Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 7 Jul, 2019 | read_nums (248)
 Милутин Бојић
В Е Р А
Тада дохвати се очију њихових говорећи:
По вери вашој нека вам буде.
— И отворише им се очи.
(Матеј IX, 29, 30)
(Псалам 29, ст. 3)

Глас је Господњи над водом.
Бог славе грми.
(Псалам 89, ст. 15)
Благо народу који зна трубну поклич.  
 
Слика
 
Милутин Бојић, рођен је 19. маја 1892. у Београду. 
Живио је само 25 година.
Умро је 8.11.1917. у болници у Солуну.
 
Био је српски пјесник,
драмски писац и српски војник.

Милутин Бојић је учесник балканских ратова
1912. и 1913. године, као и Првог свјетског рата.
Слика 
 Биста Милутина Бојића,
угао истоимене улице и Палмотићеве.

Иако је живио само 25 година,
оставио је неизбрисив траг
у српској књижевности.

У свом кратком животу
ипак је стигао да опјева патње
и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније.
/Плава гробница/
 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°
Autor sjovicicslavuj | 7 Jul, 2019 | read_nums (55)
 
На данашњи дан, 7. јула 2014. године
у Београду је умро славни српски глумац
Боривоје „Бора” Тодоровић
 


   
Autor sjovicicslavuj | 7 Jul, 2019 | read_nums (27)

Рођење светог Јована Претече и Крститеља Господњег. На шест месеци пре свога јављања у Назарету Пресветој Деви Марији велики Гаврил, архангел Божји, јавио се првосвештенику Захарију у храму Јерусалимском. 

Пре него што је објавио чудесно зачеће безмужне девице, архангел је објавио чудесно зачеће бездетне старице. Захарије не поверова одмах речима весника Божјег, и зато му се језик веза немилом, и остаде нем све до осмог дана по рођењу Јовановом. У тај дан скупише се сродници Захаријини и Јелисаветини ради обрезања младенца и ради надевања имена. Па када упиташе оца, какво би име он желео дати сину, он, будући нем, написа, на дашчици: Јован. И у том часу одреши му се језик, и он поче говорити. Дом Захаријин беше на висинама између Витлејема и Хеврона. 

По целом Израиљу беше се разнео глас о појави ангела Божјег Захарији, о немилу овога и о одрешењу језика његовог у часу када написа име Јован. Глас о томе беше дошао и до Ирода. Зато Ирод, када посла да се покољу деца по Витлејему, упути људе у брдско обиталиште породице Захаријине, да убију и Јована. Но Јелисавета благовремено сакрије дете. Разјарен због овога цар Ирод посла џелате у храм Захарији (јер се деси да Захарији опет беше чреда служења у храму Јерусалимском) да га убију. 

Између притвора и храма Захарија би убијен, а крв његова се усири и скамени на плочама, и оста тако као сталан сведок против Ирода. Јелисавета се сакрије са дететом у неку пештеру, где ускоро она премине. 

Младенац Јован оста у пустињи сам на старању Бога и ангела Божјих (в. 7. јануар ; 24. фебруар ; 25. мај; 29. август и 23. септембар).
Autor sjovicicslavuj | 6 Jul, 2019 | read_nums (43)
 
Споменик на војничком гробљу у Братунцу


НАПОМЕНА: 

ТЕКСТ ЈЕ НАПИСАН 12. јула 2007. године 
за један српски портал у дијаспори.
 
 ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Због огромне ожалошћености и гнева у себи нисам могао да издржим а
 да не напишем коју реч о, нажалост,  обележавању Дана страдања Срба у Братунцу, Сребреници и целом том крају, на Петровдан 12. јула, лета Господњег 2007. године.
 

Најблаже речено, радило се о невиђеном скандалу и неопростивим грешкама покровитеља ове манифестације - Министарства за рад и борачка питања Републике Српске.

Да кренем редом. Истина је да је путем медија био упућен Јавни позив за обележавање страдања српског народа - 12. јула ове године. Шта даље. Ништа. Зар је било за очекивати да из међународне заједнице било ко дође по "јавном позиву". Ма, заправо, они не би дошли ни на који начин, али због тога макар смо могли да им кажемо речи погрде због њиховог игнорантског односа према српским жртвама. Овако - не.

Сваке године био сам присутан и у Братунцу и у Сребреници и у свим селима у којима су затрти трагови српског постојања. 

2005. године, 07. јула отворио сам и "Петровданске дане", дане сећања на страдање Срба у Подрињу. Замислите, то сам учинио тада у функцији потпредседника Савеза логораша Републике Српске.

Зашто баш ја. Па зато што није имао нико други. Заправо, никога није било из локалних, а да не говорим о републичким представницима власти. Био сам шокиран и ојађен као никада до тад.

Ове 2007. године не знам шта да кажем. Заправо знам. На Централној манифестацији на Војничком гробљу у Братунцу сакупила се родбина страдалих, пристигли су колико сам успео да видим и Младен Иванић, затим министар за борачка питања Бошко Томић, заменици министара у Савету министара БиХ Игор Црнадак и Веселин Пољашевић, саветник председника Владе Републике Српске Миладин Драгичевић, неколико посланика из Народне Скупштине Републике Српске (са подручја Зворника и Милића), те мој колега у Парламентарној скупштини БиХ Лазар Продановић. 

Била је ту и делегација СДС-а на челу са председником Младеном Босићем, те генерални секретар СРС Александар Вучић из Београда, књижевница Љиљана Булатовић и можда још неко, али нека ми не замере ако их нисам поменуо.

Нико није знао кад и која делегација и ко заправо чини те делегације полажу венце. А, и како би знао кад једноставно није било никога ко би представљало протокол. Тако се неко "из публике" сетио да и ја требам бити члан делегације "државних институција БиХ" и тако ме напрасно угурао са Младеном Иванићем и заменицима министара из Савета министара БиХ. Невиђени скандал.

Надаље - Свечана академија у Братунцу.
 

По мојој процени на Академији у Братунцу није било више од хиљаду присутних.  Шта на ово да кажем. Ништа. Мало је рећи да се радило о великој срамоти. Говорили су председник Борачке организације РС Пантелија Ћургуз, те момак Брано Вучетић, којем су муслимани убили оца, мајку и брата и на крају председник Владе Републике Српске Милорад Додик. Приређен је и изведен пригодан уметнички програм који заслужује и сама манифестација обележавања стравичног страдања српског народа овог краја. Једино је овај део програма за похвалу. 

Mеђутим, са овог дела манифестације изостадоше и сви они који су били на полагању венаца на Војничком гробљу. Одмаглили људи. Неки из оправданог револта и понижавајућег односа према њима приликом полагања венаца, а они други или трећи, ко зна из којих разлога ухватили маглу. Боже сачувај.

У цркви у Сребреници  одржан је парастос свим страдалима. Број верника никада нисам бројао па нећу ни сад.

Враћајући се тужан и потиштен због укупног дојма катастрофалне организације и малог одзива нашег народа, по несрећи, само на тренутак свратим и у Кравице. Небројено аутомобила паркирано са обе стране цесте, па и на самој цести. Испред школе удаљене мање од стотињак метара од још недовршеног Централног споменика страдалим Србима на целом том подручју - разапети огромни шатори. 

Иако сам био болестан и једва сам стајао на ногама, али уз помоћ свог колеге некако сам успео да се прогурам кроз народ и стигнем до шатора. 

Само што нисам заплакао од муке. Огроман број народа седи унутра, столови препуни јела и пића, а са разгласа грми глас певача Миломира Миљанића. Грми од свирке и песме. Музичари закићени разним новчаницама не престају да свирају, а Миломир Миљанић, нова српска "естрадна звезда", само "шпарта" од стола до стола и наплаћује песме. "Лова капље" са свих страна. Наравно, "уметник" пева оне праве "родољубиве" песме које су иначе у његовом репертоару. 

Нисам имао снаге да све то и даље гледам и одмах сам се вратио, мада врло тешко, јер ме на сваком кораку неко заустављао и нешто запиткивао. Нажалост, нико, ама баш нико ни реч ми не рече о страдању нашег народа.

Нисам могао да поверујем да смо то ми, да смо овакви Срби.

**********************
У тексту сам говорио о менталитету и менталном склопу нашег народа и о односу тог истог народа према српским жртвама. 

Ради се о моралном посрнућу ...
о брзом забораву ...
о колективној амнезији ...
о хипокризији ...
о лажном патриотизму ...
о много чему другом ... 

Но, нисам позван да дајем и одређујем дијагнозу стања у којем се налазимо, али јесам да искажем своју огорченост и бол због свега што нам се дешава. И можда је баш добро што сам са ове позиције многе ствари могао лакше да видим и ако ништа друго, што могу и што чиним  -  да стално критикујем негативне појаве, износим истину на светлост дана, што предлажем решења, што нисам пасивни посматрач наше агоније и перманентног страха шта ће у будућности бити сa нама.          

НАЖАЛОСТ, ТО ЈЕ СУРОВА ИСТИНА. 

ТО СМО МИ! 

ТАКВИ СМО КАКВИ СМО! 

ЗАСЛУЖУЈЕМО ЛИ ДА НАС НЕКО ДРУГИ ПОШТУЈЕ И ЦЕНИ, АКО САМИ НЕ ПОШТУЈЕМО СВОЈЕ ЖРТВЕ И СВОЈ НАРОД ...
Autor sjovicicslavuj | 6 Jul, 2019 | read_nums (44)
 
Обиљежавање је почело служењем парастоса код Централног спомен-крста на градском гробљу у Братунцу, након чега је услиједило полагање вијенаца и обраћање званичника.
Обиљежавању 27 година од страдања Срба на подручју средњег Подриња присуствовали су српски члан и предсједвајући Предсједништва БиХ Милорад Додик, предсједник Владе Републике Српске Радован Вишковић, теруски амбасадор у БиХ Петар Иванцов.
Обиљежавању су присуствовали и помоћник министра за рада, запошљавање о борачко-социјална питања Србије Зоран Милошевић, представници Трећег пјешадијског /Република Српска/ пука Оружаних снага БиХ, представници Борачке организације Републике Српске, Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила, Савеза логораша Српске ...

Српски члан и предсједавајући Предсједништва БиХ Милорад Додик рекао је да је скоро свака кућа средњег Подриња завијена у црно и да је то мјесто страшних злочина у којем су само жртве добиле име, али не и налогодавци, иако су њихова имена незванично свима позната.
Додик је подсјетио да за злочин над Србима у Подрињу нико није одговарао.
Он је рекао да ће бити прекинут срамни завјет ћутања свјетских моћника, који то намјерно чине, и дијела сарајевске елите о страдању Срба у Подрињу, јер веома добро знају шта се овдје дешавало од 1992. до 1995. године.
 
- То што они ћуте, не значи да се злочин није догодио, не значи да око 3.500 Срба, укључујући жене и дјецу, овдје нису страдали на најмонструознији начин - рекао је Додик на обиљежавању 27 година од злочина који су над српским народом у средњем Подрињу починиле муслиманске снаге од маја до децембра 1992. године.
 
Додик је додао да ни данас у Братунцу нема представника међународне заједнице, те да је присутан само руски амбасадор Петар Иванцом.
Он је напоменуо да су међународни званичници налагали Хагу да се испита само шта се дешавало у јулу 1995. године у Поточарима.
 
- Данас нема пресуда /за злочине над Србима у средњем Подрињу/, нема злочинаца. Прво су нас побили, онда су нас оптужили за злочин који нисмо учинили. Од нас Срба очекују да сами себе кривимо, да сами себе сатанизујемо. То они желе, али то тако не иде и тако неће моћи - додао је Додик.

Додик је указао да постоји завјера у односу према Србима, од којих се тражи нова послушност.

Према његовим ријечима, можда ће једног дана, када се промијени интерес оних који су одлучили да су само једни жртве, а други злочинци, промијени и слика о Подрињу из овог рата.

Он је додао да се не смије умањити жртва других народа, али да се не могу прихватити квази лажне чињенице.
Додик је напоменуо да су Срби научили кроз историју да немају слободу ако немају своју државу, те указао на важност постојања Републике Српске.
 
- Хтјели су да учине све да нестанемо као народ - истакао је Додик.

У периоду од маја до децембра 1992. године у сребреничкој општини убијено је више од 400, а у братуначкој 560 Срба, већином цивила, међу којима већи број жена и дјеце и уништена су 43 српска села са више од стотину заселака, те више вјерских објеката, девастирана гробља и полупани скоро сви крстови у српским селима.

Обиљежавање 27 година од страдања Срба у Подрињу посвећено је свим српским жртвама из овог краја у Одбрамбено-отаџбинском рату, а организује се као знак сјећања на страдање Срба на Петровдан 1992. године у селима око Сребренице и Братунца, када је убијено 69 и заробљено 22 војника и цивила, од којих нико није преживио.
На Петровдан 1992. године муслиманске јединице из Сребренице напале су српска села Залазје, Биљачу, Сасе и Загоне убијајући све што су стигли, пљачкајући и палећи српску имовину.

Тако су наставили реализацију свог плана етничког чишћења започетог у априлу те године, према којем су уништавали све што је српско, да би потпуно затрли трагове постојања Срба на овим просторима. Осим убијања и прогона становништва и уништавања имовине, уништавали су и српска гробља и богомоље, што говори о томе какав су план имали.
----------------------------------
Данас је договорена градња централног спомен-обиљежја на улазу у Братунац.

На улазу у Братунац биће изграђено централно спомен-обиљежје српским жртвама средњег Подриња.
Autor sjovicicslavuj | 6 Jul, 2019 | read_nums (57)

 

Пјесма за данас ...

 

Вељко Петровић,

рођен је 5. фебруара 1884. године у Сомбору.

Године 1902. одлазиу Будимпешту

гдjе је студирао право.

 

Прве пjесме је почео да објављује 1905. године.

 

Умро је у Београду 27. јула 1967.

Сахрањен је уз велике почасти у Алеји великана.

 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°

Autor sjovicicslavuj | 5 Jul, 2019 | read_nums (90)
 
На данашњи дан, 5. јула 1928. године рођен је
СТЕАВАН РАИЧКОВИЋ
један од најзначајнијих српских пјесника
двадесетог вијека
 


Стеван Раичковић, Бранко Ћопић и Иво Андрић

Матија Бећковић и Стеван Раичковић

Стеван Раичковић, биста на Калимегдану
Autor sjovicicslavuj | 5 Jul, 2019 | read_nums (31)
 
На данашњи дан 5. јула 1929. године рођен је
ЈОВАН РАШКОВИЋ
- академик, проф. др


Autor sjovicicslavuj | 4 Jul, 2019 | read_nums (46)
 
Обавјештајне службе и слободе грађана, 
односно слобода човјека и слободе медија!



Свака демократија подразумијева и СЛОБОДУ! 
Свака слобода није и демократија!


ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Констатација из наслова овог текста би отприлике била поједностављено гледање на демократски плурализам и цивилизацијски напредак у ослобађању човјека од прокламованих друштвених ограничења и стега.

Нетачна је теза да демократска друштва дефинишу слобода изражавања и плурализам различитих мишљења. Можда би се овај став везан за различита мишљења и могао прихватити, али од тога се морају издвојити различита друштвена понашања. Многа су врло опасна. Кад кажем опасна, онда прије свега мислим на деструктивна понашања која се заговарају у плуралистичким и демократским друштвима. Ипак,  многе слободе човјека се морају ограничити законима и то у оној разумној и прихватљивој мјери општедруштвеног и цивилизованог понашања. Јер у супротном, за очекивати би било да се деси неминован суноврат и распад цивилизације.

Системска дјелатност у сваком друштву, па самим тиме и у свакој демократској држави мора бити дефинисана као безбједност за миран живот сваког човјека. А је ли то и могуће. Па није. Зато и обавјештајне службе као државни иструменти морају бити државни органи, а не органи за задовољавање партикуларних интереса појединих група и политичара, који би их користили за своје интересе, а против свих осталих, чији се политички и друштвени прагматизам коси са једноумљем разних авантуриста, који постају огроман друштвени баласт, поготово кад ничим изазвани дођу на власт и кад управљају државом и друштвом.

ОБАВЈЕШТАЈНЕ СЛУЖБЕ

Сама организација обавјештајних /тајних/ служби не смије бити талац нити под јармом домаћих, а поготово не страних разно разних организација, јер информације до којих долазе тајне службе имају највећу цијену на коњуктурном тржишту уцјена и владања великих над оним малим и неотпорним системима, друштвима и државама.

Не треба изгубити из вида чињеницу да савремене обавјештајне службе креирају и понашања и вођења политика великих свјетских сила. Многе велике свјетске обавјештајне службе су главни креатори у вођењу осмишљених политика у сфери унутрашњих, а много више у међународним и спољним конфликтима, који се манифестују у насилним промјенама граница, промјенама друштвених система, устава, трговином оружја, растурањем дроге, изазивањем вјештачких болести, епидемија и зараза, као и диригованим тектонским климатским поремећајима и промјенама.

Много је разних пријетњи по стабилност малих држава и народа, јер се ради о сукобу модерниста и традиционалиста, чиме се тај двобој веже за пријетње и за националну безбједност. Заправо, ради се о конвенционалним државним пријатњама и недржавним неконвенционалним антицивилизацијским активностима и сталним атацима на уставне системе нејаких држава, са једним и јединим циљем - пљачкањем и отимањм свих природних богатстава и природних ресурса.

У савременом добу посебан фактор који је интересантан, поготово за обавјештајне службе је и експлозија разних информација и дезинформација. Велики изазови и проблеми су у домену стратешког, оперативног, тактичког, техничког и материјалног статуса оних најјјачих служби.
Ипак и прије свега, и у свему, доминантан је људски фактор
Такође, у посљедњим деценијама највећу пажњу свих обавјештајаца привлаче савремене комуникације, интернет, мобилна и фиксна телефонија.
Давно, давно је напуштен превазиђени систем "голубова писмоноша” и партизанских курира типа “Јовице” који je мораo прогутати писмо да којим случајем, не дао Бог, не би дошао у опасност да писмо падне у руке непријатељу.

Тешко је рећи о којим постотцима прихватљивих и интресантних информација се ради, али они су доминатни и долазе из јавних контаката, јер многе службе користе информације из такозваних отворених извора и највјероватније је да се тај проценат креће између 70 и 80 одсто, а свега двадесетак одсто тих информација долази из тајних извора и такве информације су најдрагоцјеније.

Обавјештајне службе се успостављају ради заштите уставних система, па и самог поретка и трајања државе и мирног живота њених грађана.
И опет остаје оно питање са почетка овог текста – а је ли то баш тако.
Није.

Јер, оне најјаче свјетске обавјештајне службе се баве и другим врло опасним стварима по интегритет других и малих, јер непријатељ и ако не постоји, службе су дужне да га измисле. 
Пријетње по опстанак цивилизације су разнолике и оне се не смију ни измишљати, али истовремено се не смију ни минимизирати.
Autor sjovicicslavuj | 3 Jul, 2019 | read_nums (66)

На данашњи дан, 3.7.1937 рођен је
Милован Данојлић, књижевник, академик ... Написао је четрдесетак књига
поезије и поетске прозе, романа, есеја,
књига за дјецу итд.
Нисилац је свих најважнијих књижевних награда.
 
 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°
 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°
Autor sjovicicslavuj | 2 Jul, 2019 | read_nums (87)
 
На данашњи дан, 3.7. рођен је
велики српски пјесник за дјецу

Љубивоје РШУМ РШУМОВИЋ





Autor sjovicicslavuj | 2 Jul, 2019 | read_nums (57)
 
На данашњи дан 2.7. умрла је
прослављена српска глумица

ОЛИВЕРА МАРКОВИЋ



Сахрањена је 5. јула 2011. године
 у Алеји великана на Новом гробљу у Београду.
Autor sjovicicslavuj | 2 Jul, 2019 | read_nums (35)
 
За сјећање и памћење ...

На данашњи дан 2.7. умро је
славни српски књижевник 

БОРИСЛАВ ПЕКИЋ





  

Да се зна и да се не заборави ...

Био је члан илегалне студентско-гимназијске организације која се звала Савез демократске омладине Југославије (СДОЈ).

Ухапшен је 7. новембра 1948, маја 1949. осуђен по Закону о кривичним дјелима против народа и државе, на првостепеном Окружном суду на 10 година, а потом је на Врховном суду (Народне Републике Србије 26. јуна 1949. године) казна повећана на 15 година затвора са присилним радом и извјесним бројем година губитка грађанских права након издржане казне.

Помилован је послије пет година робије 29. новембра 1953. године. 
Издржавао је казну у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш.



Прву причу је објавио под псеудонимом Адам Петровић, у Видицима.
Остала дела је објавио под својим именом.

Написао је Повест времена чуда, портрет Ходочашће Арсенија Његована, драму У Едену на Истоку, комедију Генерали или сродство по оружју, новеле Успење и суноврат Икара Губелкијана, Одбрана и Последњи дани, сотију Како упокојити вампира, романе Златно руно (у седам томова), Беснило, 1999, Године које су појели скакавци, епос Атлантида (у два тома), збирку готских прича Нови Јерусалим, књиге есеја Сентиментална повест британског царства и Одмор од историје, као и књиге писама Писма из туђине, Нова писма из туђине, Последња писма из туђине.

Лично је највише волео Златно руно, али је говорио да се његов укусом не поклапа са укусом публике, која је више волела Беснило. Добитник је НИН-ове награде за књижевност.


Споменик Бориславу Пекићу у Београду 
откривен је 2.марта 2016.године на Цветном тргу.


Autor sjovicicslavuj | 1 Jul, 2019 | read_nums (71)
 
На данашњи дан, 1. јула 1853. године умро је

БРАНКО РАДИЧЕВИЋ


Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба
у нашој историји.

------------------
Гроб Бранка Радичевића на Стражилову

Статуа Бранка Радичевића на Стражилову

«Prethodni   1 2 3 4
    My picture!

Kategorije

Arhiva