Autor sjovicicslavuj |
11 Avgust, 2020 |
read_nums (172)
11. августа 1946. године
11. августа 1946. године
рођен је српски глумац,
непоновљиви
МИЛАН ЛАНЕ ГУТОВИЋ
Autor sjovicicslavuj |
11 Avgust, 2020 |
read_nums (147)
11. августа 1934. године рођен је
11. августа 1934. године рођен је
славни српски глумац
ДАНИЛО БАТА СТОЈКОВИЋ
Autor sjovicicslavuj |
9 Avgust, 2020 |
read_nums (248)
Свети Пантелејмон је рођен у угледној и богатој породици која је живела у Никомидији, граду у Малој Азији. Његов отац Евстрогије био је незнабожац, а мајка Евула, хришћанка. Рано је остао без мајке, па бригу о његовом васпитању преузима отац.Пантелејмон је био необично леп, добар, сјајан ученик, са посебним даром за медицинске науке, а изнад свега милостива и добра срца.
Име Пантелејмон, које значи: свемилостиви, заиста му је у потпуности одговарало. Медицину је учио код најчувенијег лекара тог доба, Ефросина, који је био и дворски лекар. Приликом посета двору, Ефросин је са собом стално водио и најдаровитијег и најбољег ученика, Пантелејмона.
Пантелејмон је свакога дана пролазио поред куће Ермолаја, старог хришћанског свештеника. У срцу младог лекара живело је сећање на веру његове мајке, па се зближио са свештеником, Ермолајем који га је утврдио у вери, а затим и крстио.
Поред лекарске вештине, коју је стекао учењем, Пантелејмону је био дат и дар исцељења молитвом. Излечио је слепог човека. Сви лекари су говорили да за његове очи нема спаса. Пантелејмон је слепца излечио именом Христовим. Једном му је очајна мајка донела дете које је ујела змија отровница. Призвао је Бога у помоћ и излечио дете, спасивши га од сигурне смрти.
Кад му је умро отац, Пантелејмон је распродао имање и сиротима и убогима поделио милостињу.
Живео је скромно, а све који су му се обраћали за помоћ, лечио је потпуно бесплатно.
Ово је изазвало завист његових колега лекара, па су га оптужили цару рекавши да је хришћанин. Позвао је Пантелејмона на двор и покушао да га одврати од хришћанства. Пантелејмон је слушао речи земаљског цара, а његов ум и срце били су "пред Царем небеским". Није се уплашио ужасних мука којима му је цар Максимијан претио.
Био је смирен, одлучан и решен да пострада за Христа. Није се одрекао своје вере, већ је именом Христовим, ту пред свима, излечио одузетог човека. Цар га је осудио на страшно мучење и смрт. У немоћном, слепом бесу, Максимијан је наредио да се погуби и стари свештеник Ермолај.
Пантелејмон је претрпео невиђене муке, али га је Бог крепио и зацељивао му ране. Кад су га извели на губилиште, Пантелејмон је клекао на молитву. Џелат је замахивао мачем, али није могао да га погуби, јер се мач пред светитељевом главом савијао као да је од воска. Тек кад је свети Пантелејмон завршио молитву и рекао да могу да га погубе, џелат га је посекао.
Маслина, под којом је његово тело било сахрањено, се окитила плодом, а на гробу су се дешавала чудесна исцељења.
Свети Пантелејмон је пострадао за Христа 9. абгуста 304. године, а његово име се призива при освећењу воде и јелоосвећењу.
Један од најлепших храмова на Светој Гори посвећен је овом светитељу.
На иконама се представља као прелепи младић који у рукама држи кутијицу са лековима, знак лекарске професије.
Празник св. великомученика Пантелејмона се слави 9. августа. Његове мошти су постале целебне, а име светог Пантелејмона призива се при водоосвећењу и јелеосвећењу заједно са светим Ермолајем и осталим бесребреницима и чудотворцима. Најлепши храм посвећен овом светитељу налази се на Светој Гори.
Autor sjovicicslavuj |
8 Avgust, 2020 |
read_nums (129)
8. августа 1929. године умро је велики човјек
8. августа 1929. године умро је велики човјек
Арчибалд Рајс
- који је више истине рекао и написао о Србима,
него што су многи Срби знали сами о себи!
ВЕЛИКА И ТРАЈНА ЗАХВАЛНОСТ
Споменик др Арчибалду Рајсу - Београд
Autor sjovicicslavuj |
8 Avgust, 2020 |
read_nums (78)
Иларион Руварац
Умро је у манастиру Грегетег /на Фрушкој Гори/,
8. августа 1905. године.
8. августа 1905. године.
Био српски историчар, свештеник, архимандрит
фрушкогорског манастира Гргетег,
ректор манастиру Гргетег и академик.
ректор манастиру Гргетег и академик.
Сматра се за једног од зачетника
критичког правца у српској историографији.
критичког правца у српској историографији.
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Гроб Илариона Руварца у манастиру Гргетег
Autor sjovicicslavuj |
8 Avgust, 2020 |
read_nums (125)
Споменик Ђури Јакшићу
8. августа 1832. године,
рођен је славни српски поета,
сликар и најзначајнији приповједач
епохе романтизма
рођен је славни српски поета,
сликар и најзначајнији приповједач
епохе романтизма
ЂУРА ЈАКШИЋ
Познати српски књижeвник и сликар Ђура Јакшић
је био највећи лиричар српског романтизма и један од најдаровитијих српских сликара 19. вијека. Поред поезије, која је најврједнија у његовом књижевном опусу, писао је приповијетке и херојске поеме (На Липару, Поноћ, Падајте браћо, Отаџбина, Сеоба Србаља, Станоје Главаш). Умро је у Београду 1878. године.
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Славни српски
пјесник, књижевник и сликар
још тада - 1867. године,
писао је о настраној
и тиранској Европи ...
и тиранској Европи ...
ЈЕВРОПИ
Теби да певам — теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.
Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже кô црв.
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже кô црв.
И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
„Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!
Јевропи гордој на холи суд:
„Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!
Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, силна, да л’ живет може
У таквом игу несрећни род?...
Усева наших отима плод.
Пресуди, силна, да л’ живет може
У таквом игу несрећни род?...
Изгинућемо!
„Па изгините!“
Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно —
Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!
Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно —
Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил’ гроб!“
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил’ гроб!“
11. јануара 1867.
подигнут 1990. године у Скадарлији
Autor sjovicicslavuj |
8 Avgust, 2020 |
read_nums (90)
Света Петка Трнова је била родом из Рима, потицала је из хришћанске породице и живела је у 2. веку после Христа. Након смрти родитеља, имање је разделила сиромашнима и замонашила се.
Српска православна црква и вјерници 8. августа прослављају св. преподобномученицу Параскеву под именом Трнова Петка.
Света Петка Трнова је била родом из Рима, потицала је из хришћанске породице и живела је у 2. веку после Христа. Након смрти родитеља, имање је разделила сиромашнима и замонашила се.
Замонашивши се, проповедала је забрањену Христову веру и зато је била оптужена цару Антонину Пију. Исцеливши и самог цара, који се крстио, наставила да мисионари у другим крајевима. Због проповедања хришћанске вере затварана је, силно је мучена и на крају је посечена мачем, по наређењу кнеза Тарасија око 140. године.. Њене мошти, према сведочењу житија, касније су пренете у Цариград.
Празник Трнове Петке спада у непокретне, сваке године слави се 8. августа. Тај дан се веома поштује у српском народу, и ако није заповедни празник (црвено слово). Понегде се прослављају и заветине и манастирске славе.
Празником преподобне мученице Параскеве, у народу познатије као Трнова Петка, завршава се мали летњи “циклус женских празника”, коме припадају и Огњена и Блага Марија. Тада се избегавају сви тежи послови у пољу и у кући. Према народном веровању на празник Трнове Петке не ради се у руке, да током године не би трнуле, жене особито држе овај дан.
Многи св. Петку, која је била Римљанка и која се слави у августу, мешају са св. Петком која је била Гркиња која се слави у октобру, не знајући да у календару има више светитељки са овим именом.
Autor sjovicicslavuj |
7 Avgust, 2020 |
read_nums (115)
7. августа 1998., прије 22. године, 
Гдје је тренутно спис није познато, али је сигурно да су надлежне правосудне институције у овом, као и у многим неразјашњеним случајевима послије ратних убистава потпуно заказале.
7. августа 1998., прије 22. године,
у центру Пала злочиначки је убијен легендарни
ратни командант Специјалне јединице
Војске Републике Српске "Бели вукови"
и послијератни замјеник начелника
Центра јавне безбједности
Центра јавне безбједности
Српско Сарајево
СРЂАН КНЕЖЕВИЋ
ВЈЕЧНА ТИ СЛАВА И ХВАЛА
СРПСКИ ЈУНАЧЕ - "БЕЛИ ВУЧЕ"
СРПСКИ ЈУНАЧЕ - "БЕЛИ ВУЧЕ"
И МОЈ ПРИЈАТЕЉУ!
ЛЕГЕНДАРНИ КОМАНДАНТ
"БЕЛИХ ВУКОВА"
"БЕЛИХ ВУКОВА"
СРЂАН КНЕЖЕВИЋ
На данашњи дан, 7. августа, прије 22 године, у центру Пала, злочиначки је убијен легендарни ратни командант Специјалне јединице Војске Републике Српске "Бели вукови" и замјеник начелника Центра јавне безбиједности Српско Сарајево Срђан Кнежевић.
Убиствово легендарног команданта Срђана Кнежевића и 22 године послије, остало је нерасвијетљено и остала је велике мистерија.
Остаје питање - зашто се о наредбодавцима и извршиоцима злочина почињеног на Команданта "Белих вукова" који је убијен 7. августа 1998. године на паркингу код свог стана на Палама и данас ћути.
Предмет Срђана Кнежевића 2006. године изует је из Окружног тужилаштва у Источном Сарајеву и предат Тужилаштву БиХ.
Гдје је тренутно спис није познато, али је сигурно да су надлежне правосудне институције у овом, као и у многим неразјашњеним случајевима послије ратних убистава потпуно заказале.
Autor sjovicicslavuj |
6 Avgust, 2020 |
read_nums (223)
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Мало је насеља у Босни и Херцеговини,
па чак и у свијету која имају тако бурну,
али истовремено и трагичну историју
као Пребиловци у Херцеговини.
Јесмо ли зарад сулуде кованице злочинца Јосипа Броза и измишљеног тзв. братства и јединства смјели и требали да заборавимо и оставимо кости у безданим јамама, како су то усташе и урадиле.
Хрватско-муслиманским погромом на тим просторима на којима су вијековима живјели и постојали Срби - угашена су српска огњишта и тако су затрти сви трагови српског постојања.
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Шта су за нас СРБЕ Пребиловци
па чак и у свијету која имају тако бурну,
али истовремено и трагичну историју
као Пребиловци у Херцеговини.
Свети мученици пребиловачки
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је у току редовног засиједања спровео је потребан поступак у вези одлуке о канонизацији Светих пребиловачких и других доњохерцеговачких новомученика, коју је одлуку једногласно усвојио на прошлогодишњем заседању.
Свети пребиловачки и други новомученици се се просављају 6. августа како је и уписано у црквени календар од 2016. године.
Прије 79 година, 6. августа 1941. године, локалне усташе су у јами Голубинки, у селу Шурманцима код Међугорја, убиле скоро све жене, дјевојке и дјецу из села Пребиловаца (по документима њих око 600).
Мошти пребиловачких и других доњохерцеговачких новомученика извађене су из 13 јама и више других стратишта.
У јуну 1992. године од стране хрватских усташа уништене су експлозивом у крипти спомен цркве која се градила у Пребиловцима.
+++++++++++++++
У Другом свјетском рату село је израсло у симбол страдања српског народа у усташкој Павелићевој Независној држави Хрватској (НДХ).
Бацањем живе дјеце и њихових мајки у јаму Голубинку код Шурманца убијено је око 600 становника овог села.
Догодило се то 6. августа 1941. године.
У истом мјесецу на више од 40 других мјеста убијено је још - више од 200 људи из овог села које је пред Други свјетски рат имало око хиљаду становника.
У Пребиловцима су, тада, потпуно уништене 52 породице, а 36 огњишта је угашено.
Бацањем живе дјеце и њихових мајки у јаму Голубинку код Шурманца убијено је око 600 становника овог села.
Догодило се то 6. августа 1941. године.
У истом мјесецу на више од 40 других мјеста убијено је још - више од 200 људи из овог села које је пред Други свјетски рат имало око хиљаду становника.
У Пребиловцима су, тада, потпуно уништене 52 породице, а 36 огњишта је угашено.
Страдање су преживјела само 172. становника Пребиловаца.
Усташки злочин над српским народом у селу Пребиловци у Херцеговини је без примјера и један је од најгорих и најсрамнијих догађаја у људској историји.
Да припадају неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у цијелом свијету и били би заштићени у сваком погледу, попут Аушвица, Хирошиме, села Лидица у Чешкој …
Овако, пошто су српски, заборављени су и запостављени од свих, нажалост и од многих Срба. Већини жртава нацизма и фашизма из Другог свјетског рата обезбијеђено је поштовање и заштита. Постоје посебни музеји посвећени њима гдје им свјетски државници и друге значајне личности одају почасти и указују поштовање.
На међународном нивоу постоје посебни дани посвећени овим жртвама, о њима говоре многе публикације и филмови, а они који их евентуално не признају и не поштују, зачас се нађу под општом осудом тзв. међународне заједнице и њихове јавности, а поготово медија.
Српске жртве из двадестог вијека не само да се игноришу, него се и само њихово помињање и откривање крајем прошлог вијека, у знатном дијелу београдске плаћеничке јавности, сматра ратним хушкањем, које је изазвало грађанске и вјерске ратове на простору бивше Југославије. По њима је, родбина усташких жртава, која је 1990/91. године отворила јаме и из њих извадила, а потом и достојно сахранила кости мученика, подстакла све балканске шовинизме који су послије довели до крвавог распада Југославије.
Јесмо ли зарад сулуде кованице злочинца Јосипа Броза и измишљеног тзв. братства и јединства смјели и требали да заборавимо и оставимо кости у безданим јамама, како су то усташе и урадиле.
И дан данас многе јаме у којима се налазе посмртни остаци злочиначки и звјерски ликвидираних Срба нису одбетониране. Зато нам се српско страдање поновило и деведесетих година прошлог вијека.
Код оваквих схватања није чудо што је у Пребиловце, који су због злочина из 1941. године требало да буду најзаштићеније мјесто у Европи,1992. године поново згазила усташка чизма, претварајући ово вјековно насеље и споменик страдања невиних у опустошен терен, или како су сами освајачи, ликујући навели, у "пасиште дивљих свиња".
Пребиловци су били село које се налази на самом ободу долине Неретве код Чапљине, од мора удаљено 20, а од Мостара 30 километара. Све до 1941. године то је било једно од највећих и економски најјачих српски села у Херцеговини са око 1000 становника у 120 домаћинстава. У њему су живјели побожни, вриједни и мирни становници. Али, још прије Другог свјетског рата били су осуђени на смрт од стране усташких, односно клерикално-франковачких структура у окружењу.
Разлози су били управо у томе што су Пребиловци били велико, богато и честито српско село које је у Првом свјетском рату Србији и Црној Гори дало 18 добровољаца, а и због, за великохрватске аспирације, незгодног стратешког положаја, посебно пошто су 1939. године, кнез Павле и Драгиша Цветковић, ово подручје срамно уступили Бановини Хрватској.
Зато је хрватска великодржавна политика из 1941. настављена 1992. године. Свезаним заставама заједно са муслиманима Хрвати су успјели да долину Неретве, Дубраве, Мостар, Чапљину и Столац скоро потпуно очисти од Срба и свега што је на њих подсећало.
Хрватско-муслиманским погромом на тим просторима на којима су вијековима живјели и постојали Срби - угашена су српска огњишта и тако су затрти сви трагови српског постојања.
ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ
ВЈЕЧНА СЛАВА СВИМ НЕВИНО УМОРЕНИМ СРБИМА
У ПРЕБИЛОВЦИМА ОД РУКУ УСТАШКИХ ЗЛОЧИНАЦА
Autor sjovicicslavuj |
5 Avgust, 2020 |
read_nums (262)
На локалитету спелеолошког комплекса пећине Орловача у Сумболовцу, код Пала, почели су припремни радови за изградњу амфитеатра за обуку спелеолога и терасе за одмарање преко рјечице Сињеве с циљем промоције и развоја туризма и како би овај споменик природе био још привлачнији.
Пећина Орловача
Планирани додатни садржаји обухватиће и ферату, висећи мост, смјерове за спелеолошку обуку, пројекат упознавања ученика основне школе са спелеолошким техникама, организовање истраживања пећине и спуштање низ стијене са професионалном опремом.
Видиковац који се налази на врху пећине спојиће се са фератом уз стијену Орловаче у дужини 100 метара.
Урађен је план и програм управљања и у складу са тим правиће се додатни садржаји са пећином Орловача, која је споменик природе.
У току ове године урађен је видиковац до којег се долази стазом здравља, чија је дужина пет километара, као и сувенирница. Такође, биће урађен паркинг и једна окретница за аутобусе, чега до сада није било.
Проширењем садржаја прошириће се и туристичка понуда и туристички капацитети ове пећине. Такође, у плану је прављење ферате - екстремнији вид туризма уз могућност пењања уз стијене које ће бити спојене са висећим мостом на стијени изнад пећине.
Биће изграђен и један мини-амфитеатар гдје ће се одржавати спелеолошка предавања и обука за млађе како би могли истраживати пећину.
Пројекотом је предвиђено прављења терасе, гдје ће сви посјетиоци имати могућност да сједе, уживају у љепотама и чекају свој ред за обилазак пећине.
Познато је да ће Свјетска банка финансирати пројекат израде стратегије туризма општине Пале, за шта ће издвојити 100.000 КМ, а која ће одредити на који начин ће пећина бити кориштена у смислу њене заштите.
Дио средстава биће усмјерен за санацију околног терена, изградњу одређених садржаја који могу допринијети и потпунити туристичку понуду пећине. Додатни садржаји биће рађени паралено са изградњом приступног пута који треба ових дана да почне да се гради.
Циљ је да се у овој и идућој години и са другим пећинама на подручју Пала буде употпуњен дио спелеолошких активности пећине Орловача
Пећина Орловача, посебно њени додатни садржаји имају перспективу у туризму, без обзира што је туризам сад погођен вирусом корона.
Autor sjovicicslavuj |
4 Avgust, 2020 |
read_nums (102)
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Кажем му - да све држим под контролом, мада се и у ваздуху осјећао распад бивше Југославије. У Хрватској се на великом подручју водио рат. Све кипти од надолазеће ратне катаклизме. Такође, му кажем да имам екипе у граду Мостару и у самим Пребиловцима и да сам у сталној вези са момцима. Све су Срби. Јављају ми путем радио-везе да нема никаквих проблема. Пребиловци су далеко и са момцима који су на лицу мјеста још немам контакта.
Мало је насеља у Босни и Херцеговини,
па чак и у свијету која имају тако бурну,
али истовремено и трагичну историју
као Пребиловци у Херцеговини.
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
4. август 1991. године. Сунце упекло. Пржи. Све "гори". Неколико дана прије светог догађаја правимо план дочека Његове светости патријарха Павла у мученичко мјесто страдања Срба у Пребиловцима.
У неколико наврата се договарам са Мирославом Радовановићем, тадашњим портпаролом Српске демократске странке и министром за културу и образовање у Скупштини Града Сарајева. Разговарамо о програму и протоколу боравка Његове светости у Пребиловцима.
Разговарамо о неким детаљима доласка и посјете Његове светости патријарха Павла мученичком мјесту страдања Срба у Пребиловцима. Сјећам се да је прва варијанта била да Његова светост Павле допутује авионом на Мостарски или на Сарајевски аеродром и да за наставак пута користи аутомобил. Али, Његова светост Павле није то прихватио и из Београда у Мостар допутовао је возом.
Са још неколико колега у Мостар сам стигао неколико сати раније. Распитивао сам се о времену доласка воза. Воз је каснио што је било уобичајено на жељезници.
Са разгласа најављују долазак воза. Зове ме Мирослав Радовановић који је заједно са представницима Организационог одбора Срба у Пребиловцима задужен за дочек Његове светости. Мирче /тако сам га звао/ пита ме какве су моје процјене о тренутној безбједности на самој жељежничкој станици у Мостару, а поготово у Пребиловцима.
Кажем му - да све држим под контролом, мада се и у ваздуху осјећао распад бивше Југославије. У Хрватској се на великом подручју водио рат. Све кипти од надолазеће ратне катаклизме. Такође, му кажем да имам екипе у граду Мостару и у самим Пребиловцима и да сам у сталној вези са момцима. Све су Срби. Јављају ми путем радио-везе да нема никаквих проблема. Пребиловци су далеко и са момцима који су на лицу мјеста још немам контакта.
Стиже воз. Дочекујемо Његову светост у чијој је пратњи било неколико свештеника. Његову светост су дочекали и поздравили мјесно надлежни највиши црквени великодостојници Српске православне цркве.
Скрушен и поносан крстим се, рукујем и љубим руку Његове светости. Крећемо према возилима која су паркирана испред ауле жељежничке станице у Мостару. Испред је и полицијско возило. Са својом екипом сједам у ауто. Иза нас је аутомобил у којем је Његова светост патријарх Павле. Колона са аутомобилима је подужа. Колега који је на зачељу колоне ме обавјештава да је све у реду.
Стижемо у Пребиловце. Видим има доста народа. Из оближње кафане треште звуци музике. Страшно. Распитам се о чему се ради? Кажу ми из полиције да ту кафану држи неки Хрват. Одмах наредим да полиција оде на лице мјеста и да се прекине са емитовањем музике Тако је и било.
Око стотињак возила и камионета са посмртним ковчезима и светим костима преко 4.000 пребиловачких и херцеговачких великомученика креће према вјечном почивалишту у крипти Светог храма ...
Уз служење патријарха Павла, епископа Иринеја (Буловића) и Атанасија (Јевтића), и свештенства, 4. августа 1991. године темељи цркве и крипта су освећени, и мошти мученика су послије литургије и опијела положене у велики мермерни ћивот у крипти.
Све остало је историја и српска несрећа ...
Морамо даље и само напријед!
Морамо даље и само напријед!
--------------------------------
Бесједа патријарха Павла 1991. године у Пребиловцима
--------------------------------------------------------
Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
За помен и вјечну захвалност
српским жртвама Пребиловаца
који су страдали од усташких хрватских
и муслиманских злочинаца.
српским жртвама Пребиловаца
који су страдали од усташких хрватских
и муслиманских злочинаца.
Шта су за нас СРБЕ Пребиловци
па чак и у свијету која имају тако бурну,
али истовремено и трагичну историју
као Пребиловци у Херцеговини.
У Другом свјетском рату село је израсло у симбол страдања српског народа у усташкој Павелићевој Независној држави Хрватској (НДХ).
Бацањем живе дјеце и њихових мајки у јаму Голубинку код Шурманца убијено је око 600 становника овог села. Догодило се то 6. августа 1941. године.
У истом мјесецу на више од 40 других мјеста убијено је још - више од 200 људи из овог села које је пред Други свјетски рат имало око хиљаду становника.
У Пребиловцима су, тада, потпуно уништене 52 породице, а 36 огњишта је угашено.
Бацањем живе дјеце и њихових мајки у јаму Голубинку код Шурманца убијено је око 600 становника овог села. Догодило се то 6. августа 1941. године.
У истом мјесецу на више од 40 других мјеста убијено је још - више од 200 људи из овог села које је пред Други свјетски рат имало око хиљаду становника.
У Пребиловцима су, тада, потпуно уништене 52 породице, а 36 огњишта је угашено.
Страдање су преживјела само 172. становника Пребиловаца.
------------------------
У грађанском рату у БиХ 1992. године становништво из Пребиловаца је протјерано, а село запаљено. Храм посвећен Сабору српских светитеља и пребиловачких великомученика у чијој су крипти били сахрањени посмртни остаци жртава из Другог свјетског рата је миниран. Мртви Срби су поново поубијани, овај пут спаљено је на стотине костију пребиловачких великомученика.
Другог дана по Васкрсу (2010) Светом архијерејском литургијом коју је служио епископ Захумско-херцеговачки и приморски Г. Григорије означен је почетак обнове храма на мјесту срушеног. Храм је, хвала Богу обновљен.
Усташки злочин над српским народом у селу Пребиловци у Херцеговини је без примјера и један је од најгорих и најсрамнијих догађаја у људској историји.
Да припадају неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у цијелом свијету и били би заштићени у сваком погледу, попут Аушвица, Хирошиме, села Лидица у Чешкој …
Овако, пошто су српски, заборављени су и запостављени од свих, нажалост и од многих Срба. Већини жртава нацизма и фашизма из Другог свјетског рата обезбијеђено је поштовање и заштита. Постоје посебни музеји посвећени њима гдје им свјетски државници и друге значајне личности одају почасти и указују поштовање.
На међународном нивоу постоје посебни дани посвећени овим жртвама, о њима говоре многе публикације и филмови, а они који их евентуално не признају и не поштују, зачас се нађу под општом осудом тзв. међународне заједнице и њихове јавности, а поготово медија.
Српске жртве из двадестог вијека не само да се игноришу, него се и само њихово помињање и откривање крајем прошлог вијека, у знатном дијелу београдске плаћеничке јавности, сматра ратним хушкањем, које је изазвало грађанске и вјерске ратове на простору бивше Југославије. По њима је, родбина усташких жртава, која је 1990/91. године отворила јаме и из њих извадила, а потом и достојно сахранила кости мученика, подстакла све балканске шовинизме који су послије довели до крвавог распада Југославије.
Јесмо ли смјели и требали да заборавимо и оставимо кости у безданим јамама, како су то усташе и урадиле.
Јесмо ли смјели и требали да заборавимо и оставимо кости у безданим јамама, како су то усташе и урадиле.
Код оваквих схватања није чудо што је у Пребиловце, који су због злочина из 1941. године требало да буду најзаштићеније мјесто у Европи,1992. године поново згазила усташка чизма, претварајући ово вјековно насеље и споменик страдања невиних у опустошен терен, или како су сами освајачи, ликујући навели, у „пасиште дивљих свиња“.
Пребиловци су били село које се налази на самом ободу долине Неретве код Чапљине, од мора удаљено 20, а од Мостара 30 километара. Све до 1941. године то је било једно од највећих и економски најјачих српски села у Херцеговини са око 1000 становника у 120 домаћинстава. У њему су живјели побожни, вриједни и мирни становници. Али, још прије Другог свјетског рата били су осуђени на смрт од стране усташких односно клерикално-франковачких структура у окружењу.
Разлози су били управо у томе што су Пребиловци били велико, богато и честито српско село које је у Првом свјетском рату Србији и Црној Гори дало 18 добровољаца, а и због, за великохрватске аспирације, незгодног стратешког положаја, посебно пошто су 1939. године, кнез Павле и Драгиша Цветковић, ово подручје срамно уступили Бановини Хрватској.
Зато је хрватска великодржавна политика 1941. године покушала, а 1992. године, заједно са свезаним заставама са муслиманима и успјела да долину Неретве, Дубраве, Мостар, Чапљину и Столац скоро потпуно очисти од Срба и свега што је на њих подсећало да су на тим просторима вјековима живјели и постојали.
ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ
ВЈЕЧНА СЛАВА СВИМ НЕВИНО УМОРЕНИМ СРБИМА
У ПРЕБИЛОВЦИМА ОД РУКУ УСТАШКИХ ЗЛОЧИНАЦА
Autor sjovicicslavuj |
4 Avgust, 2020 |
read_nums (196)
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Постоје ли границе до којих можемо ићи
у нашим самообманама и нашој срамоти!
у нашим самообманама и нашој срамоти!
Ко смо ми. Јесмо ли још живи или смо живи умрли прије наших сународника који су прије 25. година злочиначки поубијани у "Олуји": војно-полицијскo-хрватско-међународном удруженом злочиначком подхвату и злочиначком погрому српског народа, који је бјежећи са својих вјековних огњишта мислио да ће барем сачувати главе своје дјеце, мајки, очева, па онда и својe.
Кога то покушавамо да слажемо. Погледајмо истини у очи. Сами се погледајмо пред сопственим огледалом наше савјести. Коме ми то нашу трагичну прошлост и суморну садашњост остављамо за будућност.
Кога то покушавамо да слажемо. Погледајмо истини у очи. Сами се погледајмо пред сопственим огледалом наше савјести. Коме ми то нашу трагичну прошлост и суморну садашњост остављамо за будућност.
Како могу да видим, а пратио сам многе извјештаје - на свим парстосима одржаним у светим српским правосланим храмовима, како у Републици Српској, тако и у Србији - окупило се нешто мање људи него што је у тој усташкој злочиначкој aкцији убијено Срба.
Добро, ова година је по свему специфична због велике пошати изазване коронавирусом.
Добро, ова година је по свему специфична због велике пошати изазване коронавирусом.
Жалосно је поређење, али мртви Срби из Олује су бројнији него живи Срби који су присуствовали свим парастосима заједно. А гдје су били остали или преостали Срби. Један дан у години, па се и он овако неславно завршиo.
И у овој свјетској неизвијесности свима нам је јасно да су у сваком мањем мјесту са неколико хиљада становника биле препуне баште кафића. Сједила је омладина - наша будућност којој, нажалост, ни у примисли није било да оду до светих храмова и да се помоле Богу за покој душа невино страдалих и уморених сународника Срба.
Какви смо то људи. Коме то своје душе продајемо и о каквој то наводној српској саборности и српском јединству говоримо. Никада се нисмо отријезнили од заблуда, а ни опаметили, јер Срби су народ који своја страдања најбрже препушта забораву.
Није онда никакво чудо што још нисмо одбетонирали све јаме српског страдања из Другог свјетског рата. Још нисмо достојанствено обиљежили Јасеновац, ни сва наша "Јадовна", јадна нам била и кукавна мајка.
Није никакво изненађење што у највећем граду мртвих Срба у Градини /Спомен подручју злогласног усташког концентрационог логора смрти Јасеновцу/ никада нисмо окупили барем десетак хиљада Срба, чак ни прије ове пандемије.
А београдску "Арену" је три дана заредом пунио Дино Мерлин, који је након рата јавно говорио да његова нога никад неће стати на тло злочиначке и агресорске Србије. Био је управу. Није само стала његова нога, већ је цијели, дакле комплет - забављао егзалтиране београђане, које баш брига шта је Мерлин говорио о њиховој земљи, а тиме и о њима самима.
Знамо ли ми докле ћемо стићи овакви кави смо, а никакви смо. Имамо ли као народ икакву будућност. Како ћемо сутра пред Цара Лазара и косовске јунаке, те Његоша, Војводе Живојина Мишића и Степу Степановића, као и пред Јована Дучића, Николу Теслу и мноштво других славних Срба. А сви ћемо једног дана морати тамо и са олујом и без олује.
Има ли те мој народе?
Гдје сте моји Срби?
Имали нас још живих
или смо од срамоте умрли,
а још живимо!
или смо од срамоте умрли,
а још живимо!
У помен и вјечну захвалност
свим страдалим Србима
свим страдалим Србима
који су изгубили животе у ратовима
у бившој Југославији
у бившој Југославији
- држави коју су сви разваљивали,
а коју су само бранили Срби
и зато је српски народ толико и страдао.
ВЈЕЧНА ИМ СЛАВА!
"Земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека".
а небеско увек и довека".
Autor sjovicicslavuj |
4 Avgust, 2020 |
read_nums (152)
4. августа 1948. године умрла је
4. августа 1948. године умрла је
славна српска научница свјетског гласа
МИЛЕНА МАРИЋ Ајнштајн
Гроб Милеве Марић-Ајнштајн у Цириху
Биста Милеве Марић-Ајнштајн у Сремској Митровици
Autor sjovicicslavuj |
4 Avgust, 2020 |
read_nums (97)
Мироносица равноапостолна. Родом из места Магдале, украј језера Генисаретског, из племена Исахарова. Била је мучена од седам злих духова, од којих ју ослободи Господ Исус и учини здравом.
Верна следбеница и служитељица Господа за време Његовог земног живота. Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала заједно са Пресветом Богородицом.
По смрти Господа она је три пут посетила гроб Његов. А када Господ васкрсе, она Га је два пута видела: једном сама она, а други пут са осталим женама Мироносицама. Путовала у Рим, изашла пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздравила га речима: Христос воскресе!
У исто време оптужила ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. По том вратила се из Рима у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је помагала у делу проповедања Јеванђеља.
Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Јеванђеље свету као прави Христов апостол. Скончала мирно у Ефесу, и сахрањена, по предању, у оној истој пећини, у којој и седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, по том оживелих, па онда умрлих (в. 4 август).
Верна следбеница и служитељица Господа за време Његовог земног живота. Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала заједно са Пресветом Богородицом.
По смрти Господа она је три пут посетила гроб Његов. А када Господ васкрсе, она Га је два пута видела: једном сама она, а други пут са осталим женама Мироносицама. Путовала у Рим, изашла пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздравила га речима: Христос воскресе!
У исто време оптужила ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. По том вратила се из Рима у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је помагала у делу проповедања Јеванђеља.
Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Јеванђеље свету као прави Христов апостол. Скончала мирно у Ефесу, и сахрањена, по предању, у оној истој пећини, у којој и седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, по том оживелих, па онда умрлих (в. 4 август).
Мошти св. Магдалине пренете су доцније у Цариград. Близу Гетсиманског врта налази се диван руски храм посвећен св. Марији Магдалини.
Autor sjovicicslavuj |
3 Avgust, 2020 |
read_nums (127)
3. август 2020.
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
***
Па можда и јесте тако,
ако се гледају главни параметри пролазног времена
***
***
***
***
***
Истина, није било небеске грмљавине од Светог Илије,
***
Ваљда и они тако на својим језицима
називају дане.
3. август 2020.
ДОБРО ЈУТРО!
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
***
Многи би рекли
- данас је дан као и сваки други ...
- данас је дан као и сваки други ...
Па можда и јесте тако,
ако се гледају главни параметри пролазног времена
и ако се статистички посматра вријеме ...
***
Данас је дан када се неко рађа.
Данас је дан када се неко рађа.
***
Данас је дан када неко умире природном
или насилном смрћу
Данас је дан када неко умире природном
или насилном смрћу
или од пандемије коронавируса.
***
Данас је дан када се неко радује,
али и дан када неко тугује и плаче.
Данас је дан када се неко радује,
али и дан када неко тугује и плаче.
***
Данас је дан када нико неће добити нови посао,
али није сигурно да неко неће добити отказ.
али није сигурно да неко неће добити отказ.
***
Данас има много оних који раде на неком послу,
или су сви забавили око неких послова.
***
Данас нико неће примити плату.
***
Данас ће неко плаћати рате кредита,
или ће плаћати комуналне услуге и друге рачуне.
или ће плаћати комуналне услуге и друге рачуне.
***
Данас сви раде нешто различито
и није то ни налик на неки рад,
и није то ни налик на неки рад,
барем није на онај озбиљан.
Све је данас различито.
***
Ето јуче на Светог пророка Илију у многим крајевима
Ето јуче на Светог пророка Илију у многим крајевима
није било грмљавине и небеских муња, које за опомену
и за опамећивање човјечанству шаље Свети Илија.
***
Истина, није било небеске грмљавине од Светог Илије,
али немогуће је занемарити чињеницу да на овим трусним подручјима никада није недостајло разних грмљавина
и то у свим сферама живота.
Рекло би се, грми на све стране.
Грми и са неба, али и на земљи,
грми због огромних проблема у друштву,
грми због огромних проблема у друштву,
а посебно због пандемије коронавируса
којој се не назире крај.
***
Код нас је јутро,
док је на неком другом дијелу свијета
већ настала ноћ, а на неком дијелу свијета
још увијек је недјеља.
већ настала ноћ, а на неком дијелу свијета
још увијек је недјеља.
Ваљда и они тако на својим језицима
називају дане.
***
Гледам кроз прозор.
Гледам кроз прозор.
Сунце обасјало све, и небо и земљу и природу.
Све бљешти и земља гори од врућине.
***
Кишу нећу да помињем.
Барем за кратко, ево већ три дана побјегла
Кишу нећу да помињем.
Барем за кратко, ево већ три дана побјегла
је из облака и са прозора,
и за дивно чудо тренутно не пада ...
***
Autor sjovicicslavuj |
2 Avgust, 2020 |
read_nums (214)
Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу.
Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изјести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу.
У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова.
Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу.
Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изјести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу.
Пред смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу.
Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову.
Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову.
Autor sjovicicslavuj |
1 Avgust, 2020 |
read_nums (192)
Други пишу ...
Рођена је 5. јула 1887. године у Нишу.
Трагично је завршила живот
27. децембра 1966. године у Београду.
”Адвокат Михаило Бончић и његова супруга Kатарина добили су кћер Јованку 1887. године. Рођена је у Нишу, прва три разреда основне школе завршила је у Пожаревцу, а четврти и шест разреда гимназије у Пожаревцу. У Београду је похађала Трећу мушку гимназију, где је матурирала 1905. године и потом се уписала на Архитекстонски факултет.
Пошто је завршила седми семестар студија, Јованка Бончић отишла је у Немачку на даље школовање, и то у Дармштат. Тамо је упознала Украјинца Андреја Kатеринића, инжењера, за кога се касније и удала.
У аналима Дармштатског престижног универзитета остаје забележено да је Бончићева стекла академско звање архитекте и диплому инжењера 18. јула 1913. године чиме је постала прва жена у историји Немачке која је стекла диплому инжењера.
О овом необичном догађају известиле су и берлинске „Илустроване новине“, и то тако што су на целој насловној страни објавили фотографију дипломаца где је међу младићима и једина девојка – млада Јованка Бончић.
Kолико је ова Српкиња била значајна у немачком „граду науке“ гховори и чињеница да једна награда Универзитета у Дармштату носи њено име, баш као и једна улица у студентском кампусу. Награда „Јованка Бончић“ додељује се женама за посебна научна достигнућа у области материјала и геонауке, а прва је додељена на стогодишњицу њеног дипломирања.
Бончићева је са супругом Андрејем Kатеринићем много путовала. Венчали су се у Русији, живели у Петрограду, Риги, Москви, Kозељеву, Kијеву, Падолском и у Бирзули код Одесе, а у Југославију су се вратили бежећи од револуционарних превирања. Имали су тројицу синова – Михаила, Петра и Виталија. У својој домовини Јованка Бончић је одликована орденом Св. Саве Петог реда 1928. године, а десет година касније орденом Југословенске круне Петог реда.
Андреј Kатеринић пројектовао је зграду Основне школе „Kраљ Александар И“ у Дечанској улици у Београду (1930, данас зграда Музичке школе „Станковић“) и зграду Средње техничке школе у улици Војислава Илића, док је његова супруга Јованка Бончић – Kатеринић оставила Србији неколико архитектонских дела.
Српској престоници је оставила зграде Учитељског (зграду Женске учитељске школе краљице Марије) и Ветеринарског факултета. Њена дела су и чувени Бански двор у Бањалуци, као и део бањског купатила у Бањи Kовиљачи. Радила је и на реконструкцији дела дома „Анкера“ у Балканској улици у Београду, учествовала је у извођењу зграде Правног факултета арх. Петра Бајаловића, пројектовала болницу у Деспотовцу и гимназију у Смедереву, као и неколико зграда основних школа у Србији.
Током 1941. године није радила, да би јој 1942. године били додељени мање значајни задаци у Министарству грађевина. У пролеће 1944. године отишла је на дужност у Петровац на Млави, где је изводила мање радове и дочекала крај другог светског рата, после кога се вратила у Министарство грађевина где је 1945. године пензионисана.
Јованка Бончић остала је у српској престоници све до своје смрти. Настрадала је је у свом стану у Београду 27. децембра 1966. у пожару који је сама изазвала заспавши са неугашеном цигаретом.
