Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака.
И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном.
Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, Oлтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане.
Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.
Други пишу ...
Резиденција краља Александра Карађорђевића у Хан Пијеску представља једину краљевску резиденцију у Босни и Херцеговини. Саграђена је 1924. године, за потребе краља Александра Карађорђевића. Дворац је у Другом свјетском рату дјелом оштећен, послије рата служио је као резиденција државних службеника. Изгорио је у пожару 2005. године. Води се као национални споменик Босне и Херцеговине.
Аустругарски планови
Почетком 20. вијека aустроугарски службеници су вршили мјерења квалитета ваздуха овог подручја. Мјерењима је установљено да је Хан Пијесак простор са највишом концентрацијом озона у Европи, природна ваздушна бања. Направљене су скице и планови за изградњу монденског туристичког насеља. Планирана је изградња љетниковца за Цара, али и још 17 врхунских одмаралишта различите величине. Планове Аустроугарске омео је Први свјетски рат.
Љетни дворац Карађорђевића
За изградњу је искориштена је аустроугарска документација преузета из Сарајева и израђена пројектна документација по којој ће се градити објекти, а краљ је званично одобрио изградњу виле.
“У новембру 1920. године Управа двора Његовог величанства Краља оверила је пројекат заведен у Сарајеву под број Н 4322/14 којим се у Хан Пијеску треба да гради Дворац назван Ловачки дом“ подаци су из Архива Југославије, Фонд 91-136-74".
Градња цијелог краљевог комплекса завршена је 1924. године. Управа двора је од Грађевинске дирекције Сарајево 23. октобра 1924. године под бројем 10622 добила докуменат и констатовала довршење државних зграда у Хан Пијеску које ће служити за краљеве потребе.
У Хан Пијеску је 1923. године саграђена и дворска капела од дрвета, којој је кумовао краљ Александар. Међутим, пошто је био заузет државничким обавезама, он лично није присуствовао отварању цркве већ је послао свога изасланика сердара Јанка Вукотића. Црква је нажалост изгорјела у Другом свјетском рату.
“У сред столетних јела неколико вила и у средини, са стрмим кровом, елегантним кровом, сав саграђен од јелових облица, Краљев ловачки дворац…После 3 године рада двор са свим зградама је готово потпуно завршен. Управник дворца, инжењер Немац г. Фицингер, који је дао план, и још неколико чиновника грађевинске секције који су руководили радовима, чекају краљевски пар на улазу…
Цела одаја је израђена у дрвету у старој босанској орнаметици. зидови су облежени резаним храстовим ораховим и јасеновим дрветом. Таваница је цела у орнаметици од истог дрвета, а и врата су као врата на дворовима старе босанске властеле.
У углу је велики камин од црног мрамора, вратанца су од бронзе са босанско-источњачким шарама. Камин се завршава малом куполом од камена у коме су изрезани двоглави орлови и Краљев иницијал.
Краљ и краљица су одушевљени и очарани. У сред огромних јелових шума, на висини 1090 м, готово у снегу, ловачки дворац краљев, сав од резаног дрвета је леп као куће из бајке.
Дворац једино још није намештен. Постављено је само неколико миндерлука у диванхани. На њима су босански макати и миндер јастуци изаткани у ткачници ћилима у Сарајеву. У сваком од њих уткан је у средини краљев иницијал. Постављене су и велике каљеве пећи. Лустери висе на јеленским роговима.
До диванхане у приземљу је трпезарија сва у црвеном свиленом тапету са великим зимским пејсажом П.Шаина, кроз који јуре дивље свиње. Са друге стране диванхане је краљева канцеларија.
До дворца је вила за престолонаследника, сва бела. Прекопута вила за госте,а иза дворца вила за свиту. Све је саграђено од дрвета, кухиња, штала, гаража, касарна за гарду. Уведен је и водовод и електрика.“
Други дио ...
Резиденција краља Александра Карађорђевића у Хан Пијеску представља једину краљевску резиденцију у Босни и Херцеговини. Саграђена је 1924. године, за потребе краља Александра Карађорђевића. Дворац је у Другом свјетском рату дјелом оштећен, послије рата служио је као резиденција државних службеника. Изгорио је у пожару 2005. године. Води се као национални споменик Босне и Херцеговине.
Ровови из 1914.
Испод самог Краљевог дворца су се налазили стари ровови из 1914. године. Тим правцем је Ужичка армија са Црногорцима надирала према Сарајеву, а из тих ровова су их покушали зауставити аустријски жандари, помогнути домаћим шуцкорима.
На мјесту краљевог љетниковца био је штаб Шумадијске дивизије 2. позива. Српска војска је била на Краљевој Гори и Романији, а аустријанци су били спремни на евакуацију из Сарајева.
Да би сачувао успомену на те славне дане, краљ је наредио да се ровови крај љетниковца очувају онако како су остали.
Краљева посјета из 1928.
У штампи из тог периода остали су трагови посјете краља Александра Карађорђевића Хан Пијеску крајем јула 1928. године. Краљ је у Хан Пијесак допутовао 29. јула,а остао је недељу дана. Чак је и неке указе потписао у Хан Пијеску.
Краљ је у Хан Пијесак стигао у пратњи жупана тузланске области Јован Зеца. Већ 30. јула у посјету долази и велики жупан сарајевске области Милан Николић, са којим је краљ провео у шетњи неколико сати.
Током свог боравка у Хан Пијеску, краљ је примао посјете минстара, чиновника, али и обичних људи из тог краја. Остало је забиљежено да је присуствовао литургији на Илиндан у цркви Св. Пантелејмона којој је кумовао.
–Сељаци који су чули да ће краљ доћи у цркву, нагрнули су у свечаном одијелу са свих страна и црква је већ ујутру била препуна свијета. Литургију је служио мјесни свештеник Сетван Тодоровић. Чим је краљ ступио на улаз цркве, окупљени свијет га је поздравио са “Живио Краљ!”. Краљ је цијелу службу остојао, а послије службе с епоздравио са свештеником Тодоровићем и разговарао са њим о приликама у овом крају. Краљ је позвао свештеника на ручак. Краљ се послије задржао у разговору са народом и “у коло се хватао“.
Краљевићи на одмору 1931.
Чланак из августа 1931. говори о Хан Пијеску као омиљеном љетном боравишту Карађорђевића и до у детаљ описује активности тројице краљевића.
–Тек што казаљка на часовнику покаже 8 и по часова у вили се већ зачује весели смех и жагор младих краљевића. Први излази најмлађи Андреј са лоптом великом као балон. Иза њега излази Томислав са својим малим аутомобилом на педале. Тачно у 9 часова излази престолонасљедник Петар. Његова учионица је на отвореном, у сјенци борова и јела. Настава би трајала 2 сата, а након тога би са својим учитељем ишао у шетњу сат времена приликом које се води разговор о природи, биљкама и животињама.
Забиљежено је да је прво писмо родитељима, престолонасљедник Петар написао управо у Хан Пијеску. У свакодневној шетњи мали Петар би често пролазио поред Гардијске касарне. Занимао се како се хране војници и при томе је пажњу посвећивао гардијском кувару кога је испитивао војничким оброцима. Један дан је дошао да га фотографише својим “кодаком” и био је пресретан када му је могао уручити фотографију коју је он усликао.
–После подне краљевићи одлазе у даљу шетњу у околину. Том приликом они су предмет пажње и љубави целог тог краја. На ливади су, сељанке журно купе сено, а најмлађи краљевић принц Андреј, трчи и у обема ручицама носи прегршт сена да га дода једној сељанки… Краљевићи се приближавају сељацима и постављају им непрекидно питања јер их све што је око њих интересује и занима. У свим овим сусретима са становницима овога краја краљевићи су предмет опште радости и са свих страна прате их срдачни поздрави и усклици.
Рођен је 20. септембра 1773. године у Руми.
Био је српски писац и научник, руски академик,
професор и ректор универзитета у Харкову.
Био је писац прве књиге из физике на српском језику.
Био је писац првог романа у новијој српској историји,
као и преводилац Новог завета на славеносербски.
Други пишу ...
Након што је, као регент, био у званичној посјети Сарајеву 1921. године, Александар Карађорђевић се у град на Миљацки враћа за Васкрс 1925. године. Као краљ, у друштву краљице Марије и дворске свите.
Најбоље успомене о краљевој посјети оставио нам је Станислав Краков, “српски Хемингвеј“, који је, између осталог, радио за београдско Време.
За једну ноћ се дуж Босне променио пејзаж. Место пролетњих свежих, зелених ливада и расцветалих шлива, од јуче појавила су се бела поља и планине у снегу. Са Игмана се спустила магла на Врело Босне и све се замотало у хладну зимску атмосферу. Неочекивани, ма и кратак повратак зиме унео је промену у програм боравка Њ. В. Краља у Босни. Нећг се више ићи на прашумама прекривене планине, да се на висини од хиљаду и неколико стотина метара чека у зору љубавна песма мужјака тетреба који пролеће плаћају животом. Одустало се и од лова на курјаке. Путеви су раскаљани, свуда је влажно и хладно. Тако исто отпао је излет у ловачки двор Хан Пијесак који Њ.В.Краљица још није видела. Место пролетњих излета, вратили су се на Илиџи дани седења у соби уз наложене пећи.
Обично мртва у ово доба године, још увек влажна од снега, Илиџа услед Краљевог боравка добија нарочиту живост, не зато што се у хотелима Србија и Босна број гостију повећава, већ што цео дан путем од Сарајева стижу аутомобили и кола. Сви представници власти, цивилних и војних, сва председништва културних и просветних удружењаи многи угледни сарајевски грађани долазе да се уписују у књигу Њ В. Краља и Краљице која стоји на плетеноме столу малога хола пунога зеленила и босанских ћилимова. Свакога сата се по једна страна испуни потписима, и то све ћирилицом. Краљ не прима никога у аудијенциЈу, јер је његов боравак у Илиџи ради одмора. Пошто је рђаво време покварило излете то су Краљевски дани на Илиџи прилично једнолики. Какви су били јуче, такви су данас, а вероватно биће и сутра.
Вила Херцеговина-краљевска резиденција у Сарајеву
Око 8 и по часова Краљ устаје и са Краљицом доручкује у својим одајама Виле Херцеговина, која се под Аустро-Угарском некада звала Вила Угарска и коју је Земаљска Влада поклонила Краљу. Доста је скромног стила и врло погодна је за одмор кад нема пријема ни великих ручкова ни свечаности и кад се у двору живи оним спокојним, тихим животом какав је на летњиковцу. Цео намештај Краљеве виле у Илиџи је у босанском стилу, са босанским ћилимовима из земаљске тканице у Сарајеву, а слике босанских пејзажа од Босанских сликара, босански ибрици и чибуци; у купатилу је топла сумпорна вода са извора на Илиџи. На првоме спрату виле Херцеговине су апартмани Њ. В. Краљице и Краља: њихове спаваће собе са тоалетним собама, Краљичин будоар и Краљев кабинет за рад, један салон и соба за пушење. Ту су још једна соба Краљичине даме гђе Хаџић и првог ађутанта Њ. В. Краља г. генерала Хаџића. У приземљу су собе за Министре Двора и целу војну кућу Краљеву. Ту је и трпезарија. Сем тога ту станује и професор Универзитета г. Ж. Ђорђевић са госпођом, који прати Краља на путу још од Тополе.
Пре подне прво се реферише Краљу како је мали у Београду. Свакога дана стижу депеше о Престолонаследнику који је остао у беооградској краљевској палати. После тога Краљ прима Министра и Маршала Двора, првог ађутанта и дежурнога офшира који му реферишу. Подносе му затим извештај из Председништва Владе, Министарстава и Главног Генералштаба. Преподне Краљ се прошета са Краљицом по парку на Илиџи, а у подне је интиман ручак у трпезарији, малој, предзиђеној свега за 24 особе, у којој су једини украс цртежи пером од А. Шајина: Голгота и много зеленила. На ручку сем Краља и Краљице је само свита.
Краљ још изјутра прочита све сарајевске новине, а после ручка београдске и стране. Краљица у својим одајама разгледа своју пошту и чита наше, енглеске и француске новине које нарочити курир доноси из Београда сваког дана. Око 5-6 часова увече Краљ и Краљица се извезу гдегод аутомобилом. Ако на вечери немају госте, онда је после вечере у салону серкл; иначе Краљнца игра бриџа или махџонга са гослођом Хаџић и Официрима из свите. Краљ се повлачи у свој кабинет за рад, где прима пошту и ради све до после пола ноћи.
Велики петак-Пале, Саборна црква у Сарајеву и Блажуј
Краљ се држи стриктно свих народних и верских обичаја, и зато је јуче, данас и сутра на двору пост. За данас је Краљ одлучио са Краљицом да целива плаштаницу у цркви у Блажују, близу Илиџе, код врела Босниног, а после тога иде се у јeдну од сарајевских цркава. За сутра увече изабрана jе опет црква у Блажују-највећа сељачка црква у Босни-сазидана пре 28 година после силних препрека и борбе која је требала да се издржи са властима, јер Аустро Угарској није било право да се по Босни дижу православне цркве које сведоче о присуству Срба избачених из списка народности у Босни. Зидању те цркве највише је допринео Ђорђе Николајевић, Архиепископ и Митрополит Дабро Босански, који је у тој истој цркви сахрањен. У овој цркви биће сутра у 11 часова увече јутрење са обношењем плаштанице, а после тога у поноћи свечана литургија, после које ће се Краљ и Краљица причестити. Овој ноћној служби присуствоваће сем целога Двора још и команданти Армије и Дивизије, као и велики жупан г. Милан Николић. На литургији ће певати певачко друштво Слога из Сарајева. После нoћне службе биће у Двору закуска.
Велики Петак поподне краљевски пар је посветио обилажењу цркве и целивању плаштанице. Већ око 4 часа по подне Краљ и Краљица, у пратњи првог ађутанта и дворске даме, пуковника Драгутиновића, мајора М. Масаловића и ордонанс официра капетана Војислава Спузића, извезли су се до цркве у Палама, где су уз одушевљено клицање сељака и сељанки ушли у цркву и целивали плаштаницу.
У то време се већ у Сарајеву сазнало да ће краљевски пар доћи у Саборну цркву, те се огроман број света искупио на углу улице Краља Петра и Штросмајера чекајући долазак суверена. И поред тога што је непрестано падала киша, гомила света је стално расла. Око 6 часова појавио се Краљев аутомобил и улице су се почеле проламати од узвика: “Живели!”. Краљ у генералској униформи, а Краљица у бунди од зибелина и са малим браун шеширом на глави, упутили су се у цркву, праћени непрекидним клицањем света, који је с необичним одушевљењем поздрављао сваки пролаз краљевског пара кроз Сарајево. За Саборну цркву краљевски пар је прошао кроз шпалир присутног света. По целивању плаштанице краљевски пар је изишао из цркве. И при улазу, свет је у цркви поздрављао Краља и Краљицу кличући: “Живели!”.
Из Сарајева су се суверени упутили да целивају плаштаницу у цркви у Блажују код врела Босне. И ако је успут почео да пада јак град, а краљевски пар се возио у отвореном аутомобилу, ипак Краљ није хтео да одустане од одласка у блажујску цркву.
Велика субота у Земаљском музеју
На Велику Суботу, пре подне, краљевски пар је посетио велики сарајевски музеј. Скоро 2 часа Краљ и Краљица су остали у музеју и обишли све збирке: преисторијску, римску, нумизматичку, римске керамике, оружје, затим зоолошку и минералошку збирку.
Из музеја Краљ и Краљица одвезли су се до земаљске ткачнице ћилимова, где се израђују све врсте ћилимова почевши од босанских, са најобичнијим мотивима, па до савршене имитације најфинијих свилених персијских. Одатле су отишли у ткаоницу беза (босанско платно) где је Краљица купила једну хаљиницу за престолонаследника.
По подне Краљ и Краљица начинили су шетњу пешице по околини Илиџе, а затим се извезли аутомобилом до завода за приплод коња, једног од највећег у земљи, где су остали дуже време.
Вечерња служба у цркви у Блажују
Увече у 11 и 45 часова краљевски пар, са целом свитом, довезао се је пред блажујску цркву, лепу нову грађевину у виду крста, пред којом је била сакупљена маса света из околине у свечаном оделу. Сељаци су кличући поздрављали суверене. Чим су Краљ и Краљица стигли почело је јутрење са обношењем плаштанице око цркве. Деца са рипидама, митрополит и свештеници, плаштаница, Краљ и Краљица са запаљеним воштаницама у руци и читава поворка сељака и сељанки у свечаној народној ношњи обишли су три пута око цркве при светлости запаљене буктиње. Имало је нечега средњевековног и мистичног у овој сеоској цркви.
Пошто је извршено јутрење и обнашање плаштанице око цркве, пуцњи из прангија и звоњење звона објављивали су Христово Васкрсење. Из олтара је изашао митрополит дабро-босански г. Петар Зимоњић и са часне трпезе поздравио је Краља и Краљицу и све присутне речима: “Христос Воскресе”! Одмах потом настала је литургија при којој су чинодејствовали сем митрополита још и ректор српске православне Богословије г.др. Т. Поповић, протојереј Милан Лалић и ђакон Старчевић, а један део од 15 чланова сарајевског певачког друштва “Слоге” одговарао је на литургији.
После свршене литургије краљевски пар са свитом вратио се на Илиџу и ту је у дворцу била приређена закуска. На закуску су били позвани г. Зимоњић и свештеници, који су те ноћи служили у цркви, заступник команданта армије генерал Матић и командант босанске дивизије генерал Вукотић, велики жупан г.Милан Николић и један сељак из околине. Сем тога и чланови певачког друштва “Слоге” који су певали у цркви били су позвани у краљевску вилу. Њима је приређена закуска у засебној трпезарији и Краљ их је обишао. Том приликом су певачи отпевали Краљу смешу босанских песама. У 3 часа по поноћи гости су отишли с Илиџе. Краљ је дао прилог од 5000 динара блажујској цркви и 3000 динара певачком друштву “Слоги”.
Први дан Васкрса
На први дан Ускрса цело пре подне маса угледних сарајевских грађана и гостију као и сви представници власти дошли су да се запишу у Краљеву и Краљичину књигу, и тако им честитали празник. Градски комесар г. Хаџиомероеић с градским саветницима др. Ивицом Павичићем, Авакумом Перишићем, Абрахамом Мајералтарцем, отишли су у двор и предали маршалу двора молбу да Краљ и Краљица дозволе да се досадашња Мустајбегова улице прозове улицом Краљице Мариије, а да се досадашња Ферхадија улица назове улицом Престолонаследника Петра. Краљ и Краљица су дали на ово пристанак и позвали ово изасланство града Сарајева на вечеру. Првога дана Ускрса на ручку у двору присуствовао је сем свите још и пуковник Стевановић, командант жандармерије у Босни и Петрич полицијски чиновник.
Пре подне Краљ и Краљица су остали шетајући се по парку на Илиџи. После подне Краљ се извезао у пратњи првог ађутанта генерала Хаџића и прошао главним сарајевским улииама свуда бурно поздрављен од света који је због самог празника био изашао. Краљица је остала на Илиџи.
Други дан Васкрса-излет у Херцеговину
Данас око подне Краљ је у пратњи првога ађутанта, министра двора г. Јанковића и госпође Јанковић, ађутанта пуковника Драгутиновића и професора Универзитета г. Ђорђевића начинио већи излет аутомобилом у Херцеговину. Око 2 и по часа краљ је стигао аутомобилом у Мостар. Свет који је сазнао за долазак Краљев, скупљао се по улицама и бурно га поздрављао. Краљ је обишао војну болницу у Мостару, а потом отишао на извор Буне, где је са свитом ручао. Одавде се аутомобилом Краљ одвезао у Невесње и после се преко Калиновика вратио натраг на Илиџу.
Други пишу ...
Земаљски музеј у Сарајеву чува спомен на двије посјете Александра Карађорђевића Сарајеву. Прво је као регент 21. септембра 1920. посјетио Сарајево и Илиџу, а затим и 18. априла 1925. године, али сада као краљ, у друштву краљице Марије.
У свој бурној историји ова установа је само неколико пута одступила од свог научно-истраживачког жанра и у своме Гласнику објављивала некрологе преминулим владарима. Након Марсејског атентата, Гласник Земаљског музеја БиХ у свом издању за 1934. годину, свеска 1, посвећује некролог краљу Александру.
Након описа проласка краљевог ковчега кроз “хрватске и српске крајеве наше државе” и реакција уцвиљеног народа, у задњем дијелу некролога аутор се дотакао краљевих заслуга за музеје и музејску струку у Југославији, а на самом крају се спомињу двије посјете са почетка текста. О тим посјетама је ревносно извјештавала београдска штампа, а свакако је занимљиво погледати из данашње визуре однос тадашњег Сарајева према краљевској породици и српској војсци.
Пут Регента Александра кроз Босну представља једну непрекидну сарадњу, силну манифестацију народне захвалности и љубави. На целом путу ка Сарајеву, почевши од Маглаја, па преко Завидовића, Жепча и Зенице одушевљено становништво чинило је шпалир манифестујућу љубав и оданост своме ослободиоцу. У свима тим станицама Престолонаследника су поздрављала изасланства а девојке међу којима је било и муслиманки предавале су му ките цвећа. Нарочито је био сјајан дочек у Зеници, гдје се било скупило преко 3000 сељака из околних села. Ту је Регента поздравио Осман Мутавџић а хрватско певачко друштво „Звечај“ отпевало је све три химне пише Политика у свом издању за 20.09.1920. године.
У Сарајеву се међутим целога дана грозничаво припремало за дочек великога госта. Цела је варош добила свечан облик. Свуда се видело зеленило и цвеће, а народне заставе лепршале су се по домовима свију улица. Још одмах после подне почеле су се сакупљати силне масе света пред провизорном железничком станицом. Једно за другим стизала су друштва и корпорације које су заузимале место све до Маријиног Двора. Био је велики број изасланика сељака из целе Босне и Херцеговине, у живописном народном оделу. Сви су они похитали да дочекају свога ослободиоца и присуствују овом историјском часу када Регент ступа у Сарајево- срце Босне и Херцеговине. То није било обично одушевљење већ исповест вековима сањане среће и израз жарког одушевљења после свих страдања…
Војна музика свирала је народну химну. Он се прво руковао са председником босанске владе г. др. М. Сршкићем, који га је поздравио добродошлицом, па се потом поздравио са свима присутним великодостојницима. Затим је Регент ушао у луксузно окићен и украшен павиљон, у којем су били сакупљени највиђенији грађани Сарајева.
Том приликом председник општине г. Аристид Петровић држао је овај говор: „Допустите ми да као председник општине главнога града ослобођене Босне и Херцеговине поздравим Ваше Краљевско Височанство и поднесем по нашем обичају хлеб и со и да Вам у име благородног Сарајева узвикнем: Добро нам дошао, витешки сине великог нашег краља ослободиоца! Добро нам дошао јуначки војвода непобедне српске армије“. Госпођа Разија Капетановић предала је Регенту хлеб и со на послужавнику.
Овај говор Петровића је објављен у београдској Политици док Време наводи сљедеће дијелове његовог говора: ” У историји града Сарајева два дана биће уписана златним словима: 06. новембар 1918. кад нам стиже херојска српска војска и данашњи дан где нам Бог даде да видимо у пуном краљевском сјају Ваше Краљевско Височанство, јуначког сина нашег Краља ослободитеља. Чекали смо пет вијекова на овај велики дан, чекали и Бога молили. Ево Бог се смиловао те га дочекасмо”.
У наставку се регент моли да пренесе оцу да му је “Сарајево непоколебљиво верно и одано и благодарно и да ће га вечно славити као свог ослободитеља”.
Сљедећи дан посјете је почео са обиласком богомоља, православне цркве, католичке цркве, те Гази-Хусрефбегове џамије и јервејског храма. Након тога је услиједио пријем делегација, а занимљиво је споменути да му је том приликом група сарајевских грађана уручила албум Сарајева са 36 слика, сарајевских мотива. Слике су биле умјетнички радови деветорице најбољих босанских сликара. Сваки од њих израдио је по четири акварела. Између осталих примио је депутацију од 1000 сељака из Босне и Херцеговине. Њихов представник Риста Поповић држао је врло леп говор.
Након свечаног ручка регент је био тај који је одржао надахнути говор:
“Босна и Херцеговина биле су увек драге земље срцу нашег народа. Од када се за нас зна, ми браћу из ових крајева нисмо делили од осталих наших племена. Како би могло бити другачије? Први писмен споменик народним словом који се до сада сачуван нашао, дело је сродника Немање и Кулина- бана. Зар би се другачије могло одбранити почивање Светог Саве у Милешеву? Је ли Краљ Твртко желео да продужи политику и славу Немање када се приликом првог крунисања за краља, опет у Милешеву позвао на сродство с њиме? Нису ли Босна и Херцеговина у исто време везивала два наша племена, Србе и Хрвате, који су се у овим крајевима приближили један другоме, нарочито за време туђинске азијатске владавине, а већ и пред овом кад се Твртко 1390. године прогласио хрватским краљем”.
У наставку, престолонасљедник се осврнуо на географски положај Босне и Херцеговине и спољне утицаје великих сила тог времена.
“Али сви ти спољни, туђи тако јаки утицаји нису били у стању одвојити наше претке од главног стабла нашега народа. Стога их видимо да се два пута на Косову са осталом браћом боре за народну независност, а већ свима нам је у успомени устанак од 1875. године. То је био први подстрек за народно ослобођење и уједињење и да ми њему, у великој мери имамо да захвалимо што се у ослобођеном Сарајеву можемо састати око ове трпезе.”
Пренио је и поздрав краља Петра који се “борио по кршевима нашим и за вашу слободу, онако исто како су се борили за њу и ваши великани: Лука Вукаловић, Дон Иван Мусић, Хусеин- капетан и Али Паша Ризван- Беговић” , али и упозорење да се чувају међусобног раздора.
“Ако идемо у разне храмове да се богу молимо, нас је све родила и на грудима одгојила иста мати” закључио је Карађорђевић.
Престолонаследников говор био је поздрављен бурним аплаузом, а музика краљеве гарде одсвирала је народну химну.
На Регентов поздрав предсједник Покрајинске владе БиХ Милан Сршкић је отпоздравио:
“Цели народ Босне и Херцеговине са срцем пуним среће и радости поздравља витешког потомка великог Карађорђа. Поздравља Белог Орла, којега његова Херцег Босна вековима чека, пресрећан, да је доживео овај највећи дан, дан остварења својих засетних и столетних мисли, дан своје највеће славе и безграничне радости, када га у средини слободне, поносне Босне у Херцеговине одликова својом виском Краљевском посјетом будући носилац Прејасне Круне наше миле, младе Крајевине свих Срба, Хрвата и Словенаца.”
“Овај народ који, како пуче прва пушка Великога Вожда, Вожда за ослобођење мале и славне Шумадије испод туђинског јарма, не престаде својим бројним устанцима, својим срчаним и мученичким подвизима сарађивати са осталом браћом на великом делу ослобођења и уједињења цијелог нашег троименог народа, не може и неће никада заборавити, да су очи и мисли тих јуначких Шумадинаца вазда биле преко Дрине, да је срце ових великих јунака, срце Србије вазда куцало за слободом и сједињењем подрамљене и поробљене Босне и Херцеговине. Овај народ, који се са поносом сјећа и опјева јунаштва свога Петра Мркоњића, свестан је, да је славна и народна династија Карађорђевића персонификација те велике и јуначке душе Шумадинаца и симбол оне идеје, за коју наша витешка српска војска проли потоке своје племените крви. Ту своју оданост и приврженост према династији Крађорђевића и према идеји, које је она била и јесте вазда носилац, наш народ није затајивао ни пред душманима ни у најгорим данима свога робовања” говорио је Сршкић.
Посљедњег дана у Сарајеву регент је присуствовао ревији трупа на сарајевском вјежбалишту. Након тога примио је делегацију из Мостара која је предала Регенту скупоцјену сабљу, коју су Мостарци нарочито за овај моменат спремили. Делегацију су предводили Смаил-ага Ћемаловић и Атанасије Шола, а првобитно је било замишљено да сабљу уручи лично Алекса Шантић, али је због болести био спријечен. Обољелом пјеснику регент је послао слику са посветом: “Алекси Шантићу, песнику прошлих патњи и будућих нада.”
Пре него што ће поћи из Сарајева, престолонасљедник је упутио народу ове ријечи:
„Са каквим сам осећајима дошао у Сарајево, рекао сам синоћ у здравици. Знао сам да сам говорио од срца свих оних, који истински воле ову земљу. Ја сам истакао своју жељу да сви братски раме уз раме приону на заједничком народном делу. Одлазим из Сарајева очаран дочеком. У љубави, коју нам је народ још при доласку у Босну тако обилно пружио ја налазим пуно јемства за вашу будућност а посебице за будућност Босне и Херцеговине”, опраштао се Александар Карађорђевић од Сарајева у које ће се вратити као краљ, на Васкрс 1925. године.
Срба у нашој историји
У Великом Градишту, родном мјесту
Срба у нашој историји
СРЕЋАН ПРАЗНИК!
Прва и Друга српска армија биле су носиоци пробоја, што се испоставило као одлучујуће за слом Централних сила. Мјесец и по дана потом капитулирала је Аустро-Угарска, а убрзо и Њемачка. Српске снаге пресјекле су бугарску војску и присилиле Бугарску да положи оружје 30. септембра.
Срби су приликом ослобађања отаџбине наступали тако брзо да је француска команда молила српску Врховну команду да успори напредовање, пошто француске трупе нису успијевале да држе корак са српском пјешадијом.
Операције на Солунском фронту почеле су најесен 1917. године. Британска војска поново је напала Турску, а Французи и Срби кренули су на сјевер.
Кључни сукоб одиграо се у бици код Доброг Поља, у којој је фронт пробијен. На заповест краља Александра, српско напредовање настављено је несмањеном жестином. Бугарска се убрзо предала, а њемачка војска покушала да се организује новим појачањима.
изгинули у ратовима за слободу српског народа!
тада рекли највиши европски функционери:
Франше д’Епере, француски маршал:
„То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине...”
Роберт Лесинг, министар спољних послова САД:
„Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”
Винстон Черчил, министар британске морнарице:
„Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе...”
Пол де Шанел, председник француског парламента:
„После Турске – Бугарска, после Бугарске – Аустрија, Срби су у Београду. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства и ратовања.”
Алфред Краус, аустријски генерал:
„Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”
Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди:
„Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота
Напустио је родитељски дом веома рано отишавши у манастир, где се свима покоравао и служио, живећи строго, узимајући храну само једном седмично. Слава светог подвижника разнесе се свуда и почеше долазити многи, чак издалека, доносећи срта, родитељи Светог Симеона, који је био васпитан у хришћанском духу. Још као дете, одлазио је у цркву, а након службе одлазио би он на неко усамљено место и своје болеснике ради исцељења, истеравања демона...
И нико ко је дошао к њему, није се вратио празан, него је свако добио оно што је и тражио: неко исцељење, неко утеху, неко корисну поуку. Сви су се радосни враћали својим кућама, славећи Бога Свети Симеон Столпник, када би исцелио некога, увек је говорио: "Прослављај Бога који те исцелио и никако се не усуђуј рећи да те Симеон исцели, да те што горе не снађе".
Временом, све то блаженом Симеону постаде тешко, те он нађе начина да се избави од тога и сазида себи стуб на коме поче живети у посту и молитви. И би први Столпник. Тај први стуб био је висок 6 лаката, а временом му људи почеше дизати један по један стуб (од 12 лаката, 22 лакта, 36...), којима се он као лествицама пењао ка небеском свету, трпећи много на њима од кише.
Чинио је многа чудеса и исцељења за свога живота, те тако би и после његовог упокојења. Када чесне мошти Светога Симеона беху положене на припремљену носиљку, патријарх желећи да узме на благослов неколико длака из свете његове браде, пружи руку, а она му се осуши.
Тек након усрдних молитви, рука патријархова постаде здрава. Примивши светитељево тело, мештани Антиохије га однесоше у велику цркву и догоди се много чудеса и исцељења на гробу његовом. На месту где је био његов стуб подигнута је прекрасна крстолика црква и велики манастир, те се тако испуни обећање његово, да он никада неће напустити своје место, и тако и би, јер ту, на том месту многи се излечише и многа чуда се догодише.
Изнад стуба се јављала велика и сјајна звезда, која је обасјавала цео крај. То свето место било је неприступачно за жене и строго се пазило да женска нога не крочи ни на праг. Једном се једна жена усудила, преобучена у мушко, дотаћи се прага црквеног, али истог тренутка пала је мртва. Од тада ни једно женско није прилазило ни близу ограде.
Празник Светих јасеновачких новомученика обавезујући је за читаву Српску цркву.
12. септембра рођен је
Уврштен у 100 најзнаменитијих
- Сахрањен је у манастиру Рождество Пресвете Богородице у граду Владимиру. Интересантно је напоменути да је овај христочежњив подвижник у тренутку када му је митрополит хтео ставити захвалну грамату у руку, широм је отворио и узео, као да је жив.
Изражавајући жељу да помогну својој јужнословенској браћи, руске власти доносе одлуку да у Србију пошаљу генерал-лајтнанта, члана Государственог совјета и Војног совјета Михаила Григоровича Черњајева, са задатком да преузме руководство над српском војском и руским добровољачким јединицама. Међу руским добровољцима, словенофилима, налазио се и Николај Николајевич Рајевски, Толстојев узор за јунака Вронског у роману „Ана Карењина“, који је погинуо у борби са Турцима код Алексинца 1876. године.
Руски добровољци са собом доносе у Србију и покретну капелу, војни шатор - цркву посвећену Св. Александру Невском, која је била стационарена испред зграде Београдског универзитета. Освештао је београдски Митрополит Михаило 19. септембра 1876. године.
С обзиром на то да су се у њој вршила богослужења, војници причешћивали пред полазак на фронт, вршила опела погинулих, војна црква је у складу са потребама војске била премештана по фронтовима.
По завршетку рата 1876-77. године, премештена је у круг велике касарне у Београду. Руски добровољци су је поклонили Србији и Београду приликом њиховог повлачеља из земље.
нисте до сад знали ...
Не само по мислима његовим, већ и по самом животу какав је живио можемо научити примјер правог хришћанског живота.
Ипак, постоји један детаљ који ријетко ко зна,
Други свјетски рат провео је у овчарско-кабларском манастиру Свете Тројице и манастиру Вујан. Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године и добио име Павле, према апостолу Павлу. 1954. постаје јеромонах, протосинђел је постао исте 1954, а архимандрит 1957. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви светог Ђорђа.
и са којим су многи имали прилике да живе,
Црквени празник који је уједно и једнодневни пост; празник када се Црква сећа великог проповедника покајања и Царства Божијег - Св. Јована Крститеља, и његовог мученичког страдања.
Овај празник слави се од давнина, а сведочанства постоје од V века, у беседама Петра Хризолога (†458), презвитера Хрисипа. Дан се проводи у строгом уздржању и посту. Не једе се и не пије ништа што је црвено, јер то подсећа на проливену крв Јованову.
Црквене песме за овај празник написали су Андрија Критски (II канон), Св. Јован Дамаскин (стихире на Господи возвах, слава на литији, I канон) и цариградски Патријарх Герман (стихире на литији).
Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен том игром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља.
Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру. Ученици Јованови ноћу узеше тело свога учитеља и чесно сахранише, а Иродијада избоде иглом језик Јованов, па главу закопа на неко нечисто место. Шта је даље било с главом Јовановом може се читати под 24. фебруаром. Али убрзо постиже Божја казна ову групу злотвора.
Кнез Арета, да опере част своје ћерке, удари с војском на Ирода и потуче га до ноге. Поражени Ирод би осуђен од кесара римског Калигуле на прогонство најпре у Галију а по том у Шпанију.
Као изгнанци Ирод и Иродијада живеше у беди и понижењу, док се земља не отвори и не прогута их.
Светиње на врхунцима. У њима је неко ослобођење од свега свјетског, неко небесно разведравање. Овде се, још више, осјећа земља, са свим њеним наборима и кланцима, просјецима куд корачају војске, долинама куд проламају себи пута плахи и стијешњени потоци. Овај је манастир један осјетљиви и грчевити чвор овога наборанога, усплахиренога горског предјела; он је најмоћнији живац у животу ових планина и шума, извора и понора.
