Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 18 Avgust, 2017 | read_nums (134)
 
НЕДА УКРАДЕН 
 

-----------------------
Најновија, овогодишња слика са Јадрана
 
Autor sjovicicslavuj | 17 Avgust, 2017 | read_nums (133)


МИРА СТУПИЦА
 


---------------------------------------------------
Некад давно ...
 
Умрла је 19. августа 2016. у дубокој старости 
у Дому за стара лица ...
-----------------------------------------------------------------------------
 
Autor sjovicicslavuj | 17 Avgust, 2017 | read_nums (102)

Никада не смијемо заборавити наше славне претке 
који су прославили српски народ!

Колико мало живота,
а колико пуно заслуга за наш народ, 
културу и историју.


Разочаран у корумпирану власт 
и лопове у врху власти 
одавао се све више боемском  животу, 
много је пио, и усамљен, огорчен и сиромашан 
умро је у 35. години живота у Београду.

 

---------------------------------------------

Иако је умро млад и прије више од једног вијека 
- никад ова мисао славног 
СРБИНА РАДОЈА ДОМАНОВИЋА 
није била актуелнија као у овом времену!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Autor sjovicicslavuj | 15 Avgust, 2017 | read_nums (279)
 
За сјећање и памћење ...
На данашњи дан 16. 8. 1984. године 
умро је непоновљиви 

ДУШКО РАДОВИЋ





 -----------------------------------------------------------------------------------
 
Autor sjovicicslavuj | 15 Avgust, 2017 | read_nums (102)


Церска битка је први велики окршај у Првом свјетском рату у којем су Централне силе доживјеле први пораз, почела је 15. августа 1914. и трајала је девет дана. По објави рата 28. јула Аустроугарска је према Србији концентрисала своје три армије.

Од 30. јула отпочело је прикупљање и размјештање непријатељских снага. Пета и Шеста армија, стациониране у источној Босни добиле су задатак да изврше главни удар на Србију. Друга аустроугарска армија концентрисана је у Срему и Банату, како би тактички заварала српску Врховну команду у погледу правца наступања.


У првим данима рата јединице Друге армије бомбардовале су насеља на северу тадашње Србије, укључујући Београд и Смедерево, а 12. августа накратко окупирале Шабац.

Српска војска у одбрани бројала је око 180 хиљада војника првог и другог позива. Начелник Штаба Врховне команде тада је био војвода Радомир Путник, а његов помоћник генерал Живојин Мишић. Насупрот српским јединицама налазиле су се трупе аустроугарске Балканске војске од око 200 хиљада војника.



Блистава српска побједа у Церској бици резултат је више фактора. С једне стране било је искуство модерног ратовања наше војске и њеног командног кадра стицано током два претходна балканска рата, с друге стране – способност брзог маневрисања наших трупа.

Војвода Путник и генерал Степа Степановић, који је после ове битке унапређен у чин војводе, успели су да вештим управљањем потчињеним јединицама и контранападима у одлучујућим тренуцима изненаде аустроугарске војсковође. И морал српске војске био је на неупоредиво вишем нивоу од морала непријатеља.
Као прва српска и прва савезничка победа у рату, Церска битка је оснажила самопоуздање Србије и подстакла веру у даље успехе.


Autor sjovicicslavuj | 14 Avgust, 2017 | read_nums (205)

Турска серија о лику и дјелу Алије Изетбеговића снима се, између осталог, и на мјесту страдања и мучења сарајевских Срба – у Тарчину, у логору Силос. Тако се на мјесту гдје је било заробљено више од 600 српских цивила, снимају сцене које глорификују ратног лидера муслимана из БиХ. 

720 минута у шест епизода – тако су турски сценаристи, са турским глумцима замислили да представе живот Алије Изетбеговића. Сценарио, домаћој јавности непознат, писали су Турци под надзором својих историчара, а већ на представљању серије дало се закључити да стиже још једна једнострана и фалсификована историјска прича.

Доказују то и локације снимања – нарочито она у Тарчину, простору гдје се налазио “сарајевски Аушвиц” и оном за кога постоје свједочења да их је и главни лик серије за живота обилазио. 25 година касније, обилази их његов син, али овог пута на сету снимања серије баш о свом оцу.

Бакир Изетбеговић са турским глумцима испред злогласног "Силоса"

Читав његов живот је уствари био борба, отпор, борба са силама које су наоко изгледале далеко надмоћније у односу на њега. Међутим, нису биле надмоћне чим га нису сломиле”, рекао је Бакир Изетбеговић испред логора "Силос".

Нису сломиле њега, али јесу бројне недужне цивиле – њих 24 умрло је баш у логору “Силос” због посљедица физичког злостављања, пребијања, тортуре и мучења глађу. Сигурно је да се ове историјске чињенице у серији неће наћи, али зато сјећања чувају још малио оних бивших логораша који су и данас живи.

 --------------------------------------------------------------------------
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ 

27. јануара на Светог Саву прије 21 годину распуштен је посљедњи концетрациони логор у БиХ - Силос и то након што су прошла два мјесеца послије парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за распуштање логора у БиХ.

Из логора Силос у којем је било затворено више од 600 српских цивила, тог 27. јануара 1996. године изашла су и посљедња преживјела 44 логораша. 

Само седам дана раније на Богојављење и прије коначног затварања концентрационог логора смрти, након 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања, односно након 1.334 дана муслиманке власти заједно са још четрдесетак логораша пустиле су ме на слободу, дакле на православну светковину Богојављење 19. јануара те 1996. године.



Логор је отворен 11. маја 1992. године, 
а затворен је истог датума кад и злогласни 
фашистички логор из Другог свјетског рата Аушвиц.

Ту најмање има било какве симболике и коинциденције.


Према мојим сазнањима 24. српска логораша убијена су стријељањем и свакодневним физичким 
тортурама, злостављањем, пребијањем и мучењем глађу.

На изградњи фамозног тунела испод аеродромске писте “Бутмир”, 'тунела српског страдања' који су муслимани назвали `тунел спаса`, око 50 логораша је убијено, шест из Силоса, а остали су били цивили присилно затворени у логор у Храсници или ангажовани у тзв. Радни вод састављен од Срба који је био заправо 'живи штит' у одбрани муслиманских територија на подручју Храснице, Бутмира, муслиманске Илиџе итд.

У Силосу су били затворени мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће.

Осим 11 војника који су били резервни војници ухваћени на линији у Хаџићима, сви остали били су цивилна лица. Кроз логор Силос прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.

Логораши су сваки дан добијали до пет кашика неке текућине и парче хљеба /хљеб се дијелио на 12-14 шнита/.

За прва 63 дана у конц-логору од 77 килограма колико сам имао, изгубио сам 43 тако да сам 8. августа 1992. године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале и распадале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита.

1993. године муслимани су 
из логора Силос почели да одводе логораше на прве одбрамбене линије муслиманске војске на Игману и за потребе обављања најтежих физичких радова за потребе злогласне муслиманске јединице “Зулфикар” /Зулфикар Алишпаго оснивач и финасијер те злочиначке формације, родом из тзв. Санџака/, затим у Храсницу, гдје смо даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове, бункере, као и на Јеврејском гробљу у Сарајеву.

Концентрациони логор Силос је најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ, не само зато што је најдуже трајао, већ и зато што су логораши у том логору мучени на 167 начина и што је то била лабораторија за испитивање људске издржљивости и убијање сваког смисла о постојању човјека. Логораши су мучени методама које су савременој цивилизацији и људском разуму непојмљиве и неразумљиве, а што су 
утврдили стручњаци на основу исказа свједока.

Сва документација о томе била је предата бившој главној тужитељици Хашког трибунала Карли дел Понте, али то је био Сизифов посао, јер Дел Понтеова је имала само један циљ, а то је потпуно сатанизовати српски народ. Почињени злочини над Србима је нису интересовали. 

У међувремену, од завршетка рата па до данас,
због стравичних мучења преко 200 логораша је
широм ове планете умрло,
од Аустралије, Америке, Европе, Србије
и наравно на подручју Републике Српске.

Сви су они са собом однијели своје истине,
јер никада нису добили прилику да пред било којом
правосудном институцијом свједоче о својим страдањима.


С обзиром да је суђење у току ниједном реченицом нити својим потезом не желим да ометам ток суђења.

Свим сапатницима који су на најтрагичнији начин још у току рата због стравичних злостављања и мучења, као и након рата изгубили своје животе од стране злочиначких руку, метака, ножева итд. изражавам највећи пијетет и стално се молим Господу Богу да њихове племените душе почивају у Царству небеском.

Главном хашком тужиоцу Карли дел Понте предао сам 
бројну документацију о почињеним злочинима над Србима. 

Али она је звијер у људској кожи 
и њу нису интересовали злочини почињени над Србима.
Она је имала само задатак и циљ да оптужује Србе 
и да хашки казамат пуни Србима.
---------------------------------------------------------------------------
ВЈЕЧНА ВАМ СЛАВА БРАЋО МОЈА, 
КОЈА ПОСТРАДАСТЕ ОД ЗЛОЧИНАЧКИХ РУКУ
САМО ЗАТО ШТО СТЕ БИЛИ СРБИ!
 
 
Autor sjovicicslavuj | 14 Avgust, 2017 | read_nums (115)
 

Изношење Часног Крста. Овај празник договорно су установили Грци и Руси у време грчког цара Мануила и руског кнеза Андреја, као спомен истовремене победе, Руса над Бугарима и Грка над Сараценима.

И Руска и Грчка војска пред собом носиле су крстове, из којих је засветлела небеска светлост.

Установљено је да се на данашњи дан износи крст из цркве Свете Софије, и то најпре на средину цркве, а потом на улице ради поклоњења народа и спомена на помоћ крста у ратовима.

Није изношен обични крст, него управо Часни Крст, који је чуван у храму царског двора. Дан раније, он је преношен у цркву Свете Софије, одакле је ношен улицама Цариграда, ради освештавања земље и ваздуха. Након 14 дана поново је враћан у храм царске палате.
-----------------------------------------------------
 
  14. августа 2016. године, почиње Великогоспојински пост који ће трајата до празника Успенија Пресвете Богородице, у народу званим Велика Госпојина, 28. августа.
 
Autor sjovicicslavuj | 11 Avgust, 2017 | read_nums (799)
 
На данашњи дан 11.8.  
рођен је српски глумац, 
непоновљиви 

МИЛАН ЛАНЕ ГУТОВИЋ


 
Autor sjovicicslavuj | 11 Avgust, 2017 | read_nums (178)
 
За сјећање и памћење...
На данашњи дан 11.8 рођен је 
славни српски глумац

ДАНИЛО БАТА СТОЈКОВИЋ


 
Autor sjovicicslavuj | 10 Avgust, 2017 | read_nums (235)

Знам неке који се стиде Гуче,
као да су им родитељи 
рођени у Паризу
и као да су докторилали 
на Сорбони.



Данас је подизањем заставе,
уз химну манифестације "Са Овчара и Каблара",
отворен 57. традиционални Сабор трубача у Гучи!

 
Домаћин највеће трубачке феште
 
на Балкану је
 
књижевник Добрица Ерић.
 

 

Сабор трубача у Гучи је један од догађаја коју Србију чине јединственом на културолошкој и туристичкој мапи свијета, а "светковина трубе" Србију промовише у најбољем свјетлу, као земљу оптимизма, весеља и искреног гостопримства.


Гости пристижу са свих страна свијета. 


Драгачевски сабор је јединствено такмичење трубачких оркестара у свијету и најзначајнија манифестација свеукупног народног стваралаштва у Србији, а гости ће имати прилику да прате "окршаје" мајстора трубе.

Иначе, на финалном такмичењу, снаге ће одмјерити 16 најбољих оркестара у Србији. По коначном програму Сабора листа учесника броји 1240 имена, пет пионирских, 12 омладинских и 24 сениорска оркестра из Србије, 19 културно-умјетничких друштава, 29 пјевачких група, као и осам трубачких капела из иностранства.
 

На манифестацији ће свирати Дејан Петровић са "Биг Бендом", Бобан и Марко Марковић, као и оркестри Дејана Лазаревића и Горана Бреговића.
 


Сабор трубача један од догађаја
који СРБИЈУ чини јединственом
на културолошкој и туристичкој мапи свијета.

 Највећа трубачка фешта на Балкану
СРБИЈУ промовише у најбољем свјетлу,
 као земљу весеља, оптимизма и искреног гостопримства,
трајаће од 10.  до 13. августа.
Autor sjovicicslavuj | 10 Avgust, 2017 | read_nums (220)
 
Свети Пантелејмон је рођен у угледној и богатој породици која је живела у Никомидији, граду у Малој Азији. Његов отац Евстрогије био је незнабожац, а мајка Евула, хришћанка. Рано је остао без мајке, па бригу о његовом васпитању преузима отац.Пантелејмон је био необично леп, добар, сјајан ученик, са посебним даром за медицинске науке, а изнад свега милостива и добра срца.

Име Пантелејмон, које значи: свемилостиви, заиста му је у потпуности одговарало. Медицину је учио код најчувенијег лекара тог доба, Ефросина, који је био и дворски лекар. Приликом посета двору, Ефросин је са собом стално водио и најдаровитијег и најбољег ученика, Пантелејмона.

Пантелејмон је свакога дана пролазио поред куће Ермолаја, старог хришћанског свештеника. У срцу младог лекара живело је сећање на веру његове мајке, па се зближио са свештеником, Ермолајем који га је утврдио у вери, а затим и крстио.

Поред лекарске вештине, коју је стекао учењем, Пантелејмону је био дат и дар исцељења молитвом. Излечио је слепог човека. Сви лекари су говорили да за његове очи нема спаса. Пантелејмон је слепца излечио именом Христовим. Једном му је очајна мајка донела дете које је ујела змија отровница. Призвао је Бога у помоћ и излечио дете, спасивши га од сигурне смрти.

Кад му је умро отац, Пантелејмон је распродао имање и сиротима и убогима поделио милостињу.

Живео је скромно, а све који су му се обраћали за помоћ, лечио је потпуно бесплатно.
Ово је изазвало завист његових колега лекара, па су га оптужили цару рекавши да је хришћанин. Позвао је Пантелејмона на двор и покушао да га одврати од хришћанства. Пантелејмон је слушао речи земаљског цара, а његов ум и срце били су "пред Царем небеским". Није се уплашио ужасних мука којима му је цар Максимијан претио.
Био је смирен, одлучан и решен да пострада за Христа. Није се одрекао своје вере, већ је именом Христовим, ту пред свима, излечио одузетог човека. Цар га је осудио на страшно мучење и смрт. У немоћном, слепом бесу, Максимијан је наредио да се погуби и стари свештеник Ермолај.

Пантелејмон је претрпео невиђене муке, али га је Бог крепио и зацељивао му ране. Кад су га извели на губилиште, Пантелејмон је клекао на молитву. Џелат је замахивао мачем, али није могао да га погуби, јер се мач пред светитељевом главом савијао као да је од воска. Тек кад је свети Пантелејмон завршио молитву и рекао да могу да га погубе, џелат га је посекао.

Маслина, под којом је његово тело било сахрањено, се окитила плодом, а на гробу су се дешавала чудесна исцељења.
Свети Пантелејмон је пострадао за Христа 9. абгуста 304. године, а његово име се призива при освећењу воде и јелоосвећењу.

Један од најлепших храмова на Светој Гори посвећен је овом светитељу.
На иконама се представља као прелепи младић који у рукама држи кутијицу са лековима, знак лекарске професије.

Празник св. великомученика Пантелејмона се слави 9. августа. Његове мошти су постале целебне, а име светог Пантелејмона призива се при водоосвећењу и јелеосвећењу заједно са светим Ермолајем и осталим бесребреницима и чудотворцима. Најлепши храм посвећен овом светитељу налази се на Светој Гори.
 
 
Autor sjovicicslavuj | 8 Avgust, 2017 | read_nums (166)
 
На данашњи дан 8.8. 
умро је велики човјек 
 
Арчибалд Рајс
 
- који је више истине рекао и написао о Србима, 
него што су многи Срби знали сами о себи!

ВЕЛИКА ЗАХВАЛНОСТ!


 
Autor sjovicicslavuj | 8 Avgust, 2017 | read_nums (175)
 
За сјећање и памћење ...
На данашњи дан 8. августа 1832. године,
 рођен је славни српски поета, 
сликар и најзначајнији приповједач епохе романтизма

ЂУРА ЈАКШИЋ

Познати српски књижeвник и сликар Ђура Јакшић  је био највећи лиричар српског романтизма и један од најдаровитијих српских сликара 19. вијека. Поред поезије, која је најврједнија у његовом књижевном опусу, писао је приповијетке и херојске поеме (На Липару, Поноћ, Падајте браћо, Отаџбина, Сеоба Србаља, Станоје Главаш). Умро је у Београду 1878. године.

 
 
Славни српски
пјесник, књижевник и сликар
још тада - 1.867. године,
писао је о настраној
и тиранској Европи



ЈЕВРОПИ

Теби да певам — теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже кô црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
„Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, силна, да л’ живет може
У таквом игу несрећни род?...

Изгинућемо!

„Па изгините!“
Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно —
Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!
 
 
Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил’ гроб!“

11. јануара 1867.

 
Autor sjovicicslavuj | 8 Avgust, 2017 | read_nums (194)

Српска православна црква и вјерници 8. августа  прослављају св. преподобномученицу Параскеву под именом Трнова Петка.



 
Света Петка Трнова је била родом из Рима, потицала је из хришћанске породице и живела је у 2. веку после Христа. Након смрти родитеља, имање је разделила сиромашнима и замонашила се.

Замонашивши се, проповедала је забрањену Христову веру и зато је била оптужена цару Антонину Пију. Исцеливши и самог цара, који се крстио, наставила да мисионари у другим крајевима. Због проповедања хришћанске вере затварана је, силно је мучена и на крају је посечена мачем, по наређењу кнеза Тарасија око 140. године.. Њене мошти, према сведочењу житија, касније су пренете у Цариград.
Празник Трнове Петке спада у непокретне, сваке године слави се 8. августа. Тај дан се веома поштује у српском народу, и ако није заповедни празник (црвено слово). Понегде се прослављају и заветине и манастирске славе.

Празником преподобне мученице Параскеве, у народу познатије као Трнова Петка, завршава се мали летњи “циклус женских празника”, коме припадају и Огњена и Блага Марија. Тада се избегавају сви тежи послови у пољу и у кући. Према народном веровању на празник Трнове Петке не ради се у руке, да током године не би трнуле, жене особито држе овај дан.


 Многи св. Петку, која је била Римљанка и која се слави у августу, мешају са св. Петком која је била Гркиња која се слави у октобру, не знајући да у календару има више светитељки са овим именом.
 
 
 
Autor sjovicicslavuj | 7 Avgust, 2017 | read_nums (185)
 
ВЈЕЧНА ТИ СЛАВА И ХВАЛА
СРПСКИ ЈУНАЧЕ -"БЕЛИ ВУЧЕ"
И МОЈ ПРИЈАТЕЉУ!


ЛЕГЕНДАРНИ КОМАНДАНТ
"БЕЛИХ ВУКОВА"
 
СРЂАН КНЕЖЕВИЋ
 

 
На данашњи дан, 7. августа, прије 19 година, у центру Пала злочиначки је убијен  легендарни ратни командант Специјалне јединице Војске Републике Српске "Бели вукови" и замјеник начелника Центра јавне безбједности Српско Сарајево Срђан Кнежевић.

Убиствово легендарног команданта Срђана Кнежевића и 19 година послије остало је нерасвијетљено и велике мистерија.

Остаје питање - зашто се о наредбодавцима и извршиоцима злочина почињеног на Команданта "Белих вукова" који је убијен  7. августа 1998. године на паркингу код свог стана на Палама и данас ћути.

Предмет Срђана Кнежевића 2006. године изует је из Окружног тужилаштва у Источном Сарајеву и предат Тужилаштву БиХ. Гдје је тренутно спис није познато, али је сигурно да су надлежне правосудне институције у овом, као и у многим неразјашњеним случајевима послије ратних убистава потпуно заказале. 
 
 
Autor sjovicicslavuj | 6 Avgust, 2017 | read_nums (107)

Јуниорска кошаркашка репрезентација 
Србије 

узраста до 18. година је првак Европе!

 
 "Орлићи" Владе Јовановића су у финалу шампионата 
савладали селекцију Шпаније 
Србија  Шпанија 74:62 (11:18, 17:11, 21:11, 25:22)

Момци за понос су: 
Никола Мишковић, Балша Копривица, Стефан Момиров, 
Алекса Ускоковић, Вук Вуликић, Филип Петрушев, 
Андрија Марјановић, Тадија Тадић, Данило Петровић, 
Марко Пецарски, Марко Шаренац и Алекса Матић.
 


Autor sjovicicslavuj | 6 Avgust, 2017 | read_nums (125)
 
Женска одбојкашка репрезентација 
 
 
Србије
 
 
освојила је бронзану медаљу на Гран прију,
пошто је побиједила олимпијске шампионке, 
домаћина Кину са 
3:1 (25:22, 20:25, 25:23, 25:21)


 
 
 
Autor sjovicicslavuj | 4 Avgust, 2017 | read_nums (181)
 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

4. август 1991. године. Сунце упекло. Пржи. Све "гори". Неколико дана прије светог догађаја правимо план дочека Његове светости патријарха Павла у мученичко мјесто страдања Срба у Пребиловцима. 

У неколико наврата се договарам са Мирославом Радовановићем, тадашњим портпаролом Српске демократске странке и министром за културу и образовање у Скупштини Града Сарајева. Разговарамо о програму и протоколу боравка Његове светости у Пребиловцима.

Разговарамо о неким детаљима доласка и посјете Његове светости патријарха Павла мученичком мјесту страдања Срба у Пребиловцима. Сјећам се да је прва варијанта била да Његова светост Павле допутује авионом на Мостарски или на Сарајевски аеродром и да за наставак пута користи аутомобил. Али, Његова светост Павле није то прихватио и из Београда у Мостар допутовао је возом.

Са још неколико колега у Мостар сам стигао неколико сати раније. Распитивао сам се о времену доласка воза. Воз је каснио што је било уобичајено на жељезници. 

Са разгласа најављују долазак воза. Зове ме Мирослав Радовановић који је заједно са представницима Организационог одбора Срба у Пребиловцима задужен за дочек Његове светости. Мирче /тако сам га звао/ пита ме какве су моје процјене о тренутној безбједности на самој жељежничкој станици у Мостару, а поготово у Пребиловцима. 

Кажем му - ништа неуобичајено, јер се и у ваздуху осјећао распад бивше Југославије. У Хрватској се на великом подручју водио рат. Све кипти од надолазеће ратне катаклизме. Такође, му кажем да имам екипе у граду Мостару и у самим Пребиловцима и да сам у сталној вези са момцима. Све су Срби. Јављају ми путем радио-везе да нема никаквих проблема. Пребиловци су далеко и са момцима који су на лицу мјеста још немам контакта.

Стиже воз. Дочекујемо Његову светост у чијој је пратњи било неколико свештеника. Његову светост су дочекали и поздравили мјесно надлежни највиши црквени великодостојници Српске православне цркве. 

Скрушен и поносан крстим се, рукујем и љубим руку Његове светости. Крећемо према возилима која су паркирана испред ауле жељежничке станице у Мостару. Испред је и полицијско возило. Са својом екипом сједам у ауто. Иза нас је аутомобил у којем је Његова светост патријарх Павле. Колона са аутомобилима је подужа. Колега који је на зачељу колоне ме обавјештава да је све у реду.
 
 Стижемо у Пребиловце. Видим има доста народа. Из оближње кафане треште звуци музике. Страшно. Распитам се о чему се ради? Кажу ми из полиције да ту кафану држи неки Хрват. Одмах наредим да полиција оде на лице мјеста и да се прекине са емитовањем музике Тако је и било. 

Око стотињак возила и камионета са посмртним ковчезима и светим костима преко 4.000 пребиловачких и херцеговачких великомученика креће према вјечном почивалишту у крипти Светог храма ...

 
Све остало је историја 

и српска несрећа ...
Морамо даље и само напријед!
------------------------------------------------------------
 Фотографија корисника Славко Јовичић Славуј
 ------------------------
Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
За помен и вјечну захвалност 
српским жртвама Пребиловаца 
који су страдали од усташких хрватских 
и муслиманских злочинаца
 
Шта су за нас СРБЕ Пребиловци

Мало је насеља у Босни и Херцеговини која имају такву бурну историју као Пребиловци у Херцеговини. Насеља руралног типа, као што су Пребиловци, мало је и у свијету мјеста, а да су тако страдали.
 

У Другом свјетском рату село је израсло у симбол страдања српског народа у усташкој Павелићевој Независној држави Хрватској (НДХ).


 Бацањем живе дјеце и њихових мајки у јаму Голубинку код Шурманца убијено је око 600 становника овог села. Догодило се то 6. августа 1941. године. 

У истом мјесецу на више од 40 других мјеста убијено је још - више од 200 људи из овог села које је пред Други свјетски рат имало око хиљаду становника. 


У Пребиловцима су, тада, потпуно уништене 52 породице, а 36 огњишта је угашено. 

Страдање су преживјела само 172. становника Пребиловаца.



У грађанском рату у БиХ 1992. године становништво из Пребиловаца је протјерано, а село запаљено. Храм посвећен Сабору српских светитеља и пребиловачких великомученика у чијој су крипти били сахрањени посмртни остаци жртава из Другог свјетског рата је миниран. Мртви Срби су поново пубијани, овај пут спаљено је на стотине костију пребиловачких великомученика.

Другог дана по Васкрсу (2010) Светом архијерејском литургијом коју је служио епископ Захумско-херцеговачки и приморски Г. Григорије означен је почетак обнове храма на мјесту срушеног. Храм је, хвала Богу обновљен.
--------------
Усташки злочин над српским народом у селу Пребиловци у Херцеговини је без примјера и један је од најгорих и најсрамнијих догађаја у људској историји. 

Да припадају неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у цијелом свијету и били би заштићени у сваком погледу, попут Аушвица, Хирошиме, села Лидица у Чешкој …

Овако, пошто су српски, заборављени су и запостављени од свих, нажалост и од многих Срба. Већини жртава нацизма и фашизма из Другог свјетског рата обезбијеђено је поштовање и заштита. Постоје посебни музеји посвећени њима гдје им свјетски државници и друге значајне личности одају почасти и указују поштовање. 

На међународном нивоу постоје посебни дани посвећени овим жртвама, о њима говоре многе публикације и филмови, а они који их евентуално не признају и не поштују, зачас се нађу под општом осудом тзв. међународне заједнице и њихове јавности, а поготово медија.

Српске жртве из двадестог вијека не само да се игноришу, него се и само њихово помињање и откривање крајем прошлог вијека, у знатном дијелу београдске плаћеничке јавности, сматра ратним хушкањем, које је изазвало грађанске и вјерске ратове на простору бивше Југославије. По њима је, родбина усташких жртава, која је 1990/91. године отворила јаме и из њих извадила, а потом и достојно сахранила кости мученика, подстакла све балканске шовинизме који су послије довели до крвавог распада Југославије. 
Јесмо ли смјели и требали да заборавимо и оставимо кости у безданим јамама, како су то усташе и урадиле.

Код оваквих схватања није чудо што је у Пребиловце, који су због злочина из 1941. године требало да буду најзаштићеније мјесто у Европи,1992. године поново згазила усташка чизма, претварајући ово вјековно насеље и споменик страдања невиних у опустошен терен, или како су сами освајачи, ликујући навели, у „пасиште дивљих свиња“.

Пребиловци су били село које се налази на самом ободу долине Неретве код Чапљине, од мора удаљено 20, а од Мостара 30 километара. Све до 1941. године то је било једно од највећих и економски најјачих српски села у Херцеговини са око 1000 становника у 120 домаћинстава. У њему су живјели побожни, вриједни и мирни становници. Али, још прије Другог свјетског  рата били су осуђени на смрт од стране усташких односно клерикално-франковачких структура у окружењу. 
Разлози су били управо у томе што су Пребиловци били велико, богато и честито српско село које је у Првом свјетском рату Србији и Црној Гори дало 18 добровољаца, а и због, за великохрватске аспирације, незгодног стратешког положаја, посебно пошто су 1939. године, кнез Павле и Драгиша Цветковић, ово подручје срамно уступили Бановини Хрватској. 

Зато је хрватска великодржавна политика 1941. године покушала, а 1992. године, заједно са свезаним заставама са муслиманима и успјела да долину Неретве, Дубраве, Мостар, Чапљину и Столац скоро потпуно очисти од Срба и свега што је на њих подсећало да су на тим просторима вјековима живјели и постојали.


ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ!

ВЈЕЧНА СЛАВА СВИМ НЕВИНО
УМОРЕНИМ СРБИМА
од стране усташких злочинаца
у Пребиловцима!


Autor sjovicicslavuj | 4 Avgust, 2017 | read_nums (138)
 
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Постоје ли границе до којих можемо ићи
у нашим самообманама и нашој срамоти!
Знамо ли о чему причамо? Ко смо заправо ми? Јесмо ли још живи или смо живи умрли прије наших сународника који су прије 22. године злочиначки поубијани у "Олуји": војно-полицијскo-хрватско-међународном удруженом злочиначком подхвату и злочиначком погрому српског народа, који је бјежећи са својих вјековних огњишта мислио да ће барем сачувати главе своје дјеце, мајки, очева, па онда и својe.

Како могу да видим, а пратио сам многе извјештаје - на свим парстосима одржаним у светим српским правосланим храмовима, како у Републици Српској тако и у Србији - окупило се нешто мање људи него што је у тој усташкој злочиначкој aкцији убијено Срба.

Жалосно је поређење, али мртви Срби из Олује су бројнији него живи Срби који су присуствовали свим парастосима заједно. А гдје су били остали или преостали Срби?
Један дан у години, па се и он овако неславно завршиo.

Свима нам је јасно да су у сваком мањем мјесту са неколико хиљада становника биле препуне  баште кафића. Сједила је омладина - наша будућност којој, нажалост, ни у примисли није било да оду до светих храмова и да се помоле Богу за покој душа невино страдалих и уморених сународника Срба.

Кога ми то покушавамо да слажемо? Погледајмо истини у очи! Погледајмо се сами пред сопственим огледалом наше савјести! Коме ми то нашу трагичну прошлост и суморну садашњост остављамо за будућност? Је ли то ова наша омладина којој су важнији кафићи него сат времена да буду у светим храмовима на молитвама нашој умореној браћи.


Какви смо то људи? Коме то своје душе продајемо и о каквој то говоримо наводној српској саборности и српском јединству?! Нисмо се отријезнили, а ни опаметили, јер Срби су народ који своја страдања најбрже препушта забораву.

Није онда никакво чудо што још нисмо одбетонирали све јаме српског страдања из Другог свјетског рата. Још нисмо достојанствено обиљежили Јасеновац, сва наша "Јадовна", јадна нам и кукавна била мајка.

Није никакво изненађење што у највећем граду мртвих Срба у Градини /Јасеновцу/ никада нисмо окупили барем десетак хиљада Срба. А београдску "Арену" је три дана за редом пунио Дино Мерлин, који је након рата јавно говорио да његова нога никад неће стати на тло злочиначке и агресорске Србије. Био је управу. Није само стала његова нога, већ је цијели, дакле комплет - забављао егзалтиране београђане, које баш брига шта је Мерлин говорио о њиховој земљи, а тиме и о њима самима.

Знамо ли ми докле ћемо стићи овакви кави смо, а никакви смо! Имамо ли као народ икакву будућност? Како ћемо сутра пред Цара Лазара и косовске јунаке, Његоша, Војводе Мишића и Степу Степановића, Јована Дучића, Николу Теслу и мноштво других славних Срба. А сви ћемо једног дана морати тамо и са олујом и без олује.


Има ли те мој народе?
Гдје сте моји Срби?

Имали нас још живих 
или смо од срамоте умрли, 
а још живимо!


 
Autor sjovicicslavuj | 4 Avgust, 2017 | read_nums (245)


Мироносица равноапостолна. Родом из места Магдале, украј језера Генисаретског, из племена Исахарова. Била је мучена од седам злих духова, од којих ју ослободи Господ Исус и учини здравом.

Верна следбеница и служитељица Господа за време Његовог земног живота. Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала заједно са Пресветом Богородицом.

По смрти Господа она је три пут посетила гроб Његов. А када Господ васкрсе, она Га је два пута видела: једном сама она, а други пут са осталим женама Мироносицама. Путовала у Рим, изашла пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздравила га речима: Христос воскресе!

У исто време оптужила ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. По том вратила се из Рима у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је помагала у делу проповедања Јеванђеља.

Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Јеванђеље свету као прави Христов апостол. Скончала мирно у Ефесу, и сахрањена, по предању, у оној истој пећини, у којој и седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, по том оживелих, па онда умрлих (в. 4 август).


Мошти св. Магдалине пренете су доцније у Цариград. Близу Гетсиманског врта налази се диван руски храм посвећен св. Марији Магдалини.

 
    My picture!

Kategorije

Arhiva