Slavko Jovičić -

Некад било /први дио/ ... Из славне српске прошлости ... Земаљски музеј у Сарајеву чува спомен на двије посјете Александра Карађорђевића Сарајеву. Прво је као регент 21. септембра 1920. године посјетио Сарајево и Илиџу, а затим и 18. априла 1925. године, али сада као краљ, у друштву краљице Марије био је у посјети Сарајеву.

Autor sjovicicslavuj | 18 Septembar, 2020 | read_nums (39)

     

    Други пишу ...

    Земаљски музеј у Сарајеву чува спомен на двије посјете Александра Карађорђевића Сарајеву. Прво је као регент 21. септембра 1920. посјетио Сарајево и Илиџу, а затим и 18. априла 1925. године, али сада као краљ, у друштву краљице Марије.

    У свој бурној историји ова установа је само неколико пута одступила од свог научно-истраживачког жанра и у своме Гласнику објављивала некрологе преминулим владарима. Након Марсејског атентата, Гласник Земаљског музеја БиХ у свом издању за 1934. годину, свеска 1, посвећује некролог краљу Александру.

    Након описа проласка краљевог ковчега кроз “хрватске и српске крајеве наше државе” и реакција уцвиљеног народа, у задњем дијелу некролога аутор се дотакао краљевих заслуга за музеје и музејску струку у Југославији, а на самом крају се спомињу двије посјете са почетка текста. О тим посјетама је ревносно извјештавала београдска штампа, а свакако је занимљиво погледати из данашње визуре однос тадашњег Сарајева према краљевској породици и српској војсци.

    Пут Регента Александра кроз Босну представља једну непрекидну сарадњу, силну манифестацију народне захвалности и љубави. На целом путу ка Сарајеву, почевши од Маглаја, па преко Завидовића, Жепча и Зенице одушевљено становништво чинило је шпалир манифестујућу љубав и оданост своме ослободиоцу. У свима тим станицама Престолонаследника су поздрављала изасланства а девојке међу којима је било и муслиманки предавале су му ките цвећа. Нарочито је био сјајан дочек у Зеници, гдје се било скупило преко 3000 сељака из околних села. Ту је Регента поздравио Осман Мутавџић а хрватско певачко друштво „Звечај“ отпевало је све три химне пише Политика у свом издању за 20.09.1920. године.

    У Сарајеву се међутим целога дана грозничаво припремало за дочек великога госта. Цела је варош добила свечан облик. Свуда се видело зеленило и цвеће, а народне заставе лепршале су се по домовима свију улица. Још одмах после подне почеле су се сакупљати силне масе света пред провизорном железничком станицом. Једно за другим стизала су друштва и корпорације које су заузимале место све до Маријиног Двора. Био је велики број изасланика сељака из целе Босне и Херцеговине, у живописном народном оделу. Сви су они похитали да дочекају свога ослободиоца и присуствују овом историјском часу када Регент ступа у Сарајево- срце Босне и Херцеговине. То није било обично одушевљење већ исповест вековима сањане среће и израз жарког одушевљења после свих страдања…

    Војна музика свирала је народну химну. Он се прво руковао са председником босанске владе г. др. М. Сршкићем, који га је поздравио добродошлицом, па се потом поздравио са свима присутним великодостојницима. Затим је Регент ушао у луксузно окићен и украшен павиљон, у којем су били сакупљени највиђенији грађани Сарајева.

    Том приликом председник општине г. Аристид Петровић држао је овај говор: „Допустите ми да као председник општине главнога града ослобођене Босне и Херцеговине поздравим Ваше Краљевско Височанство и поднесем по нашем обичају хлеб и со и да Вам у име благородног Сарајева узвикнем: Добро нам дошао, витешки сине великог нашег краља ослободиоца! Добро нам дошао јуначки војвода непобедне српске армије“. Госпођа Разија Капетановић предала је Регенту хлеб и со на послужавнику.

    Овај говор Петровића је објављен у београдској Политици док Време наводи сљедеће дијелове његовог говора: ” У историји града Сарајева два дана биће уписана златним словима: 06. новембар 1918. кад нам стиже херојска српска војска и данашњи дан где нам Бог даде да видимо у пуном краљевском сјају Ваше Краљевско Височанство, јуначког сина нашег Краља ослободитеља. Чекали смо пет вијекова на овај велики дан, чекали и Бога молили. Ево Бог се смиловао те га дочекасмо”.

    У наставку се регент моли да пренесе оцу да му је “Сарајево непоколебљиво верно и одано и благодарно и да ће га вечно славити као свог ослободитеља”.

    Сљедећи дан посјете је почео са обиласком богомоља, православне цркве, католичке цркве, те Гази-Хусрефбегове џамије и јервејског храма. Након тога је услиједио пријем делегација, а занимљиво је споменути да му је том приликом група сарајевских грађана уручила албум Сарајева са 36 слика, сарајевских мотива. Слике су биле умјетнички радови деветорице најбољих босанских сликара. Сваки од њих израдио је по четири акварела. Између осталих примио је депутацију од 1000 сељака из Босне и Херцеговине. Њихов представник Риста Поповић држао је врло леп говор.

    Након свечаног ручка регент је био тај који је одржао надахнути говор:

    Босна и Херцеговина биле су увек драге земље срцу нашег народа. Од када се за нас зна, ми браћу из ових крајева нисмо делили од осталих наших племена. Како би могло бити другачије? Први писмен споменик народним словом који се до сада сачуван нашао, дело је сродника Немање и Кулина- бана. Зар би се другачије могло одбранити почивање Светог Саве у Милешеву? Је ли Краљ Твртко желео да продужи политику и славу Немање када се приликом првог крунисања за краља, опет у Милешеву позвао на сродство с њиме? Нису ли Босна и Херцеговина у исто време везивала два наша племена, Србе и Хрвате, који су се у овим крајевима приближили један другоме, нарочито за време туђинске азијатске владавине, а већ и пред овом кад се Твртко 1390. године прогласио хрватским краљем”.

    У наставку, престолонасљедник се осврнуо на географски положај Босне и Херцеговине и спољне утицаје великих сила тог времена.

    Али сви ти спољни, туђи тако јаки утицаји нису били у стању одвојити наше претке од главног стабла нашега народа. Стога их видимо да се два пута на Косову са осталом браћом боре за народну независност, а већ свима нам је у успомени устанак од 1875. године. То је био први подстрек за народно ослобођење и уједињење и да ми њему, у великој мери имамо да захвалимо што се у ослобођеном Сарајеву можемо састати око ове трпезе.”

    Пренио је и поздрав краља Петра који се “борио по кршевима нашим и за вашу слободу, онако исто како су се борили за њу и ваши великани: Лука Вукаловић, Дон Иван Мусић, Хусеин- капетан и Али Паша Ризван- Беговић” , али и упозорење да се чувају међусобног раздора.

    Ако идемо у разне храмове да се богу молимо, нас је све родила и на грудима одгојила иста мати” закључио је Карађорђевић.

    Престолонаследников говор био је поздрављен бурним аплаузом, а музика краљеве гарде одсвирала је народну химну.

    На Регентов поздрав предсједник Покрајинске владе БиХ Милан Сршкић је отпоздравио:

    Цели народ Босне и Херцеговине са срцем пуним среће и радости поздравља витешког потомка великог Карађорђа. Поздравља Белог Орла, којега његова Херцег Босна вековима чека, пресрећан, да је доживео овај највећи дан, дан остварења својих засетних и столетних мисли, дан своје највеће славе и безграничне радости, када га у средини слободне, поносне Босне у Херцеговине одликова својом виском Краљевском посјетом будући носилац Прејасне Круне наше миле, младе Крајевине свих Срба, Хрвата и Словенаца.”

    Овај народ који, како пуче прва пушка Великога Вожда, Вожда за ослобођење мале и славне Шумадије испод туђинског јарма, не престаде својим бројним устанцима, својим срчаним и мученичким подвизима сарађивати са осталом браћом на великом делу ослобођења и уједињења цијелог нашег троименог народа, не може и неће никада заборавити, да су очи и мисли тих јуначких Шумадинаца вазда биле преко Дрине, да је срце ових великих јунака, срце Србије вазда куцало за слободом и сједињењем подрамљене и поробљене Босне и Херцеговине. Овај народ, који се са поносом сјећа и опјева јунаштва свога Петра Мркоњића, свестан је, да је славна и народна династија Карађорђевића персонификација те велике и јуначке душе Шумадинаца и симбол оне идеје, за коју наша витешка српска војска проли потоке своје племените крви. Ту своју оданост и приврженост према династији Крађорђевића и према идеји, које је она била и јесте вазда носилац, наш народ није затајивао ни пред душманима ни у најгорим данима свога робовања” говорио је Сршкић.

    Посљедњег дана у Сарајеву регент је присуствовао ревији трупа на сарајевском вјежбалишту. Након тога примио је делегацију из Мостара која је предала Регенту скупоцјену сабљу, коју су Мостарци нарочито за овај моменат спремили. Делегацију су предводили Смаил-ага Ћемаловић и Атанасије Шола, а првобитно је било замишљено да сабљу уручи лично Алекса Шантић, али је због болести био спријечен. Обољелом пјеснику регент је послао слику са посветом: “Алекси Шантићу, песнику прошлих патњи и будућих нада.”

    Пре него што ће поћи из Сарајева, престолонасљедник је упутио народу ове ријечи:

    Са каквим сам осећајима дошао у Сарајево, рекао сам синоћ у здравици. Знао сам да сам говорио од срца свих оних, који истински воле ову земљу. Ја сам истакао своју жељу да сви братски раме уз раме приону на заједничком народном делу. Одлазим из Сарајева очаран дочеком. У љубави, коју нам је народ још при доласку у Босну тако обилно пружио ја налазим пуно јемства за вашу будућност а посебице за будућност Босне и Херцеговине”, опраштао се Александар Карађорђевић од Сарајева у које ће се вратити као краљ, на Васкрс 1925. године.


Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

    My picture!

Kategorije

Arhiva