Autor sjovicicslavuj |
9 Septembar, 2020 |
read_nums (95)
9. септембра 1828. године рођен је
славни руски књижевник
славни руски књижевник
ТОЛСТОЈ
Почетак "Ане Карењине", мисли славног Толстоја:
"Све срећне породице налик су једна другој, свака несрећна породица несрећна је на свој начин".
Толстој кроз различита животна доба
Autor sjovicicslavuj |
8 Septembar, 2020 |
read_nums (106)
8.септембра 2017. године умро је
прослављени српски глумац
ЉУБИША САМАРЏИЋ СМОКИ
Autor sjovicicslavuj |
8 Septembar, 2020 |
read_nums (72)
Муж и жена, обоје од племенита и богата рода из Никомидије. Адријан беше начелник претора и незнабожац, а Наталија потајна хришћанка. Обоје млади, и живљаху у браку свега 13 месеци до мучеништва.
Када опаки цар Максимијан посети Никомидију, нареди да се хришћани хватају и на муке стављају. Близу града у једној пећини беху скривени 23 хришћанина. Неко их достави власти, и бише љуто шибани волујским жилама и штаповима, па онда бачени у тамницу. По том их изведоше из тамнице и доведоше претору, да им имена попише. Адријан посматраше ове људе, измученено трпељиве, мирне и кротке, па их закле, да му кажу, шта они очекују од свога Бога за толике муке претрпљене? Они му говораху о блаженству праведних у царству Божјем.
Чувши то и опет посмотривши те људе Адријан се наједанпут окрете писару и рече му: „запиши и моје име са овима светима, и ја сам хришћанин!" Када за то чу цар, упита Адријана: „да ниси с ума сишао?" На што Адријан рече: „нисам с ума сишао него сам к уму пришао." Чувши за ово Наталија веома се обрадова, и када Адријан са осталим сеђаше окован у тамници, она дође и служаше им свима; а када мужа њеног шибаху и мучаху разним мукама, она га храбраше да истраје до краја.
После дугих мука и тамновања нареди цар, да се однесе у тамницу наковањ, и да им се чекићем пребију и ноге и руке. То би и извршено, и Адријан са 23 чесна мужа издахну у претешким мукама.
Мошти њихове пренесе Наталија у Цариград, и тамо их чесно сахрани. После неколико дана јавијој се св. Адријан сав у светлости и красоти и позва је да и она пође Богу, и она мирно предаде дух свој Богу.
Autor sjovicicslavuj |
7 Septembar, 2020 |
read_nums (144)
Бородинска битка је најзначајнији ратни окршај који је руска војска водила против Наполеонове агресије (1812) - Бородинска битка ...
7. септембра 1812. године догодила се битка на Бородину – највећа битка рата 1812. године, између руске војске под командом генерала Михајла Кутузова и француске војске Наполеона Бонапарте.
Мјесто битке: село Бородино, 125 километара западно од Москве. Руски губици, према различитим подацима, кретали су се од 38 до 58 хиљада људи.
Мало ко зна да се у чувеној Бородинској бици у руској армији борило и десет српских генерала, као и мноштво српских војника нижег ранга. У саставу царске армије Александра Првог под командом фелдмаршала Кутузова борили су се: генерали Георгиј Емануил, Јован Шевић, Јован Адамовић, Никола Вујић, Иљја Дука, Петар Ивелић и Никола Ивановић те Прерадовић. Скоро сви они су били представници друге или треће генерације српских исељеника у Русију у 18. вијеку за вријеме владавине Петра Великог и Елизабете.
Бородинска битка најзначајнија је битка Наполеонових ратова и једна од најкрвавијих битака свих времена. Битка се одиграла у рејону села Бородино, 115 км западно од Москве. Линија фронта била је дугачка свега десетак километара. Руском војском командовао је Генерал Михаил Иларионович Кутузов а француском Наполеон Бонапарте. Кутузов је под командом имао 110.000 војника, 10.000 резервиста, 7.000 козака и 640 топова. Наполеон је командовао са 130.000 војника и 587 топова.
Дан уочи битке кроз редове руске војске кретала се литија са иконом Смоленске Богородице. Литија се кретала са војницима који су носили пушке окренуте ка земљи.
----------
Кад слике говоре све и ништа. Унутрашњост затвореног Музеја Бородинске битке ... Невјероватан призор, рељефно, тонски и војно дочаравање битке у аутентичном музејском простору...
Бородинска битка је најзначајнији ратни окршај који је руска војска водила против Наполеонове агресије (1812) - Бородинска битка ...
Овај музеј је јединствен по свему. У затвореном простору је дочаран скоро аутентичан сукоб војски.
Призор и све виђено није могуће описати.
-------------
Имао сам велику част и срећу да 2009. године
посјетим Музеј Бородинске битке.
посјетим Музеј Бородинске битке.
Autor sjovicicslavuj |
6 Septembar, 2020 |
read_nums (126)
6.9. 1953. године рођена је једна
6.9. 1953. године рођена је једна
од најуспјешнијих и најпознатијих
српских књижевница
Љиљана Хабјановић
Ђуровић
Љиљана Хабјановић -Ђуровић:
"Љубав никада није једнострана.
Љубав је оно што везује две снажне,
слободне личности.
Само таква љубав даје слободу.
Све остало је зависност.
А свака зависност је болест".
Autor sjovicicslavuj |
5 Septembar, 2020 |
read_nums (155)
Други пишу ...
Поред чувене народне пјесме односно севдалинке “Откако је Бањалука постала“ која је опјевала Бањалуку из времена турске окупације, кроз уздахе за младом бањалучком удовицом Џафер-бега Капетановића, још једна пјесма говори о жени из бањалучког краја. И то не било каквој жени, него харамбаши!
То је пјесма о хајдучици Мари за коју се сматра да има ослонца у истинитом догађају јер, према истраживању др Сафета-бег Башагића, у турским писаним изворима има података о хајдуковању једне жене у околини Бањалуке. Хајдучица Мара је опјевана и у пјесмама Вука Стефановића Караџића и Ивана Фрање Јукића.
Хајдучица Мара – посљедњи хајдук из околине
Бања Луке, родом из челиначког краја
Бања Луке, родом из челиначког краја
Према ауторима књиге “Бањалука – знамените жене у историји града“, а према истраживању Симе Карановића, свештеника који се посветио изучавању културне заоставштине Крајине, у околини Бањалуке првих година аустријске окупације, хајдуковао је Вуксан хајдук и са њим једна жена. Такође, постоје неки записи да су Мару и хајдука Симу Вуксана опколили жандарми аустроугарске војске која је хтјела да се обрачуна и заустави хајдучију у свом царству. Симо се тада предао да би заштитио Мару која је била трудна, њега су потом убили, а Мара је због хајдучије одробовала пет година.
Иако тематски сасвим различите, обје пјесме говоре о женама, али о два различита женска менталитета, прва о заљубљивој и заводљивој удовици, друга као њен антипод – о борбеном, ратничком типу жене. Једна се пјева заносно, севдалијски, а друга са осјећањем пркоса пред турским завојевачем. Почетак пјесме говори да је Мара била харамбаша девет година, а десете године је ухватише:
Одметну се одметница Мара
Преко Бајне луке у хајдуке
Девет годин’ арамбаша била
Кад десета година наступила
Подигла се чета Бајнолучка
Да уфати одметницу Мару…
У пјесми о хајдучици Мари, истиче се хероизам српске жене кроз израз отпора и немирења са ропским животом. То је посебно наглашено у стиховима гдје се говори о њеним мукама, након што је Турци ухватише и разапеше на ченгеле (“на ченгел ‘итише“), када она пркосно и достојанствено одговара бањалучким булама:
Ако ј’ Мара по гори ходила,
Није Мара копиле родила
Како сте ви буле Бајнолучке,
Те ишаше у Врбас у воду.
Овим стиховима је, изнад свега, изражено непристајање на ропски положај жене тога доба и немирење са судбином многих жена оног времена када су биле пашине сексуалне ропкиње. Иако бачена на муке и у том тренутку физички немоћна да се одупре таквом положају, овдје проговара духовна надмоћност Марина над турским женама-робињама. То опет показује и доказује да жена ратник никако не може да буде и жена робиња. Ропској судбини се није повиновала ни бањалучка љепотица Фајка из пјесме “Фајка се одмеће у хајдуке“. Када су је ухватили, свезали у гвожђа и мучили, она није одала своју дружину која ће је касније и ослободити “на срамоту паше бањалучког“. Слично Мари, и Фајка пркосно проговара:
Прије бих се у воду бацила,
Ол на ватри жива изгорјела,
Нег у кулу паши затворила
Са његових тридест јенђибула!
Музичка интерпретација (севдалинка) под називом “Одметну се Мара у хајдуке“ је, заправо, комбинација двају пјесама, ове о Мари и оне о Фајки. Наиме, у музичкој интерпретацији је додата епизода о уцјени за издају дружине које нема у првој верзији из Вукове збирке.
Српску народну пјесму “Одметница Мара“ први пут је забиљежио Вук Караџић и објавио у књизи “Народне српске пјесме. Књига прва у којој су различне женске пјесме“, објављена у Липисци, 1824. године.
Постоји више каснијих верзија ове пјесме, па се поред имена Мара помињу и Ајка (Фајка) и Фата. Ајка на два мјеста: Али Риза Даутовић: Дилберке (српске народне умотворине), Босанска вила, год. XII , бр. 11, 15. јуни 1897. и Stojan Rubić: Narodne pjesme: Duvno u Bosni (drugo kolo). Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena (Zagreb), knjiga XXIV, 1919. Фата се, пак, помиње тек у каснијим издањима народних пјесама, из 1940. и 1944. године: Ahmet Aličić: Narodne pjesme, Novi behar, god. XIII, 13-18, 1940. и Hamid Dizdar: Sevdalinke: Izbor iz bosansko-hercegovačke narodne lirike, Sarajevo, 1944.
Autor sjovicicslavuj |
4 Septembar, 2020 |
read_nums (150)
4. септембра 2018. године
умро је академик
ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ
----------
Autor sjovicicslavuj |
4 Septembar, 2020 |
read_nums (106)
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Споменик и Трг Јована Ристића у Крагујевцу
4. септембра 1899. године умро је
ЈОВАН РИСТИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Autor sjovicicslavuj |
4 Septembar, 2020 |
read_nums (80)
Свети мученик Агатоник
Св. Агатоник беше грађанин Никомидијски и хришћанин по вери. Са великим усрђем одвраћаше он Јелине од идолопоклонства и поучаваше их вери истинитој.
По наређењу цара Максимијана намесник царски љуто гоњаше хришћане. При том гоњењу ухвати св. Зотика у неком месту Карпину, распе на крст његове ученике, а Зотика доведе у Никомидију, где ухвати и веза још и св. Агатоника, Принкипса, Теопрепија (Богољепа), Акиндина, Северијана, Зенона и друге многе.
Све везане чврсто поведе их у Византију, но уз пут помреше од рана и изнемоглости св. Зотик, Теопрепије и Акиндин. Близу Халкидона убише св. Северијана, а Агатоник са осталима би преведен у Тракију, у место Силимврију, где после мучења пред самим царем бише мачем посечени и пређоше у живот вечни и у радост Господа свога.
Autor sjovicicslavuj |
3 Septembar, 2020 |
read_nums (117)
сами бирамо
Верни пријатељ је еликсир живота.
Са пријатељем, свако сиромаштво је подношљиво,
ПРИЈАТЕЉ(И) ...
ПРИЈАТЕЉЕ
сами бирамо
и они бирају нас!
Подршка, пажња, вријеме,
повјерење, њежност и разумијевање.
повјерење, њежност и разумијевање.
Да, али често нам баш то недостаје
у нашем окружењу.
у нашем окружењу.
Друштво које себи одаберемо,
пружа нам још нешто, што нисмо свјесно одабрали,
а што је једнако важно као и оно за шта смо
а што је једнако важно као и оно за шта смо
потпуно свјесни да нам је потребно.
Друштво потврђује слику коју имамо о себи. О томе како смо великодушни, забавни, паметни и потребни. Заправо, друштво нам омогућава да аутентично играмо улоге које су нам потребне да бисмо нахранили свој его и сачували добро мишљење о себи, као и да бисмо испољили и препознали своје доминантне квалитете.
***********
Шта су о пријатељству рекли:
Ништа на свету нема прекрасније од пријатељства.
Оно служи као утеха садашњега живота. Шта може бити веће
и драгоценије од тога када имаш коме открити своје срце,
поделити оно што је тајно,
поверити му оно што је од других сакривено?
Шта може бити утешније него ли када имаш
искрено преданог ти човека који дели с тобом радост
када си у добру, у несрећи пак узима саучешће,
у страдању пружа ти савете и утехе?
Св. Амвросије Милански
+++++++++++
Верни пријатељ је еликсир живота.
Пријатељ се тиме и разликује од ласкавца што ласкавац
ради насладе и уживања беседи, док пријатељ говори
и оно што може огорчити (тј. ако пријатељу
истину каже у очи).
Св. Василије Велики
+++++++++
Са пријатељем, свако сиромаштво је подношљиво,
а без њега и здравље и богатство неподношљиво.
Имати пријатеља јесте имати другога себе;
то је слога и склад којем ништа није једнако.
Света Антуса, мајка светог Јована Златоустог
++++++++++++
Пријатељ је човек добар, здраве душе, мисли исправно,
воли врлину, беспрекорног је морала, веран је у љубави,
искрен на речима, постојане је душе, искрен је саветник,
отворен је, истинољубив и правдољубив.
Пријатељ је слика и прилика свога пријатеља
и до крајности осетљив
осећа душевно расположење пријатељево
и страда душевним страдањем свога пријатеља.
воли врлину, беспрекорног је морала, веран је у љубави,
искрен на речима, постојане је душе, искрен је саветник,
отворен је, истинољубив и правдољубив.
Пријатељ је слика и прилика свога пријатеља
и до крајности осетљив
осећа душевно расположење пријатељево
и страда душевним страдањем свога пријатеља.
Пријатељ постаје разум,
осећање и око пријатеља.
осећање и око пријатеља.
Пријатељ је оличење врлине.
Нико ко мрзи није пријатељ.
Свети Нектарије Егински
++++++++++
Веран пријатељ је благо са душом,
затворени врт и запечаћени студенац
што се у прави час отвара и из којег се захвата,
а пријатељима називам добре и лепе
и оне са којима смо сједињени по врлинама.
и оне са којима смо сједињени по врлинама.
Свети Григорије Богослов
+++++++++++
Autor sjovicicslavuj |
3 Septembar, 2020 |
read_nums (92)
У Великом Градишту, родном мјесту 
3. септембра 1869. године рођен је
свјетски познати археолог Србин
МИЛОЈЕ ВАСИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Срба у нашој историји
У Великом Градишту, родном мјесту
познатог професора, 20. априла 2007. године
постављена је његова спомен биста
испред Средње школе Велико Градиште.
Autor sjovicicslavuj |
2 Septembar, 2020 |
read_nums (73)
Анђелија Лазаревић рођена је 1885. године у Београду, у угледној породици. Отац јој је био познати српски лекар и књижевник Лаза Лазаревић, а мајка Полексија, кћерка Николе Христића, политичара, министра и председника владе. Још као дете показивала је склоност ка певању, музици и цртању. Са свега шест година умела је да нацрта оца и мајку као и мртву природу, воће на столу коју би јој послуга поставила само за њу као сликарски модел.
Анђелија је била крхког здравља и често је побољевала. Отац Лаза, лекар по професији, чинио је све да својој мезимици помогне али је ипак због болести морала да прекине редовно школовање. Основну школу завршила је тако што је учила код куће а испите полагала у школи. То је време и када се ломи у себи око две велике своје љубави, сликарства и књижевности, али брзо схвата да никада неће једно моћи да одбаци науштрб другог.
Од 1908. до 1911. године, најпре као ванредна, затим и као редовна ученица, похађала је сликарску школу Ристе и Бете Вукановић коју је завршила са одличним оценама. Већ тада чувена сликарска Бета Вукановић у Анђелији је видела изузетно надарену уметницу и подстицала је на даљи рад. Често је умела да јој нагласи како је „женском бићу у Србији много теже бавити се сликарством него мушкарцу али и утолико лепше када се успех постигне, а најважнији је успех онај у сопственој души.”
Године 1911. постаје учитељица сликања у Првој женској гимназији у Београду. Била је омиљена наставница, ученице су је волеле и поштовале. Анђелија је умела код сваке девојке да подстакне таленат да се развије у правом смеру, чак и код оних мање даровитих није желела да убија вољу и жељу већ им је говорила да сликају „за себе а не за друге” јер је битно да сликарство њих чини срећним. Сећала се Бетиних савета и примењивала их на прави начин.
Велики, односно Први светски рат Анђелију Лазаревић затиче у Минхену где је отишла да се усаврши у сликарству. Иако је могла да остане, ни тренутка се није премишљала и одмах се вратила у своју поробљену отаџбину. Одлази у Прокупље, где јој се у то време налазила и мајка Полексија. Тамо ради као болничарка. Била је изузетно пожртвована и често је спајала дан и ноћ у збрињавању рањеника, иако је и сама била врло крхког здравља.
О Анђелијином љубавном животу ништа се не зна. И поред несвакидашње лепоте ратни вихор и болест спречили су је да заснује било какву везу а камоли брак. За себе је увек тврдила да је стално пуна љубави и се „љубав може наћи свуда а не само у наклоности према момку”. Када би је неко и запитао постоји ли неки драган у њеном животу, Анђелија би се заруменела јер је била врло стидљива по природи и скретала би разговор на другу тему.
Године 1920. одлази у Париз где слика париске мостове и улице. Све више копни и побољева, кашаљ јој раздире груди. Не жели да своју околину узнемирава причама о својој болести и труди се да буде увек весела и раздрагана али је бледило и све већа физичка немоћ одају. Из Париза одлази у Беч па потом у Словенији где се лечи у санаторијуму. Убрзо прелази на Хвар и у Сплит, где 1924. године добија место наставнице сликања у средњој школи. Ученице је одмах прихватају као и готово цели Сплит, који признаје да „нема лепше госпе на целој риви”.
Тешка болест је ипак неумољива. После две године проведене у Сплиту 1926. враћа се у родни Београд где у 41. години живота умире у санаторијуму на Врачару. Сведоци њених последњих часова кажу да се само угасила са осмејком на уснама. Није дочекала да види своју прву књигу одштампану и у излозима београдских књижара. Са престижним плавим корицама Српске књижевне задруге и предговором Павла Поповића Анђелијина два прозна дела „Лутања” и „Паланка у планини” коначно су угледала светлост дана.
Други пишу ...
Анђелија Лазаревић, сликарка и књижевница
- ЛЕПА ЛАЗИНА КЋИ
Била је једна од најлепших жена свога доба. Привлачила је погледе на улици мушкараца и жена који су јој се дивили или јој потајно завидели на лепоти и уметничком дару
Деда јој је био председник српске владе а отац један од најпознатијих српских књижевника. И поред тога остала је увек своја и окренута својој звезди судбине. Анђелија Лазаревић је својим сликама, песмама и прозним радовима обележила једно доба Београда и Србије данас давно прохујало...
Анђелија Лазаревић рођена је 1885. године у Београду, у угледној породици. Отац јој је био познати српски лекар и књижевник Лаза Лазаревић, а мајка Полексија, кћерка Николе Христића, политичара, министра и председника владе. Још као дете показивала је склоност ка певању, музици и цртању. Са свега шест година умела је да нацрта оца и мајку као и мртву природу, воће на столу коју би јој послуга поставила само за њу као сликарски модел.
Од оца је наследила дар за писање, прву песму је написала са свега десет година и месецима је крила испод јастука јер се стидела да је било коме покаже или прочита. Зато је волела да рецитује француске песнике и често је одушевљавала посетиоце дома Лазаревића предивним стиховима. Анђелија је била миљеница Лазе и Полексије који су поред ње имали и сина Милорада. Двоје деце, синови Кузман и Владан умрли су годину, односно две године по рођењу.
Анђелија је била крхког здравља и често је побољевала. Отац Лаза, лекар по професији, чинио је све да својој мезимици помогне али је ипак због болести морала да прекине редовно школовање. Основну школу завршила је тако што је учила код куће а испите полагала у школи. То је време и када се ломи у себи око две велике своје љубави, сликарства и књижевности, али брзо схвата да никада неће једно моћи да одбаци науштрб другог.
Од 1908. до 1911. године, најпре као ванредна, затим и као редовна ученица, похађала је сликарску школу Ристе и Бете Вукановић коју је завршила са одличним оценама. Већ тада чувена сликарска Бета Вукановић у Анђелији је видела изузетно надарену уметницу и подстицала је на даљи рад. Често је умела да јој нагласи како је „женском бићу у Србији много теже бавити се сликарством него мушкарцу али и утолико лепше када се успех постигне, а најважнији је успех онај у сопственој души.”
Године 1911. постаје учитељица сликања у Првој женској гимназији у Београду. Била је омиљена наставница, ученице су је волеле и поштовале. Анђелија је умела код сваке девојке да подстакне таленат да се развије у правом смеру, чак и код оних мање даровитих није желела да убија вољу и жељу већ им је говорила да сликају „за себе а не за друге” јер је битно да сликарство њих чини срећним. Сећала се Бетиних савета и примењивала их на прави начин.
.
Анђелија Лазеревић, Предео поред језера, око 1905.
И поред посвећивања сликарству у Анђелији није нестала књижевница. Своје прво озбиљније прозно дело „Лутања” Анђелија Лазаревић пише 1913. године и ту спаја књижевност и сликарство јер је роман говорио о веселом животу младих београдских сликара. Иако је ово дело аутобиографско, Анђелија је главној јунакињи дала име Марија. Плашила се да ли ће јој славно презиме и славни отац можда бити превелико бреме за први роман, али јој похвале тада највећег ауторитета у области књижевне критике Јована Скерлића дају пресудни подстицај и охрабрење. Нажалост, прерана Скерлићева смрт и почетак Великог рата спречавају да се „Лутања” објаве у Српском књижевном гласнику иако су била припремљена за штампу.
Велики, односно Први светски рат Анђелију Лазаревић затиче у Минхену где је отишла да се усаврши у сликарству. Иако је могла да остане, ни тренутка се није премишљала и одмах се вратила у своју поробљену отаџбину. Одлази у Прокупље, где јој се у то време налазила и мајка Полексија. Тамо ради као болничарка. Била је изузетно пожртвована и често је спајала дан и ноћ у збрињавању рањеника, иако је и сама била врло крхког здравља.
После добијања дозволе од окупаторских власти, враћа се у Београд, где затиче родну кућу преметену и покрадену. За време њиховог боравка у Прокупљу у дом Лазаревића уселио се извесни аустријски официр који је приликом бекства однео готово све вредне књиге из кућне библиотеке а Анђелијине слике је исекао из рамова. Анђелија није имала времена да очајава јер је требало прехранити породицу па је са пријатељицом и такође сликарком Наталијом Цветковић бојила ћупове „катрањаче” у боје српске заставе и продавала их у познатој Цвијановићевој књижари. Многим се Београђанима тај гест допао па је и Милош Црњански 1919. године у тексту у листу „Демократија” похвалио замисао и рад Анђелије и Наталије.
Након рата Анђелија наставља да се бави писањем и сликањем. Пријатељица и власница часописа „Мисао” Смиља Ђаковић охрабрује Анђелију да се више окрене поезији. Тада настају неке од њених најпознатијих песама попут „Меланхолија”, „Беле заставе”, „У ноћи”, „Сенка”, „Човек с бременом”, „Врапци”...
О Анђелијином љубавном животу ништа се не зна. И поред несвакидашње лепоте ратни вихор и болест спречили су је да заснује било какву везу а камоли брак. За себе је увек тврдила да је стално пуна љубави и се „љубав може наћи свуда а не само у наклоности према момку”. Када би је неко и запитао постоји ли неки драган у њеном животу, Анђелија би се заруменела јер је била врло стидљива по природи и скретала би разговор на другу тему.
Године 1920. одлази у Париз где слика париске мостове и улице. Све више копни и побољева, кашаљ јој раздире груди. Не жели да своју околину узнемирава причама о својој болести и труди се да буде увек весела и раздрагана али је бледило и све већа физичка немоћ одају. Из Париза одлази у Беч па потом у Словенији где се лечи у санаторијуму. Убрзо прелази на Хвар и у Сплит, где 1924. године добија место наставнице сликања у средњој школи. Ученице је одмах прихватају као и готово цели Сплит, који признаје да „нема лепше госпе на целој риви”.
Тешка болест је ипак неумољива. После две године проведене у Сплиту 1926. враћа се у родни Београд где у 41. години живота умире у санаторијуму на Врачару. Сведоци њених последњих часова кажу да се само угасила са осмејком на уснама. Није дочекала да види своју прву књигу одштампану и у излозима београдских књижара. Са престижним плавим корицама Српске књижевне задруге и предговором Павла Поповића Анђелијина два прозна дела „Лутања” и „Паланка у планини” коначно су угледала светлост дана.
Анђелија Лазаревић, Река са обалом
Последњих година полако али сигурно ликовно и књижевно дело Анђелије Лазаревић излази испод вела заборава а успомену на ову даровиту жену носе и улице у Прокупљу и Мачванском Причиновићу крај Шапца, родног града њеног оца Лазе. За живота скромна и стидљива, Анђелија Лазаревић оставила је дело које тек нови нараштаји треба да открију и спознају, као и она што је – да је срећа увек у нама самима.
Ипак, после тога рад Анђелије Лазаревић пада у заборав. Ни подсећање Милоша Црњанског 1929. године на стваралаштво „даровите Лазине кћери” није помогло да књижевни Београд и Србија посвете више пажње свестраној уметници. Као да се и судбина уротила против Анђелије па 6. априла 1941. у бомбардовању немачких „штука” нестају и њени рукописи.
Последњих година полако али сигурно ликовно и књижевно дело Анђелије Лазаревић излази испод вела заборава а успомену на ову даровиту жену носе и улице у Прокупљу и Мачванском Причиновићу крај Шапца, родног града њеног оца Лазе. За живота скромна и стидљива, Анђелија Лазаревић оставила је дело које тек нови нараштаји треба да открију и спознају, као и она што је – да је срећа увек у нама самима.
Autor sjovicicslavuj |
1 Septembar, 2020 |
read_nums (240)
Драга дјецо, посебно прваци
Времена су се промијенила,
али су првачићи увијек полазили
у први разред ...
Драга дјецо, посебно прваци
- срећан вам полазак у школу!
Школско звоно сутра ће огласити почетак, по условима, најнеобичније нове школске године. Разреди су у већини школа подијељени на пола, смјене временски раздвојене, да би се оставило времена за дезинфекцију учионица, часови су скраћени, а секције укинуте.
Бранко Ћопић је много писао за дјецу, а кад изговорите његово име, свако дијете које је прочитало макар једну лектиру, помислиће на Николицу с приколицом и друге орлове који рано лете. Јер, све и ако сте друге лектире избјегавали, „Орлове” сте сигурно прочитали.
Можда нисте знали, али, Бранко је био и учитељ.
Школу је завршио у Бања Луци, а радни вијек провео у Београду.
Школу је завршио у Бања Луци, а радни вијек провео у Београду.
Данас се сјећамо како је он доживио полазак у школу, кроз пјесмицу, духовиту као и сва његова дјела.
Времена су се промијенила,
али су првачићи увијек полазили
у први разред ...
Autor sjovicicslavuj |
1 Septembar, 2020 |
read_nums (68)
ИЛАРИОН РУВАРАЦ
Рођен је као Јован 1. септембра 1832. године
у Сремској Митровици.
у Сремској Митровици.
Био српски историчар, свештеник,
архимандрит фрушкогорског манастира Гргетег,
ректор манастиру Гргетег и академик.
Сматра се за једног од зачетника
критичког правца у српској историографији.
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Срба у нашој историји
Манастир Грегетег /на Фрушкој Гори/
Умро је у манастиру Грегетег
/на Фрушкој Гори/,
8. августа 1905. године.
8. августа 1905. године.
Гроб Илариона Руварца у манастиру Гргетег
Autor sjovicicslavuj |
1 Septembar, 2020 |
read_nums (153)
Након смрти краља Петра I Карађорђевића 1921. године, широм Kраљевине почеле су ницати његове бисте, спомен-плоче и споменици.
У Босни и Херцеговини међу првима су акцију започели Височаци 1921. године, а спомен-обиљежја постављена су у Мркоњић граду (1924), Фочи (1925), Травнику, Бугојну, Прозору (1925), Босанској Градишци (1926), Ливну, Доњем Вакуфу (1927), сви су били дјела кипара Ивана Екерта.
Монументални споменик краљу Петру у Бијељини (1937) израдио је вајар Рудолф Валдец, док је кипарка из Сарајева Ива Деспић извајала неколико спомен-биста краљева Петра I и Александра I у Мостару, Бања Луци, Сарајеву, Високом, Грачаници поред Добоја.
Споменици су такође ницали и у селима – крајишкој Ћорковачи, херцеговачкој Дубици, те Сјеверском у рогатичком срезу.
Тузлаци су, као и Височаци и Зеничани, сматрали примјеренијим да се споменик подигне у виду дома у коме ће се васпитати и издржавати ђаци. Јајце је такође подигло дом у част краља, док је Вишеград дуго кубурио са финансијама око довршења дома.
Сарајевски сребрени вијенац на краљевом гробу
Тадашњи предсједник општине Сарајево Ибрахим Хаџиомеровић, подначелник Петар Јуришић, Тома Поповић и др Прењ, предсједник управног суда у Сарајеву положили су вијенац израђен од чистог сребра који је израдио Јово Трифковић, директор Обласне радионице за умјетне занате у Сарајеву. Вијенац је био постављен на кадифу уоквирену у златан оквир на коме је било исписано: Сарајево.
Вечерња пошта у свом издању од 12. новембра 1923. писала је о томе како је споменик краљу Петру откривен у „великој патриотској манифестацији у присуству преко10.000 људи“.
У коначно изабраној верзији споменика “на споменику је претстављен Kраљ Петар као краљ, са краљевским знацима: плаштом и круном и са скиптром подигнутом у руци према неослобођеним крајевима, куда симболички упућује ослободилачку војску”. У оваквом приказу владар ријечју и пером води борбу за слободу и уставност земље.
Трагична судбина српског народа,
његове историјске
и културне баштине,
укључујући ту и споменике
у Босни и Херцеговини
његове историјске
и културне баштине,
укључујући ту и споменике
у Босни и Херцеговини
Како која долази власт, она се према својој идеологији прво обрачунава са историјском и културном баштином једног народа и затире све трагове његовог вјековног постојања на тим подручјима. Прво страдају књиге, библиотеке,
храмови и споменици ...
Нова власт тај народ сматра
за своје непријатеље...
храмови и споменици ...
Нова власт тај народ сматра
за своје непријатеље...
Изгубљени у ратним и међуратним годинама, лебде разбацани фрагменти историје наших предака о којој не знамо довољно, попут дијелова једне велике слагалице у којој увијек недостаје неки дио.Недостаје данашњем Сарајеву доста тога, а не само српска имена улица већ и споменици знаменитим Србима. Кроз причу о споменицима краљу Петру I, сазнајемо да је траг о споменику симболично остао у имену првог сарајевског трга који није добио име по ослобођењу у Другом свјетском рату већ по Петру I Ослободиоцу.
У тексту који је пред вама су чланци и фотографије из штампе везане за тај период.
Споменици краљу Петру I подизани су широм БиХ
У Босни и Херцеговини међу првима су акцију започели Височаци 1921. године, а спомен-обиљежја постављена су у Мркоњић граду (1924), Фочи (1925), Травнику, Бугојну, Прозору (1925), Босанској Градишци (1926), Ливну, Доњем Вакуфу (1927), сви су били дјела кипара Ивана Екерта.
Споменик Краљу Петру I Карађорђевићу у Фочи
Менументални споменик Краљу
Петру I Карађорђевићу у Сарајеву
Његов колега Стаменко Ђурђевић урадио је споменик за Добрљин (1924), а Сретен Стојановић за Невесиње (1928), и Босанску Kрупу (1929).
Споменици су такође ницали и у селима – крајишкој Ћорковачи, херцеговачкој Дубици, те Сјеверском у рогатичком срезу.
Тузлаци су, као и Височаци и Зеничани, сматрали примјеренијим да се споменик подигне у виду дома у коме ће се васпитати и издржавати ђаци. Јајце је такође подигло дом у част краља, док је Вишеград дуго кубурио са финансијама око довршења дома.
Сарајевски сребрени вијенац на краљевом гробу
Сарајлије су годинама након краљеве смрти организовали посјете делегација и ђачке екскурзије Опленцу, а на годишњице су полагани вијенци и паљене свијеће. Тако је остало забиљежено у Југословенској пошти из 1929. да је делегација Сарајева положила на Опленцу сребрени вијенац на гроб блаженопочившег краља Петра Великог Ослободиоца.
Тадашњи предсједник општине Сарајево Ибрахим Хаџиомеровић, подначелник Петар Јуришић, Тома Поповић и др Прењ, предсједник управног суда у Сарајеву положили су вијенац израђен од чистог сребра који је израдио Јово Трифковић, директор Обласне радионице за умјетне занате у Сарајеву. Вијенац је био постављен на кадифу уоквирену у златан оквир на коме је било исписано: Сарајево.
Иницијатива Јове Пешута и идеја о првом сарајевском тргу
Недуго након смрти краља Петра I Ослободиоца, покренута je иницијатива за подизање његовог споменика у Сарајеву. Иницијативу је на градској сједници покренуо чувени сарајевски трговац Јово Пешут.
У Вијећници је 19. септембра 1921. године одржан састанак представника свих градских удружења у вези постигнућа договора за видни знак благодарности благопокојном Kраљу Петру I, гдје је 28 друштава било за подизање споменика.
Оно што је занимљиво треба напоменути да су била и три издвојена мишљења међу којима издвајамо оно Милана Ћурчића испред Српског пјевачког друштва Слога, који је био за подизање зграде за концерте коју Сарајево нема.
Кључну улогу у одређивању локације будућег споменика, имала је црквена општина сарајевска која је бесплатно уступила земљиште преко пута Саборне цркве. То је био потез који је, у годинама које су долазиле, довео до прављења централног градског трга, којег Сарајево до тада није имало.
У Вијећници је 19. септембра 1921. године одржан састанак представника свих градских удружења у вези постигнућа договора за видни знак благодарности благопокојном Kраљу Петру I, гдје је 28 друштава било за подизање споменика.
Оно што је занимљиво треба напоменути да су била и три издвојена мишљења међу којима издвајамо оно Милана Ћурчића испред Српског пјевачког друштва Слога, који је био за подизање зграде за концерте коју Сарајево нема.
Кључну улогу у одређивању локације будућег споменика, имала је црквена општина сарајевска која је бесплатно уступила земљиште преко пута Саборне цркве. То је био потез који је, у годинама које су долазиле, довео до прављења централног градског трга, којег Сарајево до тада није имало.
Споменик у Велешићима /дио Сарајева/
Двије деценије чекања
У коначно изабраној верзији споменика “на споменику је претстављен Kраљ Петар као краљ, са краљевским знацима: плаштом и круном и са скиптром подигнутом у руци према неослобођеним крајевима, куда симболички упућује ослободилачку војску”. У оваквом приказу владар ријечју и пером води борбу за слободу и уставност земље.
Овакав приказ био је компромис. Да подизање споменика није ишло глатко доказ су двије деценије чекања. Јавне расправе, састанци, формирање радних одбора, усаглашавања, именовања стручних жирија, расписивање конкурса и сакупљање новца за материјалне трошкове. У читав процес била је укључена и јавност – општинске власти, стручњаци, друштва, појединци су износили идеје, полемике су објављиване у штампи, током година доношени су планови и одлуке, прихватани, мијењани или напуштани, у складу са измјењеним политичким простором, снагом политичких арбитара или реакција на државне интервенције.
Радном одбору, формираном у октобру 1921. придружују се 1930. године градоначелник Асимбег Мутевелић и његови замјеници Душан Јефтановић и Иван Павичић.
Новац је скупљан са више страна, али највећи удио у финансијском покрићу имала је градска скупштина.
Идеја о уређењу трга Ослободитеља са спомеником ишла је у својој реализацији посве лаганом узлазном линијом, да би градоначелник Етхем Бичакчић маја 1937. одобрио додатна средства за завршење акције.
Пола године касније, Одбор је објавио конкурс за скицу споменика. Оцјењивачки суд су сачињавали: Иван Мештровић, његов замјеник Анто Алауповић, предсједник Напретка, Вељко Петровић, начелник умјетничког одјељња Министарства просвјете, његов замјеник Авдо Хасанбеговић, предсједник Гајрета, инж. Милош Скакић, предсједник Удружења инжињера и архитеката, његов замјеник инж. архитекта Душан Смиљанић, инж. Ђ. Божић, шеф Грађевинског одјељења Градске општине, његов замјеник инж. арх. Мато Бајлон, др Нико Андријашевић, бивши предсједник Удружења пријатеља умјетности, његов замјеник др Војислав Бесаровић, предсједник Просвјете, Етхем Бичакчић, начелник Градске општине, његов замјеник др Милош Љесковац, Танасије Иконић, предсједник Српско-православне црквене општине; његов замјеник Стево Прњатовић, потпредсједник СПЦО, Фехим Спахо, наиб муслиманске вјерске заједнице, његов замјеник Етхем Мулабдић, предсједник Узданице, Шћепан Грђић, предсједник Одбора за подизање споменика, његов замјеник др Јаков Kајон, предсједник Беневоленције.
Након прегледа пристиглих 30 радова, изабрано је седам који су дошли у обзир за три прве награде и два откупа. Прва награда, са 40.000 динара, припала је Франу Kршинићу, кипару из Загреба, “који је своје високе умјетничке способности и савјесност доказао многим досадашњим својим радовима, као и израдом модела за овај споменик“.
Уговор са Kршинићем потписан је 28. септембра 1938. и њим је дат рок од двије године за постављање споменика, а у ту сврху је предвиђено два милиона динара. Јуна 1939. стигли су за израду постамента огромни блокови габро-гранита из Јабланице („од истог камена од кога је изграђен споменик незнаног јунака на Авали“, али не црне, него сиве боје) и инсталиране су бараке са машинама за резање камена и израђивање рељефа за споменик, које је радио вајар Иван Лозица. На једној страни постамента налазили су се рељефи са мотивима Балкански рат, Голгота и Kапија слободе Kајамчалан, а са друге стране споменика рељефи „из предослободилачког живота“ и то Устанак („Петар Мркоњић међу усташама у планини Ћорковачи“), Заклетва на устав (послије избора за краља) и Kрунисање („са силуетом цркве у Жичи“).
Нацртом споменика је предвиђено да ће „од врха постоља до врха круне износити пет и по метара, за читав метар више него Јелачићев трг у Загребу и кнез Михаилов у Београду. Томе још треба додати подигнуту руку са скиптром, што ће износити још један метар“.
Према споменику је удешено и постоље. Читава висина постоља и споменика до врха круне износиће тринаест метара. Ако се узме у обзир да су зграде које окружују трг од седамнаест од двадесет метара висина, и да ће споменик бити на средини трга, онда је јасно да ће се Kраљ Петар на споменику видјети, са сваког мјеста трга и сусједних улица, на хоризонту, изнад тих зграда, јер је висина споменика знатно већа од половице висине свих тих зграда. Једино, кад се споменик погледа према звонику цркве видјеће се изнад њега горњи дио звоника.
Сам споменик је, како штампа наводи, у мозаику историјских грађевина и споменика Сарајева требао бити „најљепше зрнце, управо алем камен“.
Сви дијелови за споменик, коњаничку фигуру краља Петра I Великог Ослободиоца били су 21. октобра 1940. допремљени у Сарајево и то одмах на простор будућег трга, поред тих дана постављеног постоља, на које је дизалицом у наредне двије седмице монтиран споменик, под надзором Kршинића.
Свечано откривање је планирано за 6. септембар 1941. године, симболично изабран датум, дан пунољетства будућег краља Петра II, унука блаженопочившег Петра Ослободиоца, када ће преузети краљевску власт у своје руке.
Због политичке ситуације и рата који је бјеснио Европом, свечано откривање је одгађано неколико пута. У том моменту још увијек несређен, трг је рашчишћен заслугом градоначелника Мухамеда Златара. Тек средином фебруара 1941. и споменик је добио простор да дише, али не задуго.
Њемачки орао умјесто српског краља
Са новоформираном Независном Државом Хрватском и усташким режимом, у коме је прошлост претходне државне заједнице била систематски брисана, поступци новоформиране власти и њено званично насиље и над памћењем били су темељити у уклањању свих њених трагова. Династички споменици су били само дио те позамашне и брзе акције и на простору Босне и Херцеговине. Маја 1941. Градска општина се обратила Франи Kршинићу, “који је у своје вријеме израдио и поставио споменик краља Петра И, на тргу пред Градском тржницом, с обзиром на умјетничку вриједност израђених рељефа, да се прими демонтирања споменика, који ће се похранити у Земаљском музеју у Сарајеву. На позив Градске опћине, академски кипар г. Фране Kршинић пристао је да подузме радове на демонтирању споменика и поставио увјете по којима ће тај посао извршити. Kако су увјети прихватљиви, демонтирање споменика краља Петра И, који није дочекао ни дуго припремано откриће, извршит ће се у скоро вријеме“.
На мјесту споменика краљу Петру Kарађорђевићу био је постављен дрвени њемачки споменик са препознатљивим знаком V (victory) и њемачким орлом на врху.
Овај споменик је запаљен и срушен 1945. године, тако да је и тај симбол преурањене самоувјерености уклоњен са новим идеолошким поретком и диригованим сјећањем.
Споменик краљу Петру Kарађорђевићу већ је био изгубљен из сјећања, као дио политике темељног и систематског заборава и нове културе, а самим тим акција око његовог подизања, као израз колективне, урбане сензибилности и такта, али је у називу трга остало – ослобођење.
