списак побијених Срба, гдје се наводи да су били апсолутно невини. Остоја Кнежевић, свештеник Нико Камаић, Митар Чарак, Симо Станић, Кабларев зет и многи други су тај дан пострадали.

Страдали су у наредним данима и Косорићи на Гласиначком пољу, јер су аустроугарски војници приликом претреса, пронашли оружје. Том приликом убијени су стари Антоније Косорић, његови синови Марко и Лазар и братић Никола. Старог проту Саву Косорића су везали и тукли кундацима, ломили му иконе и уништавали књиге.

Страдање Боја Трифковића и дружине из лукавичке пиваре

У Лукавици је прва пивара отворена 1866. године. Отворио ју је Ристо Радуловић из Љубиња и то на локацији данашњег Ауто-сервиса “Корекс”. Остало је записано да је ова пивара производила пиво слично штајнбиру. У опису Сарајева са околином из 1867. Игњат Сопрон спомиње пивару у Лукавици. “Још да споменемо само у кратко љупку Лукавицу, долину, која се од Требевића западно пружа, и која се после по сахата хода са сарајевским пољем спаја. Она повећа зграда на потоку то је пивара, а она друга нови млин, који Сарајево с финим брашном снабдева. Оба подузећа први су покушаји у индустрији”.

Тог дана кад су вођене борбе за Сарајево, у пивари се налазило неколико људи. Кад је аустроугарска војска дошла надомак пиваре, запуцано је на њих из једне муслиманске куће. Војници су помислили да је пуцано из пиваре па су је опколили и заробили присутне. Бојо Трифковић је био надгледник Радуловићевих имања. Пазио је на пивару и имао је са собом двојицу Васковића (оца и сина), двојицу Суљића, кнеза Палексића и Јозу пивара. Сва седморица су свезана и одведена на ислијеђивање “за турбе у Лукавици”. Питали су их ко је пуцао на војску, гдје су Турци, има ли муслимана међу њима (нису хтјели одати Суљиће). Након што је Јозо пивар показао аустријски пасош, повели су их назад у пивару.

Из непознатог разлога, на пола пута до пиваре, доведу их до потока који је текао кроз Лукавицу и ту их изнад једне јаме избоду бајонетима. Онда су их тако израњаване и полуживе затрпали земљом. “И тако ти сиромашни Бојо са својом дружином, ни крив ни дужан, би мученик и жртва крволочног аустријског бајонета.”

Autor sjovicicslavuj | 1 Novembar, 2020 | read_nums (56)


1. новембра 1952. године рођен је

велики српски умјетник
БОРА ЂОРЂЕВИЋ

 
Линк -ЈЕДИНО МОЈЕ
 

JEDINO MOJE  - РИБЉА ЧОРБА

I sve je islo kao po loju
dok sam te imao kao moju
to nije mogla biti bilo koja
sve dok si bila moja

Bolje ne mogu da postoje
od ove samo jedine moje
bili smo samo nas dvoje
o moje nekada, jedino moje

Ko indijanac stavljam ratnicke boje
da te osvojim, jedino moje
ljudi matore, boraju se, goje
a ti jos lepa, jedino moje

Kad bi bio potop, 
a ja da sam Noje
i tebe bih poveo, jedino moje
bilo je zena da nema broja
al' samo ti si bila moja

Grci zbog ljubavi unistili Troju
ja bi sve srusio za ovu moju
losi krojaci sudbinu kroje
zasiven za tebe, jedino moje

Nitko me nije izbacio iz stroja
jedino ti, ljubavi moja
mnogo je suza, krvi i znoja
proliveno zbog tebe, jedina moja

Ja nemam mira, nemam ni spokoja
kad sam bez tebe, jedina moja
ja sam ranjen, rane se gnoje
gde si jedino, nesrecno moje

I oko rana muve se roje 
a tebe nema, jedino moje
mozda je djavo dos'o po svoje
zbogom najlepse, jedino moje 

Ja sam ranjen, rane se gnoje
gde si jedino, nesrecno moje
mozda je djavo dos'o po svoje
zbogom najlepse, jedino moje
Autor sjovicicslavuj | 1 Novembar, 2020 | read_nums (28)
 
1. новембра 1842. године  рођен је
историчар, филолог, политичар и државник, академик
СТОЈАН НОВАКОВИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји
 
 
Припадао је младоконзервативцима који ће прерасти 1880. у Напредну странку, коју је Новаковић основао заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Вишеструки министар и посланик, Новаковић се залагао за ред, рад и поредак, и просвећене реформе, спроведене радом елите, а уз ослонац на Круну.

Дипломатску каријеру започео је првом мисијом у Цариграду, која је трајала седам година (од 1885. до 1892). По повратку је постао председник Државног савета да би, након три године, 1895 - 1896. постао председник једне од дуговечнијих дванаест влада за време владавине краља Александра Обреновића. Пад Владе поново одводи Новаковића у дипломатију, посланик је у Цариграду до 1900, затим краткотрајно у Паризу, па до 1905. у Петрограду, где је и пензионисан. То је, ипак, био крај само дипломатске каријере Новаковићеве.
Споменик у дворишту школе у Шапцу која носи његово име

По повратку у земљу, Новаковић је један од обновитеља Напредне странке која је добила име Српска напредна странка.  1909. Новаковић је изабран, упрокс малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Концентрациона влада трајала је до окончања Анексионе кризе, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара 1915. у јеку Првог светског рата. 
Autor sjovicicslavuj | 1 Novembar, 2020 | read_nums (30)

Прохор Пчињски (почетак 11. века - 14. септембар 1067) православни пустињак и светац, један од првих следбеника Светог Јована Рилског.

Рођен у првој половини 11. века од побожних родитеља, Јована и Ане, у околини Овчег поља. По Житију, Прохор је рано изучио књижне мудрости и у свему био бољи од својих вршњака. У духовном усхићењу он одлази у пештеру Нагоричинску (источно од Куманова), близу данашњег манастира Старо Нагоричино, где среће ловца Диогена.

Прохор му прорече да ће постати цар и рече му: сети се и мене кад постанеш цар. То се и обистинило - Диоген поста византијски владар Роман IV Диоген (1067-1071). Житије даље казује да се пустиножитељ Прохор подвизавао тридесет година у планини Козјак (јужно од Врања), у једној малој пећини.

Ту се и престави после шездесет и две године испосничког живота.

После тридесет година преподобни Прохор се у сну јави цару Диогену и опомену га речима: „Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм“. Цара обузе страх и са патријархом и пратњом пође у Жеглиговски крај у Нагоричино да тражи старца Прохора.

Пошто га ту не нађе, пређе у планину Козјак. После много дана тражења пронађоше пећину и у њој мошти преподобног Прохора. На том месту цар подиже цркву у славу Светога апостола Луке, а десно од реке Пчиње сагради храм посвећен преподобном Прохору.

У томе храму, са десне стране олтара, положише свете мошти Преподобнога; из њих потече свето миро. Део моштију цар је однео у Цариград, један део доспео је доцније у Љубостињу, а остали део и данас се налази у манастиру Светог Прохора Пчињског под планином Козјак.

О преподобном Прохору Пчињском, чије мошти и данас почивају у његовом манастиру и точе миро, сачувана су многа писана сведочанства, посебно о његовим чудотворним моштима. Православна црква овога свеца слави 1. новембра. 
«Prethodni   1 2 3 4
    My picture!

Kategorije

Arhiva