Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 20 Februar, 2020 | read_nums (71)
 
На данашњи дан 20. фебруара 1908. године
умро је српски писац
Симо Матавуљ
- члан Српске краљевске академије


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји

 

Симо Матавуљ је рођен у Шибенику 12. септембра 1852. године.

Писац Симо Матавуљ, члан Српске краљевске академије, један од најистакнутијих представника српског реализма, умро је на данашњи дан, 20. фебруара 1908. године.



 
Писао је богатим и сочним језиком приповијетке из црногорског, далматинског и београдског живота, романе и драме.
Преводио је француске писце Ги де Мопасана, Емила Золу, Жана Молијера.
Најпознатија Матавуљева дјела су: романи "Бакоња фра Брне", "Ускок", збирке приповједака "Из приморског живота", "С мора и планине", "Београдске приче".
Написао је седамдесет приповједака и новела, махом објављених у засебним збиркама.
Матавуљ је писао и путописе и књижевне чланке разне садржине. Написао је и двије драме: "3авјет" и "На слави" - прва са темом из дубровачког, а друга из београдског живота.
Симо Матавуљ почео је да пише тек у зрелијим годинама. Осим великог књижевног образовања, истицао се познавањем историје и филозофије.
Књижевни критичари сматрају да је Матавуљ био један од најобразованијих и "најевропскијих" српских писаца.
 

 
Autor sjovicicslavuj | 20 Februar, 2020 | read_nums (62)
 
У знак велике захвалности 
СРБИ у Источном Новом Сарајеву
подигли су споменику 
Виталију Чуркину
Некадашњи стални представник Русије у Уједињеним нацијама Виталиј Чуркин дао је огроман допринос у обезбјеђивању права Републике Српске, гдје су му чак поклонили и парче земље, испричао је министар спољних послова Русије Сергеј Лавров у филму Сергеја Бриљева - „Чуркин“,
који је приказан на телевизији „Русија 1“.

"Он је дао огроман допринос рјешавању кризе на Балкану и обезбјеђивању легитимних права Републике Српске", рекао је Лавров.

"Чак су му поклонили комад земље у Републици Српској, мислим да он тамо никад није био", истакао је министар.

Чуркин је изненада преминуо 20. фебруара 2017, дан прије свог 65. рођендана. Од 8. априла 2006. године био је стални представник Русије у Уједињеним нацијама у Њујорку, био је представник Русије у Савјету безбједности УН. 

Споменик је постављен уз подршку Амбасаде Руске Федерације у БиХ и Општине Источно Ново Сарајево у РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ. 

На меморијалној плочи израђеној од црног мермера уз име, године живота и смрти и портрет Виталија Чуркина стоји и натпис на руском: 

Хвала за руско ’ЊЕТ‘


Чуркин ће у СРБИЈИ и међу Србима у РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ остати запамћен као човјек који је свесрдно бранио интересе српског народа на Ист риверу, а као стални представник Русије у УН 2015. блокирао је у Савјету безбједности нацрт резолуције о Сребреници. 

Тада је за документ гласало 10 чланица Савјета, 
а поред руског вета још четири чланице 
Савјета безбједности Уједињених нација 
- Кина, Ангола, Нигерија и Венецуела 
- биле су уздржане. 


Такође, треба запамтити да су 
за срамну резолуцију на иницијативу 
Велике Британије гласове  "за"  дали -
САД, Велика Британија, Француска, 
Шпанија, Литванија, Нови Зеланд, 
Чиле, Малезија, Јордан и Чад.



Виталиј Чуркин је преминуо изненада 
20. фебруара 2017. године, 
дан пред свој 65. рођендан, 
а сахрањен је у Москви 24. фебруара.


Вјечна слава и хвала 
великом пријатељу српског народа
СРБИ то не заборављају!
---------------------
 
Autor sjovicicslavuj | 19 Februar, 2020 | read_nums (90)
 
Приредио: Славко Јовичић Славуј

ЗЛОЧИНЦИ Јосип Броз и Фрањо Туђман
Злочиначки антисрпски двојац 
са "кормиларом" Јосипом Брозом

Још у вријеме владавине Јосипа Броза у ондашњој Југославији, почеле су припреме за њено разбијање и стварање самосталне државе Хрватске.

Туђман је према Титу осјећао не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне, него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што је Броза сматрао свјесним Хрватом и који ће ући у историју као заслужан "чимбеник" у стварању самосталне државе Хрватске.

Овај антисрпски двојац је знао да Брозова злочиначка кованица о тзв. "братству и јединству" југословенских народа нема будућност и да је то за краткорочну употребу са јединим циљем - како би се насамарили наивни Срби.

Крајем педесетих година прошлог вијека, у дијелу службене југословенске историографије превладало је мишљење да је Краљевина Југославија у Априлском рату брзо и неславно пропала због хрватске издаје. 

(Напомена - А шта се друго могло и очекивати од Хрвата).

Али највећу и непоправљиву историјску грешку Срби су направили 1. децембра 1918. године кад су стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца спасили ова два народа, која ће, кад им се укаже - првом приликом забити нож у леђа својим спасиоцима - Србима.

О томе је говорио славни српски војвода Живојин Мишић који је након обиласка Хрватске извијестио тадашњег, за влашћу похлепног краља - Александра Карађорђевића.


Из ове ОПОМЕНЕ која је касније постала стварност, 
СРБИ ни до дана данашњег 
никад ништа нису научили.
-----------------------
Наиме, један члан Војноисторијског завода написао је за Војну енциклопедију чланак у којем је стајало да је Хрватска “крива за слом Југославије”. Савјет Војне енциклопедије није прихватио ту енциклопедијску јединицу, па је за њено писање потражио новог аутора. И врло брзо га је нашао у имену Фрање Туђмана, који је тада био у чину пуковника ЈНА, Хрват и првоборац. 
Туђманов рад Савјет је прихватио без примједби.

Тако Туђман каже: "Да је о рату знао из прве руке, јер је био учесник, носилац партизанске споменице, илегалац из Загреба и историчар. Али да су противници против њега почели да кују страшне завјере", и закључује.
Туђман је посредовањем високог војног званичника Ивана Гошњака тада послао Титу своју енциклопедијску јединицу. Тражио је од њега директну арбитражу – и заштиту. 
Из Београда је добио одговор: Немам никаквих примједби. Тито“

Средином шездесетих година на Спомен подручју Јасеновац требало је да буде постављена спомен-плоча на којој је требало да буде уклесано да је у логору побијено 600 хиљада Срба.

Међутим, Туђман је био против тога јер је у томе препознао тенденцију доказивања колективне кривице Хрвата, па је крајем 1965. написао резиме рада, у којему је објаснио зашто истицање таквог броја сматра погрешним и штетним.
Рад је опет доставио злочинцу Јосипу Брозу, али није добио јавни одговор. Но, радови на постављању спомен-плоче били су заустављени а сасвим је јасно да су они могли бити заустављени само на интервенцију злочинца Јосипа Броза, који је узгред речено обишао све свјетске вукојебине, али му ни на ум није пало да било кад оде у злогласни усташки концентрациони логор Јасеновац. 


Седам година касније (1972.), против Фрање Туђмана поднијета је оптужница да је “учествовао у обарању постојећег друштвеног система”.
Мирослав Туђман оптужницу је однио Мирославу Крлежи, који је прочитао и рекао: “То је дим“. 
Након тога Крлежа се обратио Јосипу Брозу. Послије те интервенције Тито је изрекао најпознатију реченицу: “Туђману се не смије паковати“. То је значило да Удба не смије подметати доказе и да суд не смије бити преоштар.
Јосип Броз је наиме увијек пажљиво балансирао у сложеним односима у федерацији, па би, према односу снага и сопственим процјенама шта му је корисније, стезао или либерализовао режим, подстицао социјалну компоненту у политици, или, понекад, националну. 


Јосип Броз лично се увијек декларисао као Хрват, што је Туђману било јако важно.

Милован Ђилас свједочи о Титовој сујети јер је до краја живота био огорчен пошто на такмичењу аустроугарске војске у мачевању није добио златну медаљу.


Тито је ипак, како тврди Ђилас, вјеровао да ће се југословенски народи с временом стопити у једну нацију и ту се оштро разликовао од свог генерала Туђмана – који му се читавог живота до те мјере дивио да је Душан Билаџић Туђманов однос према Титу описао као заљубљеност.

"Туђман је сам казао како без Тита не би било Југославије, па ни Хрватске. Некима то звучи врло тужно. Туђман је био заљубљен у Тита", рекао је Биланџић у једној телевизијској емисији.
 
Мирослав Крлежа 

Мирослав Крлежа је био дио злочиначког тима: Јосип Броз - Фрањо Туђман.
Крлежа, између осталог, није могао ни смислити Иву Андрића зато што се декларисао као Србин и што је добио Нобелову награду за књижевност, а није он - Мирослав Крлежа.

Туђман је према Титу осјећао не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што га је сматрао свјесним Хрватом, и зато што се неизмјерно дивио његовим политичким талентима. 
О свему томе Фрањо Туђман отворено је проговорио у интервјуу листу Полет, под насловом: “Хрватска повијест је моја историја”. Ставови које је тада изрекао Туђман, данас дјелују шокантно. Туђман је у том интервјуу дао најцјеловитији став у односу према Јосипу Брозу и уништењу Југославије.

"Тито је несумњиво велика историјска личност хрватскога и југословенског тла. То што се нашао на челу КПЈ у преломном периоду попут Другог свјетског рата, није случајно.
Нашао се на челу КПЈ као хрватски комуниста и као такав схватао је да комунистички покрет у Југославији може успјети само рјешавајући хрватско национално питање, што опет представља традицију хрватског марксистичког покрета из двадесетих година. Такву је идеју могао преносити само припадник марксистичког покрета из хрватских редова, и припадник несрпског народа", каже Туђман.

Нажалост, Срби су насјели 
на злочиначки план Јосипа Броза.

Фрањо Туђман наставља даље: "То што је дошао из редова потлаченог хрватског народа у бившој Југославији – велика је ствар. Али тај је хрватски народ имао очувану свијест о свом идентитету. Тежња хрватског народа да има и више права него у Хабсбуршкој монархији, и хрватском комунистичком покрету, наметнула је идеју о ономе што треба остварити".

Туђман ту не стаје већ наставља: "Таква тежња помогла је и националним покретима несрпских народа у старој Југославији, па тако и у Другом свјетском рату, када је припомогла идеји о обликовању федералне Југославије … ”, говорио је Фрањо Туђман.

“Тито је”, 
наставио је Туђман, “дакле осјећао проблеме народа Југославије. Несумњиво је био комуниста, и лењиниста, и стаљиниста. Али … битна разлика између њега и Стаљина јесте у два момента: Тито никада није постао предводником великосрпске политике, а Стаљин је постао, иако није био Рус него Грузијац – припадник малога неруског народа, проводником великоруске политике.
У својм почецима, Стаљин је заступао марксистичка гледишта, али касније је постао проводником великоруске политике. 

С друге стране Тито није постао проводником великосрпске политике, остао је хрватски комунист и чврсто је заступао интерес хрватског народа.
Он је осјећао национални проблем у Југославији, проблем идентитета српског, хрватског, словеначког … народа. 
Друга велика разлика између Тита, као и између осталих комунистичких првака у социјалистичким земљама, јесте у томе што је он био политичар великог формата, па и државник великог формата. Није случајно он изиграо и Стаљина и Черчила и на крају крајева и Србе", говорио је Туђман, па наставио: "Дакле, Јосип Броз је преко Комунистичке партије Југославије (КПЈ) употријебио револуционарни терор у смислу осигурања своје побједе за вријеме рата и непосредно послије рата.”, каже Туђман.

 
Но, историја каже да је један од драконских примјера како се злочинац Јосип Броз одржавао на власти и оснивање Голог отока, углавном за Србе и Црногорце за које је сматрао да су му највећи противници у очувању власти. 
И да буде највећи апсурд, у томе су му највише помагали Срби-подрепаши који су били жељни власти и који су се приклонили и увукли под скуте злочинцу Јосипу Брозу.

Злочинац Броз је био до детаља упућен у тортуре на Голом отоку, па ипак, Туђману то није пресудно, јер у Титу види углавном великог политичара: “Имао је”, наставља Туђман, “храбрости, одважности и државничке далековидости да се супротстави Стаљину у доба кад је пред Стаљином клечала цијела Источна Европа и Исток, па и Запад.


Тако Туђман Крлежу, штавише, сматра најзаслужнијим човјеком који му спасио живот. Титов утицај, заштита од Удбе, по Туђману је била пресудна … “Иако су и други интервенисали за мене”, рећи ће Туђман у истом интервјуу, “вјероватно је Крлежин утицај на Тита био пресудан, и вјероватно ми је то што нисам био осуђен за шпијунажу, спасило живот".

Туђман наставља у истом тону: "И самим тим што ме Тито спасио, то је дјеловало и на чињеницу да су и ови други кажњени мање, иако је према Удбиним агентима тада (1972) доведена она бугојанска група од 20 усташких терориста, да би се извршила пресија и да се озбиљније казнимо … ”

Туђман о Титу говори још у сљедећим формулацијама: “он је у комунистички покрет унио нешто ново; унио је "Титоизам" који је заправо значио рјешавање националног питања у оквиру социјалистичке револуције, задржавање државности и социјалистичке земље, чиме су Хрвати и Хрватска одбрањени …”

Надаље, “Тито је био велики политичар и у оквиру комунистичког покрета, један од оних који је марксистичку доктрину знао употријебити на стваралачки начин у југословенским приликама …”

“У оквирима свог времена Тито је био велик политичар … дао је одговор на изазове свог времена, а данас, послије његове смрти, многи показују да нису чак ни на његовом нивоу …”, говорио је Фрањо Туђман. 

Сваки завршни коментар био би сувишан 
и непотребан, али ...

Онај ко то жели све му је јасно. Јасно му је да су злочиначки "трилинг" - Јосип Броз, Мирослав Крлежа и Фрањо Туђман - били родоначелници стварања самосталне хрватске државе, а што се касније у крви и великом страдању народа и десило.

Као симбол и знак српске захвалности 

злочинцу Јосипу Брозу 
за уништавање српског народа - 
свједоче "Кућа цвијећа" и његов гроб у Београду.
 
Autor sjovicicslavuj | 18 Februar, 2020 | read_nums (78)
 
18. фебруара 1915. године
умро је историчар, филолог,
политичар и државник,
академик
СТОЈАН НОВАКОВИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји

Припадао је младоконзервативцима који ће прерасти 1880. у Напредну странку, коју је Новаковић основао заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Вишеструки министар и посланик, Новаковић се залагао за ред, рад и поредак, и просвећене реформе, спроведене радом елите, а уз ослонац на Круну.

Дипломатску каријеру започео је првом мисијом у Цариграду, која је трајала седам година (од 1885. до 1892). По повратку је постао председник Државног савета да би, након три године, 1895 - 1896. постао председник једне од дуговечнијих дванаест влада за време владавине краља Александра Обреновића. Пад Владе поново одводи Новаковића у дипломатију, посланик је у Цариграду до 1900, затим краткотрајно у Паризу, па до 1905. у Петрограду, где је и пензионисан. То је, ипак, био крај само дипломатске каријере Новаковићеве.
Споменик у дворишту школе у Шапцу која носи његово име

По повратку у земљу, Новаковић је један од обновитеља Напредне странке која је добила име Српска напредна странка.  1909. Новаковић је изабран, упрокс малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Концентрациона влада трајала је до окончања Анексионе кризе, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара 1915. у јеку Првог светског рата. 
Autor sjovicicslavuj | 17 Februar, 2020 | read_nums (115)
 
На данашњи дан 17. 2. 1872. године 
рођен је славни српски пјесник,
академик и дипломата

ЈОВАН ДУЧИЋ
 

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
 

---------------
Споменик Јовану Дучићу у родном Требињу
-------------


Autor sjovicicslavuj | 16 Februar, 2020 | read_nums (123)

Из славне српске прошлости
Да се не заборави!

16.2.1877. године рођена је

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ
Била је прва жена изабрана
за академика Српске академије
наука и умјетности!





Споменик Исидори Секулић
испред Педагошког факултетау Сомбору 
Autor sjovicicslavuj | 16 Februar, 2020 | read_nums (64)
 
16. фебруара 1873. године
рођен је славни српски књижевник
РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји

Радоје Домановић
је рекао истину за сва времена

Шта се од времена Домановића
па до данас промијенило?
све
али на још горе!
 

Радоје Домановић, 
биста на Калемегдану, Београд
 
Autor sjovicicslavuj | 16 Februar, 2020 | read_nums (57)
Свети Симеон

У време цара мисирског Птоломеја Фила-делфа изабран би и овај Симеон као један од знамените Седамдесеторице, којима би поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Симеон рађаше свој посао савесно, но када превођаше пророка Исаију, па дође до оног пророчанства: ево дјева ће затрудњети и родиће сина, он се збуни, па узе нож да избрише реч дјева и замени је са речју "млада жена", и да тако и преведе на грчки.

Али у том тренутку јави се Симеону ангел Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. А да је истинито и тачно, рече му још весник Божји, увериће се и он сам лично, јер по Божјој вољи неће умрети док не види Месију рођенога од девојке.

Обрадова се праведни Симеон таквоме гласу с неба, остави пророчанство неизмењено, и захвали Богу што га удостојава да доживи и види Обећанога.
Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол.

Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје" (Лк 2, 29-30).
Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу.
Ани је тада било осамдесет четири године.

Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце.
Autor sjovicicslavuj | 15 Februar, 2020 | read_nums (58)
 
СТЕВАНУ МИЧИЋУ
бронзана медаља
 
 

Српски рвачи наставили су традицију освајања медаља на великим такмичењима. Стеван Мићић је освојио бронзану медаљу на Европском шампионату у Риму.

Српски рвачи наставили су традицију освајања медаља на великим такмичењима. Стеван Мићић је освојио бронзану медаљу на Европском шампионату у Риму.

И од саме медаље на Европском првенству ништа није мање важна чињеница што је овим пласманом Мичић који је рођен у Меси у САД, а који наступа у дресу Србије, обезбедио норму за Олимпијске игре у Токију.
 
Autor sjovicicslavuj | 15 Februar, 2020 | read_nums (64)
Српска православна црква и верници славе Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу.
Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу, данас славе Српска православна црква и верници.


Први сусрет Бога и човека под сводовима јерусалимског храма и сретење новорођеног Месије кога је у наручје примио праведни старац, познат као свети Симеон Богоносац, слави се увек четрдесетог дана по Божићу.
Сретење је празник од суштинске важности за хришћанство и његово значење указује на на први сусрет Спаситеља са људима.

Према канону СПЦ, сврстан је у ред Господњих, али и Богородичних празника, јер се на тај дан истовремено велича чистота Богородице коју је, како каже предање, првосвештеник Захарија, отац Јована Крститеља, увео у јерусалимски храм на место одређено за девојке.

Сретење Господње је један од најсвечанијих догађа и на литургији, у једној од најлепших православних молитви, изговарају се речи праведног Богоносца које изговара са Богомладенцем у наручју - "Отпусти сад раба твојега Господе, јер видеше очи моје спасење твоје".

Овај догађај из живота цркве описан је у четворојеванђељима где се међу сведоцима помиње и Ана, кћи Фануилова, која је присуствовала Сретењу Господњем, и потом објавила становницима Јерусалима да је "коначно стигао онај који је одавно најављиван и очекиван".

Предање даље каже да су фарисеји обавестили цара Ирода о догађају у јерусламском храму. Уверен да је то нови цар кога су најавили пророци са Истока, Ирод је наредио да убију Исуса.

Међутим, према упутству Анђела Божјег, божанска породица је већ била на путу за Мисир.

Сретење се слави од времена цара Јустинијана, када је епидемија куге односила и до 5.000 живота дневно, а земљотрес у Антиохији оставио за собом велику пустош.

Слава Сретења веома је честа у српском народу, који за овај празник везује своју традицију и обичај
е.

Карађорђе Петровић
Дан Сретења 1804. године пресудан је за историју српског народа, јер је тог дана Крађорђе Петровић подигао у Орашцу Први српски устанак.

На Сретење 1835. године у Крагујевцу је проглашен и први устав кнежевине Србије, познат као Сретењски устав, а Србија на овај дан слави Дан државности.

У нашем народу постоји и веровање да се на Сретење срећу зима и лето.
Ако на Сретење осване сунчан дан, а медведи уплашени од сопствене сенке врате се у зимски сан, верује се да ће зима потрајати још шест недеља.
Autor sjovicicslavuj | 14 Februar, 2020 | read_nums (79)
 
У Вишеграду је данас обиљежено 216 година
од Првог српског устанка
и Дан бораца Републике Српске
у знак сјећања на 23.184 припадника
Војске Републике Српске 
који су живот дали
у одбрамбено-отаџбинском рату.

Служењем парастоса 
и полагањем вијенаца и цвијећа у Вишеграду 
је обиљежено 216 година од Првог српског устанка 
и Дан бораца одбрамбено-отаџбинског рата 
Републике Српске 
у којем су за Српску живот дала 23.184 припадника 
Војске Републике Српске

У манастриру Добрун служен је парастос погинулим устаницима, а потом су положени вијенци код споменика вожду Карађорђу.

У Вишеграду код централног споменика погинулим борцима Војске Републике Српске служен је помен и положени су вијенаци страдалим Србима. 

Дан Борачке организације Републике Српске и Дан бораца Српске обиљежен је и у Бањалуци, Палама, Бијељини, Приједору, Козарској Дубици и другим градовима Српске.

Први српски устанак подигнут је 15. фебруара 1804. године у Орашцу, а у њему су, осим хајдучких чета, учествовали сеоско становништво и српска војска која је имала 25.000 војника.

У одбрамбено-отаџбинском рату од 1992. до 1995. године био је ангажован 215.671 припадник Војске Републике Српске, а њих 23.184 положила су животе за Српску.

Организатор обиљежавања Дана бораца Српске и Првог српског устанка је Одбор Владе Републике Српске за његовање традиције ослободилачких ратова.

Борцима и српским јунацима
који су створили
РЕПУБЛИКУ СРПСКУ
и Борачкој организацији
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
честитам Дан борачке организације

СРПСКА 

ЗАУВИЈЕК!

ДАНАС КАД  ОБИЉЕЖАВАМО ДАН БОРАЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 
НАЈВЕЋУ ЗАХВАЛНОСТ МОРАМО УПУТИТИ 
НАЈБОЉИМ СИНОВИМА СРПСКОГ НАРОДА 
КОЈИ СУ ДАЛИ СВОЈЕ ЖИВОТЕ ЗА СТВАРАЊЕ 
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
АМИН
Autor sjovicicslavuj | 14 Februar, 2020 | read_nums (72)
 
ИСТИНА и контраверзе 
о непостојећем тзв. Дану "љубави"!

Пише: Славко Јовичић Славуј


Срби, а посебно је то карактеристично у Србији се сваке године на дан 14. фебруара дијеле на "трифуновце" и "валентиновце". Један дан и један светац мало су да у свијету пуном мржње побиједи љубав.

Талас "валентиноваца" запљуснуо је српски народ деведесетих година прошлог вијека. А, посљедњих година Срби се баш око 14. фебруара подијеле на "трифуновце" и "валентиновце" - оне који прате западњачки тренд празновања и друге који инсистирају да је то прастари дан Светог Трифуна, заштитника вина и виноградара. 

Ова два свеца, осим што се помињу истог дана, и то по два различита календара, немају везе један са другим.

- Свети Трифун заштитник је виноградара и вина и крсна слава многих Срба. Треба знати да у православном календару нема свеца који штити љубав. Љубав је Бог!

-------------------
Светог Валентина славе католици и свакога ко то слави треба оставити на миру и његово право треба поштовати. И, код католика није из саме цркве проистекло слављење љубави на тај дан. То се више раширило у народу.
Легенда каже да је свети Валентин венчавао војнике кришом, иако је то римски цар Клаудије Други строго забранио, пошто је то, наводно, смањивало њихову ратничку моћ. Зато му је на овај дан 269. године одрубио главу.

Иако има православних вјерника који прослављају дан љубави, Српска православна црква не гледа на то са осудом или критиком. Један дан и један светац мало су да у свијету пуном мржње заштити љубав. 

Свети Трифун је опет светачки ореол добио 250. године, када је убијен, јер није хтио да се одрекне Христа. У житију овог мученика, који се родио у Кампсади у Малој Азији, пише да је имао исцјелитељски дар и да је истјерао зао дух из ћерке римског цара Гордија. Све царске дарове раздијелио је сиротињи и наставио да у свом селу чува гуске. 

ОБРИСАН ВАЛЕНТИН!

ДОК су Срби за Светог Валентина 
махом чули тек посљедњих деценија, 
Католичка црква га је још прије пола вијека 
избрисала са листе светаца чији дан се светкује.

Разлог је био практичан - 
да се смањи број дана који се празнују. 
А, Валентин је и даље остао светац 
у њиховом календару.
 
Autor sjovicicslavuj | 14 Februar, 2020 | read_nums (51)

Свети Трифун живео је у трећем веку, а рођен је у Кампсади, у Фригији. Родитељи су му били побожни и своју побожност су и на свог сина пренели.

У свом животу бавио се домаћом економијом и чувањем гусака, али пошто је био одан Христовој вери, Бог га је обдарио даром чудотворства, те је многе болеснике од разних болести молитвама лечио.

Прича се да је, између осталих, исцелио и Горду, кћер римског цара Гордијана, која је патила од неке душевне болести од које је ниједан лекар није могао излечити. За то га је цар богато наградио, али он је све дарове раздао сиромасима. За време римског цара Деција, Трифун је претрпео страшно мучење и на крају умро.

Српска православна црква, верујући у чудну моћ молитвеног заступништва светог мученика Трифуна, установила је нарочити молитвени чин, који се врши са њивама или баштама, ако се догоди штета од инсеката, мишева и других животиња. Кад се врши овај чин узима се зејтин из кандила светог Трифуна и богојављенска водица, па свештеник унакрст шкропи њиву, башту или виноград, и поред осталог чита и "заклинаније свјатаго мученика Трифуна". На тај начин свети Трифун се сматра заштитником пољских усева.

Наши виноградари због тога славе светог Трифуна као патрона, па тога дана иду у винограде, орезују по коју лозу и вином заливају по који чокот, да би тиме повратили винограду малаксалу снагу, после дугог зимског мртвила, па да почне бујати у пролеће које се већ почиње примицати. Због тога светог Трифуна у Источној Србији зову Орезач и Заризој.

Ако на Трифундан пада снег или киша, биће кишна и родна година, ако је ведро, година ће бити сушна и неродна. Народ још каже: "Триша забо угарак у земљу, па зато снег и лед почињу да се топе".
Autor sjovicicslavuj | 13 Februar, 2020 | read_nums (63)
 
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Ни мртви и деценијама раније сахрањени Срби 
у Сарајеву немају мира и спокоја.
Радници сарајевских гробаља добили су налог да прекопавају гробове давно умрлих Срба, јер њихова родбина расијана по свијету послије прогона из Сарајева не плаћа накнаду за одржавање гробља.

У том срамном и нечувеном прогону и мртвих Срба, које је почело још 2017. године,  предњаче у градском и највећем гробљу "Баре". Ти поступци засновани су на одлуци о уређењу и одржавању градских гробаља, коју је донијела Скупштина града Сарајева. Одлуком је дефинисано да се гробно мјесто или гробница могу прекопати десет година послије сахране у случају да нису одржавани и да се за њих не плаћа накнада.

Одлука, дабоме, погађа српску популацију, јер је у току рата у Сарајеву током рата убијено преко 5.000 Срба.

 Такође, у току рата и послије њега протјерано је преко 150.000 Срба. Они су данас расељени по свијету и многи од њих ријетко свраћају у Босну и Херцеговину. У Републику Српску још и долазе, али у бошњачко Сарајево скоро никада, па с тога и не знају за одлуку коју је донијела бошњачко-сарајевска Скупштина.
Многи гробови Срба су већ прекопани иако се на том и другим сарајевским гробљима Срби сахрањују деценијама.
Нема никаквог разумијевања од стране власти у бошњачком Сарајеву за ситуацију у којој су се нашли сарајевски Срби који су данас расељени широм свијета. Још гора је ствар што огромна већина потомака сахрањених Срба на сарајевским гробљима и не знају за такву одлуку.

Одлука највише погађа Србе јер њих више и нема у Сарајеву, па како онда неко може очекивати да се неко брине о гробовима њихових предака и чланова породица. То је још једно етничко чишћење, овога пута мртвих Срба, чиме се постепено бришу сва знамења која показују вјековно битисање Срба у Сарајеву.
А не треба заборавити да су све до пописа становништва 1971. године Срби били већински народ у Сарајеву.
Званични подаци бошњачке власти у Сарајеву говоре да је евидентирано између 12.000 и 13.000 гробних мјеста којима се не знају власници или најближи сродници, ко се за њих брине или је за њих непотпуна документација. Сарајевски "Покоп" управља с девет гробаља на подручју Кантона Сарајево - "Баре", "Лав", "Стадион", "Свети Јосип", "Свети Марко", "Свети архангели Георгије и Гаврило", "Свети Миховил", "Обад" и "Влаково".

Током ратних година уништени су многи трагови живота и постојања Срба У Сарајеву, па с тога не изненађује и чињеница да је велики број документације уништен, поготово када је ријеч о градском гробљу "Баре". Већина тих гробних мјеста је запуштена, девастирана и уништена. Тако бошњачке власти у Сарајеву имају законску основу за прекопавање гробних мјеста након десет година неплаћања накнаде. А то што би требало да се ради и хуманим и цивилизацијским стварима никога, изгледа, и не интересује.

Све има своју цијену, па и смирај мртвих Срба, па тако годишња такса за одржавање гробних мјеста износи 8,5 КМ и да дуговања због њеног неплаћања износе неколико милиона марака. Такозвана дуговања су настала из оправданих разлога, јер сасвим мало је остало живих Срба у Сарајеву.

Прекопавање гробног мјеста или гробнице обавља се након што се о намјераваном ископавању објави обавјештење у "Службеном листу" и у једном од дневних листова, а у случају да се у року од два мјесеца од објављивања обавјештења нико не јави.

Сасвим другачија ситуација је у Републици Српској. Никоме ни на ум не падада да посеже за прекопавањем гробних мјеста, иако има много гробница за које више од десет година није плаћена накнада.

Прекопавање гробних мјеста регулише Закон о гробљима и погребној дјелатности Републике Српске. У том закону је наведено да се гробно мјесто, односно гроб који није одржаван и за који нису плаћани трошкови одржавања гробља најмање десет година сматра напуштеним, али погребна предузећа због осјетљивости тих случајева избјегавају да га примјењују.

Пракса погребних предузећа у Европској унији је да странка може уплатити накнаду за одржавање гробља до 13 година унапријед, док се у Сарајеву то може учинити само за годину.

Мртве сарајевске Србе врло често узнемиравају и вандали који руше и скрнаве споменике и чупају крстове на православним гробљима на територији Кантона Сарајево.
Ексхумације ради продубљења гробног мјеста без захтјева сродника рађене су у од 1992. до 1995. године на гробљима у кошевској долини, јер "Покоп" није имао на располагању других гробљанских површина за сахрањивање погинулих и умрлих особа. То је рађено тако што су послије ексхумација посмртни остаци прелагани и спуштани на такозвано дупло или тројно копање.

Тешко је само и на значити шта се све радило и шта се ради са гробовима мртвих Срба у Сарајеву, јер и мртви Срби су опасност за стварање унитарне, суверене и једнонационалне босанске /бошњачке/ Босне и Херцеговине.

Дакле, сасвим је јасно да овиаквим антицивилизацијским потезима  власти у БиХ желе да избришу све трагове постојања Срба у Сарајеву. Када неки народ протјерате, остају његови споменици и гробови, а када и то порушите и спалите, онда бришете све доказе о постојању неких људи на тим просторима. Оваква недјела ће довести до тога да у будућности наши потомци неће знати колико је велики број Срба живио у Сарајеву и колико их је протјерано из тог града.
Поред свега тога, ископавање српских гробова је још један доказ да у том граду постоји дубоко усађена мржња према Србима и да се то дуго неће промијенити. На сваку пријатељски пружену руку од стране Бања Луке и Београда Сарајево ће одговарати овако непријатељским акцијама.
Autor sjovicicslavuj | 13 Februar, 2020 | read_nums (73)
 
13. фебруара 2013. године умро је
чувени водитељ и новинар
МИЋА ОРЛОВИЋ

Чувени новинар урадио је више од 170 репортажа, као и 300 интервјуа, више од 200 ТВ репортажа, 80 радио-емисија и 1.300 ТВ емисија.

Учествовао је у реализацији два квиза „Гинис“ и „Историја српског народа“.

Кршан и маркантан, својевремено је важио за југословенског Џона Вејна. Глумио је у 17 домаћих и страних филмова.

Чувени водитељ и новинар Милоје Мића Орловић преминуо је 13. фебруара 2013. у 79. години живота, у једном старачком дому у Београду.


Autor sjovicicslavuj | 13 Februar, 2020 | read_nums (57)

13.2.1961. године, у Београду је умро 
најпознатији српски сликар 20. вијека

ПЕТАР ЛУБАРДА

---------------

СЛАВНИ СЛИКАР, ДАВНО ПРИЈЕ, 
ЗНАО ЈЕ И КО ЈЕ И ШТА ЈЕ, И КОМЕ ПРИПАДА

Петар Лубарда о себи

Писмо поводом изложбе у ПаризуБеоград, 18. март 1971.

Драги Коларићу,

Желео бих да ти се обратим са једном молбом; унапред се извињавам за узнемирење.

Како си ти члан Одбора за приређивање "Југословенске изложбе кроз векове" у Паризу (од 2. марта до 17. марта 1971. године), молио бих те да на првој идућој седници Одбора прочиташ ово моје писмо.

Као што сам и писмено обавештен од Одбора, учествујем на поменутој изложби са сликом "Сумрак Ловћена", датирана 1970. године, а у саставу који шаље СР Србија (што је и била моја изричита жеља). Међутим како не знам ко шаље податке о аутору који ће изаћи у каталогу (а знајући да се у том обимном послу може подкрасти грешка), решио сам да пошаљем следеће и једине тачне биографске податке о мени. То су: Петар Лубарда, рођен 1907. године, Љуботињ; Србин; живи у Београду, Иличићева бр. 1.

Молим да се ови подаци најхитније (телеграфски) доставе другу који уређује каталог да би могао направити евентуалне исправке.

Што се тиче аранжирања саме изложбе, ја ћу бити слободан да замолим следеће: уколико се изложба аранжира по републикама, односно по националном кључу, да као што је разумљиво - будем у саставу другова-колега СР Србије.

Све сам ово саопштио у телефонском разговору са другом Матвејевићем, као и са проф. др Стеље, такође и са тобом, али желим да то потврдим и писмено, да не би било забуне и нових компликација.

Још једном захваљујем теби као и друговима из Одбора на труду и желим много успеха.

Срдачно те поздрављам,

Петар Лубарда,
Иличићева бр. 1
БЕОГРАД 

Текст према завештању Петра Лубарде од 14. априла 1972. године  које је предато САНУ



Петар Лубарда
Рођен је 27. јула 1907. у Љуботињу у Црној Гори,
по националности Србин,
отац Ђуро И. Лубарда, мајка Марија М. Вујовић.
____________________________
Поглед на Скадарско језеро ...
 
Основну школу похађао у Љуботињу, Цетињу и Херцег Новом, а гимназију у Херцег Новом, Сплиту, Сињу и Никшићу.
Уметничку школу у Београду уписао је 1925. (проф. Б. Вукановић, Љ. Ивановић, И. Шобајић).

Годину дана касније одлази у Париз, где први пут излаже на Салону независних 1927. године. У Паризу остаје до 1932, а непосредно пред Други светски рат поново борави у њему годину дана и путује по Шпанији и Немачкој.

Рат проводи у заробљеништву, а од 1946. до 1950. је на Цетињу где заједно са Милом Милуновићем оснива прву Уметничку школу у Црној Гори. За дописног члана САНУ изабран је 1959, а за редовног 1961.

Добитник је многих значајних награда и признања од којих су најзначајније "Grand prix" на Светској изложби у Паризу 1937, прва награда на Интернационалној изложби у Хагу 1939, прва савезна награда ФНРЈ 1948, прва републичка награда Црне Горе 1948. и 1949, интернационална откупна награда на II Бијеналу у Сао Паолу 1953, награда на II Бијеналу у Токију 1955, Октобарска награда града Београда 1955, Национална награда у Гугенхајму 1956, Седмојулска награда СР Србије 1964, награда АВНОЈ-а 1966. и Хердерова награда 1973. у Бечу.


**************
Autor sjovicicslavuj | 13 Februar, 2020 | read_nums (65)
 
Руђер Јосип Бошковић 
Умро у Милану 13. фебруара 1787. године


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји



Руђер Јосип Бошковић је рођен у Дубровнику 18. маја 1711. године. Умро је у Милану 13. фебруара 1787. 

Био је српски физичар, астроном, математичар и дипломата из Дубровника, један од најзначајнијих научника свога времена. 

Био је професор универзитета, оснивач Миланске опсерваторије и директор Оптичког института Француске морнарице.

Био је универзалан стваралац: филозоф, математичар, астроном, физичар, инжењер, педагог, геолог, архитекта, археолог, конструктор, оптичар, дипломата, путописац, професор, исусовац, најбољи песник на латинском језику осамнаестог века и преводилац-полиглота.

Рођен је као седмо дете трговца Николе Бошковића, Србина из Орахова код Требиња у Херцеговини и мајке Павле, италијанског порекла, из породице Бара Бетере, познатог дубровачког песника. 

Цео радни век провео је у туђини, где је стекао и светску славу, а само једном свратио у свој завичајни Дубровник,1747. године.

Своје отаџбинско порекло никада није крио – остао је Словинац, како су се тада називали Јужни Словени. 

Умро је и сахрањен 13. фебруара 1787.  године, а срце му је пренето у завичај.
 
Autor sjovicicslavuj | 12 Februar, 2020 | read_nums (84)
 
12. фебруара 1961. године,
у центру Загреба пронађен је објешен
славни српски пјесник и књижевник

БРАНКО МИЉКОВИЋ




- Године 1953. одлази у Београд на студије.

- Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду 1957. године.

- Прве песме у Београду му објављује Оскар Давичо у часопису „Дело“.

- Прву збирку песама „Узалуд је будим“ објављује 1956. и с њом постиже велики успех; најзначајнија је збирка „Ватра и ништа“, након које излазе и збирке „Порекло наде“ (1960) и „Крв која светли“ (1961). Збирка „Смрћу против смрти“ објављена је 1959.

- Београд напушта у јесен 1960. године и одлази за уредника културе у Радио Загребу.

- У ноћи између 12. и 13. фебруара 1961. његово обешено тело пронађено је у парку у Загребу. 


Смрт покојног Бранка Миљковића 

никад до краја није разјашњена.

                                               
Имао је само 27 година.


------------------



Autor sjovicicslavuj | 12 Februar, 2020 | read_nums (62)
 
На данашњи дан 12. фебруара,
рођен је славни српски пјесник

ЛАЗА КОСТИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


Лаза Костић био је пјесник, писац, новинар, филозоф, полиглота и политичар, а сматран је једним од највећих умова српске литературе. Посветио се писању поезије и превођењу са европских језика.

Био је најзанимљивија и најистакнутија пјесничка личност друге половине 19. вијека у Србији.
Знао је грчки, латински, њемачки, француски, енглески, руски, мађарски, на свим тим језицима је читао, са неких преводио, а на њемачком, француском и латинском и писао.

Са само осамнаест година, 1859. године, Костић је почео да преводи Шекспира на српски језик. Хеленизам, Шекспир, српска народна поезија - то су три основне претпоставке Костићева дјела.

Своју чувену пјесму "Санта Марија дела салуте" посветио је трагично преминулој Ленки Дунђерски и те стихове многи критичари и познаваоци поезије сматрају најбољим пјесничким остварењем у српској књижевности.
ЛАЗА КОСТИЋ
Santa Maria della Salute
 /Света Маријо поздрављам те/

Једна од наших најљубавнијих пјесама ако не и најљубавнија пјесма српске књижевности је свакако пјесма
Santa Maria della Salute.

Овај пут је ни на блогу нисам поставио, јер се може свугдје наћи на нету. 

Поставио сам кратки текст - коме је посвећена и како је настала пјесма итд.
 
Несрећна љубав

Њему је било већ 50 година, њој тек 20. Ленка Дунђерски била је ћерка
 најимућнијег Србина у Војводини, Лазе Дунђерског. Иако нису били блиски по годинама родила се обострана љубав. Ленка је била опчињена славним песником, а он њеном младошћу и лепотом. Ипак, у педесетој години чак се и одважни Лаза Костић плашио да започне нов, узбудљив, заљубљен живот са тридесет година млађом девојком. 

Уместо романсе, цветало је пријатељство. Уследиле су заједничке вожње кочијама по граду и слушање клавира. Схватајући да је разлика у годинама исувише велика и да је таква љубав просто немогућа, Лаза бежи у манастир Крушедол. На предлог њеног оца жени се богатом наследницом Јулијаном Паланачки из Сомбора, а те исте 1895. године умире Ленка у својој 24-ој години.
 
Званично је прихваћена прича да се Лаза оженио богатом сомборском мираџиком, само да би некако заборавио Ленку, док је она у кратком року преминула у Бечу од тифусне грознице. Ипак, незванични подаци тврде, да је Ленка преминула при абортусу, који је спровођен у Бечу, а да је причу о тифусној грозници исконструисала породица, како би се избегла срамота и како би девојачко име остало неукаљано. Ленка је потом сахрањена у породичној гробници Дунђерских у Србобрану.

Лаза је за Ленкину смрт сазнао на брачном путовању у Венецију, где између осталог посећује цркву Госпе од Спаса (Санта Мариа делла Салуте). Управо од тренутка Ленкине смрти и сусрета са грандиозном лепотом цркве Лаза Костић ће 14 година у себи носити ову песму, све док није добила пуни сјај и постала опроштајна песма, једна од најлепших у српској поезији.

Фатална судбина

Костић је имао несрећу да се под старост заљуби безнадежно у недостижно. Пре те фаталне љубави, прва његова важна љубав за коју историчари знају завршила се смрћу девојке, 1862. године, кад је Костић имао 21 годину. Следећа се удала за другога, а трећа за трећега. Изгледа да су оне, или њихове мајке, на време схватиле и размотриле природу овога генија, и утекле стабилним људима, можда мало безбојним, али постојаним.

Ленка и Јуца, Костићева супруга, не могу се поредити без опасности да се једној или другој не нанесе нека неправда. Кад су се венчали, Јулијани Паланачки је било 46, а Лази 54 године. Јулијана је свога распуштеног генија први пут угледала у некаквим сватовима, и отада та зачарана девојка више ништа није видела до њега, иако га је срела 25 година пре њиховог венчања. Дотле је енергично одбијала просце, који су јуришали на мираз, а никоме није говорила кога то она чека. У браку између Јуце и Лазе не може се рећи да није постојало наклоности, али љубавне страсти засигурно никада није било. Јуца иако је била предобра жена, није могла да надомести Ленку и њено ужасно одсуство.

Ленка Дунђерски и Лаза Костић 
споменици у парку дворца Дунђерски у Кулпину, 
општина Бачки Петровац
    My picture!

Kategorije

Arhiva