Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 31 Jul, 2019 | read_nums (55)
 
КРИЦИ И ВАПАЈИ ТУГЕ И БОЛА ДО НЕБА 
КОЈЕ НИЈЕ ИМАО КО ДА ЧУЈЕ, 
А НИТИ ДА ОПЛАКУЈЕ СРПСКЕ МУЧЕНИКЕ ...
Православног српског становништва у Ливањском крају остало је само у траговима. Против потпуног затирања боре се нејака старачка плећа оно мало Срба који се на прсте могу избројати и који су остали у Ливну, али и немоћна сјећања хиљада оних које су вихор посљедњег рата и усташки-хрватски злочини расијали широм свијета. Неки од њих /двадесетак/ и ове године су се окупили у Ливну, и то на исти дан када су усташе на Огњену Марију 1941. године на најсвирепије начине убили око 1.600 православних Срба ливањског краја бацајући их у јаме, неке заклане, неке спаљене а неке су у јаме дубине и до 40 метара и живе бацали. Извршиоци ових злочина над Србима биле су њихове прве комшије, школски другови, колеге са посла – Хрвати.

 Другим свјетским ратом ми губимо велики број наших сродника овдје на земљи, али добијамо их на небу. Ливњака данас има мање од осамдесет у Ливну, али када би бројали има их преко 1500 душа, јер увијек треба рачунати Србе који почивају у цркви свете великомученице Марине.

У многим селима око Ливна, као и у оближњем Голињеву сада живе католици и муслимани, а до Другог свјетског рата су живјели православни Срби.

Нажалост, већ на почетку рата 1941. године, свих 230 православих српских мјештана је побијено на разним стратиштима на Ливањском пољу, што у Прологу, што у јамама на планини Камешници, тако да након Другог свјетског рата у овом селу није било никог од православног живља.

Само село Челебић је на Огњену Марију 1941. остало без 403 православна Србина.
Село Челебић је било мијешано село, православно и католичко, био је исти број православаца и католика. Оно што је лоше  је то да Срби увијек у добром времену добро живе са другим националностима, али дођу тако зла времена и то нико не може да објасни. Срби села Челебић нису страдали од Хрвата из неких других села, него управо од својих комшија са којима су живјели, заједно радили, заједно косили, заједно све послове сеоске радили.  Односи између Срба и Хрвата су били толико добри да нико није ни помишљао шта може да се деси и шта ће се десити. Но, била је то велика варка и српска заблуда која траје вијековима.
О Србима који су страдали 30. јула 1941. године, педесет година нико никада ништа није рекао. Зашто? Поставља питање на које нема одговора.

Након 50 година од звјерских убистава православних Срба ливањског краја, почетком 90-их година њихови потомци су се уз помоћ спелеолога спуштали у  јаме Ливањског поља у којима су убијени њихови преци. 

На свим тим стратиштима, и у Прологу и у те јаме спуштали су спелеолози. Било је јама и дубине и до 40 метара гдје су се спуштали, гдје се могло остати 15 - 20 минута, па до пола сата, јер су ту температуре биле 5 до 7 степени усред љета, тако да је било прилично тешко издржати, али све се то одрадило у једној импозантној акцији у којој су сви житељи православне вјере са тих терена учествовали свим срцем и свом душом, како би повадили кости звјерски уморених Срба.

Њихове кости су умивене, осунчане и похрањене у новоизграђену крипту покраj цркве Успениjа Пресвете Богородице у Ливну. Нажалост, 1992 године потомци злочинаца су минирали крипту и на таj начин учинили нови злочин над остацима невиних жртава. Срећом, било је Срба који су ризиковали главу и дошли да сакупљају кости, да их пси не развлаче и оне су опет похрањене у новоизграђену капелу посвећену Светој Великомученици Марини.

Удружењење Огњена Марија ливањска традиционално окупља протјеране Србе из Ливањског краја на овај празник у славу пострадалих предака, чувајући на тај начин сјећање на њих уз наду у Васкрсење мртвих и вјеру да се такви злочини више никада и никоме неће поновити.
Сјећању су претходили парастоси у Београду, Новом Саду, Бања Луци и Брчком.

Одржан је и парастос у селу Чапразлије, на мјесту срушеног споменика житељима тог села, побијеним у јами Самогреда.

Служен је парастос на спомен-гробљу на Барјаку, у селу Челебићу,  на мјесту гдје и даље лежи највећи дио моштију, нешто више од 400 мјештана овог и околних села, побијених од усташа у данима око Огњене Марије. 
Преко 1600 жена, дјеце, стараца и мушкараца убијено је на бројним стратиштима у околини Ливна. Злочинци су их у смрт отјерали на најстрашније начине: маљем и ножем, а бројни су и живи бачени у крашке јаме којих су пуне Динара и околне планине.
Двадесет година касније након 1941. године, њихови земни остаци пренијети су и положени у гробницу у Чапразлијама, над којом је подигнут споменик. Током претходног рата, споменик је порушен, али кости пострадалих и даље почивају на овом мјесту. Обнова споменика је планирана за скору будућност. 

Прва усташка убиства ливањских Срба почела су већ у мају 1941. године, хватајући замах у јуну и јулу, да би свој врхунац достигла у данима око Огњене Марије. У Ливну и околним селима побијено је око 1600 православних Срба. У појединим селима, као што је Голињево, побијено је комплетно српско становништво, док је у другим селима само мањи број успио преживјети. Међу највећим стратиштима су били ливада крај села Пролог, јама Равни Долац и школа у Челебићу.
Капела и спомен-костурница посвећена Св. Великомученици Марини саграђена је током 1991. године, као вјечно почивалиште за мошти пострадалих, које су те године извађене из јама и са других стратишта ливањског поља и положене у костурницу. Током рата 1992-1995, овај храм је претрпио велика оштећења, док су мошти мученика узнемирене. У овој години, када се навршава 78 година од овог великог страдања и 28 година од почетка изградње капеле и вађења костију из јама, успјешно се приводе крају радови на уређењу капеле, у оквиру чега је и фрескописана захваљујући средствима добијеним од Фонда Патријарха Павла при Патријаршији у Београду.
Autor sjovicicslavuj | 31 Jul, 2019 | read_nums (51)

 

Пјесма за данас ...

Стеван Раичковић 
У СНУ ТЕ НЕМА

Рођен је 5. јула 1928. године

у Нересници код Кучева.

Био је српски пјесник и академик. 

 

Раичковићева поезија објављена је на руском, пољском, чешком,

словачком, мађарском, бугарском, русинском, албанском, словеначком.

 

Умро је 6. маја 2007. у Београду.

 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°

Autor sjovicicslavuj | 31 Jul, 2019 | read_nums (51)



ЗА СЈЕЋАЊЕ И ПАМЋЕЊЕ ...

 31. јула је годишњица 
трагичне погибије 
непоновљивог 

ЛУИСА



Autor sjovicicslavuj | 30 Jul, 2019 | read_nums (112)

Текст преузет ...

ЈЕДАН од најсвирепијих и најјезивијих злочина над Србима у НДХ био је покољ неколико стотина Срба мушкараца у православној цркви у Глини.
Србе затворене у глинској православној цркви усташе су одводиле по групама до стратишта у Глинско Ново Село, Хаджер и Прекопу, где су их зверски мучили, најсвирепије убијали и покопавали у већ ископане јаме.

Франц Жућек, жупник Цркве Светог Ивана у Глини, добро се сећа догађаја: „По црквеним књигама знам да је то било 29. 7. 1941. Србе из околине Вргинмоста довозили су у православну цркву камионима и аутобусима, а одатле их даље водили у Хаджер и Прекопу, гдје су их побили. Мене је тог дана један од затворених звао у цркву и ја сам дошавши тамо видио дупком пуну цркву, у којој је све заударало, јер су људи морали нужду вршити у цркви, па су неки већ били клонули од лошег зрака. Црква је била пуна, те мислим да је могло бити око 700 људи“.

О одвођењу Срба из глинске православне цркве и њиховом убијању у околини Глине сведочи и Антун Грегурић, градитељ из Јукинца: „Видио сам како су камионима возили Србе у цркву, а још прије покоља одвозили су из цркве камионима живе људе, те су их убијали у Глинском Новом Селу. У једном таквом камиону ја сам препознао трговца Малбашу, а мислим да се звао Ђуро из Вргинмоста. Да су их возили у Глинско Ново Село знам по томе што сам исте вечери у гостионици Зибар у Јукинцу чуо разговор Јанка Кихалића, Николе Крешталице и Паје Крешталице - усташа-крвника, који су причали да су их у Глинском Новом Селу убијали.
Усташе су донијеле један замотуљак у папиру и показивали га присутнима, па је Јанко Кихалић затражио од супруге гостионичара, Лјерке Зибар, масти да испеку једно срце. На њезин упит какво је срце, они су се почели смијати и испричали су тада да је то срце једног Србина, кога су у Глинском Новом Селу пригодом извлачења из камиона седам пута уболи, па су га свалили на земљу и извадили срце. Како је гостионичарка узрујана протестовала против таквог њиховог захтјева, они су то срце замотали у папир и не сјећам се шта је даље било“.

Покољ Срба у глинској цркви десио се у ноћи између 29. и 30. јула 1941. „У то вријеме“, вели Анте Шешерин из Глине, „ја сам био намјештеник градске муњаре у Глини. Око 23 сата дошао је к мени у муњару Никола Шафар, бивши сељак-трговац жељезничким праговима из Кихалца, тада већ познат као крвник. Наредио ми је да угасим јавну расвјету и да је не смијем упалити, док ми он не јави. Ја сам одмах свјетло угасио и неко вријеме послије тога изашао пред муњару да видим шта се у граду догађа, па сам тако примијетио да цркву повремено са прочеља освјетљавају рефлектори. Послије три сата дошао је поново Шафар, рекавши ми да могу упалити јавну расвјету“.
Сведок Мато Бакшић, столар из Глине, стравичан призор је гледао такође са прозора своје куће, која је била педесетак метара од цркве: „Видио сам како пред црквом кољу неке људе. Изводили су пред врата и чуо сам како вичу: ’дигни кошуљу, гђе ти је срце’. Потом сам чуо хропац жртве. На камионе су их товарили тако што су их хватали за ноге и главу и уз помоћ једног у средини бацали на камионе, слажући их, док се камион није напунио. Говорило се по граду да су ти људи дошли из Вргинмоста или Топуског на прекрштавање. Око поноћи је из цркве изашао један усташа засуканих крвавих рукава, држећи у десној руци нож. Моја жена га је упитала што се то догађа у цркви, на што је он одговорио: Кољемо Србе! Док их не покољемо до једнога, за нас Хрвате нема спаса“.

Како је било у самој цркви за време клања види се из изјаве Лјубана Једнака из Гређана, једнога од Срба који је успео да се спасе покоља:
Када се већ смрачило, изненада смо чули пред црквом камион. Онда су у цркву ушле усташе вичући: ’Палите одмах свијеће да се боље види’. Када смо запалили свијеће, упитали су нас: ’Да ли ви људи вјерујете у нашег поглавника и у нашу Независну Државу Хрватску?’ Ми смо сви одговорили да вјерујемо. На то су нам командовали: ’Лези, устани, лези, устани’, и док смо ми извршавали ову команду, они су из пушака пуцали у цркви која је била у полумраку. Затим су нам наредили да се сви свучемо, а да останемо само у кошуљама и гаћама. Све своје ствари морали смо бацити у угао цркве. Послије тога смо морали сви лећи на земљу, а усташе су по нама ходале и газиле нас. Потом су нам наредили да устанемо и лицем се окренемо према зиду. И даље су пуцали, али намјерно нису никога погодили, јер су нас тиме плашили.
Мало иза тога питали су Перу Миљевића да ли зна шта о шумњацима. Када је овај одговорио да не зна, један га је усташа ухватио и на очиглед свих забо му нож у врат потегавши према доље тако, да му је распорио цијела прса. Миљевић се срушио мртав. На поновни позив да се јаве они који нешто знају о шумњацима, јер ће бити пуштени кући ако кажу, јавио се један човјек и рекао да ће рећи све. Он је казао да су партизани у близини Топускога дизали у зрак бандере и дочекали један усташки ауто. Послије тога усташе су му наредили да стави главу на један сто, усташа му је зарезао гркљан и наредио да пјева. Међутим, крв је из њега шикнула неколико метара далеко, па, кад није могао пјевати, усташа га је ударио кундаком по глави те му се мозак излио на стол.“
Autor sjovicicslavuj | 30 Jul, 2019 | read_nums (52)
Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у дванаестој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва.

Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што света Марина одговори: „Нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају, нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему”. Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу.

У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти, змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља”. И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем.

Пред саму смрт - јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука свете Марине налази се у ман. Ватопеду у Светој Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир свете Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су се и догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани.
-------------------
Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу, нити у имовину овог манастира. Једно време Турчин је био тутор овог манастира.


Народна песма вели:
---------------------------
'... Огањ носи Огњена Марија,
Тамјан пали Громовник Илија,
Свети Врачи помазују миром,
а Крститељ водом покрепљује...'

Проговара Свети Пантелија:
'Удри громом громовник Илија
Удри огњем Огњена Марија
а ја ветром Св. Пантелија
-------------------------------------
Боже, благослови онога који улази у овај дом,
заштити и сачувај онога који излази из њега,
и дај мир ономе ко у њему остаје.

Autor sjovicicslavuj | 29 Jul, 2019 | read_nums (52)

 
СОФИЈА ЈОВАНОВИЋ

ЗАБОРАВЉЕНА ХЕРОИНА ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА


НОСИЛА ЈЕ ШУБАРУ, КОКАРДУ, 

БОРИЛА СЕ ЗА СРБЕ И ОСТАЛА ИНВАЛИД! 

Србија је заборавила и одбацила прву жену војника


Учествовала је у свим ратовима
од 1912. до 1918. године ...

- Први балански рат,
- Други балкански рат,
- Биткама на Дрини, Колубари,
- у повлаћењу преко Албаније,
- учествовала у пробоју Солунског фронта.

Током Првог светског рата у Србији жене су дале велики допринос и поднеле велике жртве, а многе од њих су изгубиле и животе, не само као борци на фронту или добровољне болничарке, већ и као једине које су остајале и бринуле се о домаћинству у окупираној земљи. Жене у позадини преузеле су улоге карактерисане тада као „мушке“. Оставши скоро у потпуности без мушке радне снаге, у време када је за рат мобилисано више од 60% радно способног мушког становништва, жене на селу су радиле највећи део тешког физичког посла и са децом и старима покушавале да одрже живот, земљу и производњу. У складу са вредносним системом тог времена, женама нити је било дозвољено, нити друштвено прихватљиво приступање војсци, нити учешће у ратним операцијама. Али, оне су налазиле друге начине да ступају у борбене редове. Скраћивале су косу, облачиле мушку одећу, пријављивале се под мушким именима. Остале су запамћене по томе што су се равноправно са мушкарцима бориле на фронту. Једна од тих хероина била је и Софија Јовановић.

Софија Јовановић је добила чак 13 ордена због заслуга у Великом рату. Лепотица и херој, ратница и дама… Све је ово била Софија Јовановић – добровољац и наредник српске војске у ратовима од 1912. до 1918. године, жена коју су Французи називали „српска Јованка Орлеанка“.

Софија Јовановић рођена је 1895. године у Београду, као ћерка месара Јовановића из Душанове улице. Њен отац је рано умро, оставивши супругу са ћеркама. Стално се жалио што није имао мушког наследника. Када јој је отац умро, Софија је била девојчица, а када је избио Први балкански рат 1912. године била је матуранткиња. Тада се јавила Народној одбрани као добровољац – четник. Тамо нису хтели ни да чују да жена иде у рат. Рекли су јој, у шали, да би био највећи грех да погине тако млада и лепа, јер Србија на Турке шаље јунаке, а не матуранткиње… Сутрадан се опет вратила. Кад је угледа један мајор, рече:
- Којим добром, девојко?

- Хоћу пушку и ратни распоред!
Одавде нећу отићи без пушке. 
Ако посустанем или се уплашим задатака, убијте ме… 
Сви су моји у рату, нећу ни ја да седим код куће.

- Добро, девојко! – рече јој мајор.

- Не можеш на фронт, али те можемо узети за болничарку.

- Хоћу пушку! – повикнула је.

- За болничарке узмите старије. Хоћу и ја да тучем Турке!

Нису имали куд, примили су је.

Морала је да прође посебан тест пред комисијом, коју су чинили апотекар Карић, капетан Воја Танкосић и мајор Васић, звани Горски цар. Потом је прошла обуку у Прокупљу и Врањској бањи, а прво учешће у борбама имала је на Црној Чуки и Вељој Глави. У тим тешким борбама у октобру 1912. године животе је изгубило више од 1.400 српских бораца. Тада је стекла свој први орден на коме пише „Осветници Косова“.

Софија Јовановић је прва жена борац у српској војсци. Због невероватне храбрости звали су је Софроније. Пролазила је иза непријатељских линија, изводила диверзије и изненадне нападе. Почела је да добија одликовања, а француски репортери назвали су је „Српска Јованка Орлеанка“. Тада се њен лик нашао на немачкој дописници с натписом „Дама – војник у борби 1912. године“, а слика у униформи објављена је на илустрацији париског „Малог журнала“ 1912. године, с потписом „Хероина Србије“. Борила се и у Другом балканском рату, а потом се запослила као чиновница у Дирекцији железнице. Међутим, мир је потрајао само неколико месеци. После Сарајевског атентата било је јасно да се спрема напад на Србију. Када је рат објављен, Влада из Ниша је наредила војсци да не брани престоницу на граници, по савету савезника. Београђани, међу којима и 22-годишња Софија, мислили су другачије.
    - Предати Београд без борбе? Нема човека коме би тако нешто пало на памет – говорила је Софија.
 У ноћи између 28. и 29. јула 1914. године она је била учесник прве битке Великог рата у којој је разбијен аустријски десант на Београд. Ушла је у састав Сремског добровољачког одреда, чији је задатак био да крстари иза непријатељских линија у Срему. Командовала је првом групом српских бораца, која је прешла на непријатељску територију. Војска је тражила добровољце да пређу Саву, извиде непријатељске положаје и пресеку телефонске жице које су водиле од аустроугарске карауле с друге стране Савског моста, до штаба у Земуну. Прва се пријавила Софија, а с њом су ишли Мирослав Голубовић, Предраг Караклајић, Павле Арсенић и Миливоје Лазаревић. Понели су и две српске заставе. Прешли су реку и изненадили аустроугарску посаду која се разбежала. Уништили су телефонске комуникације, а Софија је на караулу ставила српске заставе, које су непријатељи видели из Земуна. Покупили су аустроугарско наоружање и муницију и под топовском ватром вратили се у Београд. То није био њен последњи поход на непријатељску територију. Учествовала је у страшној бици на Дрини, кад је српској војсци нестало топовске муниције. Српска артиљерија постали су четници, који су у ноћним нападима бомбама чистили непријатељске ровове. Учествовала је и у Колубарској бици.


У октобру 1915. године када је Немачка повела офанзиву на Србију, била је у борбама од Аде Циганлије до последње одбране Београда, на Дорћолу, под командом Драгутина Гавриловића. Заједно са српском војском повлачила се преко Албаније, а касније је учествовала и у пробоју Солунског фронта. У рату је била рањавана, изгубила је део стопала и тако остала инвалид. За јунаштво је добила 13 одликовања и постала најодликованија жена у Великом рату.

Софија Јовановић се после војничке голготе удала за ратног друга Тихомира Крсмановића и није се појављивала у јавности. Посветила се кући и није тражила никакве повластице. О рату није причала, осим да је био суров, ужасан, али да се за земљу морало дати све, да је то био дуг отаџбини. Није очекивала да јој отаџбина за проливену крв плати на било који начин. Била је разочарана салонским ратницима, који су се после рата лактали за привилегије. Тако је српска Јованка Орлеанка остала заборављена, нарочито после Другог светског рата.

Софија Јовановић је преминула 1979. године и сахрањена је уз војне почасти на Новом гробљу у Београду.

Када је умрла, у наслеђе је оставила 13 ордена, пажљиво умотаних у чипкасту белу марамицу.
Софија Јовановић је доживела судбину њених сабораца, заборављена од свог народа она данас нема споменик нити улицу у Београду док Пеко Дапчевић има  булевар…

Срамота!

Оне су задужиле српски род:


Милунка Савић, Василија Вукотић, 

Софија Јовановић, Антонија Јаворник, 
Надежда Петровић, Делфа Иванић, 
Флора Сендс и Жана Меркус
Autor sjovicicslavuj | 28 Jul, 2019 | read_nums (167)

 

 
Пјесма за данас ...
 
Бранко Миљковић
ЉУБАВ ПОЕЗИЈЕ
 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°
 
 

Autor sjovicicslavuj | 28 Jul, 2019 | read_nums (42)
 
На данашњи дан 28. јула умро је 
академик, проф. др
ЈОВАН РАШКОВИЋ


 

Autor sjovicicslavuj | 28 Jul, 2019 | read_nums (40)
Ова светитељка беше од рода племићког. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком.

Живљаше у Иконији граду ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити.

Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гнева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију.

Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „Ја сам хришћанин, пусти ме матери!” и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу.

Видећи како Кирик пострада пре ње, света Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена 304. године.

Мошти светих Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне.
Један део моштију ових светитеља налази се у Охриду у цркви Свете Богородице.
-------------------------------------------------------
Претпостављам да ни многи вјерници не знају 
да је ово први женски манастир у нишкој епархији
и једини манастир у Србији назван по овим свецима.

На обронцима планине Видлич, на надморској висини од 1004 метара, недалеко од села Смиловци налази се манастир светих Кирика и Јулите. Постоје претпоставке да је првобитни манастир саграђен у X или XI веку.

Дугогодишњи игуман манастира Арсеније Куршумнин записао је у Летопису, да је манастир подигнут крајем XVII века.  

Манастир је страдао од Турака и био је у рушевинама све до 1839. године.

На темељима старог разореног храма, протомајстор Никола из села Бољев Дол подигао је данашњи храм. Манастирска Црква је саграђена од обичног тесаног камена и покривена је каменим плочама.

У време обнове манастира, овим крајевима је харала куга, која је дневно односила на десетине живота. Људи су бежали од куге на ово место и помогли обнову манастира.

Изградња манастира је у потпуности завршена 1839. године. Исте године подигнут је велики манастирски конак.

 
Autor sjovicicslavuj | 27 Jul, 2019 | read_nums (115)

 


Александар Пушкин Ð ÐµÐ·ÑƒÐ»Ñ‚ат слика за Александар Пушкин

КЛЕВЕТНИЦИМА РУСИЈЕ

Зашто, о чему брујите, светски букачи?
Зашто проклетством претите Русији?
Шта вас љути? У Литванији немири?
Кад Словени се споре није то ваша брига,

Није то ваша судбином писана књига!
Наша су питања – наши и одговори.

У завади међусобној
Ова племена су још одавна;
Не клањају се први пут сили громној
И ми смо једна, они друга страна,
Ко ће остати усправан у неједнаком спору:
Надмени Пољаци или Руси верни?
Сви словенски потоци теку руском мору.
Ако оно пресуши – шта ће Словени?

Пустите нас: нисмо вам јасни,
Наше крвне везе и све што нам се догађа;
Нисте нас читали, вама смо страни,
И ова наша породична свађа;
За вас су безвучни и Кремљ и Праг,
И бесмислено је да увлачим вас
У борбу храбрости као враг –
Зато, не мрзите нас.
Због чега? За шта смо одговорни?
Је л' што на згаришту, срушеној Москви,
Безочној вољи не бесмо покорни –
Оној, пред којом дрхтасте ви?
Или, што кад и у понору смо били,
У царству свом нађосмо кумир,
И нашом крвљу сасвим откупили:
Европску слободу, части и мир?

Ви сте силни на речима – пробајте на делу!
Или су вам сви хероји легли у постељу
Немоћни да стисну исмаилске бајонете?
Или је руског цара реч већ нејака?
Или мислите, нова Европа је јака?
Или Русији победу да отмете?
Или нас је мало? Од Крима до Перма сибирског
Од Колхиде до хладног камена финског,
Од устрепталог Кремља
До зидина моћне Кине,
Стражаре наше воље челичне
Да се чува руска земља.
Зато, с нама покушајте речима,
Чувајте своје зле синове,
Јер много је места на руским пољима
Што крију дедова ваших гробове.


Autor sjovicicslavuj | 27 Jul, 2019 | read_nums (95)
 
На данашњи дан 27. јула рођен је 
један од најзначајнијих 
српских сликара двадесетог вијека

ПЕТАР ЛУБАРДА

Био је члан Српске академије наука и умјетности 
и један од наших најзначајнијих сликара у 20. вијеку. 

Сликарство је студирао у Београду и Паризу. 
Сликао је предјеле, мртву природу, портрете, 
а у посљедњем стваралачком периоду опробао се 
у апстрактном сликарству, задржавајући особени стил 
и препознатљив снажан колорит.

У САНУ је оставио писмо у којем захтјева
да се при сваком излагању његових дјела
обавезно нагласи да је по националности Србин.

----------------------
 
Ево шта један од највећих сликара међу Србима, свјетског формата, говори о себи, свом поријеклу, али и превртљивости разних комунистичких апаратчика... 

----------------- 

 Писмо поводом изложбе у Паризу
Београд, 18. март 1971. 
 

Драги Коларићу,

Желео бих да ти се обратим са једном молбом; унапред се извињавам за узнемирење. 

Како си ти члан Одбора за приређивање "Југословенске изложбе кроз векове" у Паризу (од 2. марта до 17. марта 1971. године), молио бих те да на првој идућој седници Одбора прочиташ ово моје писмо. 

Као што сам и писмено обавештен од Одбора, учествујем на поменутој изложби са сликом "Сумрак Ловћена", датирана 1970. године, а у саставу који шаље СР Србија (што је и била моја изричита жеља). Међутим како не знам ко шаље податке о аутору који ће изаћи у каталогу (а знајући да се у том обимном послу може подкрасти грешка), решио сам да пошаљем следеће и једине тачне биографске податке о мени. 

То су: Петар Лубарда,
рођен 1907. године, Љуботињ;
Србин; живи у Београду, Иличићева бр: 1

Молим да се ови подаци најхитније (телеграфски) доставе другу који уређује каталог да би могао направити евентуалне исправке. 

Што се тиче аранжирања саме изложбе, ја ћу бити слободан да замолим следеће: уколико се изложба аранжира по републикама, односно по националном кључу, да као што је разумљиво - будем у саставу другова-колега СР Србије. 

Све сам ово саопштио у телефонском разговору са другом Матвејевићем, као и са проф. др Стеље, такође и са тобом, али желим да то потврдим и писмено, да не би било забуне и нових компликација. 

Још једном захваљујем теби као и друговима из Одбора на труду и желим много успеха. 
Срдачно те поздрављам,
Петар Лубарда,
Иличићева бр. 1 
__----------------
Петар Лубарда - Битка код Вучјег дола

НАПОМЕНА:
Вучји до, зараван око 6 km источно од Билеће,
у општини Никшић, Црна Гора,
на којој се 1876. водила одлучујућа битка
између Турака са једне
и Црногораца и Херцеговаца са друге стране.
-------------------

Текст према завештању Петра Лубарде 
од 14. априла 1972. године 
које је предато САНУ


Петар Лубарда. Рођен је 27. јула 1907. у Љуботињу у Црној Гори, по националности Србин, отац Ђуро И. Лубарда, мајка Марија М. Вујовић. 

Основну школу похађао у Љуботињу, Цетињу и Херцег Новом, а гимназију у Херцег Новом, Сплиту, Сињу и Никшићу. Уметничку школу у Београду уписао је 1925. (проф. Б. Вукановић, Љ. Ивановић, И. Шобајић). 

Годину дана касније одлази у Париз, где први пут излаже на Салону независних 1927. године. У Паризу остаје до 1932, а непосредно пред Други светски рат поново борави у њему годину дана и путује по Шпанији и Немачкој. 

Рат проводи у заробљеништву, а од 1946. до 1950. је на Цетињу где заједно са Милом Милуновићем оснива прву Уметничку школу у Црној Гори. 

За дописног члана САНУ изабран је 1959, а за редовног 1961. 

Добитник је многих значајних награда и признања од којих су најзначајније "Grand prix" на Светској изложби у Паризу 1937, прва награда на Интернационалној изложби у Хагу 1939, прва савезна награда ФНРЈ 1948, прва републичка награда Црне Горе 1948. и 1949, интернационална откупна награда на II Бијеналу у Сао Паолу 1953, награда на II Бијеналу у Токију 1955, Октобарска награда града Београда 1955, Национална награда у Гугенхајму 1956, Седмојулска награда СР Србије 1964, награда АВНОЈ-а 1966. и Хердерова награда 1973. у Бечу. 

Поред учешћа на многобројним групним изложбама у земљи и иностранству самостално је излагао у Риму (1929, 1962), Београду (1933, 1934, 1951, 1961, 1962, 1964, 1967, 1968, 1969, 1971), Паризу (1952, 1954), Лондону (1955), Титограду (1958, 1968), Љубљани (1959/60), Њу Делхију (1963), Бомбају (1963), Нишу (1963), Скопљу (1963, 1967), Цетињу (1968), Крагујевцу (1968, 1969), Сомбору (1970), Врбасу (1970). Умро је 13. фебруара 1974. у Београду.
 
Autor sjovicicslavuj | 26 Jul, 2019 | read_nums (54)
 
На многим мјестима у литератури, 
као и у савременим средствима комуникација 
појављују се различити датуми и рођења, 
па и убиства славног КАРАЂОРЂА!
Међутим, као званични прихватају се ови датуми, 
наведени у поменутој објави...


КАРАЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ



 
Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба
у нашој историји



Споменик Карађорђу у родном селу Вишевцу 

Autor sjovicicslavuj | 26 Jul, 2019 | read_nums (46)
Српска православна црква обиљежиће данас празник Сабор Светог архангела Гаврила, једног од седам великих ангела серафима који су учествовали у стварању свијета.

Празник Сабора Светог архангела Гаврила није обиљежен "црвеним словом" у календару СПЦ, која му, ипак, даје велики значај и слави га као - благовјесника који је учествовао и најављивао све значајне догађаје везане за настајање хришћанства.

Архангел Гаврило је жива сила бестјелесна и један од седморице серафима најближих Божијем престолу. Учествовао је у Божијем стварању свијета и у борби против "палих" анђела, предвођених самим злом, Сатаном.

Архагел Гаврило је свједочанство о почетку настајања Божије творевине пренио пророку Мојсију јавивши му се у пустињи и поучивши га како да напише Књигу постања.
Слави се као анђео благовјесник задужен за радосне или благе вијести и онај који је најавио Захарији рођење Јована Претече Христовог - Светог Јована Крститеља.

Исти архангел Гаврило јавио се Јоакиму и Ани и најавио рођење Пресвете Богородице Марије, а потом и Пресветој Богородици Марији са вијешћу да ће родити сина, спаситеља људског рода, Господа Исуса Христа.

Лик анђела Гаврила слика са Пресветом Богородицом Маријом, која прима Благовијест, на царским дверима православних олтара која се симболично отварају током литургије, јер је овај догађај отворио пут у Царство небеско.

Највећа и најрадоснија вијест у хришћанству коју је јавио Благовјесник је вијест о Васкрсењу Христовом.
Ова сцена са архангелом Гаврилом како сједи на гробном камену и показује на празан гроб најчешће се слика на православним представама догађаја Васкресења.

Фреска у средњовјековном манастиру Милешева, позната као Бели анђео, једна је од најљепших и најбоље очуваних и проглашена је за слику прошлог миленијума.
У народу је празник познат и као љетни Аранђеловдан за који се везују многобројни обичаји, према којима се оним који поштују вјеру тог дана забрањен скоро сваки рад.

Гаврило је први уз архангела Михаила који је предводник војске анђела и сила добра, а за њима слиједе равни по части Рафаил, Урил, Салатил, Јегудил, Варахил и Јеремил.

Саборни дан Светог архангела Гаврила празнује се такође 8. априла, када СПЦ слави његова јављања кроз сву историју људског спасења.

Новоизграђени Саборни Храм 
у новоизграђеном дијелу ПАЛА!
 
Autor sjovicicslavuj | 25 Jul, 2019 | read_nums (68)
 
Милица Стојадиновић Српкиња

Девојка с Фрушке горе постала је једна од првих српских песникиња, а савременици су је називали „врдничком вилом“

Милица Стојадиновић Српкиња, коју су савременици називали „врдничком вилом“, једна је од првих наших песникиња. 

Рођена је 25. јула 1830. године у породици сеоског попа у  Буковцу на Фрушкој гори. Имала је четири брата и сестру. 

Њено школовање било је неуредно: похађала је прво српску, па немачку школу, „обершул“, у Петроварадину, где је научила немачки и словачки језик и музицирање на гитари. Касније ће сама научити италијански и француски.

Прва ратна дописница

Године 1848, док су у Војводини беснели сукоби Срба и Мађара, намеравала је да, по угледу на Јованку Орлеанку, с гитаром оде међу војнике да им пева јуначке песме, али ју је отац одвратио од тог наума. Доцније, у време турског бомбардовања 1862, долазила је у Београд и одатле слала извештаје Пештанском дневнику, као прва жена ратни дописник међу Србима.

Објавила је три збирке песама. Своју прву књигу штампала је 1850. године о свом трошку, прикупивши унапред претплату. Део тог новца намеравала је да поклони Високим Дечанима, али ју је Вук Караџић саветовао да га сачува за штампање друге књиге.

Попут већине песника тог доба, певала је о родољубљу, о јунаку Срба у Војводини Стевану Шупљикцу, о Душану и његовом царству, а доста песама посветила је Косову. За српску књижевност од њене поезије значајнији је дневник „У Фрушкој гори 1854“, штампан у три књиге.
Заљубљена у Љубу Ненадовића

Њен рад наилазио је на леп оджив у јавности. Приликом посета Београду, кнез Михаило и кнегиња Јулија позивали су је у двор. Његош је о њој говорио: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!“ Иван Мажуранић, прослављени аутор „Смрти Смаил-аге Ченгића“, долазио је да је види. Милица Стојадиновић је у два наврата боравила у Бечу код Вука Караџића. Четрдесет година старији Вук се бринуо о њој: да јој нађе посао, обезбеди брату стипендију, проводаџисао је, путовао с њом... а она му је била сарадник, бринула се о његовој библиотеци, али и о његовој зимници. Има назнака да је отац српске писмености чак био заљубљен у њу.

Њена једина љубав, међутим, био је писац Љубомир Ненадовић, али до брака међу њима није дошло.

Након смрти родитеља, 1869. године објавила је последњу збирку песама. С пресељењем из Новог Сада у Београд њен књижевни рад престаје.

Потпуно заборављена и у крајњој беди, умрла је у Београду 1878. године, и ту сахрањена. Кости су јој 1905. године пренете у Пожаревац, где јој је живео брат, и ту похрањене у заједничкој гробници.

Споменик Милици Стојадиновић Српкињи 
у манастиру Врдник /Фрушка Гора/
 
 
Слика
 
О лијепој и паметној Милици СРПКИЊИ су говорили:

И свијет је примјећивао Милицу Српкињу. 
Љубомир П. Ненадовић је хвалио њене „лепе песме” и „чувства права”, Ђорђе Рајковић јој посвећивао стихове, моћни и надмени Јован Суботић говорио с њом на равној нози, а Иван Мажуранић, прослављени пјесник „Смрти Смаил-аге Ченгића”, долазио јој у походе. 

Њеној поетској искрености нису одољели ни њемачки пјесници Јохан Габријел Сајдл и Лудвиг Аугуст Франкл посвећујући јој стихове и дописујући се, док је са чешком списатељицом Боженом Њемцовом дуго размјењивала писма. 

И народ, почесто неук свијет, стизао је на поклоњење у двориште њене родитељске куће у Врднику. Листови су се надметали ко ће више и љепше да пише о њој чије се лице благо смијешило с многих страница.

    Њен поштовалац и заштитник био је и кнез Михаило Обреновић који је и помогао штампање прве од три њене збирке једноставно насловљене као „Песме МС Србкиње”. Била је, у разговорима угодним и страствено родољубивим, и чест гост на његовом двору. Кнегиња Јулија јој, у касно љето 1861. године, у спомен на те сусрете шаље и златни брош а уз њега и писмо:
    „Љубезна Милице! Ваш књижевни рад стекао Вам је у српској литератури лепо име и у српском читајућем свету одлично уважење. Признајући и ценећи Ваш труд по пољу српске литературе и желећи да и у будуће свагда останете одушевљени за напредак и душевни развитак нашега народа, шаљем Вам један спомен као знак моје благонаклоности. Јулија”.

    Судбина овог лијепог поклона као да је била уклета, пратећи ружну судбину посљедњих дана „врдничке виле”. Наиме, да би се, бар закратко, извукла из неимаштине која је пратила посљедњег њеног земаљског љета, 1878, Милица Стојадиновић Српкиња се обратила професору Јовану Бошковићу у жељи да прода Јулијин брош. Накит је понуђен Народном музеју, као вриједан материјални траг и на пјесникињу и на кнегињу, али се с његовом процјеном одужило. Смрт је била бржа. Новац је потом искоришћен за њену сахрану и исплату заосталих дугова.
 
Умрла је у 48. години живота.
 
Autor sjovicicslavuj | 25 Jul, 2019 | read_nums (76)
Гаврило Принцип

25. јула 1894. године рођен је
славни српски јунак
 
 

-----------------------------------------------
Најбољи пјевач севдалинки свих времена 
Сафет Исовић, 
некад је овако пјевао 
о славном Гаврилу Принципу!

Одјекују звуци добошара
Сарајево дочекује цара
Видовданак за поход бијаше
Фердинанд се крену до Бентбаше

Рефрен:
Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе

Сунце сину са плавих висина
Сакупи се народ из даљина
Смјели јунак у народу био
Са три пуцња цара усмртио

Ропство тешако, а слобода мила
Слави народ Принципа Гаврила
Гдје Миљацка тече још и сада
Спомен оста на плочнику града

Рефрен:
Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе.

--------------------------------------------------------
Интересантно је како је о српском јунаку 
пјевао Сафет Исовић.
------------------------------ 

Наиме, ево како и о чему је некада пјевао Сафет Исовић. Данас је за Бошњаке у Сарајеву, односно у БиХ -  Гаврило Принцип највећи терориста. 

Сви трагови о Принципу у Сарајеву су избрисани. Стопе испред некадашњег Музеја "Младе Босне" су забетониране.
У Сарајеву ништа више није као некад. У Сарајеву данас мало шта подсјећа на 28. јуни 1914. и атентат на аустроугарског окупатора - престолонасљедника Франца Фердинанда, 

Нема више ниједне улице која носи име видовданских јунака. Нема ни Улице Младе Босне, нема ни Принципове. Некадашња Рудолфоваулица у којој је убијен Фердинанд, сада је Улица "Зелених беретки". Мост са Принциповим именом још током деведесетих прекрштен је у Мост Франца Фердинанда, а данас носи име Латинска ћуприја.

Некадашња Улица Данила Николића (главног организатора атентата) на Башчаршији, у чијој је кући пред атентат одсјео Принцип и у чијем сусједству је био подстанар Иво Андрић, данас се зове Опркањ. Баш као прије Првог свјетског рата и за вријеме НДХ.
У Сарајеву у граду у којем су по попису становништва из 1961. године Срби били у великој већини, данас живи занемарљив број Срба. Нема више никаквих трагова о некадашњем времену, о постојању и о животу Срба у Сарајеву. Избрисани су сви трагови и назнаке да су и Срби некада били старосједиоци у Сарајеву. Довољно је рећи да у данашњем Сарајеву не постоји ниједна улица која носи српско име. Тиме је све казано.

ЗБОГОМ некадашње Сарајево!

 
За разлику од федералног Сарајева, 
у Источном Новом Сарајеву /Република Српска/ 

подигнут је споменик славном српском јунаку 

Гаврилу Принципу


На споменику су уклесане ријечи

Гаврила ПРИНЦИПА:
  
"Ал’ право је рекао Жерајић пре
 Српски соко сиви: 

Ко хоће да живи нек мре,
Ко хоће да мре нек живи"!


 
 
Autor sjovicicslavuj | 24 Jul, 2019 | read_nums (63)

 

Пјесма за данас ...

Мира Алечковић 
ДА ЖИВОТ БУДЕ ЉУБАВ
  

Рођена је 2. фебруара 1924. год. у Новом Саду. 

 

Овакву животну биографију мало људи је имало.
Између осталог, говорила је 10 (!) свјетских језика.
 
Невјероватна је чињеница да је Мира била 
прво женско дијете, које је након 482. године 
рођена у породици Алечковић.
 

Умрла је 26. фебруара 2008. године у Београду.

Сахрањена је, 3. марта, уз војне почасти,

у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

 

 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°

Autor sjovicicslavuj | 24 Jul, 2019 | read_nums (56)
 
МИЛУНКА САВИЋ са српским ЈУНАЦИМА 
на поласку из Београда за Париз

Чувени воз "Оријент експрес", каснио је само једном. Десило се то на Београдској жељезничкој станици 1928. године.

У Француској је у то вријеме, обиљежавана десета годишњица савезничке побједе у Првом свјетском рату.

За ту прилику у Београд је послат воз, како би превезо српске званичнике позване да учествују у прослави. Укрцавали су се генерали, политичари, бивши војници…

Француски амбасадор, који је присуствовао испраћају, случајно је на перону угледао Милунку Савић. Стајала је поред воза и испраћала погледом своје ратне другове. Зачуђен, упитао ју је зашто и она не иде на ово путовање.

– Ја за то немам новца – скромно је одговорила Милунка.

Његова екселенција као и окупљени грађани, то нису могли да дозволе. Испред њих, стајала је велика Милунка Савић, жена с највише ордена у историји ратовања, хероина балканских и Првог свјетског рата, наредник у Другом пуку српске војске "Књаз Михаило", која је у борбама рањавана девет пута.

Ти исти Французи, због њене неизмјерне храбрости, прозвали су је "српска Јованка Орлеанка" и додијелили јој чак два ордена Легије части.

Није било простора за оклијевање. Присутни су брзо прикупили новац. Амбасада Француске обезбиједила је потребну документацију. 
"Оријент експрес" стајао је мирно. Сви путници, главешине и генерали сједили су у возу и чекали. Нико се није бунио. Знали су да без Милунке путовање није право. Да без ње и не могу да крену.


Много возова је од тада протутњало Београдом. "Оријент експрес" јури свијетом. Једном је чекао, само једном, и то српску хероину Милунку Савић.

Ко је била српска хероина - најодликованија жена 
у историји свјетских ратовања - МИЛУНКА САВИЋ
Autor sjovicicslavuj | 23 Jul, 2019 | read_nums (74)

 

Пјесма за данас ...

Душко Трифуновић
БИЋЕ БОЉЕ
 
 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°
Autor sjovicicslavuj | 22 Jul, 2019 | read_nums (86)
 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Све полази од човјека, јер да нема појединца не би било ни друштвене заједнице. Сваки појединац, по природи ствари, постаје свјестан да је његов живот њему најважнији и то је исправно
и нормално расуђивање и поимање ствари. 
 
Али, није могуће посматрати само појединца ван контекста друштва у цјелини. Није могуће, а није ни сврсисходно нечију судбину изоловано посматрати, јер свака ситница је важна управо ради цјелине.

Ситнице како их већ зовемо и појединачне жеље укрштају се и стапају у јединствену људску енергију. Свака таква животна прича и угао посматрања добија највећу ширину у продужењу људске врсте без које не би ни постојало човјечанство.

Та матрица никада неће бити замијењена неком другом формулом. Остаће заувијек исти редослијед рађања и умирања. Мајка и отац, па дијете и све тако у круг и ширење у цикличним, никад затвореним круговима.
Без та три бића не би било могуће ни живјети по Светом тројству, нити би постојао овоземаљски живот.

А ако не би било живота на земљи, онда не би било ни вјечног живота у Царству небеском, а ни васкрсења човјека.

Закључак, ако је  уопште он и потребан, морао би да буде сљедећи: ЧОВЈЕК је све. Човјек је сва доброта. Он је заслужан за сваки напредак цивилизације. Пред човјеком стоје велики изазови. Човјек је мотор и сваки покретач развоја техничких и материјалних могућности до неслућених граница, а све у функцији лакшег и бољег живота. 

Супротно човјеку је НЕЧОВЈЕК! Он је деструктивно биће које уништава свако добро и сваку племенитост коју посједује човјек.

Дакле, остаће вјечита борба
између човјека и нечовјека.

 
Autor sjovicicslavuj | 21 Jul, 2019 | read_nums (61)
 
Вјеровали или не?
Напокон
ДУШАН ЛАЈОВИЋ
освојио прву АТП титулу у каријери!

Душан Лајовић, тренутно 36. играч на свијету 
на једвите јаде је успио у финалу да побиједи 
квалификанта, непознатог Мађара Атилу Балажа, 
тренутно 208 (!) играча на АТП листи, 
који је у претходна два кола узео скалпове 
српским индиспонираним играчима,
 ВЕЛИКИМ ЛУЗЕРИМА -
Филипу Крајиновићу и Ласлу Ђереу.

ДУШАН ЛАЈОВИЋ - Атила Балаж 
2:0 (7:5, 7:5)

Лајовић је ни крив ни дужан, 
тешком муком зарадио 90.390 евра и 250 АТП поена!  

 
1 2 3 4  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva